sreda 12. decembar 2007.
RSS
• Ljudi i događaji •
Početna > Ljudi i događaji > Svi „srpski“ Kinezi su iz dve provincije

Glas među kineskim državljanima koji žive u Srbiji

Svi „srpski“ Kinezi su iz dve provincije

Rodom su iz Džeđanga i Fuđiena, južno od Šangaja. Deca koja se rađaju u Srbiji kada stasaju za polazak u osnovnu školu vraćaju se u Kinu, gde uče maternji jezik. U protivnom, zbog specifičnog jezika i slikovnog pisma, nikada ne bi pričali kao Kinezi, već kao stranci

Prve predstave koje je Liu Feng Dun, Kinez koji skoro čitavu deceniju živi u Beogradu, imao o Jugoslaviji bile su da je to rajska zemlja.
- Kada sam imao samo deset godina gledao sam film „Valter brani Sarajevo“, Tito je poznat i voljen u Kini, a Jugoslavija čuvena kao otvorena zemlja sa visokim životnim standardom. Svi smo još tada zavoleli Jugoslaviju - priča doktor Liu Feng Dun, danas vlasnik „Grand restorana“ u Zemunu i „Novi Hong Kong“ na Voždovcu.
Kao za inat, u „rajsku zemlju“ (ili bar ono što je od nje ostalo) dolazi avgusta 1998. godine, a samo pola godine pre početka bombardovanja.

- Pre nego što sam stigao u Beograd, već sam imao firmu u Rumuniji, pa sam zbog posla stalno odlazio i vraćao se nazad. Nije mi bilo svejedno šta se dešava u Jugoslaviji. U Rumuniji sam redovno pratio vesti i bilo mi je drago kada čujem da narod u Srbiji izlazi na mostove, da se ne plaši i da nije poklekao. To me motivisalo da se ni ja ne plašim i da često dolazim u Beograd. Po završetku bombardovanja dolazi i moja supruga, a samo nekoliko dana pred katolički Božić u porodilištu u Narodnog fronta rodio se naš sin Marko - govori Liu.

Po dolasku u Beograd doktor Liu, lekar kineske tradicionalne medicine, prvo je otvorio ambulantu. Međutim, kaže da je posao lekara zahtevao da se samo tome posveti, te se vremenom, kao većina njegovih sunarodnika, opredeljuje za trgovinu i ugostiteljstvo.

Danas je vlasnik dva restorana. Za „Grand restoran“ u Zemunu poznavaoci Kine kažu da je uređen baš po uzoru na one na Dalekom istoku. Na vratima skulptura nasmejanog Bude, na zidu veliki crveni čvor, koji simbolizuje ljubav i sreću i uramljene slike likova iz pekinške opere. Liu kaže da ne može da se deklariše kao budista, već ovu religiju prihvata kao filozofiju života. Dobar je poznavalac taoizma i konfučijanstva, a u Kini je završio dva fakulteta - medicinu i menadžment.

Marko, njegov sin, kako je malog beogradskog Kineza nazvala žena koja ga je čuvala dok su roditelji radili, sada živi u Kini sa babom i dedom. Otac priča da mu je rastanak teško pao, da se navikao na okruženje, na drugare iz obdaništa, da se tu prvi put zaljubio i da nije želeo u zemlju svojih predaka. Međutim, takva je sudbina dece Kineza koji se rađaju u Srbiji. Kada stasaju za polazak u osnovnu školu, vraćaju se u Kinu, gde uče maternji jezik. U protivnom, zbog specifičnog jezika i slikovnog pisma, nikada ne bi pričali kineski kao Kinezi, već kao stranci.

- Kada poraste, možda će želeti da se vrati, da studira ovde, jer govori srpski jezik, redovno dolazi za raspuste i voli Beograd. Nadam se da će se tada srpska viza za studente lakše dobijati. S obzirom na to da Kineza ima po čitavom svetu, neki su na studijama na Novom Zelandu, u Francuskoj, u Kanadi, ali u Srbiji ne postoji precizna razlika za dobijanje boravka za studije, ili za privrednike. Svi produžavamo boravak na svakih tri do šest meseci. Malo ko ima jednogodišnju vizu - Liu Feng Dun objašnjava da je to jedina stvar koja mu ne prija u njegovoj „drugoj domovini“, kako doživljava Srbiju. - Svima nama koji ovde živimo Srbija je kao druga kuća, iako živimo kao stranci, jer Kinez je naučen da zemlju doživljava kao kuću. Daleko od toga da smo ravnodušni prema unutrašnjim problemima Srbije. Kada se odvajala Crna Gora, nije nam bilo drago zbog toga.

Na Dalekom istoku, u doba prvobitnog društva svaki drugi oblik organizovanja države osim centralističkog bio je nezamisliv, jer je bilo neophodno angažovati celokupno stanovništvo u borbama od poplava. Možda zbog toga doktor Liu strogo osuđuje cepkanje države, koju je doživljavao kao Eldorado zemlju.
- Obični ljudi vole srećne, snažne, bezbedne i velike države. Jedna država, jedna kuća, jedna porodica, gde svi razmišljaju kako što bolje organizovati ekonomiju, razviti trgovinu.

Ni tema Kosova ih nije zaobišla i kaže da on i drugi Kinezi često razglabaju o tome da li će Kosovo dobiti nezavisnost i šta će dalje biti.
Za razliku od supruge i sina, doktor Liu ne govori srpski. Kaže da razume i ume da kaže osnovne stvari, ali stalno radi, putuje po robu i nije stigao da ga nauči. Informiše se razgovarajući sa prijateljima iz Beograda i preko novina koje izlaze na kineskom jeziku, mogu se kupiti kod nas, a štampaju se u Mađarskoj. Kada ostari i kada se penzioniše, kaže, vratiće se u Kinu.
Priča doktora Liu podseća na priče drugih Kineza koji žive u Srbiji. Svima su prvi „imaži“ bili „Valter brani Sarajevo“, „Most“, „Sećaš li se Doli Bel“. U Srbiju dolaze početkom devedesetih. Kod nas, inače, žive samo stanovnici kineskih provincija Džeđang i Fuđien, južno od Šangaja. Otvaraju ugostiteljske i trgovačke firme, potpuno se posvećuju radu, okrenuti su uglavnom jedni drugima, žive u svojim četvrtima i od lokalnog stanovništva najviše komuniciraju sa onima koji im izdaju lokale i stanove. Kao u čitavom svetu, i kod nas Kinezi zadržavaju svoje navike. Tradicionalno slave Praznik proleća (Kinesku novu godinu), a umesto obične vode i kafe, piju dosta čaja ili vruću vodu.