Glavom sam već platio

 Pri kraju je suđenje „zemuncima“, u kojem vas tužilac tretira kao organizatora oko 15 ubistava „na beogradskom asfaltu“ i tri otmice (Milija Babović, Suad Musić, Vuk Bajrušević), uz učešće nekih pripadnika JSO. Odgovarate i za pokušaj ubistva LJubiše Buhe Čumeta. Kakve su bile veze JSO i „zemunaca“, u čemu se sve i zašto sarađivalo, po čijem nalogu?

- Pošto je to suđenje još u toku, ne želim da dajem nikakve izjave niti da to komentarišem. Za razliku od mnogih drugih, koji sve znaju čak i pre kraja suđenja, ja ću sud - kakvo god mišljenje o njemu imao - ispoštovati do kraja ovoga procesa. Ukoliko budem smatrao da nešto treba komentarisati - uradiću to posle izricanja presude.

 Iz „procesa Đinđić“ otišao je predsednik veća Kljajević; jedan zamenik tužioca (Radovanović) je uhapšen pod nedokazanom optužbom da je odao službenu tajnu; drugi zamenik tužioca (Nebojša Maraš) „pobegao“ je u advokate, pa sad imamo trećeg tužioca (Jovan Prijić). Previše „kadrovskih promena“ za predmet tog kalibra.

- Ceo taj galimatijas upravo pokazuje koliko su sve te priče providne. NJih jedino održava u životu to što imaju zaleđinu aktuelne vlasti, koja je pre spremna da pravo dobije slon nego da sebi dopusti neku kritiku javnosti.

 Šta te promene, prema vašoj oceni, zapravo govore? Pogotovo, ako se na to dodaju i „ne“ presudi za Ivana Stambolića i Budvu koje je jasno izrekla sudija Milena Inić-Drecun, zajedno sa ponavljanjem suđenja za zločin na Ibarskoj magistrali i smenjivanje sudija i u tom predmetu...

- Proces za ubistvo premijera, za svakog tužioca koji sebe smatra za pravog profesionalca, bio bi slučaj koji bi isterao do kraja i to bi mu bio ili vrh karijere ili auto-put za dalje napredovanje. A ovde su svi pre bežali od „procesa veka“ nego što su se otimali za njega. Sve se izdogađalo zato što je ceo taj postupak izgrađen pomoću podmetanja, prevara, iznuda i pritisaka.

 Ne igrate li sa sudom i sudijama toplo-hladno?

- Nije mi do igara. Stvari, naprosto, ovako stoje. Ako su sudska i izvršna vlast ubeđene da je sve bilo onako kako se tvrdi, zbog čega su onda histerične kada se kaže nešto što se ne uklapa u zvaničnu verziju?! Čemu, bolan, panika?! Đe je, ba, zapelo?!

 „Zemunci“, koji su još na slobodi, kao da su najveštiji u skrivanju. Veštiji i od vas. Ili se, možda, radi o nečemu sasvim drugom - da ih neko dovoljno moćan prikriva ili da ih država i ne traži ozbiljno? Šta je najbliže istini?[ antrfile ]

- Ne treba tu mnogo veštine. Potrebno je da imate dva ili tri čoveka od neograničenog poverenja. Dalje, morate poštovati nekoliko nepisanih pravila koja se nameću u takvim situacijama. I na kraju, imati gvozdenu samodisciplinu i samokontrolu. Pod tim uslovima, možete biti mirni. Čak vam ne treba ni veliki novac. U tome je poenta. Da se nisam predao, nikada me ne bi ni našli! Uzgred, imao sam utisak da me preterano nisu ni tražili.

 Otkud „utisak“ da vas nisu ni tražili „preterano“?

- Pa da jesu, zar bih mogao da se krijem u rođenoj kući 14 meseci?!

 Jeste li imali priliku da pročitate knjige koje su objavili Vladimir - Beba Popović i Zoran Mijatović? Koliko je u njima verodostojnog, ima li izvrtanja i montaža? Kako vam oni izgledaju kao „pisci“ u poređenju sa Dušanom Mihajlovićem?

- Nisam imao priliku da pročitam nijednu njihovu knjigu, ali ne zato što smatram da nisu za čitanje. Jednostavno, nisu mi došle pod ruku. Pošto nisam imao priliku da pročitam, ne mogu ni da upoređujem pisanje kolega pisaca.

 Da li biste sa nekim od njih trojice popili piće, šta bi moralo da se dogodi da bi to bilo moguće?

- Da, popio bih s njima piće. Već sam rekao da nisam ni sujetan, a ni zlopamtilo. Iskoristio bih priliku da razjasnimo neke stvari. A šta bi trebalo da se desi? Pa, za početak dve stvari - ili da ja izađem na slobodu ili da oni dođu ovde u zatvor. Nije isključeno ni jedno ni drugo!

 Mislite li da bi sva trojica mogla zaglaviti u zatvoru ili samo neko od njih? Ko i zbog čega?

- Da je prava i pravde - oni bi čak i po trenutno važećim aršinima trebalo da budu u zatvoru! Zbog laganja, neodgovornosti, prikrivanja istine, obmanjivanja i laganja sudova. Lista je dugačka. Na slobodi su isključivo zbog nejednakih aršina.

 Pišete li sami nešto novo i šta? Dolaze li i do vas zlurada „nabacivanja“ da vam sve što napišete neko veštiji „doteruje“?

- I čitam i pišem. I to mnogo. Eto, trebalo je da se nađem u ovakvoj situaciji pa da se zaljubim u knjigu. Često me neko od komandira pecne u stilu: „Da si toliko čitao i pisao, ne bi bio ovde“. Obično im odgovorim: To je tačno, ali uvek uz dodatak - isto se može reći i za vas! Inače, već je izašla iz štampe moja šesta knjiga „Momci iz Brazila“ II deo. Pod naslovom „Čopor“. A upravo završavam i sledeću, koja će se pojaviti najverovatnije polovinom decembra.

 Kako će se zvati? O čemu će tematski biti?

- Naslov je „Mađioničar“. Ostalo ostavimo čitaocima.

 A šta je sa „nabacivanjima“ da vam neko pomaže u pisanju?

- Što se tiče „nabacivanja“ - to su mi najomiljenije i najdraže kritike! To samo znači da ono što pišem ima nekakav kvalitet. Ja sam skromna duša...

 Dobro, kako ste doživeli ocenu Dušana Mihajlovića da ste istorijska ličnost?

- Ako me gospodin Mihajlović smatra i vidi kao istorijsku ličnost - lepo od njega. Lično sebe ne smatram niti vidim kao istorijsku ličnost. Da li je to tako - vreme će pokazati. Vreme je najmerodavniji sudija istorije.

 Kako vidite svoje zasluge i prema kome? U čemu su vaši gresi?

- Svoje zasluge nikada nisam isticao, pa neću ni sada. Ako ih imam, to neka procene drugi. Za vreme onih nesrećnih ratova - radio sam ono što sam najbolje znao. Borio sam se rame uz rame sa ostalim hrabrim momcima koji su bili spremni da svoj život polože na otlar otadžbine. Ranjavan sam sedam puta, jednom sam bio zarobljen. Davao sam sebe maksimalno, gde god je to bilo potrebno i kad god je narod bio ugrožen. Ako neko bude smatrao da su to nekakve zasluge - neka to oceni kako misli da treba. A što se tiče grehova, po današnjim merilima moji gresi su u tome što sam se usudio da se bacam u vatru kad god je Srpski narod bio ugrožen. Ali, opet bih isto uradio! Moja glava je najmanje vredna.

 Ono što ste dosad rekli - sami ste priznali - nije sve što biste još mogli da kažete... Ne dozirate li, možda, ponešto zato što se pribojavate za svoj život i glavu?

- Svoje karte sam već otvorio i da nemam šta da krijem. Da sam hteo da nešto krijem i stvaram bilo kakvu konfuziju, slao bih vam redovno razne pamflete. Naravno, ima stvari koje se ne odnose direktno na ove slučajeve, već su to neke životne situacije - to će otići sa mnom u grob. To je stvar principa, a ne straha ili bojazni.