nedelja 2. septembar 2007.
RSS
• Ljudi i događaji •
Početna > Ljudi i događaji > Demokratija, na šiptarski način

Od nekoliko desetina hiljada Srba u Prištini danas živi još njih šezdeset četvoro

Demokratija, na šiptarski način

U Prištini danas živi samo šezdeset četvoro Srba. Jedanaestoro dece od osam do 18 godina, šest muškaraca i 47 žena. Komšije su im 600.000 Albanaca, koliko se procenjuje da ih ima u glavnom gradu Kosova i Metohije. Svakog jutra još nekoliko stotina Srba doputuje u Prištinu, gde su stalno zaposleni. Oni, međutim, na spavanje odlaze na sigurno, ili u severni, srpski deo Kosova ili u neku od zaštićenih srpskih enklava. Pre bombardovanja, u Prištini je živelo nekoliko desetina hiljada Srba.

Preostali Srbi danas se skupljaju isključivo u prostorijama Centra za mir i toleranciju, koji se nalazi u centru Prištine, tik uz dežurnu službu Kosovske policije. Tu, i nigde više. U Centru su, kažu, najsigurniji. Zanimljivo je da su se u istim prostorijama, pre desetak godina, okupljali Albanci, tražeći tada svoja ugrožena prava.

U centru smo zatekli Vukosavu Ivanović (74), staricu koju je sredinom juna pesnicom u lice udario Albanac i pri tom joj polomio nos.

- Rane su prošle, ali se osećam nesigurno. U radničkim barakama, gde živim, pored mene stanuje samo još jedna Srpkinja, sve ostalo su Albanci. Mladić koji me je udario slobodno se kreće i pored toga što je pre pet meseci osuđen. Kad god ga vidim, stresem se od straha. Ne znam šta ću i kako ću. Nemam kud od kada su me Albanci iselili iz hotela „Kosovski božur“ (danas „Ilirija“) jer mi je u NATO bombardovanju srušena kuća, koja se nalazila pored pošte u centru Prištine. Ovde su me doveli da bih bila sigurnija. Posle torture koja je trajala godinama, na kraju sam dobila i batine. Izem ti njihovu sigurnost! Ovde na čas zaboravim na stvarnost. Noću nemam kud, nego u barake, gde do jutra strahujem da li ću sledeći dan dočekati u jednom komadu - jada se ova uplašena starica.

Otresita Dragica Janićijević (73) priča nam da je za ovih dvadesetak godina krize na Kosmetu svašta preturila preko glave.
- Nisam htela da se selim ni kada je bilo najgore. A, kuda bih sve i da hoću. Najlepše mi je ovde. Nekako se osećam svoja na svome. Za vreme bombardovanja bila sam zadužena da raznosim hranu po srpskim stanovima. Pravi ratni kurir, samo sam, umesto poruka, raznosila hranu. Nisam se plašila. Ma čega da se plašim u ovim godinama - priča ova vitalna starica.

Dragica dodaje da joj muž već dve godine ne izlazi iz stana u Prištini, u kome dugo zajedno žive.
- Nema, mučenik, kud. Dok ljudi u njegovim godinama vole da zaigraju partiju šaha negde u parku, on nema s kim. Svi njegovi prijatelji već odavno su otišli. Mi smo tvrdoglavi ili ludi, nešto od ta dva je sigurno posredi. Nije više to ona Priština u kojoj smo proveli mladost. Bilo nam je dobro sve dok nam nije došla demokratija. Kakva demokratija, daleko joj lepa kuća - ljutito će Dragica.

Komentari

Bilo bi ljepo da neko tko ima tačne podatke objavi koliko Albanaca živi u Beogradu . Pa da se svedu na mjeru Srba u Prištini reciprocitet.
Ako nam oni i Amerikanci kažu da nemogu živjeti u Srbiji eventualnim odcijepljenjem Kosova sve protjerati, pa nemože im se dozvoliti da žive po Srbiji imaju pekare slastičarne kafiće i zarađuju a pred cijelim svjetom pričaju da smo životinje i da nemogu da žive sa nama zajedno.
To izgleda vrijedi jedino za Kosovo , a u Srbiji će još malo da truju našu djecu i da popune koje selo pa da ga kasnije preotmu.
Prije proglašenja nezavisnosti najbolje za njih da se spakuju i pobjegnu.Razjareni narod niko neće zaustaviti.

Slozio bi se sa ovim komentarom. Policija bi vec sada trebala da sacini planove evaskuacije siptara iz srbije, jer narod moze da poludi, a kada se to dogodi onda vise nema te snage koja to moze kontrolisati. Nebi zelio da se to desi, ali za svaki slucaj sa tim se mora racunati. Siptar treba na to upozoriti i uputi ih kako da se ponasaju ako se to dogodi. Nije mi namjera da nekloga plasim ali svi znate da je to moguce.

Izgleda da ova tema Srbe uopšte ne zanima?