Nisam ničiji špijun

Kakvu su ulogu u događajima koji su prethodili 12. martu 2003. igrali ljudi iz najbližeg Đinđićevog okruženja - Čeda Jovanović, Nenad Milić i Zoran Janjušević?

- Oni su imali ponajviše destruktivnu ulogu, iako su bili ljudi iz Đinđićeve najbliže okoline. NJima, pre svega, nije odgovarala nagla promena, nagli zaokret u Đinđićevom delovanju, do koje je došlo tokom poslednje godine njegovog života. Ko su Čeda i ostali - mislim da je to Đinđić shvatio posle onog čuvenog slučaja sa „Makinom grupom“. NJemu su „otkrivanje“ te famozne grupe hteli da „prodaju“ tako kao da su mu tim potezom baš oni spasili život.

 Zar im to nije pošlo za rukom?

- Dobili su bumerang efekat. Đinđić je upravo tada uvideo sa kakvim diletantima ima posla. Zato je i počeo da ih polako udaljava od sebe. To je za njih bio smrtni udarac. Ostalo je istorija.

 Kako tumačite okolnost da je Janjušević bio prvi ko je iznutra pomogao smrtno pogođenom premijeru?

- Okolnost da je Janjušević prvi pomogao ranjenom premijeru smatram smešnom. Jer, Janjušević mu je u tim trenucima odmogao. Zašto pogođenog Đinđića nisu odmah ubacili u kola, već su ga nosili gore-dole da iskrvari do smrti?! Zanimljiv način da se nekom pomogne!

 Kako mislite „nosili gore-dole da iskrvari do smrti“? Ko je to činio, to nije mogao jedan-jedini Janjušević? Koliko je to „nošenje“ potrajalo? Da li se radilo o šoku i panici, ili je neko to namerno uradio da Đinđić „iskrvari do smrti“?

- O tome se govorilo i na samom suđenju. To se tada pripisivalo šoku, ali, danas, kada saberemo sve činjenice i dobro ih analiziramo, može se postaviti pitanje. Da li je to bilo samo stanje šoka kod svih? Činjenica je da ga nisu odmah ubacili u kola i odvezli u bolnicu. Koliko je šta u međuvremenu trajalo - danas možda i nije toliko bitno.

 Ko je od lidera DOS-a sarađivao sa stranim obaveštajnim službama, ko sve i - sa kojom?

- Postavili ste pitanje za neki kviz kakav je „Milioner“ ili bolje „Sam protiv svih“. Problem je u tome što je 80 odsto tadašnjih lidera DOS-a bilo „na vezi“ nekoj stranoj službi. Manje bi zlo bilo da su svi bili na istoj vezi. Bio bi veći red. Ovako su samo pravili haos na ionako haotičnoj političkoj sceni Srbije.

 Da li je u tome postojala podela uloga? [ antrfile ]

- Neko je imao zadatak da polako sjebava Vojsku, neko policiju, neko privredu i tako redom. Neki od tih su i danas u vladi i to isto i danas rade. I dalje su tuđe podguzne muve. Po broju „angažovanih“ prednjačile su i prednjače američka, engleska, nemačka i francuska služba. To više nije nikakva tajna. Zna se ko je čiji đak.

 A čiji ste vi „đak“?

- Ničiji. Da sam nečiji, danas sigurno ne bi bio u ovoj poziciji!

 Koliko su, prema vašim saznanjima i procenama, zasnovane teze nekih krugova i zainteresovanih pojedinaca o političkom kontekstu ubistva? Ako jesu, u čemu se to ogleda? Ako nisu, zbog čega se u političkoj borbi na domaćoj sceni ovoliko insistira na tome?

- Lično mislim da je ta priča u političkom kontekstu ubistva lansirana da bi se zataškale i prikrile mnoge prljave rabote u koje su bili umešani, pre svega, najbliži ljudi iz Đinđićevog okruženja, a na kraju krajeva i on sam.

