ponedeljak 16. novembar 2009.
RSS
• Društvo •
Početna > Društvo > Zapisala je broj

SRPSKA POSLA - BRANA CRNČEVIĆ

Zapisala je broj

Vrebam ja nju, gospodine, danima. Znam joj navike. Ne izlazi iz kuće pre deset. Šta radi znam, a zašto to radi, ne znam. Parkiram svoj taksi pedesetak metara daleko od njene kuće, i čekam kad će na posao. Nikako da uhvatim vožnju. Po nju najčešće dolazi „mercedes“, šofer izlazi i otvara joj zadnja vrata automobila. Nikad je nisam video da sedi na prednjem sedištu, uz vozača. Gospođa, nema šta. Tri meseca stražarim da uhvatim vožnju, jer ona ponekad traži taksi. Uvek zove kompaniju u kojoj ne radim. Odavno bih prešao u kompaniju koju zove ne bih li uhvatio vožnju, ali žao mi da napustim stare drugare. Navikao sam da kad je prazan dan s njima popijem kafu. Oko pola deset isključim radio-stanicu, plašim se da bi me neka vožnja odvela daleko od stražarskog mesta. Drugari ne znaju o čemu se radi, zezaju se, zaljubio se matori, kažu. I žena počela da se raspituje zašto između pola deset i deset ne može da me dobije na mobilni. Stražarim, evo, već peti mesec, a nikako da mi se posreći. Počeo sam da se motam oko njene kuće noću, možda će joj jednoga dana zatrebati taksi. Izludeo sam čekajući, ali ne odustajem. Često vozim jednog otmenog suseda, psihijatra, i rešio sam da mu ispričam svoje muke. Nisam dosadan čovek, on plaća taksi i uvek časti, nije pristojno da ga mučim svojom mukom. Pitam ga jednog dana da li mogu da dođem kod njega privatno. Doktor mi je dao posetnicu i zakazao mi da dođem u ordinaciju u četvrtak.

Eto četvrtka. Ispričam doktoru svoje muke, a on se smeška. Opsesija, kaže. „Lakši oblik opsesije“, dodaje ne bi li me utešio. Koliko to dugo traje, pita. Evo, ulazim u šesti mesec, kažem. Uzgred priznajem doktoru da zbog nje pratim TV programe, ona se često pojavljuje na televiziji, čekam da se završi program, ali po nju uvek dođe onaj mercedes ili taksi iz one proklete kompanije. Jedne večeri umalo je nisam ulovio ispred Takovske, izašla ona iz zgrade i vidim, čeka taksi. Pokušao sam da preteknem dva vozila, i udarim u treće, bočno. Šta ću, stanem, priznajem krivicu i vidim obilazi me kolega i prima je u taksi. „Malo je falilo da me udari srčka, doktore.“ Doktor pokušava da me uveri da svet neće propasti ako odustanem od namere zbog koje, evo, stradam, pravim prekršaje, izazivam ljubomoru u srcu svoje dobre žene koja ko zna šta misli. I sve tako. Vidim, nema od njega vajde, platim mu vizitu i odem.

Moji su poreklom iz Like, gospodine. Tvrdoglav sam na dedu, onako lički, do kraja. Stražarim ispred njene kuće, ne gubim nadu. Ubijaju me onaj prokleti mercedes i konkurentska kompanija. Počeo sam da mršavim, nerviram se, malo jedem, loše spavam, ali ne odustajem. Jedne noći krstarim gradom, uhvatio sam dve-tri vožnje i javio ženi da dolazim kući. Krenem, kad ispred francuske ambasade gužva. Blenem i ne verujem očima. Ona! Bio je valjda neki prijem, oprašta se društvo, ljudi se rukuju i ljube, ona se oprašta s društvom i zaustavlja me rukom.

„Ima Boga“, pomislio sam. Ona!
Kišica počela da sipi, a ona žuri prema taksiju, bez kišobrana je. Čeka da joj otvorim vrata. Navikla je na poštovanje. Otvaram prozor i gledam. Jeste li slobodni, pita ljutito. Briga vas da l’ sam slobodan ili nisam, vas neću da vozim, kažem. Znate li vi ko sam ja, pita ona razjareno. Znam, gospođo, zbog toga i neću da vas vozim. Dao sam pun gas, gospodine, i vidim u retrovizoru, zapisuje moj broj. Uporan sam čovek, gospodine, sedam meseci sam je jurio da joj kažem šta mislim o njoj i da neću da je primim u svoj taksi. Sad mi je lakše, gospodine, baš me briga što je zapisala broj mog taksija, ja sam svoje obavio!