subota 4. avgust 2007.
RSS
• Ljudi i događaji •
Početna > Ljudi i događaji > Preselili celo selo

Reporteri Glasa u Kaleniću kod Uba, koji je kompletno izmešten na novu lokaciju zbog širenja kopova „Kolubare“

Preselili celo selo

Od 81 domaćinstava, koliko je brojalo pre nego što je nestalo u rupi punoj uglja, u novoizgrađenom seocetu živi svega desetak porodica. „Kada se krenulo sa selidbom, svega mi je bilo žao. Kamen, sa kojim je moja majka pritiskala kupus u buretu, htela sam da ponesem...“ - priča Bisenija Antić

Na mestu gde je nekada bilo selo Kalenić sada je ogromna rupa. Lokalni Romi prebiraju po otpadu tražeći zaostale čitave blokove, cigle od kuća koje su pre četiri godine srušili bageri ugljenokopa „Kolubare“. Od 81 domaćinstva iz starog sela koje je tada prinudno iseljeno u „novim“ Kalenićima, na susednom brdu, ostalo svega desetak porodica.

- Bilo je to lepo selo. Što se kaže, opština u opštini... Bogato mesto u Tamnavi, rodno, ali eto zadesilo nas je i to da ima i uglja.... - setno će Tomislav Đorđević (52) sedeći na tremu novoizgrađene nedovršene prizemne kuće.

- Lele, ćero, da si natraške posadio, sve bi rodilo! A imali smo i šume i oraje... Pa jabuka, pa krušaka, pa vinograd lep... Sve smo imali - plačući priseća se sela u kome je provela životni vek Radmila Cvetić, Tomislavova komšinica preko puta, rođena daleke 1933. godine.

Tomislava i njegovu suprugu Marinu zatekosmo usred krečenja, baku Radmilu kako se od vrućine brani sa nogama u lavoru na terasi lepe prostrane nove dvospratne kuće. Veliko dvorište ušuškano u cveće starici nije izbrisalo iz sećanja dom u kome se rodila i dom u koji se udala.

- Sto pedeset oraja smo imali! Privikla? A, jesam, šta ću! I muž i sin su me pitali gde ćemo. Ja sam rekla ovde. Tu sam se rodila ovde oću i da umrem. Tu je blizu groblje i odatle neće dalje sigurno da me sele. Al eto, čovek me ostavi, umre pre dve godine. Bilo je tu mlogo sikiracije... Taj nije ni jeo, ni pio, samo uzdis’o i eto završi brzo... - jecajući priča starica. A onda, kako da sam sebe teši nastavi da priča:

- I ovde su ljudi dobri. Većinu sam sretala po saranama i u crkvi. I lepo je ovde, sve je novo, al’ opet svega mi je žao.
Bivših komšija, kaže, malo ostalo. Neki pomrli, a neki se odselili zauvek iz Kalenića. Mlađi pokupovali stanove po Beogradu, neki otišli da žive u Ragljevo, Stubline, Brgule, Lazarevac....

I Tomislavu je još sve malo čudno.
- Moje domaćinstvo je bilo staro. Od novaca koji sam dobio, napravio sam trosoban stan. Unutra smo završili, spolja ne, ali polako. Imao sam i problema sa Kolubarom... Proglasili su mi jednu kuću nelegalnom te sam tako istrpeo štetu od jedno 50.000 evra. Nisu to hteli da uračunaju u cenu. Al, šta ćeš. Sad mi ovde nije više neobično. Kad već nisam mogao negde u grad, mislio sam, bolje da ostanem među svojim narodom - kaže on, dodajući da, do zadnjega, dok veliki bageri nisu krenuli na kuće, nije verovao da će se to desiti.

- E onda me je uvatila neka tuga - priseća se on.
- Ovde je bilo predviđeno da se naseli oko 60 domaćinstava, ali nisu na vreme selo uredili i ljudi nisu imali poverenja, pa su otišli svako na svoju stranu. Nama su onda, eto malo, priuštili tog asfalta... A lepo je zamišljeno. Urbano naselje. Izgradili su Dom kulture sa dva lokala, prostorijama za mesnu zajednicu, osnovnu školu do 4. razreda. Lepo, samo da je malo naseljenije. Da bi zaživeo jedan lokal, selo treba da ima bar stotinak domaćinstava. Ovde nema toliko - dodaje Tomislav.

Bisenija Antić je još pre tridesetak godina otišla iz Kalenića, udala se i sada živi u Beogradu. Pre četiri godine, kada su bageri krenuli na selo, u njenoj kući, u kojoj joj se i pradeda rodio, živela je samo njena majka. Još tada, za života ćerki i zetu je ostavila amanet da se koš, vajat i ambar presele u dvorište nove kuće.
Bisenija koja sa porodicom gotovo svakog vikenda dolazi u Kalenić, kaže, da kada prolazi kraj rupe, gde je nekada bilo selo, ne gleda na tu stranu.

- Bilo je teško, neobično... Naviklo se na komšije, poznanike.... Kad je došao kop, mojoj majci je bila želja da ambar star preko 100 godina, stari vajat i koš pleten prućem prenesemo. I mi smo to ispoštovali, kao i to da napravimo ovu kuću. Imamo dosta starih stvari, preslica, stare nošnje pa planiramo da od toga napravimo jednu etnosobu. Šteta je što više ljudi nije ostalo ovde jer naselje je lepo zamišljeno. A prvo je trebalo da urade infrastrukturu pa onda kuće, ali eto. Kada se krenulo sa selidbom, svega mi je bilo žao. Kamen, sa kojim je moja majka pritiskala kupus u buretu sam htela da ponesem... Korektni su bili ovi iz Kolubare, ne mogu da kažem, isplatili su nas i dali rok za selidbu, ali ‘oćete i ogradu i tarabu i drvo da ponesete. Ipak su ta domaćinstva bila stara i preko 200 godina... - priča Bisenija.

A novi Kalenić stvarno izgleda novo. Nova asfaltni put, nova škola, lepo uređen Dom kulture, lepe kuće i dvorišta, igralište... Samo nema stanovnika.