subota 4. avgust 2007.
RSS
• Ljudi i događaji •
Početna > Ljudi i događaji > Uh, kako smo se sinoć ljubili...

Leto u Vrnjačkoj banji sve više provode mladi, gotovo da nema staraca sa štrikerajem, šahom i balonima lekovite vode

Uh, kako smo se sinoć ljubili...

Kad je nedavno ovde pevala Ceca, nije mi, naravno, palo na pamet na idem to da slušam, ali sam na jedan sto u bašti stavio rezervaciju na kojom je pisalo „za Cecu“. Sjatilo se ovde na stotine ljudi - kaže Gagi Miladinović

Odlaze, polako, u prošlost i zaborav omatoreli gosti Vrnjaca koji se banjom gegaju, dok im iz najlonskih kesa vire flaše sa napunjenom vodom na Snežniku, ili nekom od brojnih lekovitih izvora. Nema više ni zabrađenih žena koje između dva „kupanja“ u termalnom kupatilu, vezu ili štrikaju na klupi u stoletnom hladu. Bilo, pa - prošlo. Od Brozuškine smrti, radnici i seljaci nisu se pošteno odmorili. Sve su ređi i kašljucavi starci koji, s rukama na leđima, špartaju glavnom ulicom, premeravaju je, ko da su „giometri“, ili u parku kuckaju po šahovskoj tabli. Nema ni onog „velemajstora“ koji je za sebe govorio da je najbolji banjski šahista, ali u zimskom periodu. Neki drugi gosti danas opsedaju Vrnjce.
Vrnjačku banju sve više posećuju mladi. Hvala bogu, ne oni koji ovde traže leka svojim boljkama, već mlađarija željna dobre zabave i provoda. Kad se usred sezone čovek uveče prošeta, ima se utisak da je cela promenada „trudna“. Zagrljeni mladi bračni parovi izvode u šetnju svoje buduće potomstvo. Kad bi cela Srbija ličila na banju, ne bi Srbima pretila opasnost da za pedesetak godina postanu manjina u sopstvenoj državi.

Vrnjčani se, zbilja bogami, trude da svoju banju učine mestom ljubavi i da tu sve češće dolaze oni koji se vole i uzdišu, kao ono što je uzdisao mladi Verter. Ima u tom nastojanju zbilje, a ima i šale.
O tome nam priča Dragan-Gagi Miladinović, nekadašnji popularni voditelj Radio Vrnjačke Banje, danas vlasnik radio-stanice koju je poetično nazvao Sonata. Prkosi Gagi muzičkom kiču i na svom radiju emituje samo staru, dobru, proverenu muziku. „Soul“ i „sentiš„, uglavnom. Padne i koja „rokačina“, a la Springstin ili promukli Koker.

- Ma, sve je to lepo i neću da menjam, ali slabo mi se slušaoci „odazivlju“. Svakog jutra me neko od njih pozove i kaže: „Uh, kako smo se sinoć ljubili uz tvoj radio“, ali niko kintu da Gagiju uplati, ko da sutra neće da vode ljubav uz moj muzički odabir. Da smo živi i zdravi, snaći će se Gagi - glasno razmišlja Miladinović.

Šta će, kud će, Gagi se bacio na ugostiteljstvo. Oživeo, bogme, zaboravljeni „Goč“. Vratili se gosti u najdublji banjski hlad, ali Gagi zna da stalno mora nešto da „smišlja“.
- Kad je nedavno ovde pevala Ceca, nije mi, naravno, palo na pamet na idem i to slušam, ali sam na jedan sto u svojoj bašti stavio rezervaciju na kojem je pisalo „za Cecu“. Sjatilo se ovde na stotine ljudi, guraju se tiskaju, uh, razmišljam šta ću. Setim se, zovnem jednu Cecu, moju poznanicu, pa drugu Cecu iz komšiluka, pa Cecu ženinu rođaku i tako mi štos upali, a gostiju ko pleve - smeška se Miladinović.

Iza Gagijeve radnje nalazi se čuveni vrnjački Most ljubavi. Povazdan dolaze mladi na staru banjsku ćupriju i kače katance za šipke mosta. To, uglavnom, rade devojke. Napišu na katancu svoje i ime izabranika, zakače ga za šipku, zaključaju, a ključ bace u rečno korito. Da im ljubav ostane večna, ko Vrnjačka reka.

- Da se čovek ubije od smeha. Kad smo mi bili mladi, to ovde nije bio običaj. Neko je mislio i smislio kako da privuče mlade. Predlagali smo opštinarima da kraj mosta otvore gvožđaru. Grdnu lovu bi zaradili prodajući katance - domišljaju se stari Vrnjčani koji svakog jutra u bašti „Goča“ ispijaju kafu.
Među banjskim gostima ima, kao što ih je oduvek i bilo, novostečenih bogatuna koji svojim džipovima odlaze na planinu Goč. Da se nadišu čistog vazduha. Jednom od njih se na vrhu planine pokvario auto. Neće da kresne, „samo tako“. Klinac drmne mobilni i zovne šlep-službu. Prilično se iznervirao kad su mu rekli da ne mogu da stignu za sat vremena, jer, „brate, vreme je lova“. Zar bi je on imao, da je dangubio. Ej, sat vremena.

Prekratiće vreme, dosetio se, terajući šegu sa starim čobaninom koji je na obližnjem proplanku čuvao ovce. U stadu je bilo i ovaca s crnim runom.
- Ko’lko su ti teške ovce - upita „šiljokuri“ čiču.

- Ove crne, četrestina kila.
- A bele?
- Isto - odgovori čiča.
- A koliko mleka daju?
- Ove bele, tri-četiri kile.
- A crne?
- Isto!
- A koliko vune našišaš?
- Od ovih belih, sedam-osam kila!
- A do crnih?
- Isto!
- Ti to mene nešto zajebaš, matori?
- Jok, sinko, ja to govorim zbog ovih belih, one su moje.
- A crne?
- Isto!

Komentari

svasta