Doveli Srbiju na ivicu najdubljeg ponora i - nikom ništa! Može li?
Usmrtili, mnoge na svirep način, oko 400 srpskih sveštenika i monaha i - nikom ništa! Može li?
Na Bukulji, kod Aranđelovca, groznom smrću umorili mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija Lipovca i - nikom ništa! Može li? Ne zna se po imenu ko ga je usmrtio, ali se zna da je Brozov general Peko Dapčević cetinjskom manastiru vratio njegovo vladičansko znamenje uz reči: „Vraćamo vam panagiju ovog razbojnika“.
Svetozar Vukmanović Tempo, Brozov general, ubi rođenog brata Luku, doktora teoloških nauka i - nikom ništa! Može li? To što nije povukao oroz ne smiruje njegovu savest i ne umanjuje njegovu odgovornost pred Bogom.
LJubica Purić, protina kćer iz Nove Varoši, bivša predsednica Matice iseljenika Srbije, kao pripadnik mračne ideologije, ubi rođenog brata Dušana koji tek što beše završio prava i tek što se upisao u četnike.
Milka Minić, koju šabački časopis Most često pominje kao krvožednog ubicu, ubi svoga brata, takođe Dušana, zato što je radio u novinama za vreme okupacije, iako se on nije bavio politikom i - nikom ništa! Može li?
Kovačevići, u Grahovu, ubiše svog oca Petra, plemenskog kapetana, kome je kralj Aleksandar dodelio penziju za velike zasluge i tako se upisaše u crne knjige oceubica. I - nikom ništa! Može li?
Miljenici režima
Može! Ko puca u čelo Gospoda Boga, čovek mu ne znači ništa. Ni otac, ni stric, ni brat. Braća Kovačević su, koliko znam, narodni heroji. A kako ne bi bili Brozovi heroji kad su ubili oca!
Pobili, utamničili, osakatili, oterali u tuđinu, opljačkali kuće, vile, stanove, zadužbine, placeve, trgovine, zemlju, fabrike, mlinove, vinograde i - nikom ništa! Može li?
Može, ali samo u nesrećnoj zemlji Srbiji!
Sve se pamti, sve se zna, sve je u sećanju i zapisana.
Ostali su tragovi. A život nije ništa drugo do ono tiho, naizgled nevidljivo, tkanje vremena. Ono što život izatka - trag je o nama. Po tragovima će nas pamtiti, po tragovima će nas tražiti. Ne stignu li nas, naći će naše potomke. NJima će reći kakve smo tragove ostavili za sobom.
Šta bi sve danas neki ljudi dali kad bi mogli da izbrišu svoje dojučerašnje tragove! Bili bi srećni kad bi bar grom udario u arhive, u tajna skloništa, u biblioteke, pa i u knjižare, kako bi u plamenu nestali njihovi pogoni rukoradi, njihovi doušnički izveštaji, njihove ulizičke biografije, karakteristike koje su neumorno ispisivali drugima, podvlačeći crvenom bojicom ko je nesiguran, sumnjiv, koga bi trebalo pratiti, hapsiti, progoniti. Sada su oni preplašeni, sluđeni, boje se da će biti otkriveni. A možda su se lepo „udomili“ u stranci, u parlamentu, u vladi, u ministarstvima, upravnim odborima raznih ustanova i preduzeća, zauzeli visoke položaje i, dabome, visoke plate. Izbegavajući svaki razgovor o prošlosti, usvojili su i oni onu frazetinu da treba gledati samo u budućnost.
Bilo im je lepo u doba Josipa Broza bili su stipendisti njegovog fonda, nosili su mu štafete, organizovali one sletove u čast njegovog lažnog rođendana. Džakovima su kući nosili pare. Bilo im je lepo i u doba vladavine Miloševića - svaka im je odanost toj porodici bila nagrađena, a onoj našoj nacionalnoj sirotinji koja je čuvala svoj obraz bilo je stalno grozno.
Jedan od doušnika, nekad najsposobniji u toj gomili, lepo se danas uklopio u borbeni poredak „odbrane srpstva“ da je siguran u svoj trajni položaj. Još se, istina, ne zna da li je cinkario iz ljubavi prema totalitarnom režimu, iz straha, ili je bio dobro plaćen. Jedne večeri je nama, novinarima Politikine kuće, a bilo nas je podosta, o tome pričao njegov ujak, diplomata. Izgledalo je u prvi mah da ujak hvali svog sestrića i njegove doušničke izveštaje, da bi na kraju ispoljio - prezir. Na izveštajima moga sestrića, govorio je, učile su se generacije doušnika i islednika: bili su jasni, kratki i istiniti. Kretao se u finom društvu, uglavnom s ljudima od pera, zasmejavao ih praveći viceve na račun vlasti - slovio je kao slobodoumni kritičar režima. Vlast ga je tapšala po ramenu...
Danas ga tapše jedna stranka, a možda i više njih, jer se razmahao u verbalnoj odbrani srpstva i pravoslavlja. Kažu da se tako ponašaju svi doušnici: u rodoljublju ne puštaju nikog ispred sebe. I tako. živimo u vreme laži, prevara, obmana, nasilne smrti, pljačke, korupcije, honorarnog rodoljublja, servilnosti prema svakoj svetskoj šuši, paradnog srpstva, drobljenja našeg nacionalnog korena, trovanja duhovnih kladenaca, potiskivanja našeg nacionalnog pisma, otimanja dragulja srpskih zemalja, savijanja kičme i kolena pred tuđinom, gubljenja časti i dostojanstva...To je ostalo od usrećiteljske komunističke vladavine. I sve što nam se danas dešava sve je posledica te vladavine. Sve su nam priče tkane tamnom pređom. I knjige su nam, uglavnom, takve. Blago narodima koji nemaju takve priče. I takve knjige.
