sreda 13. februar 2008.
RSS
• Feljton •
Početna > Feljton > Boemi, pesnici i umetnici

Dimitrije Knežev: Beograd naše mladosti (7)

Boemi, pesnici i umetnici

Behu, tamo negde četrdesetih i pedesetih godina, notorni kao društvena pojava, u Francuskoj i drugde, egzistencijalisti i bitnici. Prvi egzistencijalista koji je početkom pedesetih godina stigao u Beograd posle nedovršenih studija u Francuskoj, Vasilije Goldner, došao je u Beograd s pantalonama, na kojima je jedna nogavica bila kraća, a jedna duža; jedna plava, a druga žuta. Bila je to bruka za njegovu nesrećnu majku, arhitektu po struci i suprugu poznatog beogradskog građevinara Hadži Ota Goldnera, pisca dobre predratne knjige „Tajanstveni istok“, koja opisuje njegov hadžiluk u Jerusalim posetu poznatoj carigradskoj podzemnog građevini „Bibir Direk“ (Hiljadu i jedan stub), koja je ostala još od vizantijskih carevaÖ Eto, taj poneseni, pa pušteni Vasilije pokušao je da osnuje „Jugoslovensku sekciju svetskog egzistencijalističkog pokreta“, ali je na nesreću svojih roditelja ubrzo umro. Imali smo, dakle i mi nadriegzistencijalista i nadribitnika, kao i danas nadrihipijevaca.

Šta je boem? Jedan od najistaknutijih pesnika među boemima, Avgustin (Tin) Ujević, pokušao je da definiše u nekoliko članaka šta suština te reči znači - i uopšte, šta je pojava boemstva među pesnicima, književnicima, slikarima, vajarima, glumcima, filozofima. Boemstvo, učio je Tin, ne predstavlja ni klasu ni organizovan pokret, već jedno specifično stanje duha, poimanja stvari i reda u društvu. Stoga se, rekli bismo, ako je ova Tinova definicija tačna, ni boemstvo ne može posmatrati jednostavno, već kao dosta složena društvena pojava. Jer, činjenica je da je naš Đura Jakšić, veliki pesnik i slikar srpski, bio ogrezao u boemstvu, pa ipak je bio i ostao jedan od naših najvećih liričara svih vremena. Večito nezadovoljan, seljakao se po Srbiji i Vojvodini, nikad miran i nikad spokojan; menjao je zanimanja, te bio i književnik, i slikar, i učitelj, i činovnik, ali uvek boem! Možda mu je baš to boemstvo pomoglo da mu pesme, koliko lirske toliko i boemske, uđu u narodnu dušu i u obično kafansko i narodno pevanje. Setimo se samo pesama „Kroz ponoć nemu“, „Kad se setim, mila dušo“, „Na noćištu“ i „Mila“, pa ćemo shvatiti koliko je boem Đura pogodio štimung i sredinu u kojoj je bio!

Boemske pesme - i Đurine i drugih boema - su izraz gladi sa ljubavlju, za životom, za srećom, ispevane kad je čovek i veseo i tužan, i pijan i trezan. Beomski je protest bunt protiv nečoveštva, protiv ljudske pakosti i gadosti, kojima su i Đura i drugi boemi bili izloženi celog veka. A njihovo opšte životno geslo jezgrovito je izraženo u Đurinoj pesmi „Na Liparu“, gde će zaključiti da je „svet pakostan, a život vrlo žalostan“. Ne mnogo različite misli čujemo i od boema današnjeg doba.

Ko su bili znameniti srpski boemi? Pored Đure, valja nam navesti i Janka Veselinovića, Milorada Mitrovića, Gustava Matoša (inače Zagrepčanina rođenog u Tovarniku, koji se u Beogradu odlično osećao), a od izrazitih boema među glumcima čiča-Iliju Stanojevića, Milorada Gavrilovića, Dobricu Milutinovića i mnoge druge. Boemi su bili i operski pevači Stanoje Janković, Lazar Jovanović i Drago Starc, a od pesnika starijih generacija Branko Radičević, Velimir Rajić, Jovan Grčić-Milenko i nebrojeni drugi. Jedino im je, na žalost zajedničko: iako ima ne tako brojnih izuzetaka, ovi boemi su svi kratko živeli.

Nisam čovek biblijske starosti, pa da se sećam prve generacije boema, ali posle Prvog svetskog rata, dvadesetih godina ovog veka, gledao sam svojim očima drugi talas i generaciju boema: Augustina-Tina Ujevića, Radojka Jovanovića (Raku Drainca), Todora Manojlovića, Dušana Jerkovića, slikare i vajare Stevana Bodnarova i Mirka Kujačića, advokate i muzičare Vlastimira Pavlovića-Carevca i Mijata Mijatovića, profesora i naučnika Mihaila Petrovića (Miku Alasa) i čitavo njegovo boemsko udruženje „Suz“!