sreda 9. januar 2008.
RSS
• Ljudi i događaji •
Početna > Ljudi i događaji > Užas u kući narodnog heroja

Reporter Glasa bio položajnik na Božić u sirotinjskom domu Draževića iz Drenove

Užas u kući narodnog heroja

Ovde je rođen Dragomir Dražević, učesnik Kongresa KPJ u Vukovaru, i njegova tri sina - Branko, Miloš i Dušan, koji su poginuli u vreme drugog rata. Oni izginuli, a mi ostali u kući iz koje se više niko nije ni ženio ni udavao - pričaju Jovan, Čedina i Borka, koji žive u velikoj nemaštini

Ovih snežnih dana niti se može u Drenovu, selo udaljeno od Gornjeg Milanovca dvadesetak kilometara, niti se iz Drenove može bez terenskog vozila. Sneg i božićni mraz okovali puteve i kuće, podjednako, kako domaćinske, tako i one sirotinjske koje se gotovo i ne vide iz snega. Jedna od takvih je kućerak, ako se i kućerkom može nazvati koliba u kojoj živi Jovan Dražević (78) i sestre mu Čedina (72) i Borka (64).

Od nekadašnje ograde kojom je s puta bilo ograđeno dvorište, ostala je samo kapija koja poput nekakvog spomenika govori o lepšim vremenima u porodici Dražević. Nekada bilo, a danas je to kućerak u kojem caruju nemaština, bolest, hladnoća, jad i čemer.

Božić je, a od glavne lenije do kućice Draževića nema prtine, što znači da u nemaštinu Draževića niti ko dolazi, niti oni nekuda idu.

- Hristos se rodi! - pozdravljam Jovana, koji me dočekuje na vratima koja se i otvaraju i zatvaraju kanapom i gleda me kao u čudu, ne verujući da je i njima, Draževićima, neko došao da bude položajnik.
- Vaistinu, Hristos se rodi! - otpozdravlja mi Jovan, kojem se ispod čudne kape i neuredne brade jedva naziru oči, oklevajući da me pozove u kuću.

Ipak, Božić je, a Jovan i njegove sestre nisu zaboravili običaj da se prvi ko o Božiću bane na vrata domaćina pozove u kuću kao položajnik. Iako je jasno i sa puta da u kuću Drževića Božić Bata nije odavno svraćao. Pozvali su me, ali kada sam kasnije razmišljao o šoku koji čovek doživi u susretu sa stvarnošću Draževića oivičenu nemaštinom i jadom, bolje i da nisu. Jer, spolja kućerak i liči na nešto što je nekada privremeno i moglo da se koristi za stanovanje, ali unutrašnjost je nešto što stvara sliku za sva vremena koju je rečima veoma teško dočarati.

U jednoj prostoriji sa zemljanim podom poslednji put okrečenoj verovatno sredinom prošlog veka, smešten je davno dotrajao šporet, jedna rasklimatana stolica, sto prekriven svim i svačim, nekoliko uramljenih fotografija prekrivenih gareži, sijalica koja je ugašena pre sedam-osam godina jer im je isključena struja i dva kreveta - u jednom spavaju nepokretna Čedina i Borka, a u drugom Jovan, i to je sve, ali baš sve od nameštaja Draževića. Na plafonu iznad Jovanovog kreveta zjapi rupa u plafonu kroz koju je na Jovanov krevet napadala gomila snega, ali Jovanu, kako sam kaže, sneg i ne smeta. Više mu, veli, smeta što su više gladni nego siti i što nemaju više novca za lekove sestri Čedini koja se šlogirala pre pola godine i od tada je potpuno nepokretna i nemoćna da brine o sebi.

- Nekada je naša kuća bila jaka, ali, eto, vreme čini svoje. U ovoj kući rođeni su i naš stric Dragomir Dražević, učesnik Kongresa KPJ u Vukovaru i narodni heroj i njegova tri sina - Branko, Miloš i Dušan, koji su, kao i stric, poginuli u vreme drugog rata. Oni izginuli, a mi ostali u kući iz koje se više niko nije ni ženio ni udavao. I ranije smo živeli u nemaštini, ali sada je najgore. Pre pola godine šlogirala nam se sestra Čedina koja ne može da brine o sebi. Mesečno primamo nekakvu pomoć od 5.000 dinara, a za lekove i pelene za sestru nam treba oko 6.000 dinara. Na ime te njene bolesti smo tražili još malo neke pomoći, ali niti nas ko čuje, niti nas vidi. U kući, ako se ovo kućom može i nazvati, imamo nešto malo brašna, malo šećera i ulja, nekoliko sveća i to je sve. Onomad smo obeležili Sv. Nikolu, našu krsnu slavu, i jedva se našlo novca za slavsku sveću - eto dokle je došlo! Struja nam je isključena još pre sedam-osam godina zbog neplaćenog računa i nikada nam više nije prikačena, a vodu u kući nikada nismo ni imali. Po vodu idemo na kladenac koji je na oko dvadeset minuta hoda od kuće, a kada ovako zaveje, bliže nam je da u flašama uzmemo vodu od komšija. Mada, i oni se nekako mršte kada odemo po vodu, nekako im nije baš pravo, pa nam je milije da prtimo sneg do izvora - opisuje Borka neopisive uslove u kojima žive.
Jovan i njegove dve sestre žive u uslovima koji se mogu uporediti sa načinom života u nekom od prethodnih vekova, ali iskreno govore i o ljudima koji su imali dobru volju da im pomognu.

- Jeste, bilo je ljudi koji su hteli da nam pomognu. Ranije su dolazili borci i predlagali nam da se kuća preuredi u spomen-kuću našeg strica Dragomira i njegovih sinova, ali od toga nije bilo ništa. Bilo je dogovora da nam se napravi kuća i od opštine je bilo, koliko mi znamo, nekih para. Čak su doterana dva-tri kamiona šljunka, ali na kraju ni od toga nema ništa - nema ni kuće, a ni opštinskih para. Nismo baš sigurni, ali priča se da je mesna zajednica od tih para radila nešto oko kapele na groblju. Eto, došlo vreme da su pokojnici možda važniji od nas živih Draževića! - priča Borka pružajući mi grančicu badnjaka.
I, kako red nalaže, badnjakom džaram po vatri usput pominjući jagnjad, prasad, telad, napredak kuće, pšenicu - bjelicu, voćke, a, u suštini, imao sam samo jednu želju - da Draževiće u ime države poseti neko ozbiljan, neko sa dušom, ko će u potpunosti shvatiti da nije red da na početku dvadeset prvog veka Draževići žive takvim životom.