subota 12. januar 2008.
RSS
• Ljudi i događaji •
Početna > Ljudi i događaji > Mi smo ko mrtvaci

Deca sa ulice žive u rupi pored nekadašnjeg Svratišta na Dorćolu

Mi smo ko mrtvaci

LJiljana, Bojan, Sergej i Danijel noći provode u vlažnom betonskom podrumu šćućureni na jednom krevetu i čekaju da svane

LJiljana, Bojan, Sergej i Danijel, iako svi punoletni 20. decembra neće izaći na izbore. Ne zato što to ne žele, već jednostavno zato što nemaju adresu na koju bi im stigao glasački listić. A voleli bi, ako ni zbog čega drugog, kako rekoše, a ono bar da osete čemu tolika frka oko izbora. Neće ih biti ni u redu za besplatne akcije ministra Dinkića koje kani da podeli svim punoletnim građanima Srbije Sem Bojana, niko od njih nema ličnu kartu.

Vlažan betonski temelj sa pločom i otvorom za stepenice nečijeg budućeg podruma, negde na sredini Drinčićeve ulice, pored bivšeg Svratišta, trenutno je za ovaj četverac dom u kome žive, spavaju, jedu U uglu jedan krevet. Postelja za svo četvoro. Naspram njega gomila smeća. Umesto stepenica, metalna greda. Rano je jutro. Mraz još štipa za obraze. Iz betonske rupe proviruju lica. Glave podignute ka nebu.

- Ko je to? - pita ženski glas.

- Ko traži decu iz rupe? - nastavlja, čuvši sa ulice da se neko raspituje za njih.

Prvi se uz metalnu gredu spretno uspentra na površinu Danijel Diljaj. Kaže da ima 19 godina. Deluje mlađe. Pokušava da napravi šalu na svoj račun.

- Mi smo ko mrtvaci. Ustajemo iz rupe ko duhovi iz groba ....- smeje se on. Nama nije smešno. Rastrčao se po komšiluku da nađe merdevine kako bi nas ugostio u svom domu.

- ‘Ajde, bre, siđite dole! Polako se spusti niz šipku... Nećeš pasti ne plašite se... Pa kako mi svaki dan - ubeđuje nas njegova cimerka LJiljana Stanković smejući se našem strahu. I ostatak družine pridruži se smehu.

- Al’ ste vi vesela družina - zaključismo.

- A znaš ti onu pesmu... Smejem se, a plakao bihhh - zapevaše oni odozdo poluglasno.

- ‘Ajde kume daj mi ruku da izađem, pomozi, ovi neće dole - povika LJiljana Danijelu. Na njoj trenerka i tanka dukserica. Vatru kaže, ne smeju da lože. Bune se stanari. Šćućure se na krevetu svo četvoro, pokriju sa jorganom dobijenim od „dobrih“ ljudi i čekaju da svane. Sem LJiljane niko od njih nema porodicu.

Bojan Radanov je, kako tvrdi, u ratu u Hrvatskoj ostao bez roditelja. Od tada, pa do 18-te godine živeo je u domu. Ima stariju sestru koja je, dok je bio u domu, zvala nekoliko puta da se raspita za njega, ali nikada nije rekla da bi htela da ga uzme kod sebe.

- Udata je Valjda me zato nije uzela. Živeli smo u Splitu. U domu sam završio osnovnu školu i stolarski zanat. Pokušavao sam da se zaposlim, ali nisam uspeo. A rado bih radio, kako ne bih! - priča on. Na ličnu kartu čekao je skoro dve godine. Uspeo je da je dobije tek zahvaljujući devojkama iz Svratišta, koje je nedavno zatvoreno.

U betonskoj rupi, žive skoro godinu dana. Tu su spavali i u vreme dok je Svratište radilo. Tamo su bili preko dana, noću u rupi.

- E kumo da znaš, ovaj intervju će da te košta - reče Danijel.

- Četristo evra Kad može Miki (iz Velikog brata) možemo i mi da naplatimo, ako pričamo za novine - smeškajući se postavi on uslove.

- Ma pusti ga bre Lupa.. Daj bre, Dani, ne s - ubaci se brže bolje LJiljana u razgovor, bojeći se da ga ne shvatimo ozbiljno.

- Ma šalim se bre, kumo! - krenu sad on da se brani.

Iz rupe izašao i Sergej. Ozbiljan, zabrinut, skida jaknu i daje LJiljani koja se trese od hladnoće. Ostaje u majci kratkih rukava. U rukama mobilni telefon. Dobio ga od LJilje i drugara za Badnji dan, za rođendan.

- Molim vas, kažite mu da se obuče razboleće se - šapnu nam njihova komšinica, starija gospođa koja je upravo krenula na pijacu.

- Dobre su nam komšije, paze nam na stvari kada nismo tu. Daju nam kad mogu i hranu i odeću, al’ nemaju ni oni za sebe - prokomentarisa LJiljana.
Sergeju zvoni mobilni. Zove ih Dušanka, žena iz Požarevca. Pita koje brojeve cipela nose.

- On nam je već pomagala donosila nam je ćebad, jorgan, sredstva za higijenu - objašnjava Sergej.

- Koliko je sati? - pita Bojan.

- Tek jedanaest - dobi odgovor.

- Joj, do pet sati ćemo da se posmrzavamo. Tada idemo u Reks. Zagrejemo se. Jedemo nešto gledamo televiziju, pa opet ovamo. U Prihvatilištu nema mesta za spavanje. Prebukirano. Valjda će, barem tako rekoše da srede tu kuću za nas u Krfskoj - reče LJilja.
- A da siđemo dole - pozva ih Bojan.

- Što, da nije dole toplije - zacereka se Danijel, a onda dodade ozbiljno:

- Pa vidiš da prokišnjava ploča. Zemlja mokra. Bolje da smo napolju.

- Ma hladno je gdegod da smo - reče Sergej, pa nastavi:

- Meni je Svratište mnogo značili... Ako bi se tako nešto opet sredilo pomoglo bi mi da stanem na noge i da vidim šta dalje sa sobom - ozbiljno će on.

- Ma ne radimo ništa. Šta da se radi zimi. Ovako ćemo da stojimo, blejimo stisnuti dole u rupi - ozbiljno će i ostali.

- Daće Bog da se sledeći put vidimo u nekoj toploj kući, pa da vas ugostimo, ko pravi domaćini - rekoše nam svo četvoro u glas ispraćajući nas niz ulicu ispred rupe gde na betonu stoje njihova imena ispisana sprejom: Daca, Bojan, LJilja...

Komentari

Ovo je sramota i veliki greh ove nase Srbije da svoj podmladak tretira na ovakav nacin.Amerika je poznata po ovakvim stvarima ali Srbija nikada nije imala taj problem.Srbija je cuvala svoju decu , vaspitavala a sada "kukaju" o beloj kugi na zele ni da znaju za decu beskucnike.Ako im se da sansa , ta deca mogu postati ponos Srbije , makar jedno od njih uspelo u tome , mnogo znaci.Kada vidim sta Ceda pric ao zivotu koji je najvazniji , neka provede godinu dana kao ovi mladi ljudi , pa onda neka prica.Ovakva deca ce jednog dana biti primorana da kradu , ne zato sto su problem , vec zato da bi preziveli .Daj Boze da se nadej neki posten humanitarac biznismen i zaposli ih .Oni su se skupili zajedno kao pilici i smatraju svoje drugove i drugaricu kao jednu porodicu.Gde su sada Biserko i ostala bagra da pomognu ovoj deci ili je njihov zadatak da se omrznu Srbi u celom svetu.Srbi su uvek bili poznati kao humanisti a sada je, izgleda doslo vreme da niko za nikog ne mari , osim svog dzepa .Hvala Bogu za pojedince koji jos znaju sta je humanost i ljubav prema bliznjem svom.Hajde Srbijo daj ovim mladim ljudima sansu da budu ponosni na sam se be a ne da zove kao niciji psi.