ponedeljak 17. mart 2008.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Bezobrazno smo lični

Boris Pingović, uoči 100 izvođenja kabarea „Da, to su bili dani“

Bezobrazno smo lični

Efekat nostalgičnog putovanja u neka bolja i srećnija vremena verovatno je prisutan u našem kabareu. Ali mi to ne doživljavamo tako. Uostalom, naš cilj nije da podsećamo ljude

Tokom dosadašnje pozorišne karijere, Boris Pingović je ostvario niz zapaženih uloga, prvenstveno na sceni matičnog nacionalnog teatra, čiji je član već punih 15 godina. Bio je Gavrilo Ardalionović u „Idiotu“ Dostojevskog, Đorđe u „Maksimu Crnojeviću“ Laze Kostića, Džulijan Fild u Harvudovom „Majstoru“, Džonatan u Rejvenhilovim „Polaroidima“..., a publika ga i dalje može videti kao Premijera u „Caru Edipu“, Veršinjina u „Tri sestre“, Erika Larsena u „Zagonetnim varijacijama“, građanina Pejdža u „Veselim ženama vindzorskim“, Ževakina u „Ženidbi“... Sa uspehom gostuje i na drugim scenama, a poseban dragulj u njegovoj umetničkoj biografiji predstavlja i muzičko-poetski kabare „Da, to su bili dani“. Sa kolegom Nebojšom Dugalićem, Boris je već četiri godine „spiritus movens“ te predstave koja će večeras, u Pozorištu na Terazijama, biti izvedena stoti put.

- Nebojša i ja imamo potrebu da ovu našu priču stalno osvežavamo i nadopunjujemo nekim novim pesmama, poezijom, pričama, anegdotama. Tako će biti i ovoga puta, kaže Boris Pingović u razgovoru za Glas. - Ipak, najznačajnija novina u vezi večerašnjeg nastupa je ta što će nam se na sceni pridružiti četiri sjajne gošće. Pored Nine Ćosić, koja sa nama redovno nastupa, tu će biti i Svetlana Bojković, Bilja Krstić, operska pevačica Nataša Tasić i mlada glumica Ivana Popović. One su naši veliki aduti za to veče. Uzdamo se u njih, a pomalo, i u sebe same, veli, kroz smeh, naš sagovornik.

KULTNA PREDSTAVA

Pingović već deceniju, sa kolegom Markom Nikolićem na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta igra u drami Erika Emanuela Šmita „Zagonetne varijacije“ (režija Božidar Đurović) koja će u aprilu biti izvedena 200. put. U ovoj filozofskoj priči, inspirisanoj istoimenom kompozicijom Edvarda Elgara Boris tumači lik Erika Larsena, lažnog novinara.
- To je kultna predstava. Mislim da nije pretenciozno reći da je već ušla u istoriju srpskog teatra. Tajna njenog uspeha, pored dobre i tačne postavke, nalazi se u sjajnom tekstu koji pruža beskrajan prostor za glumačku igru. Svaki sloj mog glumačkog zrenja koji sam dosegao u dosadašnjem radu, ovaplotio se u toj predstavi. Ova uloga mi je, zasigurno, najznačajnija i najdraža.

Boris podseća da je kabare „Da, to su bili dani“ (ime je dobio po istoimenoj pesmi Meri Hopkins), premijerno izveden 2004. na „Sinđelićevim danima“ u okviru kulturnog leta u Svilajncu. Sve se desilo „na brzinu“, zahvaljujući njihovom zajedničkom drugaru Darku Jevremoviću koji je u to vreme bio direktor Kulturnog centra Svilajnca.

- On je „glavni krivac“ za sve, jer nas je uvrstio u program bez našeg pitanja. Repertoar smo „sklepali“ na brzinu. Uprkos tome, to je ipak bio vrlo ozbiljan repertoar. Nastup je prošao odlično. Nebojšina i moja ideja je bila da ovom predstavom napravimo neki mali zabran, mali kutak, gde bismo imali mogućnost izbora sadržaja kojim ćemo se baviti, što je retko u našem poslu u kojem smo upravo mi ti koji smo birani. Nisam ni sanjao da će sve ispasti tako ozbiljno i zanimljivo, da ćemo stići do stotog izvođenja sa veoma izvesnom perspektivom i u narednom periodu.

Sastavni deo repertoara čine stari hitovi. Pevaju se pesme Balaševića, „Bijelog dugmeta“, Erika Kleptona, „Azre“..., ali i kazuju stihovi Duška Trifunovića, Matije Bećkovića, Vitomira Nikolića, Brane Petrovića, Arsena Dedića, LJubomira Simovića... Zbog svega toga, mnogi su skloni tvrdnji da ovaj kabare predstavlja nostalgično putovanje u neka bolja, lepša i srećnija vremena. Boris se baš i ne slaže sa tim.

- Taj efekat neke nostalgične reminiscencije je verovatno prisutan, ali mi to ne doživljavamo tako jer, uostalom, naš cilj nije da podsećamo ljude. Parafraziraću Nebojšu, koji smatra da ljudi, kada je vreme sušno, nostalgiju doživljavaju kao potrebu da oplode vreme koje im je dato, zalivajući ga nekim lepim sadržajem. Ja sve ovo doživljavam kao jedan vremeplov u kojem Nebojša, Nina i ja, zajedno sa publikom, doživljavamo zadovoljstvo i svojevrsnu katarzu, zahvaljujući upravo toj materiji koja nije nekakav muzejski artefakt iz davnih dana, već sadržaj koji je i dalje veoma živ. Repertoar je, uglavnom, unapred isplaniran, ali i publika ima veoma značajnu ulogu. U jednoj kritici, u pozitivnom smislu, pisalo je da smo „bezobrazno lični“, da ne marimo za trendove. To je, zapravo, tačno. Mislim da smo tek uz pomoć publike stvar doveli do ove forme. Nama je veoma važno da nam ne bude dosadno, da ne tamburamo stalno u jednu te istu žicu. Izbor je, dakle, svakako ličan, ali publika odlučuje šta ostaje, a šta biva ostavljeno po strani.

Kabare „Da, to su bili dani“ razlikuje se u odnosu na druge i po tome što je u njemu primetno odsustvo političke satire. Boris tvrdi da je to urađeno sa namerom.

- Nismo želeli nikakvo koketiranje sa tim temama, jer sve „dnevno političko“ je za jednokratnu upotrebu. Naša želja je da progovorimo jednim jezikom koji je za sva vremena i da se bavimo sadržajem koji će uvek biti aktuelan i prepoznatljiv .