nedelja 16. septembar 2007.
RSS
• Glasno •
Početna > Glasno > Fovizam je preteča panka

Intervju: Ivan Glišić, književnik i novinar, o svoje četiri nove knjige

Fovizam je preteča panka

Deren, Matis i Vlamenk su bili preteče pank kulture. Farbali su kosu u zeleno, umesto kravata nosili ofingere, oblačili duge crne kapute i crne cokule ukrašene zihernadlama i lancima

Ivan Glišić, šabački književnik i novinar, počeo je da se bavi pisanjem 1968. godine. Do danas je objavio preko trideset knjiga poezije i proze. Dobitnik je brojnih nagrada: Prva nagrada Radio Beograda za poeziju 1969, nagrada Džuboksa i Omladinskih novina za roman, Prva nagrada Večernjih novosti/Borbe za feljton o Crnjanskom i Bori Stankoviću. Za monografiju o Isidori Sekulić dobio je povelju NIP Plavi jahač. U dva navrata bio je najbolji tekstopisac bivše Jugoslavije, za hitove Darka Domijana i Josipe Lisac.

Jedan je od osnivača eks-Ju andergraund pank i hard-kor scene svojim fanzinima i knjigama „Rokenrol ratnici“, „Čizme slobode“, Dogfaker i antologijom „Deca starog Bakunjina“.

U protekle dve godine izašle su Vam čak četiri nove knjige.

- To su knjige „Sveta devalvacija“ (drama apsurda, po motivima iz grčkih mitova), „Fovizam ili radost življenja“, „Lorka je umro od ljubavi“ i „Upomoć, Bitlsi“.

Otkuda fovizam, kao tema jednog rokera i pankera?

- Smatram da su osnivači fovizma, Deren, Matis i Vlamenk, bili i preteče pank kulture. Farbali su kosu u plavo, zeleno, žuto i crveno, umesto kravata nosili ofingere, oblačili dugačke crne kapute i crne cokule ukrašene zihernadlama i lancima. Zbog načina njihovog odevanja, zbog njihove filozofije i pristupa slikarstvu, nazivali su ih „divljacima“. Objavljivali su i biltene-sličice iz vojničkog i svakodnevnog života, sa crtežima i literarnim radovima, što je ekvivalent današnjim pank fanzinima. Pomno sam proučavao pomenute slikare, i to je priča o njima, ali i o samom fovizmu kao slikarskom pravcu.

Da li je i knjiga „Lorka je umro od ljubavi“ neka vrsta romansirane Lorkine biografije?

- Ne, to je drugo, dopunjeno izdanje mojih ljubavnih pesama, pisanih u Lorkinom maniru. Knjiga je bogato opremljena Lorkinim crtežima i fotografijama. Zanimljivo je da za desetak pesama iz ove knjige postoji muzika Mirjane Živković - Božidar, jedne od najpoznatijih srpskih kompozitorki klasične muzike.

Mnogi prevodioci su pokušali da, manje ili više uspešno, prepevaju tekstove Bitlsa. To nije lak zadatak. Kako ste ga vi rešili?

- Ovaj rukopis je bio pripremljen za štampu davne 1975. kada sam bio urednik za poeziju u Džuboksu. Rokenrol je tada još uvek bio nepodoban, pa sam knjigu objavio 25 godina kasnije. Rukopis je sačuvao Peca Popović, urednik Džuboksa, i poslao mi ga. Neke sam pesme vrlo slobodno prepevao, naročito one psihodelične, prilagodivši ih našem jeziku. Knjigu je, inače, ilustrovao liverpulski multimedijalni umetnik Toni Kenedi, koji je pre nekoliko godina dobio prvu nagradu na svetskom takmičenju za najbolju razglednicu sa likom Bitlsa.

Planirate li promocije?

- Alergičan sam na promocije, iz dva razloga. Prvi je taj što se kod nas knjiga vrednuje po tome koliko je na promociji bilo ića i pića. Drugi razlog je što je promocija moje prve knjige „Svadbarenje“. Milić od Mačve je knjigu ilustrovao, stihove je trebalo da kazuje Zoran Radmilović, a o knjizi da govore Vasko Popa i Miroslav Antić, koji je bio i recenzent. Ali, oni su bili okarakterisani kao pripadnici „crnog talasa“, kao nepodobni, pa je i meni prilepljena ta etiketa, i prati me do danas.

Ali 1993. ste imali spektakularnu promociju romana „Ura, ura, matura! „ u Beogradu?

- Promociju ove knjige, koju je objavio Slobodan Mašić, organizovali su andergraund i pank devojke i momci, bez mog znanja, a u dogovoru s Mašićem i Radiom 202. Doveli su me u Beograd i - bio sam zatečen. Knez Mihajlova ulica bila je zakrčena pankerima. Milicija je intervenisala, misleći da je u pitanju protestni skup. Na kraju su prisustvovali promociji, koja je trajala 5 sati jer knjižara nije mogla da primi više od sedamdeset ljudi, pa se izlazilo i ulazilo na smenu.

Osim pomenutih pisaca, glumaca i slikara, postoji li još neko ko je izvršio veliki uticaj na vaše stvaralaštvo?

- Kao student oduševljavao sam se delima Dušana Savkovića, posebno ciklusom „Gorila (U zagrljaju Pariza)“. On je preteča andergraudna u nas. Zanimljivo je da je kupio moje knjige u Beogradu i došao kod mene u Šabac da se upoznamo. Družili smo se do njegove smrti. Ja sam dovršio i posthumno pripremio za štampu njegov roman „Zub šestica“. Dušan mi je u amanet ostavio da napišem četvrti nastavak „Gorile“, što sam, posle desetogodišnjeg proučavanja tog sveta, i učinio. Delo sam nazvao „Gvozdeni jahač“.