nedelja 2. decembar 2007.
RSS
• Ljudi i događaji •
Početna > Ljudi i događaji > Muzika moja nasušna

MOJE DRUGO JA: Vojislav-Bubiša Simić, džez muzičar, kompozitor i dirigent

Muzika moja nasušna

U poslednje vreme piše i knjige o starim vremenima, bavi se voćarstvom, učestvovao je na reli trkama. Skijanje, planinarenje, putovanja... samo su deo „zanimanja“, ovog penzionisanog dirigenta Radio-televizije Beograd

Vojislav-Bubiša Simić (83), poznati beogradski džez muzičar i kompozitor, već 22 godine je penzionisani dirigent Radio-televizije Beograd, ali je i danas vrlo aktivan. Nedavno je imao uspešan koncert na Kolarcu, a ovih dana priprema nastup u Domu Armije sa Simfonijskim orkestrom. Pored dirigentske palice, poslednjih godina prihvatio se i pera. Tako su nastale knjige o starom Beogradu i brojnim putovanjima sa džez orkestrom. Skijanje, planinarenje, automobilizam i voćarstvo samo su neke od njegovih brojnih životnih zanimacija koje mu, kako priznaje, život čine zanimljivijim.

Vojislav-Bubiša Simić živi u stanu u Ustaničkoj ulici sa suprugom. Nedavno su mu došle i ćerka i unuka iz Amerike, pa je u njegovoj porodici ovih dana, kako kaže, veselije nego inače. Duh stare građanske porodice kao da se ogleda u svemu, nameštaju, slikama... Staroj porodičnoj ikoni apostola Petra i Pavla.

I dok se petogodišnja unuka Lea igra na podu kraj fotelje, Vojislav-Bubiša Simić priča o pisanju koje mu poslednjih godina pričinjava najveće zadovoljstvo.

U knjizi „Susreti i sećanja“ piše o svom životu, životu dečaka iz ugledne advokatske porodice, o vremenu u kojem je odrastao, strašnom periodu Drugog svetskog rata, ali i vedrim danima po njegovom završetku. Zabeležena su sećanja o životu u Beogradu, neka vrsta hronike Srbije i Jugoslavije, a prvenstveno Beograda.

- Sve češće mi se vraćaju slike iz detinjstva i mladalačkog doba. Pišem jer želim da sačuvam neke drage uspomene. Čitaocima da ispričam jednu zanimljivu priču o starom Beogradu, ljudima, nekim prošlim, burnim vremenima. Mnogi nemaju pravu sliku o našoj prošlosti, mada su naučili ponešto iz nekih udžbenika, i to sada uglavnom prepričavaju - priča Bubiša.

Kada je počeo Drugi svetski rat imao je 17 godina i dobro se seća predratnog života. Živeo je, kaže, u srećnoj porodici koja je pripadala višoj srednjoj klasi. Otac je bio advokat, a majka se brinula o deci.

- Beograd je tada bio mali grad, sećam se da je u Drugoj muškoj gimnaziji postojao školski bioskop gde smo gledali uglavnom kaubojske i muzičke filmove. Đaci nisu zalazili u kafane, okupljali smo se na kućnim rođendanskim proslavama i svi smo morali da budemo kod kuće do 10 sati uveče. Nije bilo televizije, kompjutera i vreme smo uglavnom provodili uz knjigu. Živeli smo u Kosovskoj ulici, po čitav dan deca su provodila u „avliji“, igrali smo se zajedno, đaci, šegrti, deca iz radničkih porodica i uglednih kuća. Klikeri od keramike, krajcerice i fudbal bile su glavne dečje zanimacije. Kada sam dobio prvi bicikl, mojoj sreći nije bilo kraja! Kasnije sam ga zamenio mopedom, činilo mi se kao da vozim „porše“ ulicama Beograda - priseća se vedrim glasom naš sagovornik.

Idilično detinjstvo prekinuo je rat i bombardovanje. Porodična kuća je tada srušena.

- Sve je bilo uništeno, kao i moj polukoncertni klavir koji mi je kupila baba pre rata. Bio je potpuno zatrpan u ruševini, ali sam kasnije uspeo da ga popravim. Kako nismo više imali krov nad glavom, preselili smo se u babinu kuću. Svi smo živeli u jednoj kuhinji. Kada su nas bombardovali Nemci 6. aprila 1941. godine, bilo je strašno, ali je vazdušni napad saveznika 1944. godine bio još gori. Porušene zgrade, izginuli civili... Opšti metež svuda naokolo. Mnogi su tada odlazili u okolna beogradska sela, a seljaci su ucenjivali i uzimali zlato za čašu mleka i parče hleba - priča Bubiša.

