utorak 8. januar 2008.
RSS
• Ekonomija •
Početna > Ekonomija > „Jat“ zaledio kupovinu aviona, kamate rastu

Ugovor domaćeg avioprevoznika i „Erbasa“ od pre 10 godina veliki teret u privatizaciji

„Jat“ zaledio kupovinu aviona, kamate rastu

U vreme Miloševića sklopljen aranžman o kupovini osam aviona za 580 miliona dolara, a još nije stigao nijedan, iako je uplaćen avans od 23,5 miliona dolara. Država ne pokušava da raskine gotovo ništavan ugovor, a njegova vrednost, zbog promenljivosti cene, raste i premašila je 700 miliona dolara

BEOGRAD - Za nekoliko meseci „Jat ervejz“ će dobiti novog vlasnika, ali osim aviona, tržišta i eventualno ulaznice za evropsko „Otvoreno nebo“, njemu će „u miraz“ biti predato još nešto - ugovor našeg nacionalnog avioprevoznika sa „Erbasom“ o kupovini osam aviona tipa A319-100, verovatno najnepovoljniji aranžman koji je „Jat“ ikada sklopio. Ovaj sporazum, zaključen je 1998. godine, u vreme Miloševićevog režima, i tada je vredeo 580 miliona dolara, a predviđao je isporuku aviona u periodu od 2000. do 2005. godine. Nijedan avion, međutim, do sada nije stigao iako je „Jat“ platio 23,5 miliona dolara.

Iz ugovora, koji je nedavno dostavljen Glasu vidi se da vrednost aviona od 580 miliona dolara predstavlja osnovnu cenu sa kamatama, prema uslovima iz 1998. godine. Ovaj iznos danas je mnogo veći, pošto ugovor sadrži formulu za promenu cene u skladu sa kretanjem troškova radne snage i materijala u Sjedinjenim Državama, pri čemu je predviđeno da cena može samo da raste, ali ne i da pada. Uz to, ona je izuzetno visoka s obzirom na stanje na avio-tržištu posle terorističkih napada na NJujork, što je konstatovao i Upravni odbor „Jata“.

I uslovi otplate su nepovoljni, pošto se predviđa finansijski lizing za sve avione zajedno, što znači da „Jat“ ne bi bio vlasnik nijednog aviona sve dok ne bi otplatio poslednju mesečnu ratu za osmi avion. Budući da je rok otplate 12 godina po avionu, a da bi poslednji avion bio isporučen pet godina posle prvog, „Jat“ bi preuzeo svojinu nad letelicama tek posle 17 godina.

Pošto je 1998. godine tadašnja Jugoslavija bila politički izolovana zemlja, bilo je izvesno da „Jat“ neće moći da dobije sredstva za kupovinu od međunarodnih organizacija, pa je „Erbas“ napravio konstrukciju po kojoj bi on sam „Jatu“ pozajmio novac za kupovinu preko lizinga, ali ne direktno, već putem posredničke „of-šor“ firme, koja bi bila osnovana samo s ciljem da „Jatu“ odobri lizing.

KAD MINISTAR TUMAČI

Povod da Glas zatraži ovaj ugovor bila je tvrdnja tadašnjeg ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića da je njime zabranjeno „Jatu“ da kupuje avione drugih proizvođača, čime se pravdalo to što vlada nije dala odobrenje nacionalnom prevozniku da kupi dva aviona od 70 sedišta. Direktor „Jata“ je tvrdio da ugovor dozvoljava ovakvu kupovinu. Na kraju, čitajući ugovor, nismo naišli ni na jednu odredbu koja bi „Jatu“ zabranjivala da nabavi „seventisitere“.

DOBRE STRANE

Kao dobre strane ugovora ističe se to što bi „Erbas“ ‘Jatu“ dostavio simulator za porodicu aviona A320 i što bi u Srbiji uspostavio regionalni centar za obuku. Takođe, „Erbas“ se obavezao da sarađuje sa domaćim proizvođačima na izvozu proizvoda za upotrebu u avio-industriji. Početkom prošle godine, predstavnici „Erbasa“ poslali su „Jatu“ studiju kojom su predložili zamenu postojećih „Boingovih“ aviona sa šest aviona tipa A319 i dva tipa A318. Prema tvrdnjama „Erbasa“ uz njihove avione „Jat“ bi mogao da godišnje ostvari uštede u poslovanju od 1,5 do 2 miliona dolara po avionu.

TEŠKOM MUKOM DO UGOVORA

Glas je kopiju ugovora prvi put zatražio 12. novembra 2006, ali ga je „Jat“ odbio, da bi poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić doneo rešenje u našu korist, a Vrhovni sud Srbije zatim odbacio tužbu avio-kompanije. Ipak, moralo je da prođe još osam meseci, dok nam posle brojnih komplikacija ugovor konačno nije dostavljen, kada se „Erbas“ izričito saglasio sa objavljivanjem. Komentarišući ceo slučaj, Šabić kaže da se pokazalo da su bez osnova bile pretnje da će „Jat“ morati „Erbasu“ da plati „bog zna koliku, naknadu štete“, ako javnosti omogući uvid u ugovor.
- Ovaj slučaj podseća na još neke primere snishodljivog i inferiornog shvatanja našeg položaja, a to je koncesioni ugovor za autoput Horgoš-Požega. Ministarstvo za infrastrukturu je javnost plašilo raznim tužbama da bi se na kraju pokazalo da su to prazne priče - istakao je Šabić.

