ponedeljak 11. januar 2010.
RSS
• Društvo •
Početna > Društvo > Akadski običaj - obavezan deo postupka

ISTORIJA ZAKLETVE KOJU SVEDOCI POLAŽU PRE POČETKA SVEDOČENJA

Akadski običaj - obavezan deo postupka

U dalekoj prošlosti zakletva je imala uglavnom religijski karakter

BEOGRAD - Zakletvu koju svedoci polažu pre početka svedočenja prvi su kao običaj uveli Akađani, drevni narod sa Bliskog istoka, a danas je obaveza koja se primenjuje u svim sudovima sveta.

„Zaklinjem se da ću o svemu što pred sudom budem pitan govoriti samo istinu i da ništa od onoga što mi je poznato neću prećutati“, rečenica je koju mnogi izveštači sa suđenja mogu da izgovore u dahu, ali pojedinim svedocima to baš ne polazi uvek za rukom.

Neki uspevaju da tekst zakletve izgovore bez zadrške, drugi zamuckuju čitajući je, a ima i svedoka koji „smetnu sa uma“ pravilo da se zakletva izgovara naglas, pa njen tekst pročitaju u sebi.

Nepobitan dokaz

Mićović je ukazao da je u Vavilonu zakletva bila nepobitan dokaz i da je samo njeno polaganje bilo dovoljno da se optužba skine, dok je odbijanje da se zakletva položi značilo priznanje. Ideju, po kojoj odbijanje da se zakletva položi predstavlja dokaz krivice, prihvatila su kasnije mnoga drevna zakonodavstva, pa i tada razvijeno antičko, atinsko pravo.

Zakletvu ne mogu da polažu maloletnici, osobe za koje je dokazano ili postoji osnovana sumnja da su izvršile ili učestvovale u krivičnom delu za koje se saslušavaju i lica koja zbog duševnog stanja ne mogu da shvate njen značaj.

Apsolvent Pravnog fakulteta u Beogradu Stojan Mićović u publikaciji tog fakulteta „Anali“ objasnio je da istorija zakletve seže do daleke prošlosti i da je kroz istoriju imala uglavnom religijski karakter.

„U Vavlilonu je njeno polaganje bilo praćeno dodirivanjem polnog organa, kao znak da se onaj, koji daje zakletvu, kune u svoje potomstvo“, naveo je Mićović.
Prema njegovim rečima, neki autori smatraju i da latinski naziv za svedoka „testis“ potiče od sličnog postupka.

Hamurabijev zakon, koji je bio glavni izvor vavilonskog prava, poznavao je dve vrste zakletve - dokaznu i opravdavajuću.

Mićović je objasnio da je dokazna zakletva služila kako bi se ojačala neka tvrdnju stranke ili svedoka vezano za događaje iz prošlosti, dok je opravdavajuća korišćena kao odbrambeno dokazno sredstvo, kojom se stranka „brani i čisti“ od tvrdnje ili zakletve druge strane, dokazujući da se nešto nije desilo.

U srednjem veku, naveo je Mićović, zakletva je predstavlja sredstvo krajnje formalnog karaktera i upotrebljavala se i u građanskim i u krivičnim parnicama, a polagali su je i tužilac i tuženi.

U tom periodu zakletva je predstavljala „jednu vrstu božjeg suda“, jer se verovalo da „Bog neće dopustiti da ispravno izgovori zakletvu onaj čija je izjava bila lažna“, naglasio je Mićović.