LIZ TEJLOR I BUBIŠA

Najdragocenije što ostaje iza svake karijere jesu susreti, a dirigent i kompozitor Vojislav Simić Bubiša imao ih je sa raznim ljudima, državnicima, političarima, umetnicima, običnim svetom.
U albumu starih požutelih fotografija na jednoj od njih jasno se može videti Vojislav sa Elizabet Tejlor.
- Snimljena je 1961. godine kada smo bili na jednom gostovanju u Moskvi sa našim džez orkestrom. Razgledamo grad i u jednom trenutku primetim ženu koja mi se učini jako poznatom, mislio sam da je poznajem sa neke svirke. Vidim, mnogo ljudi oko nje i setim se konačno da je u pitanju slavna glumica, priđem i predstavim naš džez orkestar. Bila je prijatno iznenađena jer je osim nas niko nije prepoznao. Američki filmovi u to vreme strogo su bili cenzurisani u Sovjetskom Savezu.

Škole su tih godina neredovno radile, okupaciju je njegova porodica provela u skrivanju, a ni posleratni period ne pamti po lepšim vremenima. LJudi, kaže, koji nisu bili iz radničkih porodica proglašeni su klasnim neprijateljima, nastao je pravi teror, oduzimala se imovina koju su porodice nasleđivale generacijama. Bubišinog oca odveli su u zarobljeništvo, porodica je jedva preživljavala. On je morao kako ume da se snalazi za život.

- Drugačije nisam znao da se borim nego muzikom, počeo sam da sviram u noćnim lokalima i tako nekako izgurasmo do oslobođenja. Sve nam to nije toliko teško padalo jer smo bili mladi. Bilo nam je važno da, uprkos svemu, lepo izgledamo. Dovijali smo se na razne načine. Kada jedino odelo koje imamo postane staro i izbledelo, odemo kod šnajdera koji jednostavno prevrne štof i opet je „ko novo“. Problem je bio jedino što se džep sada nalazio sa druge strane kao i rubovi i dugmad, ali tada nam to nije smetalo. Bilo je najvažnije da budemo šik. Da sve bude još gore, zima 1943. godine hladna kao nikada pre. Zaledili se Dunav i Sava, svi čiste sneg, pa i deca i bore se za opstanak - seća se naš sagovornik.

Napisao je Vojislav Simić Bubiša još jednu zanimljivu knjigu, „Veselo putovanje sa džez orkestrom RTB po belom svetu“. U njoj otkriva još jednu svoju strast - prema putovanjima.

- Želeo sam u tim stranim zemljama da vidim što je moguće više, bilo da je to stari voz, zanimljiva arhitektura zgrade, stara ulica. Voleo sam da obilazim manastire, da uživam u njihovoj tišini. Nije mi nikada bilo važno gde sam, već u kakvom sam društvu. Dešavalo se da se provedem lepše u Trsteniku nego u Parizu. Okupi se društvo, krene svirka i ostanemo do zore. Najviše pamtim Sovjetski Savez, svirali smo džez koji je u toj zemlji, kao i u Jugoslaviji, bio gotovo zabranjen. Sećam se i kada smo učestvovali na Prvom evropskom džez festivalu u Žuan le Penu, 1960. godine, za koji sam napisao kompoziciju „Pozdrav Kauntu Bejziju“. Došli smo kao autsajderi, sirotinja, a tamo - strašan noćni život. Tada sam prvi put video švedski sto i jedva se zaustavio - priča kroz smeh Vojislav Simić.

Pored putovanja, i planinarenje, skijanje i automobilizam našli su se među njegovim omiljenim hobijima.

- Nisam bio vrhunski sportista, ali sam uživao u padinama prekrivenim snegom i u zadovoljstvu osvojene planine. Vole sam i automobilizam, učestvovao sam i na reli trkama i zajedno sa Predragom Kneževićem, novinarom, osvojio prvenstvo Srbije 1976. godine. Postoji još jedan hobi o kome rado govorim. Već četrdesetak godina bavim se voćarstvom u svojoj vikendici u Grockoj, naučio sam kada se voćke orezuju, kreče stabla, sve o branju, sadnji. Leta najčešće provodim sa suprugom na Štrandu u Novom Sadu, imamo na obali malu vikend-kućicu sa krevetom na rasklapanje, suncobranima, ležaljkama i tu uživamo u lepoti reke - kaže Bubiša.