nedelja 17. februar 2008.
RSS
• Feljton •
Početna > Feljton > Početak bune na dahije

Dr Vasilj Popović: Istočno pitanje (11)

Početak bune na dahije

Srbi u Beogradskom pašaluku, već naviknuti na neku samoupravu i na borbu protiv janičara, počeše se spremati za borbu. Revolucionarno spremanje protiv turske vlasti zahvatilo je Srbe u svima krajevima, ne samo u Šumadiji nego i u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Vojvodini

Ali, sultan nije mogao ostati potpuno veran svom planu protiv janičara i ustrajno voditi unutrašnju borbu protiv njih. Zbog Bonapartine navale na turski Egipat (1798) došlo je do rata s Francuskom. Sultan je trebao vojsku na toj strani, pa je morao popuštati Pasvan ogluu i janičarima. On je najzad pustio janičare i u Beogradski pašaluk (1800). Oni su se s početka pritajili, pa su u zgodnom času uhvatili Mustafa pašu i ubili ga (krajem decembra 1801). Četiri janičarske poglavice, dahije, razdelili su među sobom Beogradski pašaluk i, pokraj nemoćnog novog Portinog vezira aga Hasan paše, negdašnjeg janičarskog starešine, uveli su režim samovolje i nasilja.

Janičari su svojom nasilnom vladom izazvali protiv sebe i Srbe i spahije. Spahije su dizale protiv njih tužbe u Carigradu, a pokušali su i krvavom bunom da unište njihovu vlast (1802). Posle te neuspele bune počeli su Mustafa pašini prijatelji da spremaju Srbe na ustanak protiv dahija. U lepoj pesmi slepog guslara Višnjića o „Početku bune na dahije“ ističe se da su povodom čudnih nebeskih prilika „hodže i vaizi“ prorekli dahijama iz „knjiga indžijela“ da će propasti turska vlast od ustanka raje, jer Turci nisu poslušali savet cara Murata koji im je dao na samrti na Kosovu Polju da ne čine zulum raji, da je ne opterećuju globama i porezima, da joj ne diraju u crkve ni u poštenje, da bi im carstvo bilo dugovečno. Ako ne bi poslušali sultana Murata, ako bi počeli činiti zulum raji, sultan im je prorekao da će onda izgubiti carstvo. Ta misao, sačuvana i u muslimanskoj tradiciji na Kosovu, sreće se u sličnom obliku i u političkom spisu „O načinu vladanja“, bosanskog mule Hasana Elkjafija pod kraj 16. veka (1596) u odgovoru uleme šeika na pitanje dokle će trajati tursko gospodstvo, da će im vlast biti jaka, dokle bude pravednost postojala.

Srbi u Beogradskom pašaluku, već naviknuti na neku samoupravu i na borbu protiv janičara, počeše se spremati za borbu. Revolucionarno spremanje protiv turske vlasti zahvatilo je Srbe u svima krajevima, ne samo u Šumadiji nego i u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Vojvodini. I pre i posle početka ustanka stvaraju se planovi o slobodnoj srpskoj državi. Pivski arhimandrit Arsenije Gagović (1803) i karlovački mitropolit Stevan Stratimirović (1804) nastoje da zadobiju ruskog cara za plan jednog „slavjano-serbskog carstva“, Sava Tekelija (1805) austrijskog cara za plan „srpskog ili ilirskog kraljevstva“. Neposredno pred ustanak izražavao je bački vladika Jovan Jovanović u pismu petrogradskom mitropolitu od 14. januara 1804. nadu u pomoć pravoslavnog cara za podjarmljene Srbe.

Dahije saznadoše iz jednog uhvaćenog pisma o spremanju ustanka i počeše ubijati narodne starešine. Ta „seča knezova“ izazva otvorenu bunu protiv dahija, kojoj se stavi na čelo Karađorđe Petrović (1804).

Srbi su s početka proglašavali da se bune protiv dahija i da su verni sultanu. Porta se nije odmah umešala u borbu, ali je gledala s nepoverenjem. Srbi zauzeše Rudnik i Valjevo, opsedoše Šabac, Beograd, Smederevo i Požarevac. Ti gradovi, izuzev Beograda, sporazumeše se sa Srbima i proteraše nasilne Turke. Posle toga okupi se srpska vojska pod Beogradom, u koji su se zatvorile dahije.

Vođe ustanka počeli su rano da postavljaju širok program za narodno oslobođenje i da traže pomoć na strani osećajući sami da su preslabi prema Turcima i ne verujući ni u kakvu popravku stanja bez strane garancije.

Tako su Srbi odmah u početku počeli da od tog unutrašnjeg spora Turske prave diplomatsko pitanje, da svoju stvar uvlače u velike međunarodne kombinacije, s kojima u vezi se mogla jedino povoljno rešiti.

Austriji nije bilo u interesu za vreme velikog zapleta u Evropi povodom Napoleonove politike, da se u njenom susedstvu menjaju prilike, kad ona nema na raspoloženju sve svoje sile da naturi rešenje, koje odgovara njenim interesima. Još joj je manje bilo u interesu da joj se na granici obrazuje jedna slobodna država od naroda, koji stanuje i u njenom pograničnom području, jer bi ta nova hrišćanska država onemogućila austrijsko širenje u tom pravcu, a mogla bi vremenom postati privlačna i za austrijsko pogranično stanovništvo. Austrija je htela da se u Srbiji stanje popravi da bi se uklonio povod za nemire. U tom se smislu zauzela u Carigradu.

Nastaviće se