utorak 17. jun 2008.
RSS
• Tema •
Početna > Tema > Solanina jaja

VOSTANI SERBIE - VJEKOSLAV RADOVIĆ

Solanina jaja

Jeste li primetili kako je mirno u Srbiji kad nema Ivice i Palme, a Krkobabići se posvete svome poslu? Pravi vikend za uživanje!

Ivica je bio u Madridu da obiđe braću socijaliste i otvori neke račune, a Palma u Austriji da gleda fudbal i da se, konačno, upozna sa Bahom. Kad nam se vrate tako osveženi i prosvećeni, možda do kraja nedelje dobijemo vladu, jer kako kaže najnoviji vic - Krkobabić ne može da čeka.

Nadam se da je Ivica iskoristio boravak u Madridu i da se sretne s Felipeom Gonzalesom. Čovek je svojevremeno posredovao kad je Milošević 1996. pokušao da pokrade lokalne izbore. Ne znam šta sad čeka. Baš bi nam dobro došao da onog Alimpipića, ili kako se već zove, malo dozove pameti.
Nadam se samo da dobri španski domaćini nisu naterali Ivicu i da položi cveće na grob Ante Pavelića, kao krunski dokaz da se potpuno posvetio evropskoj budućnosti. Nije isključeno da Evropa zatraži da oprostimo i Paveliću. Ona mu je već oprostila, kao i Tuđmanu „Oluju“. Samo se Boris još nije izvinio.

A meni se, u međuvremenu, posrećilo. Jedna guska, iz jata koje svakodnevno hranim na Savi, dovela mi mladunče. Jedno jedino. Lepo ušetala pilence u dvorište da kljuca dudinje, a ona i drugarice šište na mačke, svrake i vrane i rasteruju svakoga ko pokuša da priđe. Kao da brane otadžbinu, da proste Boris i kum-ministar vojni.

„E, pa srećno, tata!“ - zavitlava me komšija. Primam čestitke, kao da su od predsednika lično. Svi znaju da sam unapred priznao očinstvo jer čim dođem na reku guske me pozdrave gakanjem. A ja im uzvratim istom merom i hlebom: „Hajde, gaki, gaki, stig’o tata - došla klopa!“ I šta mi sad vredi ako DNK analiza pokaže suprotno.

A pilence lepo, umiljato - pljunuti tata. Gledam tu lepotu i osećam kako iz mene iščezava sva pakost i zloba i obuzima me neko čarobno spokojstvo. Nema više onog grča u stomaku, a i srce ne preskače. Onda, opet, dolazi čovek - i sve pokvari.

„To nije guska, to je patka!“ - uverava me čovek. Možda iz čiste pakosti da mi ospori očinstvo. E, pa neće moći, usvojio sam ja i patke. „Znaš li ti da guska ne sedi na jajima?“ - insistira čovek. Ma nemoj, kažem ja ja, sad već iznerviran. „Pa što se onda ovo pilece nije prilepilo uz neku patku?“

Ali, ne vredi. LJudi neke stvari jednostavno neće da razumeju. Veruju samo u ono što im odgovara, makar to bilo protiv svake logike. Ono pilence valjda najbolje zna ko mu je majka, kao što zna da mu je moje dvorište otadžbina, a cela Sava Evropa. Samo što njemu ne treba šengenska viza. Za razliku od nekih drugih dvonožaca, od zla oca i gore majke, koji ne prepoznaju i ne priznaju ni jedno ni drugo. A prodali bi i jedno i drugo.

„Uostalom, nije ni važno“, kažem na kraju pomirljivo. Šta god da je, pile je moje, i čuvaću ga kao „zenicu oka svoga“. „Kao Boris Kosovo?“ - opet će komšija. Daleko bilo, ja ću da uzmem toljagu, umesto da pišem Munu i Solani.

„A, šta bi se, po tebi, izleglo ako bi Ivica odsedeo ceo mandat na Borisovim jajima, ili obrnuto?“ - pokušavam da mu slikovito otvorim oči. Da li bi to bili dačići, tačići, pačići ili guščići? „To bi bilo super“, kažem komšiji.

Htedoh da mu objasnim da je problem u tome što i dačići i tačići leže na Solaninim jajima, a iz toga ne može da se ispili ništa dobro. Ne vredi. „Idi sad, hoću da budem sam sa svojim piletom,“ rekoh umesto objašnjenja.