 Zašto bi takvo zataškavanje nekome danas bilo potrebno? Pogotovo Koštuničinom delu vlade, a i samom pravosuđu...

- To je zaista kompleksno pitanje. Mislim da je pre svega i prošloj, a i sadašnjoj vladi uvaljen, kako se to kaže, vruć krompir. Pazite i za ovo se mora napraviti malo dublja analiza. Treba se setiti priča plasiranih od pojedinih likova kako su sam Koštunica i DSS umešani u ubistvo pokojnog premijera i ostalo bla, bla, bla koje traje i dan- danas. Mislim, a i siguran sam, da takve priče nisu lansirane napamet. Da te priče i dan danas pregrađuju put ka pravoj istini.

 Na osnovu čega tvrdite da istina nije u dosad izrečenim presudama?

- Do pune istine je još daleko i svaka vlada ili vlast u Srbiji, koje budu zaista htele da istraže i razotkriju punu istinu, ne samo o ubistvu, imaće mnogo problema. Jer, ako se na bilo koji način udalje od zvaničnog stava optužnice, odmah će „popiti“ drvlje i kamenje. Nabijaće im se na nos - to su njihovi ljudi, plaćenici koji rade za optužene, sada im je cilj da ih oslobode. To će biti problem svakoga ko se bude upustio u razotkrivanje istine.

 Kao da tvrdite da u pozadini postoji neka dovoljno moćna sila koja ne da istini da digne glavu, a sudove onemogućava da rade svoj posao...

- Naravno da postoji. Zato i traje cela ova halabuka preko medija. Zato su odmah, i pre nego što su neki od osumnjičenih dali izjave, njihove navodne izjave puštene u etar. Sve je to imalo za cilj da se narodu i javnosti upumpaju predrasude od kojih će teško moći da se rastanu. Zato se to i danas još pomalo zataškava i kreće nekim sporednim putem, umesto da se grune kroz sredinu.

 Da li je politička pozadina ubistva postojala? Ako jeste, i ako ste vi odigrali ulogu za koju ste prvostepenom presudom osuđeni, zar za tu pozadinu niste morali znati i biti najdirektnije uključeni u taj deo zavere?

- Da ponovim još jednom, nisam imao nikakve veze ni sa ubistvom niti sa bilo kakvom njegovom pozadinom! A to sa „političkom pozadinom“ je lansirano po formuli-on je bio premijer, samim tim je i ubistvo političko. U postojanje političke pozadine lično sumnjam jer niko nije objasnio koje su to političke aktivnosti pokojnog premijera dovele do njegovog ubistva. Govorim pre svega o domaćoj političkoj sceni. Ta scena je, uzgred rečeno, tada bila potpuno smešna, kao što je i danas.

 Koji je onda „pokretački mehanizam“ doveo do ubistva?

- Čini mi se da treba tražiti neki interesni kontekst i to od stranog faktora. Svi smo bili svedoci jedne oštre promene Đinđićevog kursa tokom poslednjih meseci njegove vladavine. Trebalo bi rasvetliti pitanje - koliko su strani faktori bili spremni da tolerišu jedan takav kurs? Nemojte zaboraviti da je taj isti strani faktor uložio ogromna finansijska sredstva da bi stavio Srbiju pod kontrolu.

 Da vi to ne prebacujete svoju i krivicu Zvezdana Jovanovića na „strani faktor“?

- Ni u kom slučaju! Čisto sumnjam da je strani faktor, posle svega, bilo kome u „demokratskom Beogradu“, pa i Đinđiću, bio spreman da dozvoli „egzibiciju“ u kakvu se pokojni premijer bio upustio - da razmišlja svojom glavom, suprotno razmišljanjima i interesima „gazda“ iz sveta. Pa da još počne da od njih osamostaljuje Srbiju. Ne, bilo je to za „gazde“ previše!