INTERVJU: LEGIJA PROGOVORIO

INTERVJU: LEGIJA PROGOVORIO

Ubica Đinđića prebačen u London!

Osuđen, zasad, na svih 137 godina robije, Milorad Ulemek Legija ipak ne gubi nadu da će na kraju dokazati da nevin čami u samici Okružnog zatvora u Beogradu. I više od toga. Namerava da dokaže ne samo da sam nema nikakve veze sa likvidacijom Zorana Đinđića, već i da ubica uopšte nije bio Zvezdan Jovanović, nego neko sasvim drugi. Neko ko je - samo nekoliko sati posle ubistva - evakuisan za London. Privatnim avionom koji je poleteo sa surčinskog aerodroma.

U ekskluzivnom intervjuu za Glas javnosti i Kurir, Ulemek odgovara na oko 400 pitanja koja se odnose na ubistva Zorana Đinđića, Ivana Stambolića, pokušaj likvidacije Vuka Draškovića u Budvi i na Ibarskoj magistrali, kao i na petnaestak ubistava na “beogradskom asfaltu” i tri otmice - za šta je sve optužen. Ali, istovremeno, iznosi i neku vrstu vlastite kontraoptužnice, polemišući sa Dušanom Mihajlovićem, Vladimirom-Bebom Popovićem, Čedomirom Jovanovićem i drugima. Pri tom, ukazujući, pored ostalog, da je Dejana Milenkovića Bagzija, jednog od četvorice svedoka saradnika u procesu za ubistvo, pola godine u Grčkoj “trenirala” jedna strana obaveštajna služba, najverovatnije američka.


Izjavili ste povodom svoje predaje: “došao sam da kažem istinu i tražim korektno i fer suđenje”. Takvo suđenje, kako tvrdite, niste imali ni u jednom procesu. Šta ćete uraditi ako Vrhovni sud Srbije na kraju svih krajeva odbaci i vaše buduće žalbe na, sada još nenapisanu presudu za ubistvo Đinđića? Hoćete li pravdu tražiti u Strazburu?

- Došao sam i rekao istinu. Fer suđenje nisam imao, niti sam mogao da imam, sa ovakvim stanjem u državi! Kad je reč o Vrhovnom sudu, opet ne očekujem ništa posebno. Očekujem da će postupiti po direktivi, da će i one njegove sudije koje se budu bavile ubistvom tako sačuvati svoje fotelje. To je linija manjeg otpora koja je kod nas i dalje popularna. A Strazbur? Pa, o tom - potom. Imamo ovde još da se ćeramo! I, bogami, ćeraćemo se!


Ako je baš svaki proces u kome ste optuženi, kako tvrdite, “režija” - zašto bi Strazbur bio van domašaja tako moćnih “režisera”?

-Da li vi to upoređujete pravosuđe EU sa našim?! Dobro ste me nasmejali!

ŽIVKOVIĆU, CEDI GROŽĐE!


Bivši premijer Zoran Živković tvorac je, na prvi pogled paradoksalne, tvrdnje: da ćete vi, a možda i neki drugi osuđeni za atentat, “otvoriti dušu” tek kada se suočite sa pravosnažnim osuđujućim presudama. Znači li ovo da je Živković već tada znao nešto više i bio u pravu?

- Što se tiče te izjave mudrosera, gospodina Živkovića, pa i sami kažete da je to paradoks. Gospodin Živković ćuti, ćuti i onda odjednom odvali nešto i verovatno čeka da se zemlja zatrese. Međutim, ništa od zemljotresa! Svoje znanje i umeće dotični gospodin je pokazao tako što se Vlada Srbije raspala za samo šest meseci njegovog vođstva. Prema tome, neka cedi grožđe i nek ne lupeta gluposti!


Da li ste sada spremni da kažete bar nešto što niste bili spremni, ili niste smeli, da kažete u krivičnim postupcima? Pogotovo ako ste znali da se i zbog vas gradi zatvor u Požarevcu i da možete da računate na nekoliko puta po 40 godina robije? Da li se, možda, nešto krupno u međuvremenu dogodilo, nešto što bi promenilo vaš gard?

- Malo ste naporni, ali dobro. Takvi ste vi novinari. Sve za slavu, i tiraž! Svojom predajom dokazao sam spremnost za punu istinu. NJu sam, takođe, dokazao i odgovaranjem u sudnicama na sva postavljena pitanja. Kao što sada odgovaram i vama. I, kao što sam spreman da odgovorim sutra. Bilo kome.


A zatvor?

- Vi, novinari opet, kao i mnogo puta do sada, pokušavate ovom narodu ili građanima (kako to vole da kažu ove bajne demokrate), da utuvite u mali mozak razne predrasude. Jer, totalna je glupost i neistina da je taj novi zatvor izgrađen zbog moje malenkosti. Čisto sumnjam da bi se država bacala u takav trošak zbog mene! Po mojim saznanjima, taj zatvor je izgrađen da bi “pratio” novi zakon o organizovanom kriminalu. Na zahtev Evropske unije, u koju tako grčevito želimo da uđemo. Tako smo, eto, počeli od gradnje zatvora, umesto od porodilišta, bolnica i škola! Ali, dobro. I to je Srbija.


Da li se u međuvremenu zaista išta krupno dogodilo?

- Krupno se nije dogodilo ništa, osim što sam dobio ukupno 137 godina robije. Na stranu ta sitnica, želim da se čuje i druga strana priče.[ antrfile ]

KAO ĐAVO OD KRSTA!


Šta je bilo ono što ste govorili u sudnicama: delimična istina, ili laž (na koju imate pravo i po ZKP), kombinovana, možda, sa svesnim skretanjem sudskih postupaka na krivu stranu? Ili odvraćanje pravosuđa od nekih okolnosti, aktera i događaja?

- Nikada nisam pred sudom govorio laži ili delimičnu istinu! Problem je samo u tome što mene nisu hteli baš mnogo da slušaju. Za ove četiri godine i malo više, koliko traje ova cirkusijada, sudije koje su sudile meni i ostalim pripadnicima JSO-a nisu bile baš mnogo zainteresovane da čuju istinu i da prime k znanju ono što mi imamo da kažemo. A, i zašto bi - kad su presude nama najverovatnije donete još pre 12. marta 2003. godine! Na sudijama je bilo samo da odrade proceduru. Dokaz za to je i ovo što se događa sa presudom Vrhovnog suda u slučaju Stambolić-Drašković.


Šta imate u vidu?

- Jedan jedini sudija je tu stvar hteo da istera do kraja. Pa, kada je video da nema s kime, jer su danas fotelje i funkcije najvažnija stvar u zemlji Srbiji, upravo taj sudija je morao da podnese ostavku, jer je to i u pravosuđu, izgleda, jedini način da se sačuvaju čast i dostojanstvo profesije. Siguran sam da danas mnoge kolege tog sudije, Milene Inić-Drecun, govore ispod glasa: “Budala!” Ali, u tome je razlika između velikih i malih ljudi. Veliki ljudi ispadaju “budale”, a mali i poslušnici kao da postaju primer novih vrednosti današnjeg društva. Šta da se radi: I to je Srbija!


Hoće li se vaša buduća žalba Vrhovnom sudu “vezivati” i za predmet “Politička pozadina ubistva na premijera Zorana Đinđića”, kojeg je formirao Slobodan Radovanović, pre nego što je otišao sa funkcije Specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala?

- Moja dobra volja da odogovorim na pitanja koja mi postavljate nema ama baš nikakve veze sa spekulacijama koje lansiraju razni pojedinci. Hoću, jednostavno, da se čuje i druga strana priče. Svaka medalja ima dve strane.


Šta kažete za potez tužioca Radovanovića?

- Predmet “Politička pozadina ubistva” priča je za sebe. Pitam: zašto to nije razrešeno u toku samog procesa?! Ako je to suđenje bilo “proces veka” zašto se nije išlo do kraja, već se prelomilo preko kolena?! Moje lično mišljenje je da je to bila “cirkuska predstava veka”! Uveren sam da slično misle svi koji su ga ozbiljno pratili.


Zar vama razotkrivanje “pozadine” ne bi trebalo da odgovara?

- Prema mojim informacijama, taj predmet je formiran samo da bi se zamazala presuda i da bi se pažnja odvukla na drugu stranu. Jer, ako hipotetički uzmemo, zapravo, zdravo za gotovo, teze koje pokušavaju da plasiraju Čedomir Jovanović i ovi njegovi hašišari, pitanje je: kako će pozadinu tog ubistva da istraži neko, ko je na neki način (po lupetanju Čedice), umešan u to ubistvo?! Međutim, to su same gluposti, koje se lansiraju po sistemu “držite lopova”. Zato može da se pita samo: zašto istraga u tom tzv. “Predmetu” nije vođena od samog starta? Nije potrebno mnogo mudