nedelja 15. jun 2008.
RSS
• Slobodno vreme •
Početna > Slobodno vreme > Priča sa tužnim krajem koja je počela u pivari

TEMA SEDMICE : Od Svetoandrejske skupštine 1858. godine do danas Srbija je imala bogat parlamentarni život

Priča sa tužnim krajem koja je počela u pivari

Prvi predsednik Srpske narodne skupštine bio je kapetan Miša Anastasijević. U pretprošlom veku narodni poslanik nije mogao biti mlađi od 30 godina. Krajem 1914. i početkom 1915. godine, Skupštinu je potresala tzv. opančarska afera, koja je izbila prilikom nabavke opanaka za vojsku

Nema Srbina koji se ne uhvati za glavu kad čuje za srpsku skupštinu. Ona je često više ličila na cirkus nego na najviše zakonodavno telo, u njoj su se pričale priče s tužnim krajem u dva ujutru, poslanici su se tukli, polivali vodom, obezbeđenje ih je iznosilo iz sale, psovalo se, pljuvalo, klelo i, naravno, dangubilo. Istorija ipak govori da se u srpskim skupštinama ponešto pametno i radilo.

Prvi zakon o Narodnoj skupštini Srbije donet je 28. oktobra 1858. godine . Na osnovu njega sazvana je Svetoandrejska narodna skupština, održana od 30. novembra 1858. do 31. januara 1859. godine u Beogradu u „Velikoj pivari“. Time je ozakonjena ustanova Narodne skupštine i udaren temelj predstavničkog sistema u Srbiji.

Od početka 19. veka do 1858. godine održavane su običajne Narodne skupštine. Sazivali su ih knez ili Savet kada su nalazili za potrebno. Održavane su i za vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka 1804-1815, („ustaničke narodne skupštine“). Učesnici skupština, osim u retkim slučajevima, nisu bili birani od naroda već su pozivani od kneza ili Saveta.

PO RAZNIM ZGRADAMA

Zgrade u kojima su držane skupštinske sednice bile su - u Beogradu: „Velika pivara“ (u njoj je održana Svetoandrejska skupština), Narodno pozorište, Kapetan Mišino zdanje (Velika škola) i privremena zgrada Narodne skupštine kod današnjeg bioskopa „Odeon“ (od 1882); U Kragujevcu: u zgradi Narodne skupštine koja je sazidana po nalogu kneza Miloša 1859; u Nišu: Osnovna škola „Sveti Sava“ kod Saborne crkve i zgrada Oficirskog doma. Prvih godina posle Drugog svetskog rata, sednice Narodne skupštine Srbije održavane su u zgradi bivše Savezne skupštine. Godine 1953, završena je izgradnja skupštinskog zdanja u Ulici kralja Milana (tada Maršala Tita) br. 14 u kome se Skupština i danas nalazi, ali je u njenu funkciju stavljen i Dom narodne skupštine. Za vreme Prvog svetskog rata, Srpska narodna skupština zasedala je i na Krfu.

ŽENE U MALOM BROJU

Prva žena koja je predsedavala jednom skupštinskom sednicom bila je Milka Minić (na zasedanju Velike antifašističke narodno-oslobodilačke skupštine, 12. novembra 1944. godine). Kasnije je predsednik Skupštine bila Nataša Mićić. U Ustavotvornoj skupštini NR Srbije 1946. godine bilo je devet žena. Na skupštinskim izborima 1963. godine, za narodne poslanike izabrana je 71 žena, dok ih je recimo na višestranačkim izborima 1990. godine izborima bilo samo- tri, a, opet, na izborima decembra 2000. godine, 28.

