ponedeljak 1. oktobar 2007.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Godine u kojima se lakše prašta

Glumica Neda Arnerić uoči premijere komedije "Promeni me"

Godine u kojima se lakše prašta

Poslednji je čas da se u našoj kinematografiji konačno pozabavimo temama koje tangiraju srednju generaciju. Naša publika je malo zaparložena, jer je autori bombarduju ili kičom i estradom sa jedne strane ili mračnim, mučnim temama od kojih smo se svi već umorili i od kojih želimo da pobegnemo, jer nas vraćaju u prošlost i ne daju nam da idemo napred

Stevan Koprivica i Milan Karadžić, pisac scenarija i reditelj filma "Promeni me", čija je premijera zakazana za 2. oktobar u Velikoj dvorani Centra "Sava", najavili su film kao romantičnu komediju. Sredovečnu ženu glavnog junaka, koju igra Neda Arnerić, opisali su kao zrelu i lepu, zatečenu u situaciji da izabere između čoveka sa kojim je živela 25 godina godina i koji ju je prevario i neželjene, ali primamljive slobode. U glavnoj ulozi uglednog beogradskog stomatologa vlasinka ordinacije "Dudent", koga u muškim kriznim godinama osvaja jedna mlada pacijentkinja pojavljuje se Miodrag - Mima Karadžić. Igra Nede Arnerić čini najbolji, najsuptilniji sloj ovog filma snimljenog u produkciji "Pink film internešenl studija", na tragu televizijskih serija ove kuće, čiju su okosnicu činili poznati glumci (Dara Džokić, Dragan Nikolić, Andrija Milošević, Katarina Marković, Milorad Mandić Manda). U razgovoru za Glas Neda Arnerić objašnjava kako bi pozvala gledaoce u bioskop.

 - Ako želite da provedete veće tako što ćete se od srca nasmejati, a istovremeno na određeni način i oplemeniti, ako želite da vam se duša ispuni, a da se prit om zapitate o nekim bitnim životnim pitanjima, o braku, o porodici, stabilnosti odnosa u vašem najintimnijem okruženju, onda morate da odete u bioskop i pogledajte film "Promeni me". Imaćete samo jedan problem, moraćete da nađete dobar bioskop, a njih nema mnogo. Zato apelujem da se bioskopi srede ili da se otvore novi. Raduje činjenica da se već gradi veliki kompleks sa šest sala na Novom Beogradu. Jer, kako da vratimo publiku u bioskop, a to je jedan od proklamovanih ciljeva, koje želi da ostvari ekipa ovog filma - kada nemamo bioskope. Tu leži najveći problem. Ovaj film je zaslužio da posle dvadeset godina vrati masovno ljude u bioskop.
 Zašto posle dvadeset godina?

 - Zato što ovog žanra, prema mom mišljenju, nije bilo zadnjih dvadesetak godina. Filmovi koji se onoliko repriziraju na svim mogućim domaćim televizijama, a repriziraju se verovatno na zahtev publike i zato što su istovremeno užasno kvalitetni - pripadaju upravo ovom žanru.

Koji su to naslovi, koji tok domaće kinematografije na čijem je tragu nastao film "Promeni me"?

-"LJubavni život Budimira Trajkovića", "Rad na određeno vreme", "Policajac sa Petlovog brda", da pomenem samo one filmovi koji su mi prvo pali na pamet, a u kojima sam inače i igrala. To su kvalitetni filmovi, vrhunski urađeni, sa lakšom temom, a opet ne podilaze najnižem ukusu. Naša publika, moji sunarodnici su malo zaparloženi. Autori ih bombarduju ili kičom i estradom sa jedne strane ili mračnim, mučnim temama od kojih smo se svi već umorili i želimo da pobegnemo, jer želimo da idemo napred, a ne da se stalno vraćamo u ono što je nadam je prošlost. I da kažem ono što smatram da je ključno, a to je da je došlo krajnje vreme da se već jednom ozibljno pozabavimo temama koje tangiraju srednju generaciju. Zato sam pomenula "Rad na određeno vreme", film u kojem su se pisac i reditelj bavili ljudima u određenom zrelom dobu života. Verujem da film "Promeni me" upućuje na to da je ova zemlja krenula da živi normalnim životom, doduše pod izvesnim znacima navoda. Ima nade, čini mi se, da sve bude malo opuštenije i da svako konačno počne da radi svoj posao, a kada hoće da se odmori ode i pogleda, recimo, film "Promeni me". Neće se mnogo mučiti, neće se mnogo teško osećati, biće zapitan, ali lagodno.

Kako ste sebi kao glumici obrazložili zašto želite da prihvatite ovu ulogu?

