petak 5. februar 2010.
RSS
• Beograd •
Početna > Beograd > Beograđanka, džeparoši, minus i manijaci

SVAKOGA DANA PREKO TRNJA DO POSLA

Beograđanka, džeparoši, minus i manijaci

Čekanje autobusa 40 minuta, junačka odbrana novčanika, izbegavanje manijaka... To je svakodnevna muka lepšeg dela prestonice

I vitezi bi skinuli kapu kada bi čulu priču o trnju koje jedna Beograđanka prođe na putu od kuće do posla! Najpre, tip-top stajling, frizura i šminka ne prave se sami od sebe, već iziskuju minimum sat vremena truda. To ženama uglavnom nije problem, ali jeste činjenica da retko kad stignu tako "skockane" do posla. Smrzavanje deset do dvadeset minuta (minimalno) dok dođe autobus - podrazumeva se, a ako je još i vlažnost vazduha velika, pada kiša ili sneg, od frizure još na stanici nema ništa.

Međutim, prave muke počinju tek kada uđe u prevoz. Taj isti autobus može da udari u bankinu i zamalo sleti s puta, jer su, eto, kočnice zakazale. Dok se osvesti od šoka, ispravi od naglog kočenja i skine nečiju ruku sa dupeta, čeka je novo iznenađenje - pešaka na minus pet do sledeće stanice. Na sledećoj stanici, naravno, još dvadeset minuta čekanja busa.

Opet, malo je verovatno da će stajanje na autobuskoj stanici proći bez prskanja bahatih vozača. Mokra, promrzla uzlazi u drugi autobus. Nema te žene kojoj nove čizme nisu izgazili, upropastili upravo u autobusu. Ako krene da se žali ili pomene cenu, pitaju je šta će tu.

A šta je danas autobus bez džeparoša? Dok stoji i tužno gleda u unakažene, blatnjave čizme, isprskan kaput postaje laka meta. Ukoliko džeparoša kojim slučajem zatekne na delu, nije iznenađena što se on ni najmanje nije zbunio ili, još strašnije, što joj niko od putnika nije pritekao u pomoć. Džeparenje se danas tretira kao regularan posao, a naši muškarci su davno digli ruke od viteštva.

Konačno centar grada. E, tek sad mora da otvori četvore oči! Trotoar ispred gotovo svake druge zgrade je ograđen jer "Pazi, fasada otpada pređite na drugu stranu". I dok igra cik-cak na beogradskim ulicama, stigla je do posla. U holu zgrade baca pogled na veliko ogledalo.

Rumena od hladnoće, prste i uši ne oseća, s nečim što treba da bude frizura, mokra, prljave obuće, penje se da radi osam sati. Minimum. Ali bar je spasla novčanik i ostala živa.

Ah, da. Muškarci prolaze kroz slične brige. Samo što se ne sređuju toliko.

K. B.