Pedeset susreta sa Zoranom Đinđićem

Milorad Ulemek Legija nije osuđen samo na 137 godina zatvora već i na - samo desetak kvadratnih metara „slobodnog prostora“ u beogradskom Centralnom zatvoru. A imao je kontakte i susrete sa ličnostima koje su tokom protekle decenije i po uticale na sudbinu Srbije.

Imali ste kao komandant JSO trojicu pretpostavljenih - Jovicu Stanišića, Radeta Markovića i Zorana Mijatovića sa Goranom Petrovićem. Možete li da ih uporedite i otkrijete prirodu svojih odnosa sa svakim od njih ponaosob? Kako vidite njihove međusobne odnose, posebno - odnose između Stanišića i Markovića, kao i uticaj njih četvorice na događaje uoči 5. oktobra 2000. i sve što je potom prethodilo onome što deo političkog spektra uporno naziva „oružanom pobunom JSO“, a i 12. martu 2003?

- Mislim da bi sa današnje tačke gledišta bilo nekorektno upoređivati te ljude. Ipak, evo ponešto. Svi su oni bili na čelu Službe kada je Srbija proživljavala razne teške periode. Stanišić je čovek koji me je primio u Službu i bio mi prvi pretpostavljeni. Sa njime sam imao izuzetno konkretne i profesionalne odnose. Smatram da je prema tom čoveku učinjena velika nepravda, ali tako je to u Srbiji. Dok si potreban i valjaš - dobar si, kad te sažvaću i ispljunu - onda ko te jebe.


Ni Marković nije prošao mnogo bolje, samo što i za njega mnogi misle da je svoju sadašnju sudbinu zaslužio...

- On je prošao slično, a nasledio je Stanišića, kao što se zna, u najtežem momentu u kojem se Srbija nalazila. Pet meseci posle njegovog stupanja na dužnost počeo je rat i on, jednostavno, nije ni imao vremena da upozna Službu. Pogotovo što je došao iz resora Javne bezbednosti. Međutim, i pored toga - pokazao je da je veliki profesionalac i čovek.


Šta znate o odnosima između Stanišića i Slobodana Miloševića?

- O njihovim odnosima ne mogu da kažem ništa. Nismo bili toliko bliski da bi meni poveravali ono što je njih spajalo ili razdvajalo.


A Petrović i Mijatović?

- NJih dvojicu ne poznajem dovoljno, osim što smo imali priliku da sarađujemo u onih nekoliko meseci koliko su nam se putevi ukrstili. Danas vidim da su u stroju sa svim onim dramoserima koji viču: „Ma, ja sam Đinđiću rekao...“ To su sve odreda priče za malu decu. Možda oni to mogu da pričaju široj javnosti i običnim smrtnicima, ali postoje i ljudi koji poznaju skriveniju stranu te „priče“. Pa, bre, sećam se da je Đinđić Petrovića, tog grbavog, izbacio iz svoje kancelarije u stranci kada je ovaj počeo da nešto kevće. I sad on nešto tu kao dramoseriše. Nemojte da me vučete za jezik!


Nije valjda baš sve „kevtanje“?

- Petrović i Mijatović su bili postavljeni da odrade sve prljave poslove DOS-manlija. Uostalom, koliko su valjali, toliko su i trajali! Da li su oni imali nekakav uticaj na dešavanja oko petog oktobra - to ne znam. Ali, što se tiče protesta JSO - Petrović i Mijatović su bili deo uzroka koji su doveli do tog protesta. Zato mogu oni danas da pričaju šta hoće i da se opijaju svojim hvalospevima, ali činjenice govore drugačije. Tada su ispali prave sise! Jer, lagali su za hapšenje braće Banovića, a vidim da lažu i danas. I to debelo! A o svemu što je vezano za nesrećni 12. mart 2003. godine - e, to njih morate da pitate.


Odakle uopšte znate da je Đinđić Petrovića izbacio iz kancelarije ako se s pokojnim premijerom, kao što neki tvrde, niste viđali osim jednom (6. oktobra 2000)?

- To za Petrovića, naprosto, znam. Uostalom, nikada nisam rekao da sam se sa Đinđićem video samo jedanput i to - 6. oktobra 2003 godine. To je bilo prvi put da smo se videli. A susreli smo se ukupno pedesetak puta! Nisam brojao.


Kada ste se upoznali sa Đinđićem i pod kojim okolnostima? Koliko ste se puta i zbog čega sretali posle 5. oktobra 2000, u kakvim ste odnosima bili za vreme 5. oktobra i kasnije? Zbog čega je konkretno došlo do hlađenja vaših odnosa i razlaza?

- S pokojnim premijerom sam se prvi put video, a samim tim i upoznao 6. oktobra 2000. posle ponoći. Taj susret sam više puta do sada i opisivao i objašnjavao. Spekulacije su da smo se sretali pre 5. oktobra, neistine koje su lansirane kasnije. U cilju kompromitacije kako mene, tako i JSO-a. Podmeće se da smo se sreli pre svih tih dešavanja i dogovorili se. A ja se nisam ništa dogovarao ni s kim. Ni pre, ni posle 5. oktobra!


Možete li da detaljnije opišete taj svoj prvi susret sa Đinđićem, bar malo podrobnije nego u Specijalnom sudu?

- Vi, novinari, volite da pomalo gušite, ali dobro. Sreli smo se posle ponoći - na insistiranje i uz posredovanje LJubiše Buhe i Dušana Spasojevića. Taj susret se desio u ulici pored Republičkog parlamenta. Kada sam došao do Ulice narodnog fronta, tu su me sačekali Čume i Dušan, koji su bili naoružani do zuba, i odveli me do džipa u kome se nalazio Đinđić. Tada smo se prvi put videli i upoznali. Ostalo je već istorija.


Kakvi su bili vaši kontakti i odnosi sa Đinđićem posle 6. oktobra kad tako samouvereno govorite da drugi javno lažu kako su mu kao premijeru govorili u oči i ono što nije voleo da čuje? Otkud znate da drugi lažu ili ne lažu?

- Naša viđanja su odmah posle 6. oktobra bila česta. Kasnije se to proredilo. A šta stvarno znam i odakle? Pa, prilikom nekih od tih susreta bio sam u prilici da vidim kakav je bio Đinđićev odnos prema mnogima od ovih što se danas kurče i busaju u grudi, kako su mu govorili ovo i ono.


O kojim ljudima i kakvim „epizodama“ se radi?

- Danas premijer nije živ i ne želim da se stavljam u isti stroj sa jajarama kojima su puna usta Zorana Đinđića. Sada, kad vidim kako neki seru i proseravaju - pričama tipa „Da je mene slušao danas bi bio živ“... - dođe mi da se ispovraćam! Jer, polovina od tih jajara, koje danas grade karijeru preko mrtvih ljudi, pred njim nije smela ni da otvori usta! Ne zato što je Đinđić bio nekakav autokrata, već zbog toga što su se plašili da ne ispadnu glupi, kao što danas ispadaju. Samo ću još reći, moji su odnosi sa Đinđićem bili korektni.