petak 14. mart 2008.
RSS
• Društvo •
Početna > Društvo > Pomagali vojsku i uzdizali narod

DOSIJE: U našoj zemlji živi 15.000 Cincara, koji su stari balkanski narod (2)

Pomagali vojsku i uzdizali narod

Među najvećim imenima tog naroda bili su bogati trgovci i donatori, koji su podigli Dečju kliniku u Tiršovoj (porodica Kiki) ili Karlovačku gimnaziju (Sabov), ali i savremenici, počev od Nušića i Sterije, do Taška Načića, Biljane Cincarević, Tošeta Proeskog, Gordana Kičića, Tome File...

U Srbiji, koja je jedna od domovina raseljenih Cincara, ovaj prilagodljivi narod ostavio je mnogo traga u umetnosti, politici i ekonomiji. Malo ljudi zna da neki od naših, ili omiljenih umetnika iz susednih zemalja pripada njima.

- Među poznatim Cincarima savremenog doba izdvaja se osnivač našeg društva, velikan glumišta Taško Načić, advokatska porodica Fila i tragično preminuli pevač Todor Proja, poznatiji kao Toše Proeski - navodi Dimitrije Nikolajević, predsednik društva „Lunjina“. On veruje da je važno pomenuti i umetnike koje imaju cincarsko poreklo, a imaju važno mesto na našoj kulturnoj sceni kao što su glumac Gordan Kičić i slikarka Biljana Cincarević.

Zalazeći dalje u istoriju, nailazimo na dugačak i šarolik spisak znamenitih Cincara. NJihov dolazak u 18. veku na prostore Srbije, doneo je mnogo novina zahvaljujući stavu da se verovatno nikada neće vratiti u postojbinu i njihovoj odluci da na ovom prostoru ulažu i grade svoju budućnost. Hroničari beleže da su bili veoma izdašni i druželjubivi, ali i da su kao vredni i sposobni ljudi stalno uvećavali svoja donatorstva. Na početku 19. veka dali su veliki doprinos u novčanom i materijalnom pomaganju vojske, koja je ulazila u sve ozbiljnije sukobe sa Turcima.

ŠKRTI MINISTAR PAČU

Lazar Paču je po dolasku radikalskih stranaka na vlast bio ministar finansija Srbije u tri mandata. Ostao je zapamćen kao škrti ministar o kome su prepričavane anegdote, ali je pod njegovom upravom budžet brzo rastao. Važnu ulogu je imao u tzv. carinskom ratu sa Austrougarskom, zaključenju spoljnih zajmova i finansiranju Balkanskih ratova.

BRAĆA MANAKI - PIONIRI FILMA

Janaki i Milton Manaki su bili zvanični fotografi srpskog, rumunskog i turskog dvora.
Prvi atelje braća Manaki su imali u grčkom gradu Janina, a u Bitolju su 1905. godine jedan dućan preuredili u fotografski atelje. Uskoro su u Londonu kupili kameru kojim su snimili prvi film u istoriji kinematografije na Balkanu.

Cincari su snažno podržavali razvoj malih srpskih varoši. S obzirom na to da su njihovi novi susedi bili na većem stepenu razvoja, meštani su ih rado oponašali. Mnogi su sa sobom nosili i veliko bogatstvo, tako da su u nerazvijenim gradovima Srbije brzo napredovali. Bili su poznati trgovci, ali i nesebični donatori.

- Lista poznatih Cincara u istoriji Srbije počinje od Cincar Janka, Cincar Marka, bimbaše Konde i Đorđa Jorgaša, junaka Prvog srpskog ustanka, zatim Nauma Krnara, pratioca i sekretara vožda Karađorđa. Pored onih koji su se hrabro borili, jačanju Srbije bogati Cincari su doprineli ulaganjem svoga novca ili znanja. Važno je napomenuti i da je najveći darodavac Karlovačke gimanzije bio Dimitrije Sabov, a osnivač stomatologije u Srbiji Atanas Puljo - kaže Nikolajević i napominje da je spisak velikih naučnika, pa i vojnika koji su ostavili trag u Srbiji - ogroman.

Predsednik društva za negovanje tradicije Cincara, ali i veza sa Srbijom, sa kojom su se srodili, navodi da se mora pomenuti porodica Kiki, veliki dobrotvori koji su otvorili Dečiju bolnicu u Tiršovoj ulici i ostavila zadužbinu trgovačkoj omladini.

- Cincari su ostavili traga i u politici. Prvi srpski ministar spoljnih poslova bio je Petar Ičko. Zatim su tu bili Aleksandar Cincar-Marković, ministar spoljnih poslova i premijer Dimitrije Cincar-Marković - naglašava Nikolajević.

Pored ličnosti koje navodi predsednik“Lunjine“ u „Vikipediji“ se kao ljudi koji su dali doprinos našoj kulturi i nauci, a poreklom su Cicari, pominju Branislav Nušić, Jovan Sterija Popović, Jovan Karamata, ali i Oliver NJego, Maja Odžaklijevska, Srđan Šaper i mnogi drugi.   

Komentari

Na zalost,nigde ne kazete odakle su ti ljudi dosli,zasto su raseljeni,koje su vere,gde ih jos ima...nista ne kazete o njihovoj istoriji. Ja prvi put cujem za taj narod,i mozda nisam jedina,zato je autor trebao da nas bolje upozna sa njima.Hvala.

http://www.rastko.org.yu/rastko-al/zbornik1990/jtrifunoski_moskopolje.ph...
Na gornjem linku se moze naci veaom lep tekst o Moskoplju, prestonici Cincara odakle su zbog terora i etnickog ciscenja od strane okolnih albanskih divljih plemema a uz otvorenu pomoc Porte, morali da se isele krajen 18. i pocetkom 19. veka posle tri velika napada i pljacki (1769. godine, 1788. godine i 1821. godine). Moskoplje je bilo grad sa 70.000 stanovnika i preko 80. crkava od koje su neke jos u zivotu, mada u teskom stanju. Ovde je bila i prva stampararija na Balkanskom poluostrvu a Cinciari su se bavili trgovinom i kiridzilukom sto bi u danasnje vrema znacila spedicija, prevoz robe konjima u razne delove poluostrva. Cincari su se iselili iz svoje postojbine i otisli u pravcu severne Grcke, juzne Makedonije, Bugarske, u unutrasnost Srbije a neki su stigli i do srednje Evrope. Za sve oni koji ne znaju istoriju ovog miroljubivog i vrednog naroda, mozda bi bilo interesantno znati da je Herbert von Karajan, poznati dirigent bio cincarskog porekla.

Волео бих да видим неког ко би могао да докаже своје етничко порекло. Сви смо ми помало и Цинцари, и Турци, и Илири, и Цигани,и Трачани, и Срби, и Словени....Дакле, када се сабере све у један џак и стави на гомилу добије се данашња нација која се зове СРБИ. То данашње раслојавање станивништва по тобоже некаквој етничности а у циљу тобоже некакве демократије, је ништа друго него настојање западних сила да унесу поделе међу самим становништвом Србије. На следећем попису ћу следити покрет индијанаца из Алексинца, тако да ћу да се изјасним као Индијанац ! Да се зна да и ми постојимо у Србији, па можете и о нама да пишете.

Ja jesam Cincarka i ne vidim zasto to nekome smeta ako zelite vi se izjasnite kao Indijanac i meni nece smetati.

Zeleo bih samo da dodam kao potomak Branislava Nusica i po poreklu Cincar, da su je cincarski narod uz grcki narod najvise zaduzio Srbiju.
Arsenije Kacanik.

I ja bih da dodam da smo mi Srbi takođe zadužili Cincare. Lijepo i domaćinski smo ih primili, uključili u našu zajednicu, omogućili da se razvijaju i pokažu svoje najbolje osobine što su mnogi i uradili vjerovatno u znak zahvalnosti.

Ni naše pozitivne osobine i zasluge nisu za nespominjanje i minimiziranje.

Иконостас Саборне цркве у Београду ©
Закон о заштити (баштине) јесте право да се поверена ствар користи

и убирају плодови уз поштовање суштине ствари.

(Зборник грађанских права / Цар Јустинијан – 533. година)

Иконостас.

Олтарска преграда.

Историчари уметности кажу: “скуп уметничких дела”.

Верујући их исправљају: “Иконостас је јављање Светих и ангела, толико могућих чуда на једном месту”.

Познаваоци би рекли: “Дели олтар од наоса”.

Верујући кажу: “То је су два света, видиви и невидиви, материјални и духовни”.

Саборна црква.

Митрополит Петар освештава цркву.

Осми је новембар 1845. године. Храмовна слава – Сабор Светог архангела Михаила.

Царске двери.

Разгрнута катапетазма.

Отворена врата и пред њима Карађорђев син Александар са својом Персидом.

Стоји, руку прекрштених на грудима.

Мисли на кума Милоша и кумa Љубицу. Нису жалили труда и дуката да се нова црква озида.

Мисли и на трговце из Венеције, Ђенове, Дубровника и понеког београдског Цинцарина и Јерменина који су београдском паши давали поклоне да затвори очи и дозволи им да се моле и захвањују Богу, заједно, у цркви без звона и кубета. Оној коју је његов отац обновио, а Милош порушио да би се озидала ова нова, Велика црква.

Књаз Милош стоји пред олтаром.

Сам је.

Када су освештавани темељи ове цркве, слави Немањића посвећеној, овде је била Љубица са децом. Није се противила што се црква не намењује Светом Николи, њиховом кућном заштитнику.

Знала је мудра Наја да је Обреновићима потребна моћна заштита.

Сећа се стари књаз када су дозвани два Димитрија: старији Петровић, школован у Бечу, да олтарску преграду од доброг дрвета изрезбари, и млади Аврамовић, да је иконама украси.

Гледа свог Светог Николу и Светог краља Дечанског. Мало су му необични. Другачији су од фресака из његовог Никоља. Не личе му ни на иконе које је гледао “у Преку”, у Аустрији и Влашкој.

Волео би да иконостас личи на оне из времена у којима су живели српски краљеви, цареви и деспоти.

Али, друга су сада времена.

Друга мода.

Његов син Михајло не размишља о томе.

Друге бриге брине.

Гледа у анђела који Захарији објављује рођење сина.

Поред њега, пред царским дверима, стоји његова Јулија из старог племства Хуњадијевих. Погледа на икону Благовештења. Моли своју Блажену Дjевицу да јој помогне.

Млада Мињон, унука енглеске краљице Викторије, стоји и гледа у Светог Јована Крститеља.

Полази ка северној певници.

Спушта поглед ка старозаветном Авраму.

Причали су јој, када је полазила да се уда за младог краља ове земље, да ће владати народом који је по свом гостољубљу сличан праоцу Авраму.

На десној страни, у соклу икона бекства у Египат.

Подиже главу.

Види пророке.

Мојсије, Јеремија, Исаија, Илија, Данило, Језекија ћуте.

Горе, високо, у петом реду, распеће.

Велики Петак.

Богородица и Свети Јован Богослов немо је гледају.

© copyright 2006. - Добрила Боба Кнежевић, лиценцирани туристички водич, Београд -ISBN - 86 – 85033 – 06 – 3/

Odgovor Jeremiji !!!
Ako neko ne zna svoje porijeklo tj svoje porodicno stablo,sigurno da je neupucen u proslost drugih naroda.Samo je jos sigurna cinjenica da covjek koji ne poznaje i ne posjeduje svoje familijarno stablo biva osudjen na propast i bioloski nestanak.Gospodine Jeremija ja moje porijeklo znam od vremena Cara Dusana i po ocevoj i po majcinoj strani(majcina strana ima evo 800g svaku musku glavu zapisanu) a sa sedam god sam morao da znam 10 koljena u nazad da brojim napamet!!! Prema tome prvo treba covjek da zna sve o sebi da bi mogao da govori o drugima.U Crnoj Gori i Hercegvini svaka kuca zna svoje porijeklo u zadnjih 200g.Amerikanci(narod bez kultre) vec decenijama istrazuju prezimena svih gradjana Amerike,jer su shvatili da je covjek bez porijekla isto sto i drvo bez korijena.Pa danas nece niko ni psa da kupi ako nema pedigre,a nasi mladi narastaji se zene a da ne znaju nista o porodici djevojcinoj.
Sto se tice Cincara o Njima sam slusao jos kao dijete pored ognjista,naravno sve u superlativu.Ako se ne varam i N.Pasic je bio Cincar mada nijesam siguran.U svakom slucaju hvala im za sve sta su ucinili za nas narod,i nadam se da ce jos ciniti.
Pozdrav

Ја сам Србин али је предивно што је моја Српска крв оплемењена Армањском тј.Цинцарском крвљу јер ми је отац полу Цинцар. Немам речи да опишем каква је то част осећати се Србином и Цинцаром, спој најлепшег и најузвишенијег у погледу расе. Јако ме радује чињеница да се у последње време у штампи појављује пуно чланака о овој жилавој и поносној нацији и коначно време је да неки сензационалисти престану да Цинцаре називају Балканским Хазарима... пази, један од најстаријих народа у Европи покушавају да спусте на ниво Азијата. Нисам приметио да било ко у мојој фамилији има монголоидне очи или да се клања Јахвеу, зато заборавите приче о неком изгубљеном племену и посветите пажњу онима који су допринели оплемењивању Српске културе. Оно што ме чини јако несрећним су цинцари који су у кризи идентитета изабрали грађанску опцију и раде на блаћењу Српске нације, што је потпуно противно ономе што Цинцари заправо јесу. Препознаће се...
Поздрав свим Цинцарима где год вас има, посебно Крушевским и Солунским. Мало је то 15 000, да знате само колико Цинцара има међу нама Србима, зачудили бисте се, а тек колико волимо Србију, и наравно нисмо Кир Јање него српски родољуби из дубине душе.
За опстанак Армањске нације