subota 17. novembar 2007.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Živimo u potpuno beščasnom vremenu

INTERVJU - Stevan Koprivica, dramski pisac

Živimo u potpuno beščasnom vremenu

Kraljevsko pozorište „Zetski dom“ sa Cetinja gostovaće u ponedeljak, 19. novembra, na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta sa novom predstavom Stevana Koprivice „Čarobnjak“, u režiji Milana Karadžića

Priznati i cenjeni umetnički tandem, dramski pisac Stevan Koprivica i reditelj Milan Karadžić, nedavno je svoju pozorišnu misiju uspešno obogatio još jednom predstavom. Ovoga puta, reč je o „Čarobnjaku“, melodrami sa krimi-elementima, pisanoj po uzoru na Melvilove filmove, u kojoj igraju Branimir Popović, Mladen Nelević, Andrija Milošević, Branka Femić, Ana Vujošević, Petar Burić, Goran Slavić, Gordana Vukov, Ana Vučković, Danijela Bratičević i Jelena Begović. Praizvođenje je održano 11. oktobra na sceni cetinjskog Kraljevskog pozorišta „Zetski dom“, a ljubitelji teatra u srpskoj prestonici imaće priliku da ovu predstavu premijerno pogledaju u ponedeljak, 19. novembra, na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta. U intervjuu za Glas javnosti popularni pisac otkriva da „Čarobnjak“, koga je napisao tokom ovog leta, predstavlja mali otklon od njihove dosadašnje poetike.

- Međutim, i Milan i ja smo se trudili da, ipak, ostanemo u domenima mejnstrim pozorišta čiji su osnovni parametri dobra i tačno ispričana priča, akcenat na jakoj sudbini, na dobrom karakteru i na nečemu što se zove emocionalni odnos spram onoga što se dešava na sceni.

Matrica po kojoj je predstava rađena, uslovno rečeno, pripada onoj koju je lansirao čuveni francuski reditelj Žan Pjer Melvil?

- Da. To je ta vrsta poetike, ali koja je, naravno, transformisana na jedan pozorišni način. Radnja komada se dešava krajem osamdesetih godina prošlog veka, u vreme slučaja „Žuta greda“. Naravno, ona je ovde više kao bekgraund i predstavlja neku ilustraciju društvenih zbivanja. U prvom planu je nešto što, negde, na metaforičnoj ravni govori o smeni generacija. Kao što se, tada, i u političkom životu dogodila smena generacija, tako se desila i ovde. Onim ljudima koji, iako su bili sa druge strane zakona, ali su imali uspostavljene neke etičke kodove, dakle tim nekim „vitezovima“ kriminalcima, suprotstavljaju se novi pucači, klinci, koji ne poznaju ni skrupule, ni elementarne etičke kodekse. To je, zapravo, i glavni sukob u komadu, a takođe, tu je prisutna i jedna porodična, emotivna relacija, kao i pitanje greha, oprosta grehova, pitanje pokajanja...

Da li u tom žestokom sukobu morala, dve etike, dva vremena, uopšte postoje dobitnici ili su svi gubitnici?

- Postoje samo moralni dobitnici, dok su na životnom planu svi gubitnici. Nema dobitnika. I u tome, možda, ovaj komad odudara od nekih naših ranijih poetika. Iako u realnom životu ne postoje, mi smo u našim komadima bili skloni da nalazimo nekakve poetske „istine“ koje vode ka nekom hepiendu. „Čarobnjak“ nema hepiend i čini mi se da zatvara neke životne krugove, mada sa aspekta moralnog sagledavanja onog što se u njemu dešava, ipak, postoji nekakva moralna satisfakcija.

METAFORA VREMENA

- U isto vreme kad se u Srbiji desilo „događanje naroda“, u Crnoj Gori je bila „Žuta greda“, a kulminacija te vrste sukoba bila je sa „čuvenom“ naredbom: „Policijo, postupi po naređenju“. Posle „Žute grede“, više ništa nije bilo isto u Crnoj Gori, kao što ni u Srbiji ništa nije bilo isto posle „događanja naroda“. To su bili prelomni momenti u našoj novijoj istoriji. Taj politički trenutak se uzima kao jedna paradigma ili metafora vremena. On je neka potka dešavanja, ali sigurno je i da uslovljava način razmišljanja junaka u ovom komadu - kaže Stevan Koprivica.

USKORO I FILM

- Već su krenule ozbiljne pripreme da se napravi jedna crnogorsko - srpska koprodukcija za film „Čarobnjak“ koji bi se snimao u Beogradu, Crnoj Gori i Italiji. Realizacija svega toga trebalo bi da krene sledeće jeseni, uprkos zastrašujućoj situaciji sa našim bioskopima. Na primer, Milanov i moj najnoviji film „Promeni me“, koji je najgledaniji film ove sezone, ima 60.000 gledalaca. To je strašno velika cifra u odnosu na sadašnju situaciju, a sa druge strane, ona je više nego smešna - tvrdi Stevan Koprivica

Junaci ovog komada žive u vremenu koje briše etičke norme, gde skrupuli postaju predmet poruge, a o časti i da ne govorimo. Da li je čast i u današnjem vremenu, neke dve decenije kasnije, samo bajkoviti pojam?

