četvrtak 6. decembar 2007.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Zabranjen bez zabrane?

INTERVJU : Dejan Medaković, istoričar, akademik i hroničar vremena u kom živimo

Zabranjen bez zabrane?

Zašto moja peta knjiga još nije izašla, treba pitati gospodina LJušića iz Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva. Ima puno razloga za cenzurisanje moje knjige, jer je vrlo intrigantna

Jedan od najznamenitijih srpskih intelektualaca, književnik, istoričar, akademik i hroničar vremena u kojem živimo, Dejan Medaković doživljava poslednjih meseci pomalo neobičnu sudbinu. Naime, peti tom njegovih dnevničkih zapisa premda potpuno opremljen, „čeka“ na objavljivanje bezmalo godinu dana. Isti usud dočekao je i šesti tom. S druge strane, u knjižarama je gotovo nemoguće pronaći naslove ovog pisca koje je Zavod za udžbenike i nastavna sredstva već objavio. Prema tvrdnji našeg sagovornika, razlozi neobjavljivanja petog i šestog toma uprkos propozicijama ugovora prema kome ovaj izdavač treba da odštampa svih šest tomova leže u intrigantnom štivu, beleškama koje se pojedinim akterima vladajuće političke garniture ne bi naročito dopale. S druge strane, akademik smatra da su njegove knjige budući da ih nije bilo na sajmu knjiga u Beogradu u najmanju ruku cenzurisane i da čame u magacinu...

Koji bi po vama bio glavni razlog neizlaska vaše pete knjige iz štampe?
- To zašto moja peta knjiga još nije izašla trebalo bi da pitate gospodina LJušića koji bi u ime Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva morao da odgovori. Ima, naravno, puno razloga jer, u pitanju je intrigantan sadržaj knjige. Ona vremenski zahvata period od 1900. godine, dakle, obuhvata čitav jedan vek. U toj knjizi ja komentarišem velike i važne događaje i zbivanja. Ta dramatika je izazvala događaje koje ja sledim danas i koje želim da protumačim.

GUBIMO KOSOVO UZ OSMEHE I GRLJENJA SA SOLANOM

Verujem da je sudbina Kosova i te kako vaša dnevnička preokupacija? Kako iz ugla istoričara vidite sudbinu Kosova i Metohije danas?
- Znate, mi gubimo Kosovo. Kad kažem gubimo, to ne znači da smo ga izgubili, jer gubimo je trpni glagol. Gubimo Kosovo sa pristankom da je izgubljeno. Primer su nam Jevreji. Oni su vekovima raseljeni po svetu, ali nisu zaboravili na svoj Zid plača. Mogu da žive bilo gde, ali to je njihova svetinja. Diskusija ima svrhe samo ako ja priznam ubedljivost vaših argumenata protiv mojih, u protivnom nema potrebe za njom. Kao i sa Crnom Gorom. Bezumnici u Crnoj Gori uče mrtvog NJegoša koji, kako kažu, u vremenu u kom je živeo nije ni mogao znati da nije Srbin! Nema pomirenja na Kosovu. To je Amerika režirala. To je internacionalni sukob na relaciji Amerika - Rusija . Osnovni naš problem i naša muka je što Koštuničina teza nije istovetna sa Tadićevom. Vi znate, a to je očigledno, da se kod Tadića, ma šta on govorio, vide nijanse. Vidi se da jedan vuče ka Rusima, a da drugi hoće u NATO. Šta je NATO? Antiruska asocijacija stvorena kao kontra Varšavskom paktu. Čemu danas služi NATO? Šta ćemo uostalom mi u svemu tome? Tu se dakle vide nijanse. E, sad, koliko je ono što Tadić govori njegovo mišljenje ili je možda još nečije? Ja samo gledam i vidim da to nije dobro, jer politika mora biti usaglašena sto odsto. Ježim se kad vidim toliku srdačnost, te osmehe, grljenja sa Solanom! Pa taj čovek je potpisao bombardovanje Srbije! Mi ga ne možemo smeniti, ali, onolika ljubaznost?! Kako god bilo, ja sve to beležim i opet kažem, ne mogu se takve stvari prećutati niti sakrivati pod tepih.

Kako ste došli na ideju da počnete da pišete dnevnik?
- Kako je došlo? Počeo sam negde početkom sedamdesetih, kada sam krenuo sa pisanjem dnevnika. To sam činio vrlo vrlo disciplinovano. Beležio sam sve važne momente. Kako je dnevnik rastao, u meni je sazrela odluka da nikada ne doživi svetlost dana, da ne bude objavljen. Hteo sam da ga poverim arhivu SANU da se objavi trideset godina posle moje smrti. Unapred sam želeo da se lišim zadovoljstva ili nezadovoljstva vezanog za reakcije mojih savremenika. Ja u svojim beleškama branim samo istinu. Ako sam otkrio neke slabosti, ako sam se razočarao nečijim postupcima, ako sam nečim razočaran i nezadovoljan, ja to i kažem. Bez obzira na to da li je to moj najbolji prijatelj Mihiz, Dobrica Ćosić, Bata Mihajlović, Mića Popović, Antonije Isaković. To jesu moji prijatelji, ali, ja o njima pišem onako kako jeste. Pisao sam slobodno, jer sam smatrao da to za mog života niko neće videti. Pisao sam u ime te slobode, nesputan, hoteći da opišem kako je prošao taj moj vek u kome sam sreo zanimljive i važne ljude koji su krojili sudbinu mog naroda. Naravno, to izaziva neretko burne reakcije kod onih koji imaju drugu viziju. Ja iznosim i argumente o vatikanskoj politici , dajem čitavu jednu analizu slučaja „Stepinac“... Ne mogu da prećutim secesiju Crne Gore jer poznajem njene aktere. Tu je njihov akademik koji mi je svojevremeno u SANU probio uši tvrdeći da su Crnogorci Srbi. A kad je dobio titulu i privilegije u novoj državi Crnoj Gori odjednom je vatreno zagovarao secesiju. Napali su me zbog mojih beleški, a ja sam im odgovorio. Žestoko i učtivo. Eto, pišem i o mom sukobu sa Politikom. Od 1961. godine pišem u Politici. Na moje obraćanje listu čiji sam najstariji saradnik gospođa Smajlović mi nije čak ni odgovorila. Mene je svojevremeno Žika Minović molio da napišem prigodan govor koji će biti kao uvodnik objavljen za proslavu godišnjice Politike. Napisao sam tekst, ali nisam izostavio sve moralne posrtaje ovog lista kroz protekle decenije. Minović mi je poručio preko mog prijatelja Radovana Popovića da izmenim taj deo teksta. Nisam pristao. To je jedan incident moralne kategorije koji govori o nivou slobode u našem novinarstvu. Posle izvesnog vremena, Žika Minović ponovo zove, ali ja nisam hteo da dalje pišem. Taj članak sam objavio u Dnevniku. Neki su se na mene naljutili, neki su zauvek zahladnili odnose.

Šta vas je navelo da ipak promenite vašu prvobitnu odluku?
- Do toga je došlo zato što je moj prijatelj i saradnik, gospodin Davidović iz Akademije koji mi je bio jako odan, insistirao. Sedeći u hotelu u Berlinu i dosađujući se, on je vršio na mene pritisak da se moj Dnevnik objavi. On mi je kazao: „Vi nemate hrabrosti da se sukobite sa vašim saradnicima. Kažem mu da sam objavio „Efemeris“, gde sam rekao sve što je trebalo, gde sam otvoreno i bez zadrške pisao i o sopstvenoj porodici. I pored toga, on nije prestao da navaljuje, a ja mu na to kažem da bi u svakom slučaju to bilo teško izvesti jer imam sve napisano rukom, dakle u rukopisu, na papiru. Odgovorio mi je da će on sve sam da uradi, samo da ja parafiram. Tada sam popustio, svestan da rizik postoji i da ću ja loše proći. Tri sveske su izašle u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva. Četvrta knjiga je došla na red u promenjenoj upravi, kada je došao LJušić koji je rekao da je uz natčovečanske napore „progurao“ moju knjigu, jer je bilo oponiranja. Onda je četvrta knjiga izašla. Imali smo ugovor za objavljivanje šest knjiga. Kada je na red došla peta knjiga, počinje zaplet. Nezavisno od sudbine moje knjige, Zavod za udžbenike je zatajio postojanje svih mojih prethodnih knjiga. Pogledajte katalog ovog izdavača. Tu mojih knjiga nema. Bio je i sajam knjiga u Beogradu. Mene nije bilo ni na sajmu. Kad ih pitate zašto, oni ćute. LJušić izdaje dela LJube Tadića u šest knjiga. To je slučajno otac Borisa Tadića. U kojoj knjižari možete da kupite moju knjigu? LJudi me pronalaze i zovu na moj kućni broj telefona da bi me pitali gde mogu da kupe moju knjigu. S druge strane, nekom u Zavodu je važno da moje knjige bude u magacinu. Da li je to nova tajna zavera? Neka nova masonerija?

Kako se osećate zbog svega toga? Kako podnosite tu situaciju?
- Nije fer, jer ja sam toliko gorkih stvari doživeo radeći na putu dobrobiti kulture ovog naroda. Primera radi, ja sam za letopis Matice srpske pisao od 1946. godine. Tamo sam posle šezdeset godina izabran na skupštini kao jedan od trideset. Jedini od tih trideset koji je propao bio sam ja, jer su me autonomaši uzeli na zub. Ja sam internacionalizovao časopis Matice, a to je bila njihova zahvalnost. Hteli su jednostavno da me ponize, kao što su u prethodnom sazivu odbacili Ćosića. Možete se slagati sa Ćosićem ili ne, ali to je veliki pisac. Pa i ovo što se dešava oko Akademije. gospodin Hajdin uzima moje ideje. Zaboravlja da sam upravo ja vodio razgovore u Austriji i Rumuniji. Sporazum sa rumunskom akademijom načinjen je u moje vreme, sa Bavarskom akademijom takođe. Ja sam bio predsednik u vreme bombardovanja i sankcija. Da li sam ja to zaslužio? Hajdin je bio moj potpredsednik, dakle moj neposredni saradnik koji me je izdao. I nije sam! Ja se uopšte ne žalim, već samo konstatujem činjenice. Ja ne presuđujem u svom dnevniku, već samo beležim. Ništa pod tepih! Ja sam u politici imao javnu polemiku sa Kučanom i sa Smoleom i rasturio sam ih.

Vratimo se famoznoj petoj knjizi. Šta ona zapravo oslikava?
- Moja peta knjiga je zapravo knjiga mojih uspomena. Neko ko je toliko dugo bio na sceni kao što sam to bio ja, mora da ukalkuliše i životna razočarenja. Dao sam svoju verziju stvarnosti koju živimo.

Komentari

"Šta je NATO? Antiruska asocijacija stvorena kao kontra Varšavskom paktu."
Svaka cast Akademiku Medakovicu, na hrabrosti i iskrenosti i svemu sto je ucinio za srpsku kulturu.
Samo jedna ispravka: prvo je stvoren NATO pa tek onda Varsavski pakt. Toliko da se zna radi ispravnog tumacenja odnosa Istok - Zapad.

"Губимо Косово и Метохију уз осмехе и грљења са Соланом" ,каже академик Дејан Медаковић."Нервита ме млитав став Бориса Тадића",изјавио је недавно Епископ Артемије.Цензуре штампе је увек били и биће,али се тако не остаје на власти што ће показати време.Недавно је изашао Речник српскохрватског језика.То "недоношче" сигурно неће скупљати прашину у магацинима, него га Матија Бећковић рекламира на сва замршена мелодијска звона.Све србско још увек се гура под тепих,равна по звочности, из корена се мања значење речи.Срп није исто што и Срб,а од Речи све постаде.Господину Медаковићу желим све што би и сам од Бога пожелео.Он је много подарио нашем многострадалном народу што пролази између чекића и наковња,до усијања.

Slažem se sa akademikom Dejanom Medakovićem kad je reč o Kosmetu i o grljenju sa Solanom. Mi možemo biti u različitim partijama, ali ne smemo grliti one koji su naređivali ubijanje našeg naroda.
Slažem se i sa ocenom odvajanja Crne Gore.
Sve su to prolazne stvari, naš život nije vremenska mera za istoriju, kako to neki misle. Svet će postojati i posle nas.
Jednom izgubljeno, nije zauvek izgubljeno.
Kad nam ubijete nadu, bolje da nas nema.
Turčili su se neki i ranije. Novac je čudna stvar. A vlast je nekima baš obilata slast.
Ne moramo vrat poturati pod mač, ali ne moramo ni ljubiti stopala gordome.

Ti što su se kako kažeš Stojane turčili su naša braća Srbi danas izmišljena nacija bošnjaci.

Medakovic je sjajan um i steta sto ga nema vise i svuda.Gledam tuznu i porobljenu Politiku kome sve ustupa prostor.Do plakanja.
Tako je jedan slikar iz Chicaga dobio LEGAT od komunjara u velicini od 2000 kvadrata u epicentru Beograda i tako je "Matica udarila samar" svoj inteligenciji u rasejanju nagradjujuci onoga koji to ne zasluzuje i kaznjavajuci onoga koji nije kriv.
To strasilo od umetnosti,je preko veza najavljen u Narodni muzej i svi su pohitali da vide to svetsko ime.Kada su videli tu prevaru smucilo im se.
Taj isti postovani gospodin Medakovic,odbio je molbu tog slikara za prijem u SANU,ali on i dalje trazi pukotinu kako da se podvuce i provuce u SANU.
Glasam,da se ovaj intelektualni div oslobodi stega i pocne slobodno da dise i pise.
Jos jednom,moje divljenje i svaka cast Medakovicu.Malo je takvih kao sto ste vi.

Akademik Dejan Medakovic je ponos i dika srpskog naroda. Na mnogaja ljeta g. Medakovicu!

Zalosno je sta se sve dogadja oko uvazenog akademika Medakovica. Ipak, podsetio bih njega, pre svega, i ostale da istu takvu sudbinu (ako ne i goru) dozive njegov mnogo stariji (i mnogo znacajniji, neka mi oprosti na ovom terminu!) kolega i akademik Milankovic. Koliko je samo on cekao da se objave njegovi memoari "Uspomene, dozivljaji i saznanja"! Medakovic se zali da ceka godinu dana??? Milankovic je cekao do zivota i nije docekao, vec je to uradjeno skoro cetiri decenije posle njegove smrti!!! U medjuvremenu Medakovic je bio i predsednik SANU, ali se nikada tim povodom nije oglasio. Mislimo na svoje, jer dobro se dobrim vraca, a lose, Medakovicu, losim, ponekad i po sopstvenoj kozi. Nauk je dobra stvar, kaze Vuk, da uci i pameti nauci.