petak 9. novembar 2007.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Ruska poezija je obučena u jezu

Aleksandar Semjonovič Kušner, ruski pisac

Ruska poezija je obučena u jezu

Dobitnik nagrade „Zlatni ključ Smedereva“ Aleksandar Kušner smatra da je vreme angažovane poezije nepovratno prošlo

Gost Udruženja književnika Srbije nedavno je bio Aleksandar Semjonovič Kušner, jedan od najznamenitijih savremenih pesnika Rusije. Povod njegovog dolaska u Srbiju je nagrada „Zlatni ključ Smedereva“, koju tradicionalno najboljim pesnicima u zemlji i svetu dodeljuje grad Smederevo, u okviru manifestacije „Smederevska pesnička jesen“. Tim povodom predstavljeno je i dvojezično izdanje Kušnerove poezije pod nazivom „Lirika“ (izbor i pogovor Miodrag Sibinović, prevod Vere Horvat i M. Sibinovića).

Kušner je član Saveza pisaca SSSR od 1965. godine i ruskog PEN kluba od 1987. Glavni je urednik čuvene edicije“Biblioteka pesnika“ i član uredništva časopisa Zvezda i Kontrapunkt, kao i virtuelnog magazina Art Peterburg. Trenutno živi u Peterburgu.

Među svim vašim pesmama izdvaja se „Apolon u snegu“. Kako je nastala ova pesma i koju simboliku nosi naslov?

- Inspiracija za ovu pesmu nastala je jedne zime osamdesetih godina, dok sam šetao po parku koji je sav bio pod snegom. Odjednom, preda mnom se ukazao neverovatan prizor. U snegu je stajao položen kip kefarijskog Apolona. Sve je bilo čudnovato, ta strašna hladnoća, zbog koje su se čak i ptice iz parka šćućurile oko mene, Apolonov kip. U tom trenutku sam pomislio da je ta figura Apolona metafora ruske poezije devetnaestog i dvadesetog veka, jer je i u jednom i u drugom veku nastajala uprkos ideologijama, nasuprot državi i nasuprot vlasti. Ma kako to čudno izgledalo, ta neophodnost da se suprotstavlja proizvela je rusku poeziju u vodeću u svetu. I tamo se govori da žitelj neba daje ne palmu, nego jelku u ruke ruskim pesnicima. U ruskom slučaju, kada se dodeljuje grana jelke to ima mnogo veći značaj nego kada se dodeljuje palma. To govori da je ruska poezija obučena u jezu.

Kako vidite savremenu poetsku scenu u Rusiji?

- Danas ima nekoliko vrlo dobrih ruskih pesnika u Moskvi i Petrogradu, u provinciji takođe, ali oni su van vidokruga čitalaca i u moru mnogih stihova. Tako je uvek bilo u pesništvu.

Rekoste da je „ruska poezija obučena u jezu“. Kako vidite njenu ulogu danas?

- Smatram da poezija ne treba da se bavi obračunom s vlašću. Za to postoji publicistika. Sa zadovoljstvom mogu da kažem da ruska poezija danas nema tu, već posve drugu ulogu.

Koje ruske pesnike biste posebno izdvojili? Čija to poezija vas impresionira?

- Volim poeziju nekolicine svojih kolega, ali ne po horizontali, već po vertikali. To su Đurđev, Anjinski, Mendeljštam i naravno Puškin. Bez Puškina nema ničega, bez njega bi se sve u ruskoj poeziji raspalo.

U čemu je tajna opstanka, tajna snage poezije?

- Poezija je intimna stvar. Ona se obraća čovekovom srcu. Poezija govori o životu, smrti, ljubavi, prirodi i to je glavna specifičnost poezije. Zato je ljudi i vole.

Dobili ste jednu od najznačajnijih pesničkih nagrada na prostorima Srbije. Šta za vas ona predstavlja?

- Meni je veoma prijatno zato što sam dobio ovu nagradu. I do mene su je dobijali samo pravi, veliki pesnici i meni je izuzetno drago da se ovaj moj dolazak u Srbiju poklapa sa dobijanjem jedne ovakve nagrade. Srećan sam što u Srbiji postoje tako veliki znalci ruske poezije, poput Aleksandra Petrova. Naravno, zahvalan sam svojim prevodiocima Miodragu Sibinoviću i Veri Horvat i, naravno, čitaocima.