DVOGLASCI I INFORMBIROVCI

Oduzimanje poslaničkih mandata retko se događalo. Najinteresantniji slučaj zabeležen je 1882. godine. Tada je 45 narodnih poslanika, uglavnom radikala, isključeno iz skupštine. Pošto su na ponovljenim izborima za upražnjena poslanička mesta opet osvojili najviše glasova, skupština je smatrala da već jednom isključeni poslanici ne mogu biti ponovo birani. NJihove glasove je poništila, a poslanički mandati dati su onim kandidatima koji su posle isključenih poslanika imali najviše glasova. Neki od njih postali su poslanici sa samo dva dobijena glasa. Opoziciona štampa nazvala ih je „dvoglascima“ a Skupštinu dvoglasačkom.
Prvo oduzimanje poslaničkog mandata u Narodnoj skupštini Srbije posle Drugog svetskog rata desilo se jula 1946. godine. Mandat je oduzet dr Dragoljubu Jovanoviću zbog njegovih, navodno neprijateljskih istupa u Skupštini. Od 1948. do 1951, poslanički mandati oduzeti su Sretenu Žujoviću i još trinaestorici poslanika. Svima su im na teret stavljana krivična dela protiv naroda i države. Bili su to prvi informbirovci.

Običajne skupštine održavane su gotovo uvek pod vedrim nebom. Prisustvovalo im je i po nekoliko hiljada ljudi. Na jednoj od njih, Sretenjskoj, donet je 2. februara 1835. prvi srpski ustav. Prema Zakonu o narodnoj skupštini, izglasanom na Svetoandrejskoj skupštini, skupština je dobila ime „Srpska narodna skupština“, i to ime je nosila sve do raspuštanja 1918. godine. Prvi skupštinski poslovnik donet je 1870. godine u formi zakona. Iste godine donet je i prvi zakon o izboru narodnih poslanika. Skupština je mogla biti obična i velika. Velika je, po broju poslanika bila dva ili četiri puta veća od obične. Sazivana je uglavnom kada je trebalo rešavati pitanje izbora kneza (kralja) ili menjati ustav. Glasanje u skupštini vršeno je glasno poimence (ponaosob), sedenjem i ustajanjem i tajno. Skupštinska zasedanja otvarana su kneževom (kraljevom) besedom na koju je skupština odgovarala adresom. Predsednike i potpredsednike narodne skupštine jedno vreme birao je knez (kralj) između šest kandidata predloženih od strane skupštine, a po ustavima iz 1888. i 1903. god. birala ih je sama skupština iz svog sastava. Izbor poslanika vršen je tako što je na određeni broj poreskih glava biran jedan poslanik. U početku je jedan poslanik biran na 500 poreskih glava, zatim na 1.000 pa 2.000, 3.000 i na kraju 4.500 poreskih glava. Od ove izborne formule zavisio je i broj poslanika u skupštini. Na Svetoandrejskoj skupštini bilo ih je 437, a kasnije se taj broj kretao između 120 i 160. Velike narodne skupštine brojale su i preko 600 narodnih poslanika. Procenat birača koji su učestvovali na izborima kretao se između 50 i 70 odsto. Krajem 19. i početkom 20. veka pravo glasa u Srbiji imalo je oko 550.000 birača.

Narodni poslanik nije mogao biti mlađi od 30 godina. Jedan od uslova za sticanje poslaničkog zvanja bilo je i plaćanje određenog novčanog iznosa državi na ime neposrednog poreza. Pri otvaranju ili zatvaranju skupštinskih sednica ili u drugim svečanim prilikama, narodni poslanici bili su dužni da nose jednoobrazno svečano narodno odelo domaće proizvodnje. Prva vlada koja je pala pred Narodnom skupštinom bila je vlada Jovana Marinovića (10. novembra 1874). Prvi predsednik narodne skupštine (Svetoandrejske), bio je major Miša Anastasijević. Najčešće birani predsednici skupštine bili su: Andra Nikolić (devet puta) i Živko Karabiberović (osam puta).