„Erbas“ je predvideo godišnju kamatu, procenjenu na sedam odsto, koja bi se računala kao zbir šestomesečnog dolarskog LIBOR-a i marže od tri odsto. LIBOR, kamatna stopa po kojoj vrhunske banke međusobno pozajmljuju novac, u međuvremenu je „skočio“, pa bi i kamata za lizing bila veća od planirane. Čak su i administrativni troškovi obrade lizinga procenjeni na 1,25 odsto, što je nekoliko miliona dolara. Tražena je i bezuslovna garancija Vlade Jugoslavije za ceo finansirani iznos.

Teško je utvrditi kolika je danas cena naručenih aviona, pošto su od 1998. menjani pojedini parametri za kalkulaciju promene vrednosti letelica, a „Erbas“ je odbio da nam dostavi podatke o novom načinu proračuna. Međutim, prema originalnoj formuli, cenu je moguće računati sve do novembra prošle godine, kao datuma za isporuku aviona. U tom momentu cena aviona je već premašila 700 miliona dolara sa pripadajućim kamatama.

Interesantna je i odredba o penalima, prema kojoj će „Erbas“ platiti naknadu štete za najviše pet meseci neopravdanog kašnjenja u isporuci aviona, iako „Jat“ ne može da raskine ugovor pre nego što istekne devet meseci kašnjenja. To znači da za čak četiri meseca eventualnog kašnjenja „Erbas“ „Jatu“ ne bi platio nikakvu odštetu, čime bi domaća kompanija bila oštećena za oko 960.000 dolara po avionu (8.000 po danu) ili maksimalno 7.680.000 dolara za sve avione. „Erbas“ je sebe mnogo bolje zaštitio u slučaju da „Jat“ prekrši ugovor.

Simptomatično je da ugovor ne poseduje takozvanu odredbu „rebus sik stantibus“, koja omogućava da se sporazum raskine ili izmeni u slučaju promene društvenih okolnosti pod kojima je sklopljen, što je inače uobičajeno u transakcijama ovog ranga. To je možda i najveća mana ugovora, zbog čega se danas, uglavnom smatra neraskidivim. Očigledno je da je „Erbas“ 1998. godine iskoristio bahatost i megalomaniju tadašnjeg režima, koji je pristao na sve diktirane uslove. Zbog toga nije ni iznenađujuće što su predstavnici „Erbasa“ odbili da odgovore na pitanja Glasa u vezi sa ovom odredbom.

Međutim, najzanimljiviji je sam način na koji je ugovor sklopljen. Da bi stupio na snagu bilo je potrebno da vlada odobri kupovinu i da „Erbas“ bude obavešten o tom odobrenju, najkasnije do 15. juna 1998. godine. Ako obaveštenje ne bi stiglo do tog datuma, dogovoreno je da ugovor postane ništavan, a „Jat“ i „Erbas“ oslobođeni svih međusobnih obaveza i da domaćoj kompaniji budu vraćena sva, do tada, uplaćena sredstva. Pravno-formalno, ovaj uslov nije ispunjen, jer je „Jat“ tek 19. juna 1998. godine, dakle četiri dana posle isteka predviđenog roka, zvanično obavestio „Erbas“ o pristiglom odobrenju vlade, u trenutku u kojem je ugovor već bio ništavan.

Još ozbiljniju dilemu predstavlja samo odobrenje vlade. Tim dokumentom, koji je potpisao tadašnji vicepremijer Vojislav Šešelj, „Jatu“ je odobreno da sklopi aranžman sa „Erbasom“, ali isključivo pod uslovom da francuska kompanija da garanciju da će u slučaju uvođenja sankcija prema Srbiji, državi ili „Jatu“ vratiti uloženi avans. Milan Vujičić, tadašnji direktor „Jata“ za opšte poslove, obavestio je o ovome upravu „Erbasa“, naglašavajući da vlada insistira na garanciji prema kojoj će ugovor biti raskinut ako se uvedu sankcije.

„Erbas“ nikad nije dostavio traženu garanciju, niti je vratio avans posle bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, što znači da nije ispunjen uslov neophodan za punovažnost Šešeljevog odobrenja. Samim tim ni odobrenje nikada nije stupilo na snagu, zbog čega se ugovor može tumačiti ništavnim.

Pitanje koje se zbog toga postavlja je po kom osnovu je tadašnja uprava „Jata“ nastavila realizaciju ugovora, iako „Erbas“ nije udovoljio zahtevu vlade?

Komentari

Na zapadu je pravilo da kada se ugovor napravi, nema tu posle nekog raskidanja. Moraju se pazljivo sastaviti uslovi koji se kasnije postuju. Svaka strana mora da se bori da njeni interesi budu zastupljeni. To je narocito bitno kada je veliki novac u pitanju, kao sto je to u ovom slucaju.

Mi Srbi moramo jednom shvatiti da sami moramo stititi nase interese. Taj koji je sklopio stetan ugovor za drzavu treba da se osudi za izdaju.

Zapamtite jednom Srbi da drzava nije nesto tudje sto treba opljackati i razneti, to je nase i to se mora cuvati. Tako svi rade na zapadu

Zena mi je trazila posao u doticnoj firmi , EADSu i head hunter joj je pokazao papir na kome je bila lista drzava ciji drzavljani ne mogu da se zaposle u Airbusu. Pogodite i sami tu je Srbija. Znaci mi od njih avione a oni nase ljude ne zaposljavaju? mislim da je to previshe.