- Naravno. Ovo je beščasno vreme već odavno. Ona čast koju smo doživljavali iz vremena epsko - patrijarhalnog kodeksa je odavno izbrisana. Međutim, zato pozorište može da insistira na časti, možda malo i retrogradno, ali bar toliko da pokaže da taj neki plemeniti kodeks još negde postoji, makar i na sceni, jer zaista živimo u vremenu koje ne podrazumeva nijedan element nečega što bi se zvalo čast i dostojanstvo.

„Čarobnjak“ je, između ostalog, i komad sa izvesnim političkim implikacijama i društvenim angažmanom...

- Jeste, zato što se dešava u vreme tih društvenih promena koje su zahvatile i Srbiju i Crnu Goru. To je onaj deo istog sudbinskog političkog puta koji su tada zajednički delile. Znači, to je neko vreme turbulencija i u Srbiji, isto kao i u Crnoj Gori, čija je tadašnja paradigma bila „Žuta greda“.

Politika je očito bila i biće sastavni deo naših života. Kako u tom kontekstu, nekih godinu i po dana posle raspada državne zajednice SCG, vidite buduće odnose Srbije i Crne Gore?

- Ono što je funkcionisalo do sada, funkcionisaće i ubuduće. Znači, na polju kulture, potom na porodičnom planu... Sad, što se tiče tih političkih razmirica... To nikada nije funkcionisalo, pa ne funkcioniše ni sada, iako mi se čini da su one, ipak, mnogo manje i eufemističnije sada, nego što bi bile da smo ostali zajedno. Činjenica je da je situacija, kada je u pitanju pozorište, film ili bilo koja druga kulturna saradnja, ostala nepromenjena, uprkos raznim inicijacijama i zađevicama s obe strane. Mene su, čak, na konferenciji za novinare, uoči premijere „Čarobnjaka“, pitali na kom sam jeziku napisao komad.

I šta ste kazali?

- Odgovorio sam da sam ga napisao na svim službenim jezicima koji se koriste u Crnoj Gori. Lingvistički gledano, srpskohrvatsku odrednicu jezika ne može niko da prenebregne. Naš jezik se tako zove, ali je politika uradila to da on bude razdvojen na srpski, hrvatski, bošnjački... Ruža će isto mirisati, ma kako je mi zvali. Pitanje jezika je pitanje političko-državnog određenja, a ne lingvističkog. Ja sam pisao komade koji se dešavaju u Boki i u kojima se govori arhaizovanim mediteranskim narečjima. Ne znam u kakvu bi onda to vrstu jezika moglo da stane? Mogli bismo reći da su pisani bokeškim jezikom. Međutim, nesporna je činjenica da ti komadi isto funkcionišu, kako u Beogradu, tako i u Zagrebu, u Podgorici, ili na Cetinju, tako da taj jezik ne predstavlja nikakvu barijeru, nego naprotiv, on je jedna spona više u komunikaciji. U tom smislu, što se tiče jezika, ja sebi laskam da mogu da budem višejezički pisac.

U žanrovskom smislu „Čarobnjak“ je melodrama sa krimi-elementima, ali i sa neizbežnim akcentom na emocije koje su, očito, postale zaštitini znak tandema Milan Karadžić i vi?

- Insistiranje na emociji je čak, govorim i u Milanovo ime, možda, naš način pobune i pokreta otpora spram tendencije deemocionalizacije pozorišta. Izbaciti emociju i baviti se ne znam čime, danas je očito postao trend u našem pozorištu. Ne mislim da je život nekih marginalnih ugroženih grupa, homoseksualaca, pedofila... relevantan predmet za pozorište. Jeste kao incident, kao ekstrem, ali to ne može da postane glavni tok. Ovo što nas dvojica radimo je zapravo pozorište u onom najklasičnijem obliku koje neguje emociju, jak karakter, identifikacioni momenat i empatiju publike spram onoga što se dešava. Kao takvo, ono ne pripada ovom forsiranom pozorištu marginalija, a Milan i ja se smatramo nekim apartnim u odnosu na trendove. Zbog toga su naše predstave postale nepoželjne na festivalima. Ali, to nama jako imponuje, jer nam na ovakvim festivalima, kakvi su sada, i nije mesto. Uprkos tim „trendovima“, mi ćemo nastaviti da gajimo ovu vrstu pozorišta. Fidbek koji dobijamo od publike nam govori da jesmo u pravu i da su to predstave koje pomiruju u sebi dve stvari. Dakle, to su predstave koje pune sale i imaju relevantan umetnički domet.