nedelja 2. decembar 2007.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Duša prvo pije, a onda plače ili peva

intervju - Igor Jarkevič, najkontroverzniji pisac ruske postmoderne čiji će najnoviji rukopis uskoro izaći kod nas

Duša prvo pije, a onda plače ili peva

Svrstali su me u grupu ruskih pisaca koja se pojavila „sa ciljem da pozitivnom diverzijom sruši staro zdanje betonske zgrade ruske književnosti“. Prvi put sam u Srbiji i ništa me ovde nije iznenadilo osim vruće rakije, jer Rusi ne piju vruću votku. Ali i na to sam se brzo navikao i „navukao“. Ovde u Srbiji nemam osećaj da sam u inostranstvu, kaže pisac

NIŠ - Gost Sajma knjiga u Nišu bio je ovih dana ruski pisac Igor Jarkevič, za kojeg je ruska kritika do sada rekla, pored ostalog, i da je „najmoderniji, najskandalozniji, najtalentovaniji, najništavniji, poslednji ruski pisac, svetlost u prozoru, bitanga i propalica“... Neki su napisali i da je Jerkevič „poslednji čamac za spasavanje bačen sa Titanika ruske proze“ (Izvestija). Izdavači su dugo izbegavali da izdaju njegov roman „Um, seks i književnost“, pa se prvo pojavio na Internetu, zatim ga je objavila izdavačka kuća „Vargijus“, a 2004. godine i beogradska „Narodna knjiga“ u svojoj biblioteci „Napuklo ogledalo“. NJegov najnoviji rukopis, zasada bez naslova, izaći će narednih meseci u izdanju niškog „Zografa“. Biće to knjiga pripovedaka vrlo neobična po strukturi i izgledu sa „ubačenim“ stripom. „Zograf“ planira i drugo izdanje knjige „Um, seks i književnost“.

Časopis Ogonjek proglasio ga je 1994. godine za „ruskog pisca godine“, uz ocenu da je neverovatno talentovan i da je prvi sjedinio intelektualno „visoko“ i svakodnevno „nisko“, pa to „mešanje daje poražavajući, eksplozivni efekat“. Dve godine kasnije (1996) Knjižnoe obozrenije označilo ga je kao „najgoreg pisca godine“! Segodnja ga je nazvala „profesionalnim prostakom“. Maks Fraj je o Igoru napisao: „Bilo koja književna nagrada će u Jarkevičevim rukama izgledati besmisleno i neumesno. Ne, on nije toliko loš! On je previše dobar da bi dobio nagradu na bilo kakvom konkursu“.

Ko ste vi zapravo Igore Jarkeviču?

- Rodio sam se 1962. godine u Zamoskovrečju. Završio sam Istorijsko-arhivski fakultet u Moskvi. Objavio sam roman (trilogiju) „Kako sam ja i kako su mene“, „Um, seks i književnost“, zbirke pripovedaka „Ženske i neženske priče“ (prevod u izdanju Književne opštine Vršac) i „Sveće duha i sveće tela“, autor sam scenarija za jedan film i niza eseja... Drugi su me svrstali u grupu ruskih pisaca koja se pojavila krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina „sa ciljem da pozitivnom diverzijom sruši staro zdanje betonske zgrade ruske književnosti“. Svrstali su me, dakle, u rusku postmodernu. Prvi put sam u Srbiji i ništa me ovde nije iznenadilo osim vruće rakije, jer Rusi ne piju vruću votku. Ali i na to sam se brzo navikao i „navukao“. Ovde u Srbiji nemam osećaj da sam u inostranstvu.

U romanu „Um, seks i književnost“ prvo poglavlje počeli ste pitanjem zar anđeli mogu biti krivi?

- Ne mogu. Lena je anđeo. Zbog toga Lena ni za šta nije kriva. Za sve sam kriv samo ja, a najveća moja krivica, Lena, pred tobom je to što ti nisam vratio knjigu „Budizam u Rusiji“. Nisam je čak ni pročitao. Ne znam ni zašto sam je uzeo kad me boli k... za taj budizam, naročito u Rusiji! I tada kao i sad. Čak i više nego sad. Ne, sada više... U svakom slučaju, nisam je pročitao...

ZA POBUNE PROTIV STEREOTIPA UVEK IMA MESTA

Na pitanje protiv čega se danas u literaturi treba i vredi  „buniti“ I gor Jarkevič kaže:
- Za pobune i bune uvek ima razloga i meta. Protiv stereotipa, sopstvenih i društvenih, protiv učmalih navika i predrasuda. Dakle, ako više nema razloga za disidentsko udaranje na društvo i državu, uvek ostaju večne teme, a to su um, seks i književnost. Stereotipe u Rusiji nisu donosili samo ideologija i politika, nego i klasična književnost. Ta književnost je inače jako obimna i dobra, ali baš zato što je dobra bilo je vreme da se nešto menja. Salijeri je ubio Mocarta jer je bio suviše savršen - smatra ovaj savremeni ruski pisac.

Kakvi su tiraži vaših knjiga u Rusiji?

- Početni su uglavnom između četiri i sedam hiljada. Nije lako živeti od književnosti, ali ja ipak živim od nje. Prošlo je inače vreme kada se ruska poezija recitovala na stadionima i trgovima. A dolazi vreme maskultura, Hari Potera i drugih.

Jeste li vi iz postmoderne već definitivno srušili tu „tvrđavu klasične ruske književnosti“?

- Pa nije još, ali je to i pitanje ruskog obrazovanja koje se još bazira na modelu iz prošlog veka. Ali, dobro je što je i postmoderna ušla u univerzitetske programe i što je tu bilo mesta i za mene. Kako sam ja njih, ili kako su oni mene? Pitali su me ovih dana da li ruska slovenska duša više plače ili peva? A moj odgovor je bio ta duša prvo pije, a onda plače ili peva. Piscu i umetniku uopšte je gotovo sudbina da se buni, da bude „protiv onog ili ovog“, da ne nudi ravnodušnost.

Neobično je da vi i književnost označavate kao neku vrstu seksualnosti. Kako i zašto?

- Dosta dugo je ruska književnost bežala od teme seksa. A Puškin je govorio da postoje neke reči koje ruski jezik ne treba da poznaje i oblikuje. A ja sam upravo pošao od one teze Brodskog da ljubav kao čin u ruskom jeziku nema glagol, nema radnju. Ja sam upravo napisao roman „Doživotna robija“ u kojem je manijak glavni junak i zato me valjda nazivaju i skandaloznim. Bez veze, kao da onaj ko dobro opisuje Napoleona ima i sve njegove komplekse.

Moj prijatelj Vaznesenski je jednom, u šali ili zbilji, rekao da bi voleo da umre sa rečju „klitoris“ na usnama! Ja bih lično izgovorio reč „orgazam“. Ideološki orgazmi su inače oni najprimitivniji, ali ja otkrivam i jednu vrstu „orgazma od reči“. To bi mogle biti univerzalne poslednje reči mnogih smrtnika na ovoj planeti jer to nema etničke, verske, rasne i druge granice i razlike.

Šta je ipak važnije, um ili puka seksualnost? I nije li u Rusiji jeres udariti na Tolstoja, Dostojevskog i ostale klasike?

- Sve je važno i nekako ne može jedno bez drugog. Ali, ako vam odgovorim na sva pitanja, prestaće razlozi da poželite da pročitate neku moji knjigu. Ja inače imam vrlo komplikovane, ne političke već estetske odnose sa ruskom realnošću. A što se klasika tiče i „udaranja na njih“, ja sve njih volim i ja sam odrastao uz njih i prema njima imamo neku vrstu Edipovog kompleksa. Dakle, posao od oslobađanja ruskog čitaoca od tog kompleksa je prosto humanitaran posao. Dva-tri teksta iz te klasike su moji „kumovi“. Neki Puškinovi stihovi, na primer.

Zaobilaze vas nagrade?

- Pa šta? Dostojevski u svom životu nije dobio nijednu nagradu. Tolstoja su predlagali za Nobelovu nagradu, pa mu je ipak nisu dali. Moje najdraže nagrade su moji čitaoci. A književne nagrade su rezervisane za skribomane da bi tako stimulisali i druge skribomane da pišu još više.

Kakva je pozicija ruskih disidenata koji su se sada vratili u domovinu? - Neki od njih su gradili karijere u inostranstvu na osnovu tog disidentstva, ali svako od njih je priča za sebe. Inače, oni sada nemaju nikakav uticaj na rusku književnost. Ali neka ih, tu su, ne smetaju nam.

Šta je vama poznato iz srpske kulture?

- U detinjstvu sam čitao Nušića. A inače obožavam Kusturicu, njegove filmove i muziku iz tih filmova. Zatim „Zabranjeno pušenje“, Bregovića... Ovaj boravak u Srbiji će mi svakako doneti nova dragocena saznanja.    

Ključne reči:

Komentari

Достојевски, Толстој па ја.Мало си га претерао баки.Где овога нађоше поред толико добрих руских писаца?

Овај човек уопште није Рус.
Не сме да се изговори шта је заправо.

Ma, dajte, pisac avangardnih pogleda na svet koji slusa Bregovica? Ko je ovde lud?