nedelja 2. decembar 2007.
RSS
• Društvo •
Početna > Društvo > U Srbiji nema klerikalizma

intervju - Profesor dr Slobodan Marković, docent Fakulteta političkih nauka

U Srbiji nema klerikalizma

Da bi jedno društvo bilo klerikalno potrebna su četiri uslova - da postoji natpolovičan broj institucionalnih vernika, tradicija klerikalizma, snažna ekonomska moć crkve i jaka klerikalna politička stranka - a Srbija ne ispunjava nijedan

Pojedine nevladine organizacije najavile su da će početkom decembra organizovati akciju „Stop klerikalizaciji Srbije“.

Predstavnici ovih organizacija, između ostalog, tvrde da je u Srbiji „klerikalizacija društva“ tolika da je došlo do „gubljenja sekularnog karaktera države“, čime su „ugrožena osnovna ljudska prava svih građanki i građana“. Naročito se optužuje Srpska pravoslavna crkva „zbog mešanja u državne poslove“ i „uticaja na obrazovni sistem i uopšte na javni život u Srbiji“. Takođe, NVO kažu da veza države i religije postoji „još samo u zaostalim društvima“, a „lek za takvu bolest“ je „sekularno društvo koje bi iz škola izbacilo veronauku, uklonilo verske obrede iz javnih ustanova...“

Profesor dr Slobodan Marković, docent na Fakultetu političkih nauka i saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu, u razgovoru za Glas javnosti objašnjava ima li crkva prevlast u zemlji i da li država zapravo često zloupotrebljava crkvu.

Da li je Srbija klerikalna država?

Naravno da nije! Pod klerikalizmom se podrazumeva politička struja koja teži da sprovede prevlast crkve i sveštenstva u političkom i kulturnom životu. Po definiciji, to je moguće samo u tradicionalnim katoličkim državama. U protestantskim i pravoslavnim državama novijeg doba država se gotovo uvek meša u poslove crkve. Očigledan primer je Velika Britanija, gde je monarh žena (kraljica) koja sme da menja i kanone i istovremeno je čelnik Anglikanske crkve. U pravoslavnim državama imamo primer ruskog cara Petra koji je ukinuo mesto patrijarha i uveo Sinod koji je bio pod kontrolom države, sve do 1918. godine. U komunističkim zemljama država je težila da se meša u poslove crkve. Tako su tajne policije kontrolisale veći deo Rumunske pravoslavne crkve, a u Bugarskoj je crkva u jednom trenutku gotovo nestala.

U nekadašnjoj Jugoslaviji i Srbiji postojalo je više stotina agenata koji su bili zaduženi za nadzor nad Srpskom pravoslavnom crkvom. Preko deset odsto agenata u BiH bavilo se crkvom, što znamo na osnovu knjige hrvatskog autora Ivana Bešlića „Čuvari Jugoslavije - suradnici Udbe u BiH“. U Srbiji je u vreme komunizma tekao snažan progon SPC. U talasu crvenog terora - 1944. i 1945. godine - mnoge vladike i sveštenici su ubijeni! Po raznim osnovama kažnjeno je 25 odsto sveštenika, broj vladika smanjen je za trećinu, a sveštenika čak za polovinu! Progon SPC toliko je uzeo maha da se, prema podacima partijskih komisija Saveza komunista Jugoslavije, šezdesetih godina na selu krstilo svega pet do deset odsto dece, dok se tek desetak odsto ljudi sahranjivalo sa crkvenim obredom. Zato je SKJ procenio da je SPC izgubila značaj pa je prestao sa otvorenim progonom. Prema tome, ako bismo ocenjivali u kakvom je stanju bila SPC u vreme komunističke Jugoslavije, mogli bismo da je označimo jedino kao - žrtvu!

Kao primer da u Srbiji nema klerikalizacije jasno svedoči i činjenica da SPC uopšte nije uspela da nametne svoj stav po određenim pitanjima od ključnog značaja za nju - kao što su, na primer, pitanje abortusa i izjednačavanje crkvenog i građanskog braka.

Koje su pretpostavke potrebne da bi jedno društvo bilo klerikalno?

PRIČA BEZ UPORIŠTA

Na popisima iz 1991. i 2002. godine ogroman broj Srba iz Srbije izjasnio se da pripada SPC. Godine 2002. samo se 0,53 odsto ljudi izjasnilo da nisu vernici, dok je 85 odsto ukupnog stanovništva Srbije (bez Kosova i Metohije) izjasnilo se da pripada pravoslavnim vernicima. Međutim, ne treba mešati nominalno versko poistovećivanje sa verom u Boga. Kada neko u Srbiji kaže da pripada pravoslavnoj veri time on određuje deo svog nacionalnog identiteta i uklapa sebe u jedan tradicionalan obrazac, ali to ne znači da veruje u Boga. Prema istraživanju iz 1991. godine, Srbi u SFRJ imali su oko 8,5 odsto institucionalnih vernika i 16,2 odsto vernika koji nisu prihvatali sve što uči crkva. To znači da još uvek manjina stanovništva veruje u Boga, pa samim tim priča o klerikalizaciji u Srbiji nema nikakvo uporište!

BES NVO ZBOG POVERENJA U SPC

Napadi na SPC uglavnom dolaze od nekih politički angažovanih nevladinih organizacija, a razlozi su sledeći: I Crkva i NVO bore se u istom polju izgradnje vrednosti jednog društva. Međutim, dok je poverenje u SPC na nivou Srbije u proseku preko 75 odsto, a među građanima srpske nacionalnosti više od 90 odsto, dotle prema NVO poverenje ne prelazi pet odsto, pa se iz toga vidi da SPC tu neuporedivo bolje stoji. Zbog svog visokog poverenja koje uživa u srpskom narodu, SPC izaziva očigledan bes pojedinih aktera na nevladinoj sceni, koji nikada nisu izneli argumente koji bi dokazali da je u toku klerikalizacija Srbije.

Potrebne su četiri pretpostavke. Najpre, da postoji natpolovičan broj institucionalnih vernika (onih koji prihvataju da ih crkva vodi u svakodnevnom životu), da postoji tradicija klerikalizma, zatim da crkva poseduje snažnu ekonomska moć i da postoji jaka klerikalna politička stranka koja je sposobna da sprovede klerikalizam. Od ova četiri uslova, Srbija ne zadovoljava - nijedan!

Zašto onda političari vole da budu viđeni sa crkvenim velikodostojnicima?

Zato što se samo pola procenta građana izjasnilo da nisu vernici, što znači da ako se političari slikaju sa crkvenim velikodostojnicima oni gotovo da ne rizikuju gubitak glasača, a mogu da pridobiju nove. Oni ulaze u jedno simbolično polje koje podržava većina građana Srbije i od toga mogu da imaju samo koristi. Drugim rečima, u Srbiji pre imamo manipulaciju crkvom od strane političkih stranaka nego slučaj u kojem crkva može da utiče na politički proces. Biti protivnik crkve znači marginalizovati sebe na političkom planu, jer veći deo društva takav stav ne prihvata. Ali, prikazati se kao prijatelj crkve znači da se u dnevno-političkim raspravama crkva simbolički koristi kao potpora sopstvenim političkim stavovima.

Da li se Crkva meša u državne poslove?

Prvi je Crkvu u državno polje uvukao Slobodan Milošević u vreme sastavljanja delegacije za dejtonski mirovni sporazum, ali je i tu, kao i u svim kasnijim slučajevima - kao što su pozivanje građana za drugi krug predsedničkih izbora i referendum za donošenje Ustava Srbije - država instrumentalizovala Crkvu, a ne obrnuto. Jedini veliki dobitak Crkve od 2000. godine je opciono uvođenje veronauke u škole, kao i donošenje Zakona o vraćanju crkvene imovine, koji se ne sprovodi.

Kako komentarišete zahteve da se izjednače verske zajednice?

Zakonom o verskim zajednicama nije uvedena nikakva suprematija SPC u odnosu na druge verske zajednice, već je samo izdvojeno sedam tradicionalnih verskih zajednica, koje obuhvataju čak 99 odsto vernika u Srbiji. Taj model preuzet je iz Kraljevine Jugoslavije i uveden je da bi se ukinuo položaj SPC kao državne crkve koji je uveden u Kraljevini Srbiji.

Da li veza države i religije postoji samo u zaostalim društvima?

Politički antropolozi danas smatraju da su veze religije i politike gotovo neodvojive. Kroz političke rituale moderna društva jednako učestvuju u religijskoj simbolici, što se najbolje vidi na primeru Amerike. Pozivanje na Boga je sastavni deo kampanje svakog predsedničkog kandidata. Ukoliko bi neki kandidat javno rekao da je ateista, time bi izgubio svaku mogućnost da pobedi na izborima.

Da li je veronauka protivna modernom društvu, kako tvrde pojedine NVO?

Mi živimo u jednoj tržišnoj ekonomiji gde se pitaju oni koji plaćaju porez. Oni treba da odluče i o tome kakav treba da bude nastavni program. U svim istraživanjima, dominantan procenat stanovništva bio je za opciono uvođenje veronauke, što znači da oni učenici koji to ne žele i ne moraju da je uče. Pojedine zemlje članice Evropske unije imaju obavezu izučavanja veronauke, a u nekim država postoje i obavezne verske škole, što kod nas nije slučaj. Prema tome, vidi se da su vlade Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice zauzele umeren stav po ovom pitanju i utoliko više čudi lavina napada na jedno veoma odmereno rešenje.    

Ključne reči: