sreda 2. april 2008.
RSS
• Srbija •
Početna > Srbija > Pesnikinja sa njive

Gorica Mijajlović iz Selove kod Kuršumlije ne razdvaja se od olovke i papira

Pesnikinja sa njive

U svet umetnosti je ušla kada je na njenu kapiju ušao nepoznat čovek iz Beograda i pitao da li ima sir i kajmak na prodaju. Ispostavilo se da je to pesnik Dragan Kolundžija, kome su se svideli Goričini stihovi

KURŠUMLIJA - Gorica Mijajlović (52) iz sela Selove kod Kuršumlije živi kao i sve njene komšinice. Ipak, često se desi da ostavi posao koji trenutna obavlja, vadi papir i olovku i zapiše poneki stih. Gorica, osim što je majka dvoje odrasle dece i desna ruka mužu Slobodanu u svim poljskim radovima, zadužena je da brine i o kući, a kad uhvati vreme, piše pesme. Rodila se u Lukovskoj banji a udala u Selovi. I jedno i drugo selo su planinska, gde je uvek bilo teško opstati. Poezija nije nešto, što ljudi u ovim krajevima cene. Više se poštuje dobar i marljiv radnik. Gorica je i jedno i drugo. Iako je završila samo osmogodišnju školu, to joj nikada nije predstavljalo hendikep da svoje misli izrazi u stihovima.

- Počela sam da pišem pesme još kao dete. To su bili stihovi o ljubavi. Uvek sam lepo pisala literarne sastave u školi, pa sam nastavila da pišem i svojoj deci. Znala sam i da se naljutim kad ponekad ne bi dobili petice - započinje priču Gorica.

Pisala je za svoju dušu i stihove čitala mužu, od koga je uvek imala podršku. Nikada nije imala ambiciju za nešto više, jer nije ni znala koliko njena poezija vredi. Sasvim slučajno, Gorici se pružila prilika da upozna nekog ko zna da prepozna talenat i lepe stihove. Naime, pre petnaestak godina, na njenu kapiju, zakucao je sasvim slučajno pesnik Dragan Kolundžija.

- Radila sam nešto po dvorištu kad je na kapiju ušao meni potpuno nepoznat čovek. Rekao je da je iz Beograda i pitao da li imam sir i kajmak na prodaju. Pozvala sam ga da uđe, skuvala kafu i reč po reč, on mi kaže da je pesnik Dragan Kolundžija, da je bio na odmoru u Lukovskoj banji i da su ga za mlečne proizvode uputili na mene. Stidljivo, u razgovoru sam pomenula da i ja pomalo pišem pesme - prepričava Gorica svoj prvi susret sa velikim pesnikom. Kolundžija je zatražio da pročita neke stihove, što je Gorica jedva dočekala.

MUŽ KRITIČAR

Najveću podršku Gorica je uvek imala od muža Slobodana. Kako kaže, on je uvek spreman da sluša dok mu ona čita šta je napisala. Često i komentariše šta mu se dopada. Ona se nekad slaže sa njim, a nekad ne, ali veoma ceni njegovo mišljenje.

- Čita on pesme, smeška se, a ja sedim kao na iglama, čekajući šta će da kaže. Kada je završio sa čitanjem, ništa nije rekao, samo me je zamolio da mu dam svoje stihove da ponese, pa će mi se javiti kad ih pažljivo pročita. Posle nekog vremena, kada sam mislila da je on zaboravio na mene, dobijem pismo u kome mi Dragan kaže da ima veoma dobrih pesama i da bi mogla da se napravi solidna zbirka, ali je izdavaštvo u velikoj krizi, tako da moram da sačekam bolje vreme - priča Gorica, listajući gomilu papira sa svojim stihovima.

NJoj je to bilo više nego dovoljno. Ako jedan eminentni pesnik kaže da njene pesme vrede, onda je to za nju bilo kao Nobelova nagrada. Počela je da piše još više i da šalje svoje radove na literarne konkurse. Zapazili su je iz Književnog udruženja „Branko Miljković“ iz Niša i njene pesme uvrstili u tri zajedničke zbirke. Ostala je neostvarena želja o samostalnoj knjizi.