Istorijat

Prvi broj „Glasa javnosti”

Prvi broj „Glasa Javnosti“ izašao je u Kragujevcu, 15. jula 1874. godine.

Reč uredništva

"Glas Javnosti" izlazi dvaput nedeljno: Sredom i Subotom. Košta za Srbiju godišnje 80 groša, na pola godine 40, na tri meseca 20 gr. Za Austro- Ugarsku na godinu 10 for. na po godine 5 for. u banknotama. Predplata se šalje g. Peri Đorđeviću odborniku.

 

Pisma, dopisi i oglasi šalju se uredništvu "Glasa Javnosti. Za oglase plaća se prvi put 20 para od reda a posle za svaki put po 10 para čarš. Za "priposlano" 1 gr. i 20 para od reda. Rukopisi se ne vraćaju.


Broj 1. LIST ZA NAUKU I POLITIKU. Godina 1.

Upravni odbor "Kragujevačke Društven Štamparije" - pokreće nov društveni list "GLAS JAVNOSTI" pod uredništvom g. Steve Milićevića biv. urednika "Radenika".

"GLAS JAVNOSTI", po odluci odborskoj, izlaziće za sada dva puta nedeljno u veličini pređašnjeg društvenog lista "Javnosti" i košta godišnje 80 groša, na po godine 40 a tromesečno 20 groša.

Pretplata se šalje na g. Peru Đorđevića, odbornika, a pisma, rukopisi i oglasi uredništvu "GLASA JAVNOSTI". Sa ovim listom družina će se odužiti onim upisnicima "Javnosti", koji su se pretplatili i dalje od konca aprila.

List će se slati samo onim upisnicima, koji se budu pretplatili. Pa zato se umoljavaju svi oni, koji žele list držati, da se što pre jave i pretplatu pošalju.

Iz odborne sednice držane 1 Jula 1874. g. u Kragujevcu

Iz Naroda

Negotin 8. Jula 1874. godine.

Skoro će dakle početi izlaziti u Kragujevcu nov list sa radnom snagom, koja je bila kod lista "Javnosti". Tome pojavu ja se radujem, a valjda će moje osećanje deliti i još kogod iz ovoga mesta. Radujem se, jer se tako delom pokazuje, da nije samo jedna ličnost kod nas, koja se bori sa današnjim našom zvaničnom inteligencijom, već da se pokazuje priličan broj pobornika, koje ne može zastrašiti, razlogom nemoćna a silom jaka naša zvanična inteligencija, naša birokracija, da iznese uzroke našeg opadanja, i da kritički proprati rad naše birokracije, koja je učila narod da se pokorava njenim "rešenjima", "paragrafima", "naredbama" i "raspisima" i koja se pored toga o narodu očinski brinula i usređivala ga sa ustrojstvom raznih "nadležatelstva"; - a da bi ih popunila - ona je i škole tako uredila, kako bi iz njih izlazila mlađana snaga, koja bi sve usrdnije spramala građu za "zbornike".

Novinarstvo, gde je radio takođe jedan deo naše zvanične inteligencije, odobravalo je ceo rad onih ljudi, koji su se jedni za drugima ređali na vladi i bili u vlasti. Ona je hvalom pratila svači i svaki njihov rad.

Tako je radila naša zvanična "inteligencija". Tako je ona poučavala i prosvećavala narod srpski. A narod nije ništa razumeo i ništa ne razume celu tu zbrku. Dok je narod srpski po kazivanju žurnalistike napredovao i bivao prosvećeniji, dotle je on u samoj stvari moralno i materijalno opadao. Same njegove pokušaje da se otrese toga stanja, upotrebljavala je inteligencija na svoju korist. Tako je narod bio prinuđen, da ćuti. Vidio je, kako materijalno napreduju oni, koji se pokoravaju, koji slušaju, koji dopuštaju, da svaki s njim svašta radi.

Posledice takvog rada naše zvanične inteligencije svuda se kod nas pojavljuju. One se pokazuju i u ovoj našoj varoši, i tamo kod vas i skoro na svakom mestu. Ja ću za sada samo da navedem neke posledice u ovdašnjoj varoši.

Tek uplivom takvog rada naše inteligencije može se objasniti, da je mogao biti predstavnik ove varoši u narodnoj skupštini takav čovek, koji je predlagao "cerić i 50 batina" borcima za slobodu i prijateljima boljeg uređenja naše države. Tek na taj način može se objasniti, kako je mogao doći za poslanika naš gazda Mita, koji je lane u skupštini "na sva usta" govorio, kako je ovde svet radan, kako nema sirotinje, kako narod nije dužan, kao što je okrug kragujevački - njegovo mesto rođenja*), kako je ovde pravo blagostanje. A

*) Mita Milovanović bio je poslanik negotinski prošle skupštine perijode od 71-74 god. On je rodom iz Kragujevca. Gazda Mita glasao je lane za batine. On je bio protivan predlogu 30 i nekoliko poslanika, da se promeni zakon o štampi. Nije protivrečio sebi za svu trogodišnju skupštinsku perijodu, jer je za to vreme sa Milom Damjanovićem šabačkim poslanikom, Kostom Grudićem kragujevačkim, Milijom iz Selevca - Aitom Pantićem iz Sipića - bio jedan od najnazadniji (najkonzervativniji). Odlikuje se kratkim rečenicama, kao: "Ne ćemo da te čujemo. Ti oćeš u mutnoj vodi ribu da vataš" što je s najvećom vikom kazao Aleksandru Nikolajeviću, kad je ovaj počeo po drugi put da odgovara Belimarkoviću. Ili "ako ukinemo batine, to šta ćemo da radimo sa komuncima" - saradnicima "Radenika". Na takvoj moralnoj visini stoji Mita Milovanović. Uredništvo

kad je on to govorio u skupštini, tada su se ovde vodili ovakvi razgovori. Dođe seljak i traži pare pod interes. "6 groša na dukat mesečno" veli, gazda, što daje pare pod interes. - "Biće mnogo, neto 4, to je obično" odgovara seljak. "E - produ-ava gazda - nije mnogo. Sad se ne mogu dobiti lako pare pod interes, jer vidiš, da je sve skupo". Takvi razgovori mogli su se čuti i u nekim selima okolo Negotina. Eto, kako je blagostanje, i kako narod nije dužan.

Kod nas ima trgovaca, koji imaju po 20-30 dana oranja zemlje, i oni tu zemlju obrađuju sa nadničarima. Sad kažite, mi: da li ima kod nas sirotinje? Ili valjda to nije sirotinja, što živi samo za "dan i komad" kao što nadničari žive?

Prošle godine, kad ono počeše narodni poslanici vikati na zvaničnu pravdu i spravedljivosti, naših kasacijonih sudija, sedih ljudi koji su prošli sve birokratske stepenice; - kad počeše dakle neki od narodnih poslanika na njih vikati naš poslanik ne htede da napomene jedan događaj, zbog koga je nezadovoljan ceo Negotin sa kasacijom, već je kasaciji prebacivao, što njemu u korist nije presudila parnicu koju je vodio sa Milovanom Spasićem. A mi smo se nadali, da će on ovo da spomene. Otrovana je bila žena jednog ovdašnjeg trgovca. Policija i sud uapse muža otrovane žene, udare gvožđe na noge, jer vele da je on ženu otrovao, zbog rđavog življenja. Oko 30 baba - svedoka zaklelo se, da je doista muž svoju ženu otrovao. Sud iz okolnosti - jer taj gazda Toma nije nikako priznao - nađe, da je toma kriv i osudi ga. U to vreme otidu u Beograd neki prijatelji gazda Tome. Bavili su se tamo dva meseca i veli se, da su potrošili oko 200 duk.

Presudu ovdašnjeg suda usvojila je apelacija. Zbog toga žali se gazda Toma kasaciji i ona naredi, da se čovek pušti iz zatvora, jer "nema dela".

Zbog toga su skoro svi ovdašnji građani osuđivali kasaciju i nadali se, da će to gazda Mita izneti u skupštini, počem je i njemu stvar bila vrlo poznata.

Iz ova tri primera nek svaki vidi, kako kod nas nema sirotinje, kako narod nije dužan, kako je kod nas blagostanje, kao što veli gazda Mita.

Da predstavnik jedne varoši u narodnoj skupštini bude takav, može se tek objasniti, kad se uzme u račun, čemu nas je učila zvanična inteligencija.

U najnovije doba povela se načelna borba, da se obesnaži takva inteligencija, pa da je vremenom i nestane.

Pri svima nepovoljnim okolnostima za ljude, koji su istakli tu načelnu borbu, opet se primećava veliki napredak. 1871 godine većina narodnog predstavništva neobaveštena dobro proklela je "Radenika", koji je istakao tu borbu; njegovim suradenicima preporučivao je gazda Mita Cerić i 50 batina. Njih je nazvao poslanik ponosne varoši Šapca gazda Mile "šugom". A 1873 godine bio je jedini usamljeni poslanik kragujevački g. Grudić, koji je tra-io da se "Javnosti" zatvore usta i koga je možda još pomagao kakav poslanik kragujevačkog okruga. Dakle pre 3 godine većina skupštine, a 1873. samo jedan nedini skupštinar i to pristalica g. Radivoja. Eto taj je razultat i to napredak, koji je postignut.

Produžite i dalje načelnu borbu sa birokracijom i njenim ustanovama. U ime to mi vas oduvuda pozdravljamo.

Ub meseca juna

Obećao sam da po mogućnosti na javnost iznesem sadanje stanje "zanatlija" a u jedno i uzrok, po mom mišljenju, rad koga nenaureduju zanati u Srbiji. Zanti kod nas vrlo se polako razvijaju, dok bi na protiv trebalo da brzo napreduju. Zanati su zaštićeni samo "uredbom eskavskom" od 1847 godine i dodatkom od 1849. Da smo se mi pridr-avali iste "uredbe" to vacelo nebi do ovog stanja došlo. A da smo se pre postarali sadašnju uredbu reorganizovati, preustrojiti, a ujedno i nedopustiti da trgovci, sitničari i drugi njima podobni našim proizvodima trguju, onda bi bolje stajali. Uzmite samo za primer krojače, obućare, opančare, sarače, pa kad jošt dodam i bravare, onda na celo ne treba se čuditi što mi zanatlije vrlo traljavo stojimo, jer sitničari smedu sve osim "zeleno" da prodaju, pa kad se nebi brinuli za njega da ne uvene i to bi u svojim dućanima držali. Pa sad možemo i mi njih kriviti kad se to od njih traži, a ne od nas. Razume se da mi zanatlije nemožemo obesiti pred dućan: pantalone, kapute, gunjeve, cipele, opanke, sapun, brave, šarke i po nekoliko komada kajiša, koji svojim vitkim previjanjem bolje mušteriju privlači. Zato valja znati da su isti trgovci bolje razumeli pravac esnafske uredbe od godine 1847. A to nam svedoči dodatak esnafsko uredbe od 26 Februara 1849 godine, tačka 1 i 2, a pod 3, to se posebno nas zanatlija ticalo. Al razume se koji svoje pravo ne traži, neće ga ni naći.

Eto, zato je esnafeka uredba postala za jedne blagodet, a za druge kineski zid, preko koga se sad sa teškom mukom mora prelaziti. Eto dođe vreme da "esnafska uredba" posle 27 života svoga pretrpi ono što je trebala pre 14 godina da pretrpi. Ovde neka niko nemisli da ja smatram da je ona nepotrebna, već da je ona sama svoj vek proživila. Ona je za celo za ondašnje vreme odgovarala svom zadataku, a što smo ja prenebregli i što se ona počela zloupotrebljavati zato smo opet sami krivi. "Vreme sve donosi" tako i mi govorimo, pišemo, hoćemo da imamo dobrih trgovaca, dobrih zanatlija, jednom reči hoćemo sve da je dobro i lepo. Ali "kako"? - to niko nekazuje. Mi čekamo jedan na drugog a za vreme dok mi čekamo drugi pune svoje džepove koristeći se našom nemarnošću i čekanjem. Zato, prema današnjim prilikama valja da se zapitamo za uzrok našem nenapredovanju a da ujedno i naše mišljenje o tome javno iskažemo.

Ja mislim da je glavni uzrok našeg nazadka što smo mi pošli putem stranih "zapadnjačkih zanatlija" što smo počeli sami protivu sebe konkurirati. Mi hoćemo da našom sopstvenom zaradom drugog koristimo, ne misleći da našu sobstvenu snagu nemilice za novac prodajemo, i nerazmišljavajući da ćemo docnije biti robovi tuđeg kapitala. Pa zašto bi docnije tra-ili leka, kad ga sad bez ikakve prepreke možemo naći. Uzmimo samo za primer šta se u Austriji, Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj radnici svojom nemarnošću trpili, pa docnije kad uvideše svoje jade i nevolje pa zaželeše poboljšanje svoga stanja, onda ih nazivahu "palikućama", "komunistima", "socijalistima" i ti bože znaj još kakvim imenima. Oni su tako mnogo pali svojom nemarnošću i neznanjem da "bogati ćifta" sme javno kazati pred svetom: "ja i moj novac, mi smo gospodari, a radnik i njegova snaga, to je moj rob"

Sad braćo zanatlije, kojih se ovo tiče, razmislite o stvari, ujedno nemojte propustiti svoje mišljenje javno iskazati, jer je načelo naše: podela rada i zaštita rada od kapitala.

Za sada mi nije moguće odma o stvari produ-iti iz uzroka što jošt nisam izvesna fakta prikupio, a poglavito što neznam još broj zanata u Srbiji. - (Mi očekujemo da će čestiti radnik Jova dovršiti svoje valjano razlaganje o zanatima i našim zanatlijama. Radujemo se ovakvoj pojavi.

Ureda Jovan Živanović BRAGAR

Događaj iz Smedereva

Iz Smedereva nam piše jedan prijatelj da se tu skoro desio grozan slučaj, koji mora da uzbuni iole čovečije srce i koji je jedan poravan dokaz kako je blagostanje u nas. Stvar je u ovome: neki čiča Aleksa papud-ija ležao je 8 dana usred Smedereva na pijaci na đubretu pod bagremom jednim, i tu umro skoro pred samim pragom opštinskog suda, kao što neki kažu, sa uzdahom: "leba!" - Neki vele da je od pića umro. No mi ćemo dobiti tačnije izvešće od našeg prijatelja, ali kako mu drago da je, radi bismo znati šta smatra opština smederevska za svoju dužnost? Kakav li ona to moral daje, kad pred samim njeni pragom skapavaju ljudi?

O karlovačkom crkveno-narodnom saboru

Za 29 Juni sazvati crkveni-narodni sabor u Karlocima - otvoren je 30 Juna.

Sabor je sazvan da prvo i prvo izoira patrijarka, čije je mesto od smrti Mašarevića 1887 godine upražnjeno. U sednici 4 Jula sabor je jednoglasno izabrao za patrijarha vladiku Arsenija biv. administratora, koga je vlada sa administratorske dužnosti uklonila što ga smatra za člana tamošnje narodne stranke, i postavila je na njegovo mesto vladiku Nikanora Grujića sadanjeg protivnika narodne stranke i narodne samostalnosti.

Narodna stranka, na čelu koje stoji Miletić, sada je održala sjajnu pobedu nad kaluđerskom strankom. 63 glasača glasali su za Arsenija V. kandidata narodne stranke, 7 protivne strane uzdržali su se od glasanja, a 5 nisu bili prisutni.

Madžarskoj je vladi, koja bi zajedno sa mađarskom vladajućom klasom htela da se nekako Srbi pretope u Madžare i da ih na taj način ne stane - vrlo krivo, što je jednoglasno za patrijarha izabrat kandidat srpske narodne stranke. I govori se, da će vlada savetovati kruni, da ga ne potvrdi, već da se po novo izbor patrijarha učini. Rasume se, da to ne bi bilo "ustavno" no ta "ustavnost" je i načinjena baš da štiti interese samo vladajuće klase, pa zato nije nikakav greh ako oni prekorače te gole forme, da odklone nešto što nebi išlo u njihovu korist. Govori se takođe, da će i sam Stojković "podneti ostavku". Od prilike onako podneti, kao kad kakav ministar predsednik zdrav kao dren a -eljan vlasti podnosi ostavku "zbog slabog zdravlja".

Mi ćemo našim čitaocima javljati, šta se bude dalje radilo na crkveno-narodnjem saboru u Karlovcima, koji je odložio svoje sednice za deset dana, dok ne stigne rešenje "krune", što se tiče izbora patrijarha.

Ovde da dodamo još samo to, kako naša braća pod "tuđinom" biraju i crkvenu poglavicu, a mi "šumadinci" još nismo "dozreli", - po mišljenju mnogih silnih - da biramo u našoj zemlji i najmanjeg praktikančića.

Kragujevačke prilike

Kragujevački dosadanji prota Jova dao je ostavku na protojerejstvo u ovom okrugu. Ostavka mu je uvažena i on je već otputovao odavde 10. ov. mes. Što je prota dao ostavku i otišao iz ove varoši mi ne znamo pouzdano. Veli se, da mu je dosadilo baktati se i boriti se sa nekim ovd. ljudima, koji mu nisu nikakvi načelni protivnici no intriganti prosti. - U samoj stvari i to je jedan od uzroka, koji su nagnali protu na ostavku.

Mnogi od slobodoumnih ljudi od 1858 godine povukli su se sa zemljišta, gde se je radilo za napredak narodni, a neki od njih prešli su već i u protivni tabor.

Ovakvim postupkom prote Jove izgleda, kao da se i on, bez jakog razloga povlači sa zemljišta, na kome je stajao 58, 62 i 67 godine. I zato ni jedan ovdašnji prijatelj prota Jove ne može mu odobriti njegov postupak.

Iz opštine

Pređašnji kmet kragujevačke opštine g. Paja Vuković dao je ostavku na kmetstvo i uvažena ostavka došla je ovom načelstvu još pre Uskrsa. Tek pre mesec dana na više puta ponovljenu tražnju on je razrešen od kmetstva.

Paja Vuković kao kmet za ovo vreme poznat je kao vrlo pošten čovek. Njegovoj bistrini i vrednoći divili su se desetogodišnji članovi ondaš, opštinskog suda. Kad je došao za kmeta 1872 godine, on je našao na stolu predsedničkom ne svršena akta od 68 godine i "dar mar" sa opštinskom imaovinom. Kad je odstupio od predsedničke stolice nije ostavio, ni jedno delo ne svršeno, a ostavio znatnu sumu kao uštedu od kancelarijskih troškova, prihoda od taksa i globarina, oda šta je pod njegovim predhodnikom vrlo neznatna suma pokazivala. U odnošajima spram "predpostavljene vlasti" policije - bio je vrlo samostalan i savesno je zastupao opštinske interese.

Poslednje crte nisu se dopadale tadašnjem okružnom načelniku, koji je svuda nakalice udarao na "kmeta Pavla Vukovića." Kao nagrada njegovom savesnom radu - tada moćni gospodin i izvesna klika podbacivali su mu svakojake nepoštene namere i svakojake bljuvotine referirali su svojim predpostavljenim. To je najviše učinilo, te je Pavle Vuković dao ostavku i gledao da se što pre "kurtališe već nesnosnog mu položaja."

A kakav je bio Pavle Vuković kao opštinski sudija, to najbolje znaju članovi ondašnje opštine. Kao sudiji njemu nisu mogli ništa prebaciti njegovi najnepošteniji protivnici.

Za neko vreme, od kako je Pavle Vuković razrešen predsedničke dužnosti ovdašnja opština bila je bez predsednika.

U poslednje doba govorili su neki odbornici ovdašnje opštine a i svuda po varoši raznosilo se, kako će za kmeta biti izabran g. Sava Grujić. Kandidacija g. Save Grujića nailazila je kod sviju ovd. svestnih građana dobra odziva. Mi smo se nadali, ka će odbor biti pri biranju kmeta toliko uviđavan i nezavisan, kao što je bio i pod predsedništvom Pavla Vukovića, i da će za kmeta izabrati čoveka poštena, naučna, tehničara i poštovana kao što je ličnost g. Save Grujića. Naročito kao tehničara, koji je veoma nuždan zbog regulacije ovdašnje varoši, reke Lepenice i zbog raznih građevina.

3. Jula na gotovo iznenada sazvanom sastanku da se bira kmet, za istoga je izabran g. Mića Milivojević dotadanji član opštinskog suda, o kome niko nije ni mislio. Pa kakav je način to izašlo, bilo bi vrlo zanimljivo da se zna.

Predstavnici jedne opštine treba uvek da imaju u vidu samo samo interese cele opštine, i na to da se obaziru, a ne da pri biranju kmeta najpre razbiraju, kako će ovaj ili onaj vlasnik da primi izvesnog kandidata za kmeta, pa prema tome da se puštaju u sam izbor.

Mi za sada protiv ličnosti izabranog kmeta nemamo ništa. Njega treba ceniti po njegovom radu. Kao predsednik opštine g. Mića izabrat je sa 8 glasova, 5 glasova dobio je g. Todor Tucaković a g. Sava Grujić, o kome se najvećma govorilo i nadalo da će biti izabrat, nije dobio ni jedan glas. Tako je to bilo. Zanimljiva stvar za študiju.

Književnost "RAD"

"List za književnost, nauku i kritiku.

"Naša publika opet dobija jedan nov list.

"Približno bar da odredimo pravac našega rada, da pokažemo šta mi oćemo, da označimo šta mi, ne ćemo, i onda ostaje publici da osigura opstanak ovoga lista ili da ga svojom apatijom (nemarnošću) ubije. "Rad" je književan list. Sfera (krug) njegovoga rada to je kniževnost. - Pa lepo. - No knjige zašto se pišu? Kakva je celj toga pisanja? Koji su to ljudi koji pišu? Koja je to publika za koju se piše?

Da damo naš odgovor na ova pitanja.

Kad je neko društvo ogrezlo u neznanju i predrasudama, kad u njemu ima sijaset nepravde i tiranluka, kad se kvarež širi sve dalje i dalje; i od tih zala podriven, izgrižen i otrovan strada ceo društveni organizam; kad sva ta zla, velimo, snađu neki narod i kad u njemu ima ljudi, koji sve to pojme, razumeju i vide, onda su ona dužna da se knjigom i rečju bore protiv tih zala. Imajući kriterijum utvrđen naukom, oni treba prvo da pronađu uzroke zala, pa da onda sve svoje udarce uprave u koren tih uzroka. Nauka nije bila kadra da još u korenu uguši sva ona zla, što ih maločas spomenusmo. Uzroci njenoj nemoći bili su: s jedne strane samo njena perazvijenost, s druge opet zloupotrebe koje su s njom terane. Nemoćna da spreči zlo u korenu, nauka tim življe treba sad da vojuje protiv njega, sad, kad je dovoljno ojačala i osnažila se. Nauku razvijaju ljudi, i nauka treba da se razvija za ljude. Ako nauka ne olakšava čovečanstvu njegovu borbu s prirodom, ako knjiga ne uči ljude kako treba da urede svoje odnošaje jedan spram drugog, i spram ostale prirode, pa da im ovde na zemlji bude dobro i lepo, ako, nas, velimo, tome ne uče knjige, onda mi pitamo: na što nam te knjige? Što će nam takva nauka? Ajdemo još jedan korak dalje. Nauka se razvija na leđima celog čovečanstva - ili pravilnije - na leđima radničkoga naroda. Da bi Aristotelo i Platon mogli spokojno da se udube u razmišljanja o svojim filosofskim sistemima trebalo je da za njih izdiru i rade grčki Heloti. Za što? Prosta stvar: Za to što i taj Aristotelo i taj Platon oće da jedu, oće da piju, da se odenu, oće da imaju dobar stan. "Pesnik - učitelj odraslih" - Aristofan istina piše komedije proniknute najozbiljnijim mislima, no i za njega treba drugi da spreme i "leba i s lebom". Tako je bilo u staroj Grčkoj, tako je i u "podmlađenoj" Evropi, i u novom svetu - Americi. Kako Aristotelu tako i Darvinu, Tindalu, Helmholcu i dr. treba da se spremi užitak. Dali bi naučenjaci mogli da razvijaju nauku kad im radni narod ne bi spremio sve što im je potrebno za opstanak? O filosofskim se sistemima ne živi, naučne iznalaske treba primeniti u praktici, pa tek onda se dobija od njih ono što umiruje uzbunjeni trbu, što održava život čovekov. Iz radnog naroda dakle crpi nauka neophodnu hranu za svoj opstanak.

No ako je nauka zabasala takom stranputicom, da se njome koristi samo majušni deo čovečanstva, ako baš onaj koji nju održava svojim radom nema od nje nikakve vajde - onda mi pitamo - Jeli to nauka? To bi pre ličilo na sve drugo no na nauku. To bi bilo varvarizam u najstrašnijem obliku. No ne! - Nauka ne će i ne sme da bude taka nakaza. Ego šta po našem shvaćanju nauka nikako ne treba da bude. I ona doista ne će to biti, hvala odvažnosti najposvećenijih umova našega veka. Celj je nauke, celj je književnosti dakle: da svojim uticajem izmeni naopake pojmove u ljudi, da ih istrgne iz neznanja i zablude, pa da ih upozna sa zakonima, koji vladaju u prirodi, i tim da im da u ruke sredstvo, kojim će što pravilnije, da urede svoje društvene odnošaja. Da od pravilnosti društvenih odnošaja zavisi sreća i nesreća ljudi; to je lako razumeti. Nauka, knjiga treba da se prihvati pravo za rešenje onih pitanja koja su najpreča, za lečenje onih zala, koja su najteža.

Koja su to pitanja? Kakva su to ala? -

Naši čitaoci dobiće na to odgovor u tečaju našega daljeg rada. Da nauči ljude te da budu umniji i pošteniji, bogatiji i slobodniji no što su sad, eto to treba da je celj knjige. Ako to ne radi književnost, onda ona ne samo ništa ne vredi no je još pretrdna nesreća za one koji je čitaju. Nesreće je, er knjigom patentirana (odlikovana) laž, na artiji ovekovečena zabluda mnogo je opasnija, no koja se ustima prenosi. - Eto šta mi tražimo od ljudi, koji pišu za našu publiku. Eto kakvo je merilo, prema kome ćemo mi napadati ili braniti izvesan pravac u našoj književnosti. Mi će mo se oslanjati samo na naučne istine od hojih se došlo ekzaktnim naukama.*)

Za nadprirodna tumačenja prirodnih pojava, za aplatu na veru, gde treba da govori um, mi ne ćemo da čujemo. Naše zemljište, sa kojega se nikad ne ćemo uklanjati to su realna zvanja, i realne čovekove potrebe. Mi nećemo štediti zablude i predrasude, pa ma kako one bile omiljene publici i njenim piscima. Svaka književna radnja, koja ne vodi celju, koju napred spomenusmo, naći će u nama najupornije protivnike. Škrabanje koje kakvih besmislenih pesmica i romančića uvek će mo premlatiti najsurovijom kritikom. Buncanje: da "onaj rumen na istoku…nije zora već je krvca iz dubokih rana" nekoga nežnog ljubavnika, smatramo za prostu besmislicu. Ovaka, i na ova nalik, benetanja pre bi dolikovala kakvoj sumlati no "danu lepom" - kao što se autor sam izvoleo krstiti u svojoj pesničkoj skromnosti.

*) Ekvaktne nauke to su one, koje se staraju da sve svoje zadaće svedu i reše po najtačnijim matematičkim formulama; dakle: rezultati su im strogo naučni i matematički tačni. Ovamo spadaju osim matematike, fizika, mehanika i astronomija.

Ljudi, kojima su neprestano na jeziku reči: "narod, sloboda, sloboda", a ovamo dok narod grca u nevolji i sirotinji oni mu spremaju zabave, pevaju mu pesme, neguju veštine, prevode mu Omira; i taki ljudi, velimo imaće da izdrže s nama žestoku borbu. Ta su gospoda u svojim pesničkim proizvodima vrlo idealna. Oni uvek teže nekud "tamo tamo" (dahin, dahin) "daleko, daleko", ni sami ne znaju kuda - No oni samo u pesmama teže nekud "tamo, tamo" - za oblake - a u prozaičnom životu oni vrlo dobro znaju čemu teže- Ugodan, dembelski život, to je njino "tamo, tamo" ovde na zemlji.

Mi znamo, da ćemo zbog ovako otsečenoga pravca nabući na se čitavu oluju napadaja od "uvaženih" i neuvaženih pisaca. No mi smo se za borbu i spremili. Naše oružje biće istina, i naši će protivnici pobeći izmicati iz borbe, jer je nedoslednost i neznanje rđav saveznik. No kakva je ovo samouverenost, ova drskost, da još napred proričemo izlazak borbe? Mi na ovo pitanje ne ćemo da odgovaramo. Dodajemo samo to: da ovako mogu govoritit samo oni ljudi, koji sap unom svešću poznaju svoje sile i istinitost svojih nazora.

Mi nismo krivi što izvesna gospoda gledaju "kroz plot" na nauku, pa svojim pisanjem prave još veću zbrku u glavi publike. Zar smo mi krivi što u našoj književnosti ima sijaset opisa, kojima je jedna celj da polaskaju izvesnim ličnostima, da preporuče svoje auktore i da ih domaknu do pomasnijih plata? Zacelo ne! Naša je dužnost da čistimo šljam, kojim se pretrpava i ono malo valjanih knjiga što ih imamo. Po našem svatanju književan list treba to da čini.

Nas grizu i krv nam truju mnoge pojave u našem društvenom životu. Pa za što da krijemo naš gnjev? Ili bi valjda trebalo da s osmejkom gledamo, kako naša književnost glupošću muti svest naroda? Ne, za takav "podvig" ne bi bilo nužno pokretati list. Za to treba imati samo dobru porciju gluposti i podlosti, pa je celj dostignuta.

Publiko! Eto u kom pravcu ma otpočinjemo naš rad. Iz ovoga, što do sada rekosmo, čitaoci već mogu u nekoliko, da ocene pravac našega rada i da premere teškoću naše zadaće. U pojedinostima, precizno, iz ovoga još se ne mogu da raspoznaju naša načela. To je istina. No načela se ne dadu paragrafski poređati u nekoliko redi. Mi smo u glavnome skicirali naš plan, u pojedinostima - objasniće ga naš dalji rad.

A tebi publiko valjda je već dodijalo prenemaganje tvojih pesnika, valjda si već sita mudrovanja koja se liju ispod plaćenoga pera, valjda su ti već obljutavile idiotske besmislice kojima te kljukaju sa svoju strana?

Vreme je već da počneš upotrebljavati svoj sopstveni mozak, vreme je, da se u tvojoj glavi obrazuje red sistematizčnih misli iz kojih bi mogla izvesti logične zaključke. Vreme je, krajnje je vreme, da potražiš znanja, koje bi ti pomagalo u praktičnom životu, koji bi te naučilo da olakšaš sebi i drugima, da pomogneš tvojoj i tuđoj nevolji. Ne varaj se! Ako svi u tvojoj okolini kukaju ni tebi ne će biti do pesme.

Za sad nećemo dalje.
Svako važnije delo koje se pojavi u našoj literaturi, propratićemo kritikom. O spisima omanje važnosti donosićemo kratke pribeleške. S toga molim. g.g. pisce da nam uvek jave kad njića dela izuću na svet. Javljaćemo o važnijim pojavama i o stranoj literaturi."

Već 4 broja izašla su od ovog književnog listar. Uredništvo "Glasa Javnosti" prima pretplatu, koja iznosi za 3 meseca 3 cvancaka, za po godine 6 a za godinu 12 cvancika. List izlazi nedeljno jedanput na celom tabaku.


Kragujevčka društvena štamparija izdala je delo g. Save Grujića "Vojena organizacija Srbije", za oglas kojega je pisac izgubio državnu službu.

Knjiga je razaslata skoro po svima poštanskim mestima i tako je svaki može vrlo lako nabaviti, a košta 8 groša čaršiski.

Umoljavaju se prijatelji, koji su se primili rasturanja ove knjige, da pošlju što pre skupljene pare na "kragujevačku društvenu štampariju", i da odma vrate one knjige koje nisu mogli da prodadu, jer neprestano stižu nove narud-bine, a u štampariji kragujevačkoj nema više od 8 komada.


KNJIGU "PRIRODNA ISTORIJA POSTOJANJA" od profesora Hekela preneo je g. Aleksa Radovanović medicinar. Na ovu valjanu knjigu treba da se upiše svako obrazovniji čitalac.

Knjiga je data već u štampu, i pretplata se šalje do 1 Septembra g. Marinu Radovanovu biv. članu velikog suda ili g. Panti Srećkoviću profesoru velike škole.

Za upisnike, koji sada pošalju pare knjiga košta 12 groša, a docnije će koštati 30 groša.


Kragujevačka novost

Noću između 11. i 12. ovog meseca izgorelo je seno g. Janka Pazarca. - Šteta iznosi 100 dukata.

Od 14. ovog meseca povišena jeu ovoj varoši taksa lebu sa 6. par. čar. i tako sada je oka leba 60. par. čar.

Uzrok je ovaj povišici poslednja pijaca, na kojoj je vrlo malo brašna bilo.

Ako i dalje ova suša ostane, možemo se pouzdano nadati, da će lebac još više poskupiti, jer je voda još i sada mala, tako, da su vodenice gotovo, već prestale raditi.

Azbuka socijalnih autora

Po ruskom autoru.

Pre nekoliko iljada godina Egipćani su smatrali jednu svoju afrikansku rasu kao sposobnu za viši čovečanski razvitak. Evropljane su slikali kao bele, išarene divljački po telu (tetovirane) i odevene zverinjskom kožom. Evropljani posle nekoliko iljada godina tako isto, smatraju samo svoje stanje kao "civilizaciju" i samo svoju rasu, kao sposobnu za civilizaciju. S toga gledišta oni su proglasili u americi, kad su prvi put tamo došli, sve narode za divljake, ma da su mnoi od tadašnjih amerikanskih naroda svojom civilizacijom u mnogim odnošajima stojali više no Španjolci, koji su ih pokorili. Do pre nekoliko godina oni nisu priznavali da je crno pleme sposobno za civilizaciju dok ih zajedničko učenje crnaca i belaca u amerikanskim školama ne uveri da je njihovo mišljenje bilo sa svim pogrešno. Pa i danas oni smatraju svu civilizaciju u Indiji, Kitaju, Japanu i raznim indijskim ostrovima, gde se njihove naseobine nalaze, kao nešto daleko niže od "evropske civilizacije". Oni smatraju i same one narode kao nešto niže od "Evropejca". Samo svoje društvene forme, Evropejci smatraju, kao uzor čovečanskog stvora, a svoje pojmove i osećanja, kao prave čavečanske pojmove i osećanja.

Sa ovog uzanog gledišta evropski naučenjak obično počinje da izučava nauku o društvu i zakone ljudske civilizacije. Razume se on nije mogao ništa drugo da pronađe tim putem nego zakone svoje, evropske civilizacije. Ali po neznanju on je to proglasio kao "prirodne zakone" o društvu. Da uzmemo za primer političnu ekonomiku, za koju obično evropski naučinjaci vele, da je najtačnija od sviju društvenih nauka. Ekonomika vazda uzimlje da je suvremeni Evropljanin, sa njegovom težnjom: da radi što manje a da uživa što više; da kupi što jevtinije, a da proda što skuplje - pravi, prirodni čovek i da čovek takav do veka mora ostati. Ona nikad ne zamišlja da čovek može biti sa svim drugči i da su ljudi odista bivali i živeli na zemlji, koji ni su znali za tu "prirodnu" težnju čovekovu i za to društveno načelo. Izlazeći od te predpostavke, da je čovečanski rod sa svojim mislima i osećanjima nepomičan, ekonomika je gradila svoje teorije pa ih je nazivali "ekonomski zakoni", a ti zakoni nisu bili ništa drugo, no spoljašnje pojavljivanje čovekove radnje, koja zavisi od izvesnog pravca u mišljenju i osećanju, koje vlada u izvesnom društvu.

Sa istog uzanog gledišta Evropljani su proglašavali, da su neke društvene forme, prave, savršene, civilizovane, čovečanske; a druge na protiv, da su ili varvarske i divljačke ili proizvod čovekovog uobraženja, u kojima ne mogu živeti ljudi sa svojom čovečanskom prirodom, već se zahtevaju neki idealni stvorovi, neki "anđeli". Oni tvrde, oslanjajući se jedino na svoje uzano iskustvo, da su samo postojeće evropske društvene forme sposobne da osnuju sreću i blagostanje ljudsko na zemlji, a da sve ostale ni su ni za što.

Ali kad se prouče različite ljudske civilizacije koje su nekada na zemlji postojale, a tako isto i one, koje danas postoje, pokazuje se sa svim jasno, kako je pogrešno, uzano, sićušno gledište evropljana, koji svoju civilizaciju, svoje pojmove i osećanja uzimlju kao uzor čovečanskog savršenstva. U isto vreme pokazuje se, kako se formama društvenim u evropi u opšte pridaje mnogo veća va-nost za ljudsko blagostanje, no što je one imaju.

Mnogi narodi proživeli su na zemlji i dostizali vrlo visoki stepen civilizacije u najrazličitijim društvenim formama, pa su sve te društvene forme i sve te civilizacije propale. Samo istorijski pisani spomenici, narodne priče, a poglavito ostaci njihove ogromne kulture: razvaline ogromnih varoša, kanali i druge građevine za veštačko sušenje i valiranje polja, hramovi, piramide, oružje, posuđe i t. d. pokazuje da je nekada u ravnim krajevima zemlje cvetao bujni život, da je tamo bila plodovita, rajska zemlja i mnogobrojno, bogato stanovništvo, gde je sada neplodna pustinja. Bilo je na zemlji društava komunističkih, koja su dostigla visoki stupanj civilizacije kao god i društava gde je bila utvrđena privatna svojina i pravo nasleđa. Pa su i jedna i druga propala. Bilo je društava gde je narod pod despotskim i kastinskim strojem državnim dostizao visok stupanj blagostanja kao god i sa demokratskom jednakošću, izbornom vladom i prestavništvom narodnim - pa su sve te državne forme propadale.

Iz ovoga propadanja različitih forama vidi se da nikakva društvena forma sama po sebi, ne daje dovoljno jemstva za narodno blagostanje i za čvrst neprekidni narodni razvitak.

Forma ili oblik društveni, to je organizovana, uređena društvena snaga, sklopljena od snage pojedinaca. Ova snaga može biti upotrebljena na zlo i na dobro, prema tome: kakve misli i osećanja imaju oni ljudi, koji vladaju tom društvenom snagom; ili ako su to ljudi izbranici narodni: kake misli i osećaji vladaju u narodu i na što on želi da se društvena snaga upotrebi.

Grčki narod u Atini želio je da se društvena snaga upotrebljuje na ulepšavanji varoši, da se daju pozorišne prestave i da se narod izdržava zato što bezposličari; rimski legijoni i rimski "plepe" birali vladare koji će podizati narodu cirkove i davati mu leba bez rada. Da je narod imao druge pojmove i "izborna vlada" upotrebljavala bi sa svim na drugu celj društvenu snagu kojom je raspolagala. Niko ne sumnja da bi današnja država u Evropi, kod sve njihove rđave organizacije mogle da upotrebe društvenu snagu neizmerno korisnije po narod; upravo mogle bi da istrebe sirotinju i tiraniju i da spreme narode za savršenije društvene forme - samo kad bi to hteli oni, kojima je društvena snaga u vlasti.

Još se očevidnije vidi ništavilo društvene forme, kad oni nisu proizvod pravih čovečanskih misli i osećanja, u sitnijim ustanovama, s kojima ljudi imaju svaki čas posla: medžlis u Turskoj, to je sud izbrani narodom, pa opet sud u Srbiji koga vlada postavlja, kod sviju njegovih mana, neizmerno je pravičniji od medžlista - a ona je forma bez svake sumnje savršenija. Ovo se neda ničim drugim objasniti već da su pojmovi o poštenju i pravici no kod članova turskog medžlisa. Porota za štamparske prestupe postoji u Madžarskoj kao i u Engleskoj - pa kakva je grdna razlika u suđenju jedne i druge porote! Ili, uzmimo za primer ustavnu vladu i agitaciju za izbore u Engleskoj i Austrougarskoj i t. d.

Misli i osećanja pokreću ljude da rade u ovom ili onom pravcu, oni stvaraju ovake ili onake društvene forme i upotrebljavaju te forme ili na sreću celog naroda ili na razoravanje naorda i uživanje pojedinaca. Forme jedne iste po obliku mogu služiti za jednu i za drugu celj. Po tome ako oćemo da izučavamo zakone narodnog, da izučavamo uzroke razvitka i propadanja različitih civilizacija; valja da proniknemo mnogo dublje u narodni život no što su spoljašnje forme narodnog života; valja da pronađemo onaj uzrok, koji te forme stvara i koji njima upravlja t. j. valja da izučimo čoveku samog njegove misli i pobude, koje ga kreću da radi u jednom ili drugom pravcu - da radi na sreću i napredak.

Izučiti one misli i osećanja čovekova, koja pobuđuju čoveka da se razvija i usavršava i da rasprostire civilizaciju oko sebe, to znači izučiti osnov društvene nauke. To i jeste azbuka društvenih nauka, o čemu ćemo da govorimo.

(Nastaviće se)

Obrazovanje u Nemačkoj

"Naša škola u službi protiv slobode" - tako se zove jedna nova knjižica, koja je izašla u Nemačkoj od E. Saka. Iz te knjižice saopštavamo ove značajne reči: "Kad pre pet godina u pruskoj skupštini poslanik Jevđenije Rihter predloži da se 50000 talira određenih kao nagrada za trku s konjima, upotrebe na škole pa izreče načelo: "Najpre seljak, pa onda konj, tada jedan ministar izvrnu stvar pa reče: da je trka s konjima mnogo važnija od obrazovanja seljaka! I "narodni zastupnici" pridružiše mu se i dadoše svoga glasa za konje a protiv seljaka!- I ništa bolje ne dokazuje nepoštenu nameru vlade sa narodnim obrazovanjem od uređenja škola i sve strožje deljenje njiva. Tako uvelo se staleško i kastinsko vaspitanje, kakog nije ni u srednjem veku bilo. U osnovnim školama obučavaju se "geaci", a više škole pretvorene su polagano u kaderske zavode. Kleginsko je vaspitanje poslednja najznačajnija dopuna milatarizma. Kad se pregleda sva istorija narodnog obrazovanja i stanje škola, vidi se da su narodne škole tako majstorski ujdurisane da je prosto nemogućno razvijanje naroda za slobodu. Škole su mesta gde se narod dresira za neslobodu. Proračunata celj je naših škola da zaglupljuju narod. Da narodno obrazovanje bude onako kako traži i mora da traži demokratija, ne treba se nadati od ministara i zastupništva zemaljskog i opštinskog, onakog kakvo je sada. Već od pre 30 godina ide naše zakonodavstvo u svakom pogledu putem koji je progivan interesima narodnim, niti ima izgleda da će se toga puta skoro okanuti. Ali baš time se dokazuje da vlada - ide na to da se osigura protiv naroda, protiv težnja narodnih prijatelja. To je ono što je narodnom obrazovnaju u smislu sve slobodnijeg nesprečnog razvijanja mora biti, htelo ne htelo, u protivrečnosti i borbi sa svima strankama koje podupiru (i pljačkaju?) državu?" - Eto pravo fotografije sreće i blagostanja u hvaljenoj Nemačkoj!

Oglasi

Obaj broj šiljemo svima upisnicima "Javnosti". Ujedno molimo sve one upisnike, koji su se na "Javnosti" pretplatili bili samo do 1 Maja ili za po godine, da pošalju pretplatu, jer njima družina kragujevačke štamparije ništa ne duguje, a po rešenju odborskom na veresiju nikome se ne može šiljati list.

Umoljavamo naročito naše skupljače, koji nam se još nisu javili, da nam se što pre jave.

Uredništvo "GLASA JAVNOSTI"


Pored naše zadružne manifakturne radnje u Beogradu postojeće, otvorili smo i u Kragujevcu filijal istep od firmom:

"BRAĆA PAVLOVIĆI" BEOGRAĐANI.

Isti smo u svim sortama jespapa snabdeli, iz prvi fabrika, i služićemo g.g. trgovce sa najsolidnijom cenom

13. Jula 1874 god u Kragujevcu

s poštovanjem Braća Pavlovići.

1 - 3


OBJAVA

Plac mase umrle Mare biv. žene Stevana V. Perišića, koji se blizu vašarišta pored puta milanovačkog, sa zasađenim raznim voćem u ovoj varoši nahodi, i koji ima prostora sa pročenja 32 1/2 , sa začelja 32 fata širine, sa desne strane 48 a sa leve strane 45. fati dužine, - iz slobodne ruke prodajem - koji je voljan kupiti, neka mi se pogodbe radi obrati.

26. Juna 1874 god.
u Kragujevcu

Stevan V Perišić
staraoc mase umrle Mare