 - Svaku ulogu prilagodim svom biću, pošto ne mogu da igram nešto što baš nimalo ne posedujem duboko u sebi. Na neki način sam u toj ulozi prepoznala i sebe, mada nisam imala takvih konkretnih situacija. Međutim, sigurno sam neko ko u ovim godinama gleda na život mnogo šire nego kada je bio mlad. Neko ko mnogo lakše prašta, razume, ko je superioran u odnosu na glupe i prozaične situacije, za koje je uveren da će brzo proći. Osoba koja ne dozvoljava da joj život bude uništen zbog trica i kučina. A to što je snašlo mog supruga u filmu zaista je tragikomično, i na ivici trica i kučina, i ja znam da će ga proći, da je u pitanju trenutno ludilo. I u privatnom životu gledam na stvari na sličan način. Kada mi prijatelji ulete u trenutna ludila, pokušam da ih razumem, sačekam i prihvatim natrag.

Pre dve godine na Palićkom festivalu kao član žirija (niste se slagali da film "Sutra ujutru" bude nagrađen), ali i izjavama o aktuelnoj domaćoj kinematografiji "deklarisali" ste se kao "ljuti" protivnik filmova koji se bave izgubljenom generacijom, dakle onima koji imaju trideset i nešto. Nisu vas tangirali rediteljski rukopisi, niti gluma mladih kolega.

- Nisam to nikada rekla. Apsolutno mislim da su takvi filmovi neophodni da bi našu mladu generaciju poveli na ispravan put. Mladi reditelji moraju da se bave tematikom koja je njima bliska. Mlada generacija je najviše stradala, i najviše se na njoj ogleda taj mučni period kroz koji smo prošli, od ratova, promene režima, revolucije, stravičnih ekonomskih problema, svega onoga što se podvodi pod tranziciju. Međutim, postoji valjda još nešto u ovom životu osim izgubljene mlade generacije. Generacije koja se drogira, bleji, ne zna šta će sa sobom, samoubija, napušta zemlju. Postoje tu i neki drugi ljudi, građani, koji su pre svega izneli građanske proteste, a to su pre svega moji vršnjaci. Prosto hoću da se o njima više misli i da se o njima više piše, u pozorištu, na filmu i televiziji. Reč je o intrigantnim temama, a problem je izgleda u tome što profesionalni scenaristi više nemaju uslova da posvete šest meseci svog života pisanju ozbiljnog scenarija. Mladim ljudima je mnogo lakše, oni naškrabaju neki sinopsis, pa se tokom snimanja eventualno rađa ozbiljan film, uspešan ili manje uspešan. Malo je ljudi koji osećaju odgovornost prema svom delu, publici i producentu koji ih je angažovao. Filmovi se ne rade temeljno, nema dobrih priprema i to se sve vidi na platnu. U jednoj nacionalnoj kinematografiji mora imati od svega po malo. Govorim o nečemu što nije smelo da zamre i zato na tome insistiram.

Da li je vaš izbor kao gledaoca komedija?
 
-Retko kada moj izbor je teška drama, prosto mi je takav ukus, to prija mom biću. Bude mi lakše kada vidim da neko drugi ima veće probleme nego što ih imam ja. Ali ne sme da nam to biti profil kinematografije, kao što ne smemo da podilazimo najnižem, najprimitivnijem ukusu širokih masa i da se bavimo folklornim temama i najpovršnijim umetničkim delima.
 
Kada biste bili glumica producent, što je kod nas rasprostranjena pojava, kakve biste filmove snimali?
 
-Prvo nikada ne bih bila producent, jer to ne umem da radim. A ne umeju, koliko vidim, ni reditelji moje generacije, jer ne umeju da se snađu za pare. Odlika mladosti je da nema kompleks i da zakuca na svaka vrata. Ali tako sam se uželela jedne divne ljubavne priče, sa glavnim junacima koji su u srednjim godinama. Gledam stalno u svetu koliko su to zanimljivi i uzbudljivi filmovi. Moja generacija ima toliko problema koji mogu da zaintrigiraju scenariste, producente, reditelje.

Da li se nadate takvom filmu?

-Odavno se više ničemu ne nadam, to je prednost. Obradujem se onome što dođe, a na iščekivanje ne trošim energiju. Gledam da proživim današnji dan što bolje mogu i tu je kraj. Mislim da je mudrost življenja. Ono čemu se sada nadam je da ću srediti kuću, da ću kupiti nov nameštaj, da ću otputovati u Indiju. To su moja nadanja, a uloge ako dođu, dobro su došle, ako ne dođu, nikom ništa. Imam ja u sebi dosta materijala za neki život i bez toga.

Komentari

policajac sa petlovog brda i budimir trajkovic bas i nemaju dodirnih tacaka a obe su komedije iz vremena broza i govore o sasvim drugom zivotu koga vise nema, srednja generacija ima oko 700.000 nezaposlenih koje bas briga za filmove i koji samo zele da odu sto dalje odavde, domace komedije obicno su suvoparne i banalizovane, ali mozda je ova drugacija, svaka pozitivna promena je dobra, pa makar bila i negativna.