utorak 4. septembar 2007.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Apsolutni trijumf na Niškoj tvrđavi

Nebojša Glogovac, dobitnik Naise, o svim svojim ulogama

Apsolutni trijumf na Niškoj tvrđavi

Mnogi mladi ljudi obuzeti su jedom i nagomilanim besom koji potiče od svega što smo proživeli, od nemanja rešenja. „Hadersfild“ želi da kaže da nije sve zapečaćeno, da se može dalje, da ne smemo da zaboravimo ljudsku crtu u sebi i u drugima

Na festivalima u Novom Sadu i Sarajevu Nebojša Glogovac bio je „samo“ moralni pobednik. Na Filmskim susretima u Nišu doživeo je punu satisfakciju. Gran pri Naisa pripao mu je za dve majstorski odigrane glavne, ali sasvim različite uloge - u filmovima „Klopka“ i „Hadersfild“. Zajedno sa Goranom Šušljikom pojavio se u ulozi producenta filma „Hadersfild“. Za ulogu u istoimenoj predstavi, koja se već dve sezone igra na sceni Bojan Stupica JDP-a, Glogovac je dobio Sterijinu nagradu. Prvu Naisu osvojio je za „Nebesku udicu“, a Cara Konstantina za „Ubistvo sa predumišljajem“. Glogovac, miljenik niške publike, je poslednjeg dana festivala napunio 38 godina i proslavio deset godina braka. Supruga se priključila slavlju, a deci je mahao u direktnom televizijskom prenosu.

Kako se „Hadersfild“ sa scene preselio u filmsku iluziju?

-Imali smo lep odziv publike, velike aplauze na sceni, dobilismo dosta nagrada. Jedne večeri seli smo posle predstave Goran Šušljik i ja i dogovorili se da napravimo film od predstave. Mnogo takvih dogovora se desi u kafani i od njih ništa ne bude. Ovaj je našom upornošću i verom dočekao svetlost dana i evo, tu smo gde smo.

Šta je bio dublji, jači, intimniji razlog da „Hadersfild“ ispričate i na filmskom platnu?

-Vera u savršen tekst Uglješe Šajtinca, u priču o prijateljstvu i razumevanju. Mnogi mladi ljudi obuzeti su nekom vrstom zla, jeda, nagomilanog besa koji potiče od svega što smo proživeli, od nemanja rešenja. Zato postaju ljuti na sve oko sebe i počinju da veruju da svet i život ne služi ničemu i da se nema gde dalje. Međutim, u „Hadersfildu“, s druge strane, imamo jednog istinski bolesnog mladog čoveka Ivana (Glogovac - prim. V.M), koji je, i pored svih svojih problema, ludila, sačuvao istinu, veru i ljubav prema životu, ljudima, sebi. Na taj način on je uspeo da vrati ogorčenog Rašu (Goran Šušljik) na pravi put. U predstavi i filmu imamo i junaka koji je pre jedanaest godina otišao iz zemlje i sada se vraća, kao što su mnogi mladi ljudi otišli i vraćaju se, ili se uopšte ne vraćaju. Dule, lik koga igra Vojin Ćetković, prilagođava se tranzicionom periodu, onome što dolazi, nekoj lovi i nekim firmama „od preko“, kao, ajde sad da potegnemo, mora se, pa polako, biće bolje. On spada u neku vrstu novopečenih odelaša, kravataša. Hoću da kažem da imamo odličan uzorak, presek, sveobuhvatnu sliku tridesetogodišnjaka, koji su deset godina proveli u tumaranju. Sve vreme kao čekamo da prođe neko zlo, pa onda ono prođe, ali dođe vreme u kome se treba oporavljati. Jedna velika grupa ljudi je zgažena, uništene su njihove pozitivne ambicije, kreativni odnos prema svetu, vera u dobro, da ima smisla planirati, praviti porodicu ili bilo šta drugo. Sve je to zakucano, zapečaćeno na mnogim nivoima i kod mnogih ljudi. „Hadersfild“ želi da kaže da se može dalje, da ne smemo da zaboravimo ljudsku crtu u sebi i drugima, veru u dobro i da će se dobro tada i dogoditi.

ULOGA O KOJOJ JE BRUJALA HRVATSKA ŠTAMPA

Proslavili ste se na Brionima, u teatru Radeta Šerbedžije, kao srpski pukovnik Vesović u predstavi „Pijana noć 1918.“
Impresije su neponovljive, bili smo tamo 35 dana, otišao sam sa porodicom. Ostali su nešto ranije počeli, jer su imali neke zahtevnije zadatke. Imao sam zadnju scenu u predstavi i posle svih sumnji i neverica, desilo se da na premijeri doživimo ovacije i da cela hrvatska štampa bruji o tome. Predstavu je režirala Lenka Udovički, igrali smo je između 10. i 20. jula, svake večeri su nam dolazili puni brodovi iz Fažane, tribine su bile prepune. Svake večeri divne reakcije i iskreno oduševljenje. Šta više čovek da poželi, pri tom su Brioni jedan savršen, moćan prostor, mislim na prirodu i energiju. Uživali smo.