Razdaljina od Srbije
Živimo u razvalini koja se zove Srbija. Jedni je popravljaju, obnavljaju, učvršćuju, drugi bi da je još više razvale i da svoju sreću grade na nesreći naroda. A svi su, kažu, rodoljubi. Ne znaju da se o patriotizmu ne govori - patriotizam se osvedočuje delom. Ne voli Srbiju onaj koji maše rodoljubljem nego onaj koji svake večeri, pre nego što se pomoli Bogu, upita sebe koja je dobra toga dana učinio Srbiji, a da, pri tom, ništa nažao nije uradio drugom narodu i pojedincu. Ako nijedno dobro nije učinio, da se živim Bogom zakune da će sutradan udvostručiti dobrotu. Ko Srbiji vrati moralni lik naših predaka iz otadžbinskih ratova i vrhunske etike, taj se može nazvati - sinom Srbije.
Vlast, ova i svaka druga, mora da izađe iz zablude da će guranjem u zaborav žrtava komunističke tiranije doneti spokoj. Ako čita novine i oglase u njima naći će i ovakve poruke: „Oče moj, nedavna sudska rehabilitacija potvrđuje tvoju nevinost u vansudskoj likvidaciji od strane partizana krajem oktobra 1944. godine u Beogradu. Nadam se da ću jednog dana saznati mesto tvoga pokopa“. Uz sliku svoga oca, sanitetskog potporučnika Dragoljuba Đurića oglas je potpisao njegov sin Slobodan sa porodicom.
A on dr Dobrivoje - Boban Tomić, snaja Lepa, unuk dr Dušan, unuke Helena i Biljana i šestoro praunučadi potpisuju ovaj oglas u Politici: „Dušan N. Tomić, industrijalac iz Boljevca ubijen nevin od dušmana i dželata OZNE - Zaječar. NJegovi posmrtni ostaci nalaze se u jednoj od masovnih grobnica kod Zaječara. Predvođena članovima Komunističke partije, Ozna je od oktobra 1944. do avgusta 1945. godine u Zaječaru ubila preko 700, a u Boljevcu oko 150 žitelja Timočke krajine. U spomen i sa trajnim bolom obeležavaju ovu tragediju izvršavajući amanet oca i svih žrtava komunističkih zločina i progona“.
Iza ovih oglasa stoji mučenička Srbija.
Podsetnik: U oktobru minule godine Politika je iz pera svog kragujevačkog saradnika donela opširan tekst o kragujevačkoj tragediji, ali ne onoj poznatoj koju su izveli nemački okupatori, nego o onoj manje poznatoj, skrivenoj, koji su izveli Brozovi oslobodioci. A obe su obojene krvlju sinova Šumadije. Ima, istina, nekoliko bitnih razlika: Nemci su ubijali tuđi, komunisti svoj narod; Nemci su streljali, komunisti su i streljali i ubijali maljem; stratištima koja su ostala iza okupatorske sile može da se priđe i održi parastos, žrtvama komunističkog terora ne može da se upali ni voštanica.
Pomažu  “braća“ iz Hrvatske
Možda je nemačkim streljačkim odeljenjima komandovao, recimo, neki esesovac major Kriger, „oslobodiocima“ je komandovao major Ozne Stanko Matijašević. Piše Politika da su tada pobijeni gotovo svi igrači fudbalskog kluba Šumadija, zatim mnoge poznate ličnosti, pa i sedamnaestogodišnji đak Jova Dinić.
Prema svedočenju starijih meštana, čija imena navodi Politika, streljanja su trajala do duboko u noć. Da štektanje mitraljeza ne bi otkrilo razmere preduzetih egzekucija, po odluci oficira Ozne, prešlo se na tihu likvidaciju - nožem i maljem.
Srbine, brate, druže, rođače, komšija, kume, zastani kod ove rečenice. Zastanite svi koji znate za Boga. Pročitajte još jednom, i opet, opet ove strašne reči - ubijali su nožem i maljem! Je li Jasenovac proradio u Kragujevcu? Čiji je nož bio tuplji - ustaški u Jasenovcu ili srpskih bezbožnika u Kragujevcu; čiji je malj bio teži - Artukovića u Jasenovcu i Glini ili Brozovića u Kragujevcu i Krakjevu? Ne pitaj, Srbine, da li je to moguće, nego se prekrsti i pomoli Bogu da se to zlo nikad više ne ponovi, da se nikad više niko ne laća noža i malja, ni puške, ma u čijoj vojsci bio. Nije nož za ljudsko grlo i nije malj za ljudsku glavu.
Seti se, Srbine, Veselina Petrovića, predsednika opštine u Divcima kod Valjeva, koga Brozovi sledbenici, po imenu Hinko i Majer, naša braća iz Hrvatske, živog isekoše testerom na komade, kao trupce. Rekli, kad su uhvaćeni, da im je tako naredio pop Vlada Zečević. Seti se, Srbine, monaha Mitrofana Matića, starešine manastira Čokešine, kome ovi iz redova bratstva i jedinstva, ili srpski razbojnici, lišeni straha od Boga, iskopaše oči i pod krvave očne duplje podneše Sveto pismo - da čita. Seti se, Srbine, čime i kada na Bukulji usmrtiše mitropolita Joanikija, u Čačku protu Tucovića, u Rabrovu protu Stojilovića, u Crnoj Gori na hiljade ljudi na koje su nanišanili Ernest Fišer iz Zagreba i Marija Koš iz Šibenika, pomažući crnogorskim separatistima.
Piše: Antonije Đurić
Nastaviće se