utorak 7. oktobar 2008.
RSS
• Feljton •
Početna > Feljton > Strašne kandže zločinačke

GLEZ FON HORSTENAU: IZMEĐU HITLERA I PAVELIĆA (31)

Strašne kandže zločinačke

Slika s kojom se ova komisija suočila bila je, najblaže rečeno - jeziva. U samom Bjelovaru najmanje je šest hiljada ljudi palo u kandže zločinaca, a da ne govorimo o Grubišinom Polju, rodnom mestu Petra Preradovića, koji je i sam bio pravoslavac, i to sve do stupanja u Vojnu akademiju u Bečkom Novom Mestu.

A i druga mesta su svedočila o strahotama. Svuda su žrtve bile isključivo Srbi, obeleženi svojom religijom i nacionalnom pripadnošću, a njihovi očevi i dedovi borili su se generacijama pod carskom, austrijskom zastavom. Tomić je zbog toga smenjen i Pavelić je obećao da će ga likvidirati. Kada sam, međutim, posle nekoliko dana, zbog jednog drugog slučaja, izašao na teren, mogao sam da vidim na glavnoj železničkoj stanici u Sisku kako se kreću, bez nekog vidnog reda, tamo-amo, teretni vagoni kroz čije su okovane prozore provirivale žene sa decom, koji danima nisu jeli. Sve žrtve divnog ustaškog režima.

Još moj bes nije bio nestao zbog Bjelovara kad sam doznao da su ustaški zločinci iz logora Jasenovac (mesto strave) upali u tri sela na reci Savi, čiji su meštani pred kraj 1941. prešli u rimokatoličku veru. Na moju telefonsku intervenciju Pavelić je obećao da će preduzeti odgovarajuće mere. Samo dva dana kasnije moj hrvatski prijatelj mi je javio da je došlo do novog napada na ova nesrećna sela. Rešen na sve, požurio sam do šefa države i izjavio mu da ću lično da posetim taj strašni logor u Sisku, a pored toga i sela (srpska, prim.prev.) na Savi.

DUŽ ZIDA, DECA NA IZDISAJU

Otišli smo u koncentracioni logor koji je bio smešten u jednoj fabrici. Bilo je mnogo žena i dece slabo odevenih, kojima je krevet bio hladni kamen. Goli kosturi. Zatvorenici su plakali, zapomagali. Komandant logora, dripac, bilmez. Kada sam se kasnije video s Pavelićem, o komandantu logora je govorio veoma dobro. Nisam ga ni pogledao. Ustaškoj pratnji sam kazao: „Kad čovek ovo vidi, on može samo da pljune, samo da pljune, da, moja gospodo!“ I najstrašnije: u jednoj prostoriji, duž zida, ležalo je oko pedesetoro gole dece, delom već mrtve, delom na izdisaju!

Zahtevao sam da sa mnom pođu i ustaški funkcioneri. Voz je trebalo da krene kroz dva sata. Pavelić mi je dodelio jednog državnog sekretara, kao i svog ađutanta, ustašu. Pored mene i gore spomenutih na put su krenuli i Mecger, garnizonski lekar i nekoliko činovnika nemačkog biroa za rad u Zagrebu. Srce me uvek zaboli kada putujem ovom od boga blagoslovenom i lepom zemljom, a pri tom mislim kakvu su joj veliku nesreću naneli zlikovci. U Sisku na železničkoj stanici doživeo sam scenu o kojoj sam već govorio. Poslao sam lekara da pobliže pogleda i pregleda ljude u vagonu. Ja nisam prišao nijednom. Izbegao sam da to uradim jer nijedan nemački general ne bi smeo da to uradi, a da odmah ne reaguje i zaustavi ovu svinjariju. Meni je, međutim, bilo zabranjeno da politički delujem.

Ne treba zaboraviti da su tvorci koncentracionih logora Britanci, i to tokom Burskog rata. No, ova mesta strave i užasa u Hrvatskoj, pod Pavelićem, koga smo mi doveli na vlast, vrhunac su užasa. Najgore, međutim, jeste u Jasenovcu u koji običan smrtnik ne sme ni da priviri.

Nastaviće se

Ključne reči: