„Džek Rubi“ u meljaku ubio Duću i Kuma!

 Kako, posle svih svedočenja, dokaza i saznanja, svojih i tuđih, vidite tragične događaje od 12. marta?

- Kao farsu i montažu sa presudnim uticajem stranog faktora. Ali, o tome ćemo ja i moji branioci u žalbi Vrhovnom sudu Srbije.

 Ako sve niste organizovali vi i ako bar ponešto krupno nije bilo onako kako stoji u optužnici i prvostepenoj presudi, kako je onda stvarno ubijen prvi demokratski predsednik vlade Srbije Zoran Đinđić?

- To je glavno pitanje od milion dolara! Učiniću sve da se to istera na čistac. I zbog istine! I zbog Srbije! I zbog sebe! I zbog Zorana Đinđića! Kao što sam već napisao: ništa još nije gotovo, slede nastavci!

 Kako je Đinđić u momentu ubistva bio okrenut petom ulazu u zgradu Vlade Srbije? Koliko je hitaca bilo ispaljeno i sa kojih tačaka? Odakle je pucao pravi ubica i ko je to mogao biti ako nije Zvezdan Jovanović?

- Danas je potpuno jasno da je Đinđić bio licem okrenut ka vratima zgrade vlade i da su vrata bila otvorena. O tome su svedočili živi ljudi. Istina o tome se uporno blokira. Prisetite se samo kako je sud pokušao da skrši, da zbuni onog mučenika Sašu Simića, vozača Gaša Kneževića.

 Zašto bi ga sud kršio i zbunjivao?

- Možda bi i to tek neka istraga rasvetlila. U svakom slučaju, Simića su izvukli iz naftalina i namerno doveli na sam kraj suđenja. A čovek je nedvosmisleno odgovorio na sto puta postavljeno pitanje - kako je bio pozicioniran premijer u momentu kada je pogođen? NJegovo odgovor je uvek bio isti: licem prema petom ulazu! Ali, za sud ni to nije bio razlog da se bar malo zamisli - gde to neke stvari ne štimaju! Umesto da bar tada naloži rekonstrukciju i definitivno otkloni svaku sumnju - „sud“ sve lomi preko kolena i završava proces.

 Ko i zbog čega nije dozvolio rekonstrukciju događaja od 12. marta 2003. godine? Da li, možda, zbog toga što bi se ispostavilo da rekonstrukcija mora „zaći“ i u unutrašnjost vladinog zdanja?[ antrfile ]

- To je još jedno pitanje od milion dolara! Svi koji treba da znaju, dobro znaju: da je opšta praksa - kada neki počinilac prizna ubistvo i kada se ima oružje iz kojeg je pucano - da se obavezno pristupa rekonstrukciji samog „događaja“. E, sada - ako je , kako to policija tvrdi Zvezdan „priznao“, ako su imali „pušku“ iz koje je pucano, ako su, kako opet uveravaju, imali „sve“ materijalne dokaze i ako su za mesec dana potpuno rasvetlili ceo taj slučaj - zašto nije izvršena rekonstrukcija?! Čega su se bojali?

 Imate li sopstvenu pretpostavku „čega su se bojali“?

- Imam, ali još nije trenutak da o tome javno govorim. Zasad postavljam pitanje: kako je moguće da su Zvezdana vodali na sva ona druga mesta, a samo ga nisu vodili u Gepratovu 14?! Ko koga jebe u celoj toj priči? U krajnjem slučaju, zašto sud nije dozvolio da se rekonstrukcija izvrši? Zaista je ključno pitanje: ko se to smrtno plaši rekonstrukcije? Zar je toliki problem? Zar se upravo njome ne bi zapušila usta svim sumnjičavcima u ovom postupku?! Zar to nije bio i najbolji i zakonom predviđen način da se konačno dođe do prave istine, da se kompletira ceo slučaj?

 Kako je moguće da sud nije dozvolio rekonstrukciju atentata - čak da je svima osim vas bilo kristalno jasno da je potpuno nepotrebna - makar samo zato da vama zapuši usta?

- Meni svakako ne bi začepili usta jer bi se upravo rekonstrukcijom dokazalo da su moje tvrdnje tačne! U to sam postao još uvereniji izlaskom na lice mesta prilikom onda čuvenog „merenja“ ispred Vlade Srbije. Tada mi je bilo definitivno jasno da Đinđić nije pogođen iz Gepratove 14. To je izgleda postalo jasno i tužiocu i sudijama koji su tamo bili.

 Ali, sud - baš zato što je sud - nema razloga da zazire od rekonstrukcije! Čak i ako je tužilac Jovan Prijić možda imao razloga da od nje strepi...

- Tako bi bilo u normalnoj državi u čije institucije se nije uvukla strana agentura. U državi čiji premijeri se ne ubijaju po režiji izvana. Sve u svemu, rekonstrukcija je bila, i još je, bauk zato što bi dovela do nečeg drugog. E, to „drugo“ je ono što ih jebe!

 U sudu ste napravili paralelu između ubistvaĐinđića i američkog predsednika Džona Kenedija. Ne plaši li vas to poređenje, s obzirom na to da „veliko ubistvo“, sve do danas nije do kraja razjašnjeno, a možda i neće nikada? Nije li i u tome bila vaša aluzija na zaveru iznutra?

- U tome i jeste poenta! Ubistvo Kenedija, odnosno sve ono što se događalo u smislu istrage i s njom povezanih špekulacija, zaista neodoljivo podseća na sve što se kod nas povodom 12. marta 2003. još uvek dešava. Evo, i mi imamo sličnu priču o putanji metaka, o broju metaka, o raznim pozicijama atentatora i atentatorskih gnezda. Imamo svog Havrija Li Osvalda. I da ugođaj bude kompletan imamo čak i svog Džeka Rubija. To je onaj ko je likvidirao Dušana-Duću Spasojevića i Mileta Lukovića u Meljaku! Zar je sve ovo malo za paralelu između ta dva slučaja?!

 Šta će sa našim „Džekom Rubijem“ biti na kraju?

- Naš „Li Osvald“ su zajedno Duća i Kum. Ali, kao što se zna, sa njima je sve već završeno. Našeg „Li Osvalda“ je, izgleda, ubio državni „Džek Rubi“ u Meljaku. A da li baš on, kako i po čijem nalogu saznaće se kad-tad, a ja ću učiniti sve da to bude što pre.