nedelja 29. jun 2008.
RSS
• Feljton •
Početna > Feljton > Tajna devete kutije

LETEĆI TANJIRI - najistrajniji mit proteklog i novog veka (10)

Tajna devete kutije

Baš na tom mestu, kilometar ispod površine, u maloj prostoriji zvanoj „Kutija br. 9“, hladne decembarske noći 1986. godine, zbili su se događaji koji su vodili osnivanju posebne radne grupe za posmatranje NLO. Upravo te večeri, na monitorima kompjutera, sasvim neočekivano, Zemljina orbita je dobila i svog 7.088. člana.

Komandir grupe u Centru, Šila Mondran, neuobičajeno je kasnila na posao. Sišla je čeličnim liftom, 1.000 metara pod zemlju, do trećeg sprata i javila se na dužnost u „Kutiju br. 9“. Grupa od šest orbitalnih analitičara je već bila tu, svako pred svojim kompjuterskim ekranom. Toliko su bili zaokupljeni neprekidnim posmatranjem monitora da niko nije ni primetio njen ulazak. Na zelenoj pozadini svake konzole nalazile su se mape. Okretanjem dugmeta, kompjuter bi izolovao ili približio pojedini objekat ili određeni sektor. Zbog toga su članove grupe kolege podrugljivo zvale „dugmetari“. To je bio važan, ali prilično monoton, rutinski posao. Osmočasovna smena je izgledala duga kao gladna godina.

Šila je ćutke sela za svoj radni sto i počela prelistavanje izveštaja komandira prethodne smene. Izveštaj je bio klasifikovan kao „strogo pov.“ i potvrđivao je da se nad zemljom ništa naročito nije događalo između 10 i 18 časova tog dana. Stigla je do druge stranice, razmišljajući kako će se njen momak Džon obradovati poklonu koji mu je kupila, kada je prekide glas jednog „dugmetara“: „Komandante, možda bi trebalo da ovo pogledate“, reče on, sigurnim i sabranim tonom. Šila spusti šoljicu na sto i pođe prema njegovoj konzoli.

NOVOLANSIRANI OBJEKAT

U zemljinoj orbiti nema mnogo tajni tako da je identifikovanje ovog objekta trebalo da bude lak posao. Uljez bi potom, po uobičajenoj proceduri, bio svrstan u jednu od četiri kategorije: jedan od 7.087 već zabeleženih objekata u orbiti; satelit koji je iznenada promenio putanju - možda u okviru nove posmatračke misije; otpali deo nekog satelita koji se vratio u atmosferu ili je to novolansirani objekat kome tek treba dati identifikacioni broj (iako je u takvim slučajevima tim „Kutije br. 9“ uvek unapred obavešten - nijedna država nije u stanju tek tako da „prošvercuje“ objekte u svemir jer se on posmatra ogromnim brojem različitih senzora i detektora).

Ostatak te noći i sledeći dan su doneli nešto što komandir Šila Mondran i ostali „dugmetari“ još nikada nisu doživeli u ovom Centru.

Otprilike u isto vreme kada je Šila silazila liftom, 1.500 kilometara južnije od tog mesta, visoko na nebu, iznad jezera Kikapu, u Teksasu, ograda je bila probijena. „Ograda“ je naziv koji su saradnici „Kutije br. 9“ dali američkom sistemu za posmatranje svemira. To je prostor koji pokriva čitavu površinu SAD, 1.500 kilometara duž svih obala i 25.000 iznad Zemlje. Transmiteri postavljeni na više mesta širom SAD, neprekidno emituju signale. Kada neki objekat prođe kroz ove talase, „ograda“ je probijena.

U prvih pola sata pošto je odašiljač na jezeru Kikapu otkrio „uljeza“, postupak je dalje tekao rutinski. Prijemnici u južnom regionu su započeli precizno lociranje objekta. Za samo par minuta sačinjen je izveštaj o veličini i brzini kretanja „uljeza“. Ove informacije su odmah prenete u glavni štab Centra, u Dalgrenu, u državi Virdžinija. Tamo su obrađene u IBM 1800, kompjuteru velike brzine, i dobijeni kompletni podaci o objektu zajedno sa predračunom njegove verovatne putanje. Obrađene u kompjuteru, podatke je opet preuzela ekipa „Kutije br. 9“.

Sada su već mogli da utvrde vreme koje će objektu biti potrebno da napravi krug oko zemlje, položaj u odnosu na ekvator, najbliže i najdalje tačke putanje u odnosu na zemljinu površinu, analiza oblika i slično. Još uvek nije bilo nikakvih razloga za zabrinutost.

Nastaviće se