ponedeljak 13. avgust 2007.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Potrebna dela bez laži

INTERVJU : Ivan Ivanović, pisac, o književnosti i danima kada je progonjen

Potrebna dela bez laži

Trudio sam se da govorim istinu, a pod komunizmom je to bilo veoma teško. Posle romana „Crveni kralj“ poremećen mi je ceo život, čitav tiraž knjige uništen, bio sam otpušten s posla kao moralno i politički nepodoban i prozapadno orijentisan

Obično su pisci oni koji određuju sudbinu svojih junaka. Sudbinu srpskog pisca Ivana Ivanovića odredila je, međutim, jedna knjiga. NJegov roman „Crveni kralj“ prouzrokovao je tektonski poremećaj u životu ovog pisca i njegove porodice. Kao disident proživeo je veoma teške dane pod komunističkom vlašću, što ga nije omelo da dalje piše i stvara, kako kaže „o životu i bez laži“. Ivana Ivanovića sreli smo u Udruženju književnika Srbije, kao člana žirija pesničke nagrade „Rade Drainac“.


Kakav stav imate prema književnim nagradama?

- Nagrada ima smisla samo ako zainteresuje ljude za knjigu. Ali, danas kao što vidite, nikoga ništa ne interesuje. Ruku na srce, možda je to i prirodno. Ja pripadam starijoj generaciji i u moje vreme je čitanje knjiga bilo stvar prestiža. Sada to nikog ne zanima. Ko će da čita „Rat i mir“? Onda je došla televizija, bioskopi, mada su i oni zamrli. Kao što su zamrle neke književne forme, poput speva, na primer. Spev je mrtav, niko ga više ne piše. „Ilijada“ i „Odiseja“ su ostale, ali više toga nema. Ko zna, možda će jednog dana nestati i roman kao forma i potisnuće ga neka nova forma, novi medij.


Da li to znači da mislite da će knjiga s vremenom nestati?

- Ne, mada ne znam. Otkako znam za sebe priča se da je knjiga gotova. Pričalo se, doduše, da je gotov zapad i da će propasti knjiga. Mislim da će knjiga postojati, ali da će se pretakati u druge oblike. Zanimljivo je da oni koji čitaju radije čitaju kratke romane nego, recimo, „Rat i mir“. To sam i sam iskusio. Dva moja najobimnija romana najlošije su prošla kod čitalaca. A u njih sam uložio najviše truda. Mislim, opet, da je to prirodan proces. Ali, bez publike, bez komunikacije mislim da nema ništa.


Kako ste doživeli svoje angažovanje u Ministarstvu kulture, kakvo je to iskustvo za vas?

- Ja sam dobio svojevremeno ponudu da radim u Ministarstvu kulture. Neki ljudi su hteli na taj način da mi se oduže za sve ono što sam u životu uradio. Ne mogu da kažem da sam bio nezadovoljan, ali nisam zadovoljan onim što sam možda još mogao da uradim. Više i nije bilo moguće zato što nama kao narodu fali jedna renesansa. I literatura mora da se bavi životom. Literatura treba da bude nacionalna, ne nacionalistička. Kafka, Orvel, Dostojevski prevashodno su nacionalni pisci. I Bora Stanković, zatim Sremac, kao odlični poznavaoci srpskog juga, napisali su izvanredna dela o tom delu Srbije. Nadam se da sam i ja nešto uradio.

SVEGA IMA, NIŠTA NIJE VAŽNO

Šta mislite o problemu centralizacije i mogućnostima decentralizacije kulture u našoj zemlji?
- Protiv sam centralizacije kulture. Kod nas su zamrli mnogi regionalni centri, poput Niša recimo. Ima tu mnogo politike. Protiv sam toga da se iz jednog centra određuju vrednosti, a to se nama dešava sa Beogradom. Suština jednog zdravog društva je da se svi delovi tog društva podjednako razvijaju. Za ove tri godine u ministarstvu mnogo sam o tome govorio, ali nisam mnogo postigao jer nije bilo političke volje. Sigurno je da Srbiji treba više centara i više razvoja za pojedine centre. Kada je u pitanju likovna umetnost, malo je recimo poznato da bolje uslove za rad imaju likovni umetnici u Prokuplju nego u Beogradu. Beograd je prepun, nema mesta. Mislim da je upravo ovo vreme pravo vreme za obnovu. Uvek se setim velikog pisca Filipa Rota, Amerikanca jevrejskog porekla koji je godinama živeo u Sovjetskom Savezu, i kad se vratio pitali su ga kako je tamo, a on je rekao: „Tamo ničeg nema, a sve je važno“. Na Zapadu svega ima, a ništa nije važno. Eto, i moj životni primer. Posle romana „Crveni kralj“ svi su me napadali i ja sam bio važan. Sada me niko ne dira iako i dalje pišem.

