nedelja 4. januar 2009.
RSS
• Feljton •
Početna > Feljton > „Kožnjak“ preti smrću

CRVENA KUGA PODSETNIK ZA KOMUNISTE I ONE KOJI KRIJU NJIHOVE ZLOčINE (32)

„Kožnjak“ preti smrću

Poznati pisac Petronije Stojanović Zorkin piše o mukama u niškim zatvorima

-I videli smo kako se na drumu, pred Stojićevim voćnjakom, zaustavio sivi automobil iz koga su izašla četiri čoveka i u trku se našla pred Stojićevom kućom. Jedan je bio visok i mršav, u kožnom mantilu gotovo do zemlje. Nije ni pogledao leš na bodljikavoj žici, iz koga se još cedila krv.
- Ukopaj ga! - zapovedio je „kožnjak“ obraćajući se Stojiću.
- Niti sam ga ja ubio, niti ću ga ja ukopati! - rekao je mirnim glasom Rade Stojić, ne sluteći da će time izazvati bes „oslobodilaca“ koji su se odmah latili oružja.
- Slučaj ti, Stojiću, moju naredbu: ili ćeš ga zakopati ili ćemo mi zakopati i tebe i njega zajedno! Gledaj ovamo: sada je jutro, sedam sati, ako u podne ovde nađemo ovu mrcinu, oprosti se sa decom!
Ko je video pogled ovog „kožnjaka“ taj je mogao da shvati da je spreman da ubije.
Kako spasti pilote
Sjurili su se niz voćnjak - nisu se ni osvrnuli na žrtvu, niti na nas prestrašene ovim prizorom. Mali Stojići su briznuli u plač jer su dobro razumeli poruku: Ili ga ukopaj ili ćemo mi tebe ukopati zajedno s njim!
Ispred podne nije bilo ni leša, niti bodljikave žice. Ona lokva krvi bila je pokrivena peskom..
Leš je nestao, ali je taj prizor zauvek ostao u mojoj svesti. Pitao sam se: ima li koga? Da li je bio četnik ili četnički jatak? Hoće li iko ikada saznati da je ovo brdo pretvoreno u masovnu grobnicu? U bezimeno groblje? Na grobljima se održavaju pomeni i pale voštanice za pokoj duša umrlih - ovde je možda neko potajno zapalio sveću, pomena nije bilo. Sveštenici su znali da se tu krije masovna grobnica, ali ih je strah zaustavljao u želji da održe parastos: mogli bi okončati život u tim rovovima...
Da bi prikrila grobove, vlast je betonirala celu površinu brda.
Može se ponešto sakriti od ljudi, ali se od Boga ništa ne može sakriti.
Božjom voljom će sve biti otkriveno - žrtve će biti otkopane, lobanje i kosti oprane i pohranjene u kriptama naših novih hramova. Treba im podići i beleg od čije su ruke stradali. Tek tada, kad se zločini obelodane, valjalo bi pozvati potomke ubica i potomke ubijenih da se zakunu da nikad više neće dići ruku jedni na druge. Samo tamo može doći do pomirenja, a ne guranjem zločina u zaborav.
Još neki događaji vezani su za ovo naselje. Jedan grob pored puta za Jelovu goru, okićen cvećem, privlačio je opštu pažnju. Na drvenom krstu ćirilicom je bila ispisana poruka: „Neznanom savezničkom pilotu devojke iz Užica“. Iza ove poruke stajala je neobična priča: u jesen 1944. godine, iz eskadrile aviona, po oznakama engleskim, izdvojio se avion oko koga su sevale varnice i iz čijeg repa kuljao dim. Svima je bilo jasno da je avion pogođen i da neće stići do baze. Nije se znalo da li je pilot u životu. Avion je leteo sve niže i niže da bi se srušio u šumarku kuće Popovića. Ukućani i njihovi susedi uspeli su da iz zapaljenog aviona izvuku mrtvog pilota i da ga sakriju u plastu sena, pre nego što su dojurili nemački vojnici...
Žrtve nisu zaboravljene
Stojan - Cole Popović, u to vreme dečak, bio je svedok ovog događaja - učestvovao je u kopanju groba ukraj puta i sahrani ovog engleskog pilota koji je, kako se kasnije saznalo, stradao u Rumuniji, kada je svoj smrtonosni tovar bombi izručio na neko naftno postrojenje.
Po svršetku rata Englezi su tragali za svojim žrtvama, pa su posećivali mesta za koja su znali da u njima počivaju njihovi vojnici. Engleska ambasada u Beogradu najavila je posetu svojih stručnjaka Užicu i rezervisala smeštaj u hotelu „Palas“. U tom hotelu, kao portir radio je dobar prijatelj našeg Dragan Mandića. Čvrsto smo rešili da ostvarimo kontakt sa engleskom delegacijom, pa smo se našli na muci jer niko od nas nije znao ni da bekne na engleskom jeziku. Znali smo, doduše, ponešto na nemačkom, francuskom, pa i ruskom i dogovarali se na kom jeziku bi bilo najbolje da im doturimo naš izveštaj o krvavoj vladavini bezbožnika. A imali smo šta da im kažemo i da im pokažemo: nove i stare grobnice njihovih žrtava, spisak imena pobijenih građana, spisak građana kojima je oduzeto pravo na bonove za ishranu, pa su njihova deca bila prinuđena da u pekarama kradu hleb...
Ovu epizodu o krađi hleba potresno je opisao naš drug Firga na francuskom jeziku onako kako se stvarno dogodila: nekoliko maloletnih dečaka iz nacionalnih kuća bilo je otkriveno u kraći - otkrili su ih agenti OZNA koji su stajali u desnom redu za hleb i motrili okolo. Imali su u evidenciji još nekoliko dece koja su krala hleb, pa su skrojili plan kako da ih obrukaju: provešće ih glavnom ulicom tako što će im oko vrata vezati vekne hleba i napisati: „Mi smo lopovi, mi krademo hleb!“ Srećom po decu, policija je rekla Krcunu šta namerava, a on im odbrusio da koga ćete vi, budale, da obrukate! Decu ili državu? Jadna je država u kojoj deca kradu hleb!
Sve je pod kontrolom OZNA
Sve što smo pripremili trebalo je da predamo engleskoj delegaciji u neposrednom kontaktu ili preko portira ako mu se ukaže zgodna prilika. Bilo je dogovoreno da neko od naših u popodnevnim satima prođe pored portira, a ovaj će mu dati znak da li su gosti došli. Kad je naš drugar poslednji put ušao u hotel, u portiru za pultom prepoznao je oficira OZNA. Od našeg portira nije bilo ni traga ni glasa. Pojavio se tek kad je engleska misija napustila grad.
Nismo iz ovog događaja izvukli pouku nego smo se sutradan zaputili prema grobu s namerom da tu sačekamo englesku misiju. I da joj ponudimo svoje usluge: mi ćemo iz poštovanja prema saveznicima besplatno otkopati zemne ostatke poginulog pilota i pomoći u drugim poslovima. Naša dečačka naivnost bila je beskrajna: videli smo trojicu radnika u nekim plavičastim mantilima koji su se vrzmali oko groba. Kad smo bili na tridesetak metara od groba, jedan od one trojice radnika, s budakom na ramenu krenuo je prema nama. Primetili smo da hramlje na jednu nogu. Kad je prišao blizu, prepoznali smo šefa sreske OZNA Sretenovića, koga je grad znao kao „Ćopa“. U OZNA se tada nije oskudevalo: bila je gradska, opštinska, sreska, okružna, pa oblasna. A zatvori nisu bili samo oni registrovani, poznati svaka kuća koja je imala podrum i rešetke bila je pretvorena u zatvor.
Prepoznali smo zloglasnog Sretenovića, ali je i on prepoznao nas: oslovio nas je, uz psovku, po prezimenima, a zatim rekao:
-Kuda je to pošla banda? Hoćete funte, a? Hoćete vezu sa Englezima? Brišite dok vam nisam polomio kičmu!
„Ćopo“ je bio poznat po lomljenju rebara i kičme. Vezao bi žrtvi ruke i noge, oborio je na pod i u čizmama skakao po kičmi i rebrima...
Igraju kozaračko kolo
Podsetnik: Nije „Ćopo“ u ovom izboru mučenja bio jedini - svaki zatvor u nesrećnoj Srbiji i svaka OZNA imala je bar po jednog takvog „skakača“. Pisao Petronije Stojanović Zorkin, autor mnoštva potresnih knjiga, opisuje jednog takvog zločinca, po imenu Velja, u niškom zatvoru 1949. godine. Petronije je optužen kao zakleti neprijatelj komunističke vladavine iako je tada bio tek na pragu punoletstva.
„Prvo idu kovačke lisice na ruke zabačene na leđa. Zatim me Velja, uz pomoć svog kolege iznuđivača priznanja, postavlja na dve stolice, okrenute naopačke. Sledi skidanje obuće i udaranje mokrim konopcem po tabanima. Posle dolazi ono najgore, što žrtvu izluđuje. Spuštaju me na pod, peti put, Velja naređuje da donesu balon i da cev prljavog metalnog levka gura u moja usta. Čulo se klokotanje tečnosti koja je napuštala utrobu balona. Slana voda? Rakija? Ne! To je voda iz kanalizacije, puna ljudskog i životinjskog izmeta. To je čuveni Veljin metod iznuđivanja priznanja. A kud će veće priznanje od ovog koje im u lice govorim: jeste, mrzim vas, prezirem vas, boriću se protiv vas, vi ne zaslužujete da živite, vi ste zlotvori, vi ste nitkovi, vi ste ništaci, vi znate samo za mučenje, za ubijanje čestitih ljudi i za otimačinu imovine...
Voda mi razdire stomak i smanjuje disanje. Gušim se. I u tom gušenju, tu toj nesvestici koja me obuzima čujem Veljin glas: Priznaj, priznaj! Onda se naizmenično Velja i njegov ortak u zlu penju na moj stomak i gaze me. Kreću se u krug, igraju, kažu, kozaračko kolo, dok se voda u mlazevima vraćala iz mojih usta i razlivala po podu. A oni gaze, gaze, gaze po stomaku, po rebrima, po kičmi, igraju kozaračko kolo.
I danas, posle toliko decenija, kad dodirnem čvorove na stomaku, vratim tu sliku i osetim bol...
Piše: Antonije Đurić
Nastaviće se