subota 12. januar 2008.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > LJušić govori neistine i klevete

Intervju: Vladimir Davidović odgovara na napade Radoša LJušića

LJušić govori neistine i klevete

Zavod za udžbenike nije želeo da Medakovićeve knjige pusti u knjižarsku mrežu iz samo njima poznatih razloga! Čak je i knjižara u zgradi SANU veoma teško dolazila do malog broja primeraka, koji bi se rasprodali čim bi došli u izlog. Ove knjige se nisu našle ni u jednom katalogu Zavoda za sajmove knjiga koji su u međuvremenu održani

Intervju sa Dejanom Medakovićem, nedavno objavljenom u Glasu javnosti u kome akademik govori o nesporazumu sa Zavodom za udžbenike i nastavna sredstva Srbije , koji prema tvrdnji akademika cenzuriše i ne objavljuje njegove dnevničke zapise suprotno potpisanom ugovoru, rezultirao je reakcijom Radoša LJušića, direktorom Zavoda koji je u svom odgovoru na Medakovićeve tvrdnje da je neobjavljivanje njegovih knjiga u dogovorenom roku zapravo stvar cenzure dotiče Vladimira Davidovića, bliskog saradnika akademika kome je Medaković i poverio staranje o knjigama i rukopisima.

Osećajući se prozvanim od strane LJušića, Vladimir Davidović, koristeći svoje zakonsko pravo da u našem listu demantuje LJušićeve tvrdnje, odlučio je da u intervjuu kaže svoje mišljenje o celom događaju, te da „odgovori na klevete“.

Šta je to u što u odgovorima Radoša LJušića što vas je posebno nagnalo da reagujete ?

- Gospodin LJušić navodi da se pominjem kao priređivač Medakovićevih memoara i da sam za to dobijao honorar koliko i sam pisac, te da je problem u tome što su radnici Zavoda priređivali akademikove knjige. Ova tvrdnja je potpuno neistinita. Nijedan radnik Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva nikada nije redigovao ni pripremio za štampu knjige akademika Medakovića. U to se može svakako uveriti prostim uvidom u impresum svake do sad objavljene knjige. NJegova tvrdnja da sam od njega zahtevao da mi revalorizuje honorar za prethodna četiri toma predstavlja apsolutnu neistinu. Za svaku knjigu koju sam redigovao i priredio za štampu, moj ukupni honorar iznosio je trideset hiljada dinara, što je samo mali deo mesečne plate gospodina LJušića. LJušić tvrdi da sam tražio da mi pošalje šofera sa kolima i urednika da preuzmu Medakovićeve rukopise. Ova tvrdnja predstavlja apsolutnu neistinu. Urednik ovih knjiga je gospodin Nebojša Jovanović. Sa njim sam komunicirao direktno, o svim pitanjima koja su se ticala našeg zajedničkog rada. Gospodin Jovanović je, koliko sam čuo, u kumovskim vezama sa gospodinom LJušićem. Stoga, ne želim da ga pozovem da svedoči u ovoj, za mene, besmislenoj polemici niti da ga dovodim u situaciju da se opredeljuje između lojalnosti direktoru, kumu ili istini. Knez Mihailova broj 35, u kojoj sam radio, je od Obilićevog venca 5, gde se nalazi Zavod za udžbenike daleko približno trista metara. A između je pešačka zona. Na pamet mi ne bi palo da za tu razdaljinu koristim kola. Pasionirani sam šetač. A i da sam službena kola kojim čudom i tražio, šta je tu strašno? Pa nadam se da službena kola Zavoda imaju još neku namenu, osim prevoza rukovodilaca Zavoda.

NAŠA BOLJŠEVIČKA DEMOKRATIJA

Šta vas navodi na pomisao da je akademik Dejan Medaković cenzurisan?
- Radoš LJušić je govorio neistine u vašem listu. On nema šta da kaže o akademiku Medakoviću! Razloge za to možemo da pretpostavimo. U pitanju je stid. Žalim ga jer on na jednoj strani mora kao direktor da izvršava cenzorske naloge, dok na drugoj strani ima ozbiljne protivnike, suparnike. Pri tom, to nisam ja. Moj je utisak da me je LJušić uveo u priču da bi skrenuo temu sa suštine problema, a suština je ko su nalogodavci - da se ćutanjem i prekriva moralni stav koji provejava kroz sve tomove Medakovićevih sećanja do sada objavljenih. Mnogima koje akademik Medaković pominje se ne dopada da čitaju o sebi ono što u tim dnevnicima piše. Neki od njih su u današnje doba ostvarili značajne političke karijere. LJuti komunisti na krilima tranzicije postali su stegonoše demokratije koju ostvaruju, nažalost, boljševičkim metodama. Oni jesu promenili partijski ćurak , ali rade samo ono što znaju - da koriste silu. Snagom svog novog političkog autoriteta dospeli su u upravljačka tela mnogih državnih preduzeća, pa i Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva. Uvidevši sliku o sebi i svojim promoterima koja im se ne dopada, rešili da svoju partijsku poziciju iskoriste radi gušenja istine o nekim elementima svoje ranije biografije. S obzirom na to da intelektualca Medakovićevog profila nije lako ućutkati, opredelili su se za strategiju prećutkivanja. Pri tom, sasvim je izvesno da takav stav nije rezultat politike DSS-a, čiji su članovi, jer ne treba zaboraviti da je lično Koštunica odlikovao Medakovića.

Tu je, između ostalog i LJušićeva tvrdnja da se knjige akademika Medakovića slabo prodaju...

- Na tu tvrdnju, istine radi, treba reći da je tačna činjenica da je ove četiri knjige izdao Zavod za udžbenike. Jednostavna je istina da se one mogu kupiti samo u knjižarama Zavoda na Obilićevom vencu i u Kosovskoj ulici. Zavod nije želeo da ove knjige pusti u knjižarsku mrežu iz samo njima poznatih razloga. Čak je i knjižara u zgradi Akademije (bivši „Inicijal“) veoma teško dolazila do malog broja primeraka, koji bi se rasprodali čim bi došli u izlog. Ove knjige se nisu našle ni u jednom katalogu Zavoda za sajmove knjiga koji su u međuvremenu održani. LJušić je prihvatio učešće na promociji četvrte Medakovićeve knjige memoara, a u Kolarčevoj zadužbini. Javno je najavljen kao predstavnik izdavača, ali se nije pojavio pred prepunom salom, niti našao za shodno da se izvini zbog toga. Što se tiče „slabe“ prodaje, podsetiću vas da su neke Medakovićeve knjige prodavane u više desetina hiljada primeraka, bile najčitanije knjige dve godine zaredom , iako je nagradu za najčitaniju knjigu dobio samo jednom. Na kraju, LJušić navodi da sam od urednika tražio da preuzme rukopise i da ih u Zavodu prekucaju i srede. I ova tvrdnja je apsolutno neistinita. Za sve četiri knjige, Zavod je rukopise dobio na CD. Ispod fotografije gospodina LJušića u navedenom članku, objavljen je potpis LJušića koji glasi:“odnos Davidovića, priređivača Medakovićevih memoara prema Zavodu je nedopustiv.“ Posle svega, pitam gospodina LJušića: šta je u mom ponašanju prema Zavodu nedopustivo? Lično, mislim da je za Zavod nedopustivo da se metodologija i sadržaj knjige menjaju u petoj knjizi, kada su prethodne četiri objavljene po dogovorenoj metodologiji. Takođe, nedopustivo je prekidati seriju od šest knjiga, kada su četiri već objavljene, te ove knjige držati samo u svojim knjižarama, bez ikakve reklame, a optuživati autora da nije traženi pisac. Nedopustivo je i što Zavod nije odgovorio na pitanje autora da li se ugovor o štampanju ovih knjiga može smatrati raskinutim. Nedopustivo je, takođe, javno iznositi neistine, da profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i direktor jednog državnog preduzeća javno iznosi neistine, sa ciljem da umanji moj ugled. U ovakvom nastupu LJušića ima elemenata krivičnog dela klevete, i to njenog težeg oblika jer je ona učinjena preko štampe.

Da li ste očekivali da ćete naići na ovakve reakcije zbog Medakovićevih rukopisa?

- Akademik Medaković i dalje vodi svoj dnevnik i sasvim je sigurno da će u svom dosadašnjem maniru nedvosmisleno, o svim ovim LJušićevim potezima izreći svoj sud. U svom testamentarnom pismu objavljenom u Prvom tomu, zadužio me je da se staram o sudbini njegovih rukopisa i posle njegove smrti. Još 2000. godine, proročanski me je upozorio da ću se baveći njegovim knjigama i sam imati problema. Ovo nije jedini dokaz koliko je bio u pravu, ali držim se devize „Drag mi je Platon, ali mi je istina draža.“ Pogotovo u ovo vreme osunovraćenih moralnih načela, gde čak i jedan profesor istorije javno iznosi neistine! Pitam se kakva je to istorija istoričara koji na ovakav način manipuliše činjenicama.

Komentari

Radoš Ljušić je sitni šićardžija i oportunista, koji priliči kadrovskoj politici DSS.
Čovek je poznat po tome što sebi i povlašćenim apartčicima isplaćuje duplo veći honorar nego ostalim autorima. Neko bi trebalo da proveri tvrdnju da li je tačno da štampari moraju da plate 2,5 dinara po štampanoj knjizi za dobijanje posla. Ako Zavod štampa preko 25 miliona primeraka, to bi bilo puno para za nekoga, neke i nešto, ali to niko neće da proveri, a moglo bi se videti iz kalkulacija štampara, a neki se ne bi protivili i da progovore jer su ionako konkurentni, mada posao ne dobijaju samo zbog toga.