utorak 5. avgust 2008.
RSS
• Feljton •
Početna > Feljton > Srbi - narod nazvan po oružju

Srpski stari vek (17) - Piše: Miodrag Milanović

Srbi - narod nazvan po oružju

Istoričar Niko Županič, nalazeći kod kavkaskih naroda reči „ser“ i „sur“, ističe da se nazivom oružja imenovao onaj ko ga nosi. A Srbi su, oduvek, bili ratnički narod. Amijan Marcelin, rimski pisac i hroničar iz IV veka, pisao je o sarmatskom plemenu Alana - Serboa kao o eminentno ratničkom

Kako nastaje i šta znači reč Srbin? Više od dva milenijuma, na vrlo širokom prostoru, ovaj pojam ima različita značenja. Najbitnije je, kada je reč o odnosu srpskog prema klasičnim jezicima, grčkom i latinskom, nepostojanje početne „sr“ grupe u fondovima tih jezika. Stoga, kod beleženja imena, naročito toponima, kako primećuje istoričar R. Damjanović, klasični jezici jednostavno nisu pribeležili inicijalni „sr“ tip, niti ostale standardne oblike srpskih reči. Ptolomejev „Atlas“ (II vek), i Pojtingerova „Tabla“ (rimski itinerer iz IV veka), beleže inicijalnu grupu kao: „sar“, „sur“, „sor“, „ser“, „sir“, odnosno, zavisno od toponima, upotrebom svih samoglasnika.

Sa drugom inicijalnom grupom („rg“) je slična situacija - ona je u mnogim osnovama, ali je najkarakterističnija u rečima „rog“ i „grb“. Od roga dolazi reč oružje (orožje), kao i prvobitne vrste alata, izrađene od životinjskih rogova. Iz ove grupe nastaju mnoge reči, vezane za postupke u lovu ili borbi. Na primer, tu je reč ruglo - u prvobitnom obliku, odnosila se na gadne, teške rane - i, ruganje, posprdan odnos prema neprijatelju, kome se Sarmati rugaju (rogaju - pokazuju mu „rogove“), odnosno, ismejavaju ga, u cilju vlastitog hrabrenja. Rukovanje oružjem napravljenim od roga podrazumevalo je grebanje, grabljenje ili, jednostavno, njime se nešto „rgalo“ (komadalo).
Vrlo je moguće da je nosilac tog oruđa ili oružja od roga i dobio ime po njemu, sa pridodatim inicijalom koji podrazumeva samo sečenje (sek!), te je kroz „srg“ postalo „Srb“. „Srb“ bi, dakle, bilo prvobitno sečivo što seče i rga (kida, grebe ili komada).

Nakon lovačke faze, u sledećoj, poljoprivrednoj, ovo oruđe postaje srp kojim se „rbi“ - kosi žito (i danas se koriste izrazi: odrubiti ili porubiti); tokom vremena, od srpa će postati oružje, srpa ili srba. Već smo istakli da i neki evropski jezici baštine, u svom nazivu za sablju, reči srpa ili srba - spravu koja može da odrubljuje, seče.

PRVA PRETPOSTAVKA

Pretpostavku da je etnonim „Srbi“ u vezi sa pojmom oružja prvi je izneo Aleksandar Potebnja (1835-1891), ruski lingvista i profesor univerziteta u Harkovu, poznat kao osnivač „psihološkog pravca“ u ruskoj lingvistici. Ovu hipotezu su prihvatili Gajtler, Hajmlers i Brikner.

Knjigu Stari srpski vek možete naručiti od izdavača na tel: 065-839-6202/011-2665-411 po ceni od 660 dinara

Istoričar Niko Županič, nalazeći kod kavkaskih naroda reči „ser“ i „sur“, ističe da se nazivom oružja imenovao onaj koji ga nosi. A, Srbi su, oduvek, bili ratnički narod. Amijan Marcelin, rimski pisac i hroničar iz IV veka, pisao je o sarmatskom plemenu Alana-Serboa kao o eminentno ratničkom. On piše:“Druga novina bilo je usvajanje nove taktike ratovanja i nove vrste oklopa (odnosi se na sukobe Alana sa Rimljanima). Oklop se sastojao od kože ili tkanine na koju su prišivene male bakarne ili gvozdene pločice; konji su bili oklopljeni na isti način. Glavno oružje su bili dugi, zakrivljeni mačevi i duga, teška koplja, nošena o gvozdenoj kuki, pričvršćenoj konju za vrat. Ovako opremljeni konjanici išli su u borbu u gusto zbijenim redovima i nijedan neprijatelj im se nije mogao odupreti.
Ova nova taktika dovela je do reorganizacije svih vojski na Istoku, uključujući hunsku i kinesku. Laki odredi strelaca na konjima bili su zamenjeni oklopljenim konjanicima, koji su kasnije činili glavninu alanske vojske. Čak su i Rimljani bili, na kraju, primorani da neke svoje odrede opreme na isti način“.

Nastaviće se