utorak 5. februar 2008.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Ne prepoznajemo svoje velikane

intervju: Jelisaveta - Seka Sablić, dobitnik nagrade „Žanka Stokić“

Ne prepoznajemo svoje velikane

Umetnost nije mirna voda, ni slučajno. Dokle god si pobunjenik i dokle god sumnjaš, bićeš živ

Zahvaljujući svom specifičnom šarmu, a iznad svega ogromnom glumačkom daru, Jelisaveta-Seka Sablić se već godinama nalazi na samom vrhu srpskog umetničkog Olimpa, pijedestalu rezervisanom isključivo za najbolje, samo za vrhunske glumačke veličine. I zaista, malo je dramskih umetnica takvog formata. U prilog tome govore i brojne nagrade koje je tokom svih ovih decenija dobila za svoja izuzetna umetnička dostignuća. Najnovija, u toj bogatoj kolekciji, je nagrada „Žanka Stokić“, koja će joj biti uručena u subotu 9. februara u 12 časova na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. U intervjuu za Glas javnosti gospođa Sablić kaže da su Žanka, a kasnije i LJubinka Bobić, udarile temelje već danas prepoznatljivo tradicionalne srpske glume.

- Tu mislim na duh, šarm, uverljivost, scensku hrabrost, rušenje građanskih i malograđanskih tabua. Svim tim atributima, ta vrsta glume je dopirala do najšire publike.

Pre ovog priznanja, dve godine unazad, bili ste prvi laureat nagrade „LJubinka Bobić“. Koja je to zajednička nit koja vašu glumačku poetiku spaja sa onom koje su negovale Žanka Stokić i LJubinka Bobić?

- Upravo ta borba protiv malograđanštine. Smatram da onaj ko je na sceni mora biti hrabar i moderan. Ne pomodan, nego moderan. Znači, mora da oseti vreme u kojem živi i da ga donese na scenu, da svojom interpretacijom dešifruje pitanja koja mu to vreme postavlja. Umetnik mora da donosi pobunu... Naravno, za sve to treba da ima i podršku.

Od koga?

- Od ljudi koji kreiraju teatarsku politiku. Teatar mora da neguje umetnika. Pazite, postoje glumci, ali postoje i glumci umetnici. Pozorište mora da prepozna kad je neko umetnik i da ga podrži.

KRISTINA I MARIJA

Nagrada „Žanka Stokić“, dodeljuje se glumici koja je „obeležila pozorišni i filmski život Srbije svojom stvaralačkom zrelošću i bogatstvom glumačkog iskaza“. Kada se vaše ime pomene u kontekstu filma, prva asocijacija je Kristina iz Šijanovog ostvarenja „Maratonaci trče počasni krug“. Smatrate li i vi da je ta uloga, bar za sada, obeležila vašu filmsku karijeru?
- Da, verovatno. To je dobar film, sa velikanima srpskog glumišta, sa divnim rediteljem Šijanom, koji odoleva vremenu.
Ako je Kristina obeležila film, da li se u okviru vašeg veoma bogatog pozorišnog opusa isto to može kazati za lik Marije Kalas iz istoimene predstave?
- Svakako. Mnogo volim tu ulogu, a, naravno, i predstavu. Moglo bi da se kaže da je to umetnička predstava - uzbudljiva, lepa, sa istinitom pričom Marije Kalas o ljubavi, umetnosti, muzici, posvećenosti, pravdi i bolovima koji svaki život donosi.

Neguje li današnji srpski teatar bilo koga?

- Neguje glumca, a da li neguje umetnika....? Umetnost i teatar su benigni segmenti društva, ali ovo naše društvo ne prepoznaje svoje velikane ni u onim važnijim segmentima, kao što su nauka, zdravstvo, pa na kraju krajeva i sport. NJih uvek prvo prepozna svet, a tek onda mi. Nadam se, da će jednog dana, ipak biti drugačije.

Jednom prilikom ste izjavili da se umetnost stvara onog trenutka kada postaneš buntovnik. Takav stav, pretpostavljam, proizilazi iz sopstvenog iskustva?

- Bez pobune i neke određene vrste nezadovoljstva u sebi, ti nemaš ni šta da kažeš. Umetnost i jeste revolt, pobuna, rušenje, kazivanje, potreba da se izboriš da nekome nešto kažeš. Umetnost nije mirna voda, ni slučajno. Dokle god si pobunjenik i dok sumnjaš, bićeš živ.

Protiv čega bi se vi kao umetnik pobunili danas, ovde kod nas, u našem društvu?

- Umetnik se buni i u najidealnijim društvima. On je uvek na „onoj“ strani. Nikada, nijedno društvo nije bilo, niti može biti tako savršeno da umetnik nema protiv čega da se buni. Ja svoje pobune izražavam naravno kroz likove koje igram. Jedan od njih je majka Dara u „Svinjskom ocu“ Ace Popovića, u režiji Egona Savina.

Dobro, to je na sceni. Ali, privatno, kao građaninu ove zemlje, šta vam smeta, protiv čega ili koga biste digli glas?

- Volela bih da se ovo društvo pomiri sa svetom, da mu pripadnemo, da nas svet primi, a još važnije je da mi primimo svet, da živimo u demokratskom društvu. Želela bih da se iz našeg rečnika izbriše reč izdajnik. Za tu strašnu reč vezujem i Žanku Stokić. Ona je žrtva jednog političkog momenta. Proglašena je za izdajnika, njoj je suđeno i završila je svoj život odbačena od društva, tužno i u najvećoj materijalnoj bedi. Igrala je „Grešnicu bez greha“, moglo bi se reći da je to i sama bila. Nažalost, reč izdajnik nas prati i danas. Videćete je i čuti na svakom koraku, na televiziji, u novinama, u govorima političara... Dakle, volela bih da nismo društvo u kojem će neko da upre prstom u drugog čoveka i kaže mu da je izdajnik samo zato što misli drugačije.

Od prošlosti se, svakako, može mnogo toga naučiti, ali mi nikako da u potpunosti savladamo tu lekciju?

- Nekada sam mislila da smo mi na samo jedan koračić od sveta i da ovo društvo ulazi u veliku budućnost, ali kako su se množile drame i tragedije koje često nisam razumevala, činilo mi se da živimo neki grčki mit gde se nesreće nadovezuju jedna na drugu kao kazne bogova. Sigurna sam da je s time gotovo, sve je do nas, do naše pameti i razuma u koji zaista verujem.