nedelja 17. februar 2008.
RSS
• Feljton •
Početna > Feljton > Stevan Bodnarov, nekrunisani kralj umetnika, boema

Dimitrije Knežev: Beograd naše mladosti (11)

Stevan Bodnarov, nekrunisani kralj umetnika, boema

Drugu vrstu zanimanja politikom, često i onom dnevnom, gajio je originalni pesnik-boem Tihon Hadžić. Poznavao sam ga i pre i posle rata, jer je stalno živeo u Beogradu, koji je svim srcem voleo. Od čega je živeo, nisam od njega nikad uspeo da saznam, a bio je čist liričar, zaljubljenik u veliki i široki prestoni grad i njegove reke.

Već 1927. godine izdao je političku satiru „Glogov kolac“, a sledeće 1928. godine zbirku pesama „Bez krvi“, sa podnaslovom „Erotikon“. Bila je to nekako moderna i popularna reč u to doba.

Tihova je čovek mogao sresti na Terazijama, najčešće u toku onih lepih beogradskih popodneva i večeri, gde stoji okrenut prema Terazijskoj terasi, zagledan u vidik gde se pružaju Sava i Dunav prema Zemunu. Od mnogih neshvaćen, posle rata pomalo i zaboravljen, živeo je u čamotinji velegrada, a posle rata život mu je bio mukotrpan.

Sasvim drugi tip čoveka i umetnika, boem koga ništa pod kapom nebeskom ne može izbaciti iz izabranog koloseka, a daleko od samoubistva kao zemlja od neba, bio je čuveni vajar Stevan Bodnarov. Rođen 1905. u Gospođincima, Steva je najpre bio zidarski i modelarski radnik, a pre toga još i kovački šegrt-samouk. Počeo je da radi biste svojih drugova u glini na tavanu svog gazde u Novom Sadu. Izradio je tako i bistu jednog gimnazijalca, koja je slučajno dospela u izlog knjižare „Slavija“. Tu su je zapazili novosadski novinari i tako otkrili budućeg vajara i slikara na tavanu svoga poslodavca, u iznošenom radničkom odelu, poprskanom malterom. Za predratne novinare bila je, naravno, prava poslastica okolnost da je Steva, uz toku svojih priključenija, jedno vreme redovno spavao u mrtvačkom kovčegu, na „dušeku“ od šuški, a ne može se poreći da je sve to bila odlična pikanterija i propaganda.

Tako, uz podršku „sedme sile“, na izložbu radova novosadskih gimnazijalaca 1925. godine stigli su i radovi Stevana Bodnarova, gde se, inače, nikad ne bi našli. Tim putem su se za njega zainteresovali i novosadski ljubitelji umetnosti: apotekar Nenadović, advokat dr Šandor Moč, političari Stevan Ćirić i Kosta Hadži, episkop bački Irinej i trgovac Slavko Vajs, pa se rešiše da pomognu ovom obdarenom mladom čoveku i obezbede mu stipendiju na Umetničkoj školi u Beogradu. Steva je tako dopao u dobre ruke i pohađao tri godine Vajarski odsek pod upravom proslavljenog Petra Palavičinija, umetnika evropskog glasa i masona visokog stepena. Još je uz to Steva studirao i na Slikarskom odseku, kod čuvenog Milana Milovanovića, izrazitog predstavnika beogradskih slikara impresionista. Bila je to osnova za odličnu umetničku karijeru.

Ali ne lezi vraže, naveden svojom uvek snažno izraženom radoznalošću, počeo je Steva da se drugi sa slikarima i pesnicima-boemima, pa još uz to i sa avangardnim književnicima-nadrealistima, pa sa izvesnim damama iz polusveta na granici između prave umetnosti i pozorišta: statistkinjama, balerinama u noćnim lokalimaÖ „Dva jelena“ i treće odeljenje „Moskve“ postali su mu druga kuća. Sve to načuše, nažalost i njegovi dobročinitelji u Novom Sadu, kojima su stvari bile verovatno prikazane u „zdravo preteranom i naduvanom obliku“, pa rešiše da mu uskrate stipendiju! Za Stevana Bodnarova nastali su tako dani oskudice i nemaštine, putovanja od nemila do nedraga i „hoždenija po mukah“. I sticajem okolnosti, kao što je dvadesetih godina, umesto da uživa sinekuru u Centralnom presbirou, Tin Ujević postao nekrunisani kralj beogradskih pesnika i književnika boema, tako je i Stevan Bodnarov postao nekrunisani kralj likovnih umetnika boema, a u njegove podanike ubrajali su se Mirko Kujačić, Đurđe Todorović, Đorđe Andrejević-Kun, Mihailo Vukotić, Sabahatin Hodžić i toliki drugi. Nije, naravno, Steva samo lumpovao, jer teško da je imao od čega, već je koristio i ateljea svojih imućnijih prijatelja za slikanje i vajanje. Nije Steva klonuo ni duhom, već je rešio da pokaže da može služiti muzama i bez podrške, pa je već 1933. godine „na strah vragam“ i nejunačkom vremenu uprkos, priredio svoju samostalnu slikarsku izložbu na elitnom mestu - u Ratničkom domu u Beogradu.

Nastaviće se