Zato prvo treba poći od sebe u toj renesansi. Moj posao je bio da od života napravim literarnu priču. Na studijama svetske književnosti sam naučio mnogo. Za te četiri godine video sam šta rade veliki pisci. Uspeo sam da uđem u njihovu anatomiju. Nisam išao grlom u jagode, već sam dobro promislio pre nego što sam nešto počeo da pišem, a to je i slučaj sa mojim romanom „Crveni kralj“ koji je bio jedna duboka provokacija. Nema tu ni dve reči koje nisu duboko povezane. Trudim se mnogo da što je moguće preciznije osmislim svaku svoju knjigu.


Uskoro izlazi vaš roman „Portret umetnika u starosti“. Hoće li se tu naći neka važna poruka za budućeg pisca?

- Jedno od najvećih remek-dela književnosti je „Portret umetnika u mladosti“. Džojs je moj omiljeni pisac. Ova knjiga je jedna velika pobuna samog pisca protiv svih i protiv svega. Ovo je grandiozno delo mladog čoveka koji se bori protiv jezuita. Ja sam napisao „Portret umetnika u starosti“, kao i „Roman bez laži“. Mislim da literatura ide u tom pravcu, bez ikakvih laži. Život je prava inspiracija svakom pravom piscu. Ja sam, inače, lenj čovek, ali sam rano u životu shvatio da svaki dan treba da uradiš po nešto i to obavezno svakoga dana. Onda se tokom godina skupilo materijala za tih mojih 25 knjiga, koliko sam objavio do sada. To je pedeset godina svakodnevnog pisanja. S vremenom se usavršiš, znaš o čemu želiš da pričaš, odabereš teme. Ja bih sigurno zapao u spisateljsku krizu da me nisu gonili. S druge strane, oni su mi davali materijal za pisanje. Ja sam bio i ostao disident. Nisam se slagao sa komunizmom i sa Titom, a i sad se ne slažem s onima na vlasti. Eto, to je ta moja književna, životna građevina i to je sve povezano. Kao Plitvička jezera. Sve je to ista voda, jedno delo se pretače u drugo. U to Plitvičko jezero stao je čitav moj život.


U čitavom vašem opusu bavite se jugom Srbije. Zašto?

- Znate, ja sam u literaturu ušao kao zreo čovek. U Beograd sam došao bez obrazovanja, sa sela, a literatura traži ogromno obrazovanje. Jug Srbije je ono što sam odlično poznavao i odlučio sam da pišem o onome što znam. Iskazao sam sve to u 25 svojih knjiga. Trudio sam se da uvek govorim istinu. Pod komunizmom je to bilo veoma teško. Možete da zamislite kako mi je bilo posle romana „Crveni kralj“. Izađete na ulicu, a neko vas udari u glavu. Ceo život mi je tada bio poremećen. Čitav tiraž knjige mi je bio uništen. Bio sam otpušten s posla, iz gimnazije gde sam radio kao profesor. Bio sam okarakterisan kao moralno i politički nepodoban, prozapadno orijentisan, „građanski element“ i to je bilo dovoljno da ostanem bez posla. Komunistima je bilo moguće da mi sve to napakuju. Knjiga mi je štampana posle petnaest godina. Bez obzira na to, uspeo sam da izgradim svoj život i mogu da kažem da nisam živeo za literaturu, već u literaturi. Neko voli da pije, da se kocka, da juri žene, a ja sam voleo da pišem. Meni je pisanje bilo posvećenje. Tako sam ga doživeo.