„Klopka“ je film na tragu „Zločina i kazne“, sa akcentom na iskupljenju glavnog junaka, sa jednim žestokim optužujem iz pozadine, upućenog aktuelnom srpskom društvu.

-To izvesno optužujem u „Klopci“, je u tome da glavni junak ne može da spase svoje dete na legalan način. U tom smislu jeste na neki način slika društva i jeste nemogućnost običnog čoveka da završi neke obične i neophodne stvari.

Kako biste opisali vaš odnos prema sredini i društvu u kome živite, šta vas revoltira, tangira ili možda boli?

-Potrebno nam je da se neke stvari brže dese. Međutim, ne može se renovirati
ulica za 15 dana, potrebno je tri meseca. Takođe, da bi država krenula da šljaka, da bi se popravilo i saniralo sve ono što je bilo pokvareno, treba mnogo vremena. Narod je, međutim, željan da se to što pre desi, da im ne bi propao ceo život u čekanju nekog boljeg vremena. U tom raskoraku je osnova našeg nezadovoljstva. Ne mogu da budem besan na one bivše jer su otišli, glupo je gubiti vreme na to, dovoljno sam bio besan dok su bili tu. Glupo je biti besan i na ove sadašnje, jer i oni su tu u nekoj tranziciji i oni se u nekom bubnju vrte, nešto znaju, a nešto i ne znaju, pa mogu da ih razumem na neki način. Besan sam na one koji to koče mažnjavajući novac u sopstvene džepove. Ili da bi gradili neku političku karijeru teraju kontru samo radi toga da bi njihova politička opcija postojala, bez ikakvog kreativnog napretka ili učinka. Sve ostalo je normalno i posledica je onog što smo živeli, nema tu nekog brzog leka i brzog rešenja, moramo da se strpimo.

Da li vas revoltira činjenica da, iako ste bili glavni favorit, niste nagrađeni za „Hadersfild“ u Sarajevu?

-Politička atmosfera koja tamo trenutno vlada nije spremna za demokratiju, odnosno multietničku ravnopravnost. Čini mi se da je nemoguće da srpski film trenutno u Sarajevu dobije nagradu. Imali smo fenomenalan prijem, publika je ustala i aplaudirala, što se nije dogodilo nikom drugom. Doživeli smo iskreno priznanje za ono što je film proizveo u gledaocima. Prilazili su nam posle svake od ukupno tri projekcije i oni koje smo znali i nepoznata publika. Naše uloge su imale veliki odjek, međutim, politički trenutak je takav, ne postoji spremnost da se nagradi srpski film.

A šta se desilo u Novom Sadu?

-Doduše to se desilo i u Novom Sadu, u Srbiji. Tamo više nema autonomaša, tamo su kao neki drugi ljudi na vlasti. Ali se nesumnjivo oseća vrsta organizovanja u okviru nekog manjeg stada. Kao da je bio neki festival manjina ili eksperimentalnog filma. Svaka čast Peri Božoviću i još nekim kolegama koji su tamo dobili nagrade. Međutim, ako 90 odsto ljudi ne znaš i nikada ih nisi video na delu, a oni su dobili nagrade za neke najbolje ženske i najbolje muške uloge, i to na Prvom srpskom nacionalnom festivalu - nešto nije u redu. Nije mi sujeta povređena ako moj kolega dobije nagradu za najbolju mušku ulogu. Ali, ako Rom koji priča o svom životu, amater koji možda ima zanimljivu životnu priču dobije nagradu, znači da je trud i rad i moj i mojih kolega - loš, pogrešan. Novi aršin koji smo odjednom dobili samo govori o tome da sistem vrednosti nije u redu. Cela priča u Novom Sadu bila je ophrvana nekim lošim duhom i doterana do skandala.

Komentari

Веома ме радује успех нашег глумца, једног од најбољих које имамо. Али, јављам се због нечег другог. Молим вас, одговорите ми ко је аутор скулптурице (пластике), тј. награде коју глумац држи у руци. Чудно је да се код нас упште не обраћа пажања на ове ствари. У тексту је то такође могло бити написано. Хтео бих да знам име аутора и евентуално где је израђена.
Са поздравом