Krajem 1914. i početkom 1915. godine, skupštinu je potresala tzv. „opančarska afera“, vezana za zloupotrebe prilikom nabavke opanaka za vojsku. Za vreme evakuacije Niša, oktobra 1915. po odluci Predsedništva Skupštine, uništena je celokupna skupštinska arhiva kako ne bi pala u ruke neprijatelju. Srpska narodna skupština sastala se poslednji put 14. decembra 1918. godine.
Istorijski koreni Narodne skupštine Srbije u periodu posle Drugog svetskog rata leže u odluci Drugog zasedanja AVNOJ-a, održanog 29. i 30. novembra 1943. u Jajcu, da se Jugoslavija izgradi na federativnoj osnovi, kao zajednica pet ravnopravnih naroda. Velika antifašistička narodnooslobodilačka skupština Srbije, održana je od 9. do 12. novembra 1944. godine. Poslanici za ovu skupštinu (njih 989) nisu bili birani od naroda već delegirani iz redova narodnooslobodilačkih odbora i Narodnooslobodilačkog fronta. Na zasedanju je doneta odluka o konstituisanju Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS-a) kao vrhovnog zakonodavnog i izvršnog organa vlasti Srbije. Između 989 poslanika izabrano je 278 za ASNOS. Aprila 1945, menja ime u Narodna skupština Srbije. Skupština se dalje zvala: Narodna skupština Narodne Republike Srbije (od februara 1946 do aprila 1963); Skupština Socijalističke Republike Srbije (od aprila 1963. do septembra 1990); Skupština Republike Srbije (od septembra 1990 do januara 1991) i Narodna skupština Republike Srbije od januara 1991. godine. Prvi predsednik Narodne skupštine Srbije posle Drugog svetskog rata bio je dr Siniša Stanković.

Prvi višestranački izbori za narodnu skupštinu Srbije posle Drugog svetskog rata održani su 9. i 23. decembra 1990. Na izbore je izašlo 5.030.440 birača, od 7.036.303 upisanih ili 71,49 odsto. Socijalistička partija Srbije osvojila je 194 mandata, Srpski pokret obnove 19, Demokratski savez vojvođanskih Mađara 8, kandidati grupe građana 8, Demokratska stranka 7 ... Za predsednika prve višestranačke skupštine Srbije izabran je dr Slobodan Unković, na čije je mesto ubrzo došao Aleksandar Bakočević. Prevremeni izbori za Narodnu skupštinu i predsednika Republike, održani su 20. i 27. decembra 1992. i 3. januara 1993. godine. Socijalistička partija Srbije osvojila je 101 mandat, Srpska radikalna stranka 73, DEPOS 50, itd. Za predsednika Skupštine izabran je mr Zoran Lilić.

Na izborima održanim 19. i 26. decembra 1993. i 5. januara 1994. godine, Socijalistička partija Srbije osvojila je 123 mandata, DEPOS 45, Srpska radikalna stranka 39, Demokratska stranka 29 itd. Za predsednika Skupštine izabran je Dragan Tomić. Izbori za narodne poslanike Narodne skupštine Republike Srbije, održani 21. i 28. septembra i 5. oktobra 1997, dali su sledeće rezultate: Koalicija Socijalistička partija Srbije, Jugoslovenska levica i Nova demokratija osvojila je 110 mandata, Srpska radikalna stranka 82, Srpski pokret obnove 45, itd. Predsednik Skupštine i predsednik vlade nisu menjani. Na izborima održanim 23. decembra 2000, od 6.525.162 upisanih birača, glasalo je 3.748.623 ili 55,91 odsto. Demokratska opozicija Srbije (DOS) osvojila je 176 mandata, Socijalistička partija Srbije 37, Srpska radikalna stranka 23 i Stranka srpskog jedinstva 14 mandata. Ostale kandidatske liste nisu osvojile nijedan poslanički mandat. Za predsednika Skupštine izabran je Dragan Maršićanin. Na vanrednim izborima 2003. najviše mandata je osvojila SRS 82, a za predsednika je ponovo izabran Maršićanin, koga je zamenio Predrag Marković. Posle izbora 2007. godine SRS je imao 81, DS 64, DSS-NS 47, SPS 16..., a predsedavao je Oliver Dulić

Skupština je u toku 2005. usvojila najviše zakona u svojoj istoriji- čak 200. Sada čeka novu vladu da bi oborila rekord. Nova vlada još nije napravljena, a kad će, ne znamo.