utorak 13. januar 2009.
RSS
• Feljton •
Početna > Feljton > Zapaliti selo ili proterati seljake

CRVENA KUGA PODSETNIK ZA KOMUNISTE I ONE KOJI KRIJU NJIHOVE ZLOčINE (40)

Zapaliti selo ili proterati seljake

Major Ratko Dražević, potonji direktor „Avala filma“, kao šef Ozne, kako je naveo u svojoj ispovesti, ubijao je i po sto ljudi dnevno

Šta je ostalo od Srbije, Krcune. Gde su njene granice? Još mučnije pitanje: Gde su Srbi? Koji su ovo Srbi što se potucaju od nemila do nedraga po zajedničkim prostorijama sa tuđim komadom hleba u rukama i u tuđoj košulji, ali s pogledom na zavičaj. Zovemo ih izbeglicama, a ne pitamo se jesu li to oni koji su pobegli od bratstva i jedinstva? Ne pitamo se koliko njih bi poklano u ime tog istog bratstva i jedinstva? Kako to da u tom bratstvu Srbi izgube bedem srpstva - tako smo svi zvali Kninsku krajinu, pa obe Slavonije i deo Srema, na naše oči otimaju nam Kosovo i Metohiju, na srpskoj zemlji, na srpskim svetinjama na kostima srpskih ratnika stvaraju neku islamsku džamahiriju! Već imamo tihe izbeglice iz raške oblasti koju Srbi još nazivaju Sandžakom, a bojim se da ćemo uskoro gledati izbeglice, srpske naravno, iz severnog dela Vojvodine...
Broz nije posetio Jasenovac
Ako je ovo i tvoje bratstvo-jedinstvo, Krcune, bilo bi normalno da si barem jednom upitao Broza što on nikad nije otišao u Jasenovac, tamo gde su Pavelićeve ustaše umorile na stotine hiljada Srba. Čudi me da ga to nisi pitao, pa ti si bio posebno cenjen zato što si vođu smeo da pitaš ono što drugima nije bilo ni na kraj pameti. A taj pokolj Srba u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini bio je zločin kojim se bavio svet, pa se bavila i jugoslovenska izbeglička vlada u Londonu. Nameravala je ta jugoslovenska vlada da osudi te krvave zločine, pa je smislila jednu deklaraciju koju bi potpisali svi ministri. Jedan ministar iz Hrvatske, međutim, nije hteo da stavi potpis i tako osudi zločine. Na pitanje zašto neće da potpiše i zar nismo braća odgovorio je: „Koliko još treba da vas pokoljemo da najzad shvatite da nismo braća.
Možda ti za ovo nisi znao, Krcune, možda je to bilo daleko od tvojih planova, a mogao si, da si hteo, da saznaš: tamo, u Hrvatskoj, ustaše ubijaju Srbe, u Bosni i Hercegovini Srbe ubijaju zajedno muslimani iz handžar-divizije i ustaše, ovde u Srbiji Srbe ubijaju srpski komunisti. Tvoj drug, i tvoj saradnik, i tvoj potčinjeni bio je major Ratko Dražević, šef Ozne od Raške preko Kraljeva i Čačka do Gornjeg Milanovca - imao je taj široka ovlašćenja. NJegov život je bio kao i tvoj: živeli ste da biste druge ubijali! Strašno! Surovo! On se u nekoj ispovesti koju je zabeležio publicista Milomir Marić javno žalio da je ubijao po tvojoj naredbi. Ti si bio mrtav kad se on ispovedao i bezmalo svu svoju krivicu svalio na tebe. Kad su njegove žrtve počele da mu se javljaju u snu, kad je bio u košmaru gledajući te unakažene ljude, kaže da je dolazio kod tebe i rekao ti da više ne može da ubija. Pa još kaže da si mu ti tada rekao da se još nije navikao, a kad se navikne neće moći da živi, a da ne ubija! Ma, da li je moguće? Ne mogu da poverujem. Ne mogu ni da zamislim da si takav monstrum! A, opet, s druge strane, pomislim; da nisi to zar bi te Broz postavio za ministra unutrašnjih poslova! Znao je Broz: ako budeš ubijao, ubijaćeš Srbe! Drugih nema, rat je završen, okupatorske sile nema, ostali samo Srbi: njih ćeš ti ubijati, ove u opancima, ove u šajkačama, ove sumnjive profesore, slikare, pravnike, sveštenike...
Za Broza je najvažnije bilo da su Srbi. I tako: tamo u Hrvatskoj tamanili Srbe, ovde u Srbiji Srbe tamanili komunisti!
Ratko Dražević je bio promoćuran, inteligentan, snalažljiv, bio stasit i naočit - ženski svet koji nije znao za njegove krvave ruke muvao se oko njega. On je voleo raskošan život, voleo je i automobile za kojima je čeznuo. Čeznuo samo neko vreme, dok mu nisu javili da u glavnom gradu Austrije, u Beču, ima lepih automobila. Imao je Beč automobile, ali je stanovništvo oskudevalo u hrani, pogotovo u onim gurmanskim poslasticama. E, toga je u družini Ratka Draževića bilo u izobilju: nisu znali šta će s tolikom pršutom, kobasicama, slaninom, šunkom, s kantama masti... Sve je to bilo iz onih kuća čije je domaćine ova družina ubijala ili otpremala u robijašnice...
Dovitljivost majora Draževića
Kažem ti, Krcune, mnogo je bio dovitljiv tvoj potčinjeni major Dražević: natovare oni ovu mrsnu hranu u kamionče, pa pravo u Beč, neće oni tamo da prodaju ovu robu, hoće da je trampe: oni Bečliji prušutu, Bečlija njima automobil. Lep. Sjaji se. Vozio se Dražević neko vreme u „mercedesu“, u „jaguaru“, pa morao da ih otpremi u Beograd onima koji su bili na višem položaju...
Niko majora Draževića nije upitao otkuda mu toliki specijaliteti da je mogao da ih menja za skupocene automobile. Narod nije smeo da pita, a partijski i državni funkcioneri su znali - najviše su u to bili upućeni Petar Stambolić, Miloš Minić i Radovan Grković - Brozove perjanice. Po svršetku rata, o pojavi četnika u pojedinim selima u kojima je Dražević bio apsolutni gospodar svakodnevno su obaveštavali tebe, Krcune. Tako u svojoj ispovesti kaže Dražević. Kaže da su dnevno ubijali po 30-40 četnika koji su se vraćali iz Bosne, izlazili iz bunkera. Tebe je, Krcune, Dražević izveštavao da su ubili oko 500 četnika, ali da ih u okrugu ima još oko dve hiljade. Čuvali su ih jataci, hranili, obaveštavali o poterama. Najgore selo, u tom smislu, bilo je Gornja Atenica, gotovo svaka kuća bila je za njih sigurno sklonište. Dražević se našao u samom problemu: kako da pohvata četnike i tako oslobodi jatake velike brige. A Gornja Atenica, selo blizu Čačka, pružalo je otpor, čuvalo svoje ljude - Draževiću nije preostalo ništa drugo nego da zapali selo. Bojao se da to kaže svojim naredbodavcima, nije ni tebe, Krcune, obavestio o svojoj nameri. Pala mu je ipak, na um spasonosna ideja: neće spaliti selo, nego će sve njegove žitelje preseliti u druge krajeve. Trebalo je iseliti 300 kuća. Kuda? U Takovo, u Gorevnicu, u Prislonicu, na ledinu, pa neka se snalaze kad tako vešto kriju četnike...
Jesu li tebe, Krcune, svog šefa, obavestili o ovoj surovoj seobi? Jesu li te pitali? Jesu li ti šta o tome rekli Stambolić, Minić, Grković? Ej, čoveče, proterali ljude iz 300 kuća? Neka je u svakoj kući bilo po četvoro čeljadi, to je 1.200 duša! Zamisli taj prizor, Krcune: decu, starice, domaćine Ozna trpa u taljige i tera u Takovo, udaljeno četrdesetak kilometara, i izbacuje na ledinu. Na ledinu, nego šta! Da srpski seljak, da srpski domaćin, upamti šta je Brozov komunizam...
Opusteli Atenicu
Čudi me, Krcune, da Dražević, budući filmadžija, direktor filmskog preduzeća, nije ovaj prizor video kao svoj najpotresniji film: masu ljudi, gonjenu cevima pušaka i automata, noseći decu u naručju, sa ikonom Bogorodice, uz jezive psovke na srpskom jeziku izgone iz svojih domova, sa pradedovskog ognjišta, iz izobilja jesenjeg, pred zimu, teraju u drugi kraj, u nespokoj... Možda Dražević taj film nije snimio zato što podseća na nemačke koncentracione logore i na srpske zbegove po vrletima za kojima tragaju ustaški koljači i oni muslimanski koljači iz handžar-divizije...
Ostavio je major Dražević u svom političkom testamentu i druge, mnogo zanimljive zapise - kako se, recimo, bavio špijunažom, pa kako se bavio švercom nakita, engleskih štofova, cigareta... Sve, naravno, u korist komunističke države. Od tebe, Krcune, nije ostalo ništa, ništa osim već pomenutih zadužbina na vidljivim i nevidljivim grobljima. Ostalo je, ipak, i nešto dragoceno: tvoja deca, tvoja dva sina koja odavno žive u Americi, u sunčanoj Kaliforniji, i tamo se viđaju i druže sa četničkim sinovima i unucima. I, mislim, Krcune, da je to dobro, mislim da deca ne treba da ispaštaju grehove roditelja, dobro je da zlo ne smišljaju potomci ubica i potomci ubijenih...
Ostavio je Dražević i zapis o onoj strašnoj seobi domaćina iz Gornje Atenice: jesen, a pušnice do vrha ispunjene pršutom i kobasicom, i onom čuvenom mesnatom slaninom, a vajati i mlekari puni kajmaka i sira. Spasavajući gole živote, domaćini nisu ništa od ovog blaga odneli: ostavili su i stoku u štalama i ovce u torovima... E, tu su „robu“ Dražević i njegova družina trampili za skupocene nemačke automobile...
Piše: Antonije Đurić
Nastaviće se