petak 9. novembar 2007.
RSS
• Svet •
Početna > Svet > Francuski genocidi „a la kard“

Pariz u nastojanju da po svaku cenu svoju diplomatiju predstavi humanom

Francuski genocidi „a la kard“

Francuska u poslednje vreme ulaže velike napore da svoju diplomatiju predstavi humanom. U godišnjem govoru ambasadorima u Ke D’Orseju, novi ministar spoljnih poslova Kušner je najavio da bi „svaka francuska ambasada trebalo da bude jedan svojevrsni centar za ljudska prava“. Ovaj ministar i bivši doktor koji je nekoliko puta dokazao da zaista ne zna za granice, takođe je preneo i želje svog predsednika Sarkozija da se Ministarstvo spoljnih poslova Francuske pretvori u svojevrsno „ministarstvo globalizacije“! Da se nešto u kedorsejskom kotlu za ljudska prava kuva, čuli smo i od bivše glasnogovornice Karle del Ponte: bivši predsednik Širak je ispred međunarodne pravde insistirao na hapšenju Radovana Karadžića još daleke 1996. god. Francuzi se, dakle, uvek i principijelno trude da osude i sankcionišu sve zločine uperene protiv ljudskih prava - a da ne pominjemo njihov najstrašniji oblik - genocid.

Ruku na srce, Francuska je u svojoj „politici ljudskih prava“, koja je već u Hrvatskoj i Bosni dignuta na nivo spoljne politike, od početka bila oštra. Francuzi su među prvima osudili „najveći zločin u Evropi“ posle Drugog svetskog rata i time ne samo skinuli istorijsku tapiju sa svojih partnera iz Nemačke već dali i moralnu potporu ekspanziji Evropske ekonomske zajednice. Pri tome je francuska državna firma od vlasti u Bonu dobila tender za privatizaciju naftne industrije u sveže pounijaćenoj istočnoj Nemačkoj. Činilo se da je stvaranje Unije ne samo ekonomski neophodno, već i da u sebi sadrži moralni imperativ nekog novog i boljeg sveta.

U sprovođenju deklarisane međunarodne pravde, revnost okupacionih vojnika francuskog Sfora je išla do te mere da su 9. januara 1999. god. napravili zasedu i snajperom usmrtili Dragana Gagovića, bivšeg policijskog komandanta Foče, optuženom pred Haškim sudom 1996, na putu kod Uštiprače. Gagović se u svom „golfu“ vraćao sa karate turnira na Tari i troje takmičara-osnovaca koje je vozio je čudom ostalo živo, jer su se kola nekoliko puta prevrnula. Francuzi, ne samo verbalno, koriste i svaku priliku da pokažu svoju privrženost međunarodnom sudu u Hagu, za čije su se osnivanje od početka zalagali.

SARKOZI KAO BLER

Jedan sirijski komentator je već primetio ironiju u činjenici da Sarkozi pokušava da igra ulogu bivšeg britanskog premijera u vreme kada je Bler već odavno politički mrtav. U stvari, kaže on, „novi francuski predsednik se raduje što će zadobiti tu čast i steći slavu kao Bušova nova pudlica, time što će besni protestanti protiv američke spoljne politike paliti njegove lutke umesto Blerovih“.

Sa druge strane, Francuska još uvek nije uspostavila diplomatske odnose sa Republikom Ruandom, „zemljom hiljadu brda“, kako je od milošte zovu na francuskom. Zašto? Vlasti u Kigaliju se žale da Francuzi ne izručuje ratne zločince osumnjičene za genocid! Da pokažu koliko im smetaju baš oni osumnjičeni koji su utočište pronašli u ovoj članici Evropske unije, ruandske vlasti su sa Francuskom prekinule diplomatske odnose još novembra prošle godine. To što se pravosuđe pod novim ruandskim Tutsi vlastima prema etničkim Hutuima ponaša kao hrvatski sudovi prema Srbima nije poenta. Poenta je u tome da Francuzi ne izručuju osumnjičene za najstrašnije zločine.

Zaoštravanje između ove dve zemlje je išlo do te mere da Kagame, inače manjinski Tutsi čije su pobunjenike u ratu protiv većinskih Hutua 1994. god. podržali Amerikanci, na desetogodišnjicu sukoba u Ruandi otvoreno optužio Francuze za „saučešće u genocidu“ navodeći da je francuska vojska obučavala „Hutu vojsku i paravojne formacije“. Francuzi nisu ostali dužni, pa je pariski Mond objavio rezultate interne policijske istrage koja tvrdi da su upravo pobunjenici koje je 1994. vodio Kagame oborili avion tadašnjeg predsednika Žuvenala Habjarimane i nepovratno uveli zemlju u građanski rat. Znači, Francuskoj je ipak važan politički kontekst sukoba, a ne samo princip. Kao da Francuzi, preko Ruande, vode neki svoj tajni rat.

Nema izgleda da će se francuske peripetije sa Ruandom smiriti.

Konačno i najdalje, francuska politika pitanje masakra Jermena u vreme izdisaja Osmanlijskog carstva diže na nivo društvenog tabua. Donji dom francuskog parlamenta je oktobra 2006. usvojio neverovatan zakon: svako ko se ne slaže da su masovna stradanja Jermena u Osmanlijskom carstvu 1915. god. bile genocid može biti kažnjen sa godinom dana zatvora i 45.000 evra. Ovo je, očekivano, izazvalo oduševljenje u dijaspori sa oko 400.000 Jermena i njihovih potomaka koji žive u Francuskoj, ali su odnosi sa Turskom znatno pogoršani. Možda i smišljeno, jer je francuski negativni stav o ulasku Republike Turske u Evropsku uniju poznat. U međuvremenu, na putu je predlog sličnog zakona i u američkom Kongresu.

Kako će Francuska uspeti da uskladi svoju svoj „realpolitik“ (Realpolitik) sa „politikom ljudskih prava“ i pritom sačuva obraz u međunarodnoj javnosti, neizvesno je.

Komentari

Mora da je mnogo toplo,mekano i udobno u
,Grmlju,