utorak 1. april 2008.
RSS
• Tema •
Početna > Tema > Trajni spomenik jednom vremenu, ljudima i rodoljublju kojim su ga obeležili

Knjiga magistra Milisava Sekulića posvećena majkama beogradskih rodoljuba: Beograd ne broji poginule u ratovima 1990-1999. godine

Trajni spomenik jednom vremenu, ljudima i rodoljublju kojim su ga obeležili

Poglavlje „Beograđani u ratovima“ je popis i analiza pogibija 500 pripadnika oružanih snaga, uz navođenje imena žrtava, njihovih majki, datuma rođenja, statusa u oružanoj formaciji i mestu sahrane. Imenovani su i Beograđani i Beograđanke, dobrovoljci u vojsci Republike Srpske Krajine

Današnji, dvomilionski Beograd u nataložena 24 veka postojanja upamtio je bar isto toliko sugrađana palih u mnogobrojnim ratovima koje je prestonica preturila preko glave. Onima koji su od nas otišli u ratovima poslednje decenije prošlog veka, posvećena je nova knjiga magistra Milisava Sekulića Beograd ne broji poginule 1990-1999.

Knjiga govori o vremenu za sada samo fragmentovane istine, koja je to pre svega zbog raznovrsnih tumačenja njenih učesnika ili posmatrača. Ipak, aspekt ove knjige je neporeciv, jer govori o Beograđanima, koji su to ili rođenjem ili ih je u trenutku odlaska sa ovog sveta sticaj okolnosti učinio građanima prestonice.

Poglavlje „Beograđani u ratovima“ je popis i analiza pogibija 500 pripadnika oružanih snaga, uz navođenje imena žrtava, njihovih majki, datuma rođenja, statusa u oružanoj formaciji i mestu sahrane. Imenovani su i Beograđani i Beograđanke, dobrovoljci u vojsci Republike Srpske Krajine. Knjigu zaključuje bogata dokumentarna građa - dokumenti, izvodi čitulja, priznanja odata palim borcima i niz drugih detalja koji osvetljavaju deo gradske i srpske istorije krajem 20. veka.

Autor podseća i na nastojanja da se što više ćuti o gubicima srpske strane, a preuveličavaju gubici Hrvata ili muslimana. Sekulić podseća na to da je aktuelni demokratski režim prećutao, a delimično i javno oprostio zločine počinjene nad Srbima, proširujući oprost čak do zverstava i genocida nad Srbima u dva svetska rata, sve zarad tobožnjeg „otvaranja“ puta Srbiji u Evropsku uniju.

RODITELJI - ŽRTVE

Roditelji, pre svega majke, postali su žrtve mrtvih sinova. Svoje živote žive za njih - mrtve. Groblja su njihova sastajališta. Na njima tuguju i razgovaraju sa svojim u nepovrat otišlim sinovima.
Ovu knjigu posvećujem LJubinki Marković, Stani Tomović, Dragani Savić i Veri Milanov, majkama poginulih sinova Nebojše, Bobana, Nenada i Mirčeta.

AUTOR

Autor knjige, Milisav Sekulić, profesor filozofije, magistar studija Ratne veštine, generalštabni oficir JNA, Vojske Jugoslavije i Srpske vojske Krajine, napisao je više od 200 stručnih radova, kao i knjiga naslovljenih „Knin je pao u Beogradu“, „Jugoslaviju niko nije branio, a vrhovna komanda je izdala“, „Na krilima patriotizma“,“Tragedije namenjene zaboravu“,“Dobrovoljci - prećutana istina“, „Cerska bitka - dragulj ratne veštine srpske vojske“.

U tim bremenitim vremenima, prema autoru, Beograd je bio najčasniji grad u državi, jer se ponašao kao prava prestonica, čak i prema onima koji su pripremali raspad zemlje.

U poglavlju „Poginuli sa puškom u ruci“ od prvog po spisku Aleksić Aleksandra Gorana, mlađeg vodnika, kojeg je NATO ubio u Nišu 1999. godine, pa do poslednjeg, penzionisanog kapetana Šušar Šime Dragana, dobrovoljca poginulog 1999. godine, u malo reči se nižu priče o rodoljubima i patriotima posvećenih svojoj otadžbini. Ginuli su na raznim branicima srpstva u Krajini, Srpskoj ili Srbiji. Od njih pet stotina koji su u odbranu srpstva krenuli iz Beograda, 213 su bili pripadnici JNA, 108 je imalo legitimaciju Vojske Srbije, a uz ime njih 117 jednostavno je pisalo - dobrovoljac. Petnaest odsto ih je bilo mlađe od 20 godina, a dvojica su bili golobradi dečaci (14 i 17 godina). Tri decenije života nije napunilo 35 odsto, dok je u „najboljim godinama“, kao očevi porodica nastradalo 37 odsto srpskih ratnika. Svih 500 je krenulo u rat iz Beograda, a danas u njemu počiva njih 190. NJihovih 68 drugova sahranjeno je širom Srbije, Republike Srpske, Hrvatske, Crne Gore i Makedonije. Od njihovih pet stotina majki, 242 ne znaju gde su im deca našla večni mir.

U knjizi Miroslava Sekulića, je i dugi spisak poginulih vojnika 33 beogradske vojne pošte, ali i zanimljiv podatak iz 2002. godine, po kojem je 47,3 odsto stanovnika Beograda autohtono, a 52,7 migrantsko stanovništvo! Pravi doseljenički velegrad!

Jedinstvena je lista žena dobrovoljaca na ratištu u zapadnom delu Republike Srpske Krajine: Milanka (1972), pravnik, udata, jedno dete; Suzana (1972), neudata; Mileva (1943) udata, dvoje dece, službenik; Fatima (1969) neudata; Radmila (1945), udata, dva deteta; Ines (1958), udata, dvoje dece; iza svakog imena po jedna životna i porodična priča, ali i rodoljublje vredno pomena.

Miroslav Sekulić nije zaboravio ni ratne i porodične invalide Beograda. Poglavlje je posvetio i otužnim pokušajima samozvane „grupe umetnika istoričara umetnosti, arhitekata i teoretičara“, da po svaku cenu onemoguće ideju Gradske skupštine iz 1999. godine, da spomenikom obeleži borce i žrtve ratova 1990-1999. sa prostora bivše Jugoslavije. Takvog spomenika još nema jer su prevagnuli ideološki motivi onih kojima ništa srpsko nije sveto, pa ni pijetet spram ljudi koji su dali život braneći našu otadžbinu. Naravno, nikada neće biti kasno za to malo prezaslužene pažnje namenjene ovim pokojnim sugrađanima.

Posebno tužno je poglavlje o NN sugrađanima. Svi su svojevremeno dopremljeni na VMA, zapisana je odeća i poneki lančić koji su imali na sebi, oni ukopani, a beleška odložena dok, ako Bog da, neznani junaci budu identifikovani. Na teritoriji „velikog“ Beograda ima 210 grobalja. Svako od njih ima svog NN „stanovnika“. Na dan 3.12.2002. godine, na 210 grobalja, počivalo je 201. NN lice. Najviše na Bežanijskom groblju - 117. Možda bi trebalo tamo da se podigne novi spomenik Neznanom junaku, pa da Beograd, poput zapadne i istočne gradske kapije, ima i dva spomenika neznanom junaku, jer bar je junaka ovaj grad u svim vremenima imao. U knjizi „Beograd ne broji poginule 1990-1999“, autor pominje njih više od 1.000. Samo njima osmorici, prestonica se odužila, nazivajući njihovim imenima ulice u Batajnici, Mirijevu, Železniku, Resniku, Rakovici i u Savskom vencu.

Novo delo magistra Sekulića prepuno je neispisane emocije, ali je i trajni spomenik jednom vremenu, ljudima i rodoljublju kojim su ga obeležili. Knjiga je i dokument važan za kasnija ispisivanja istorijskih redova.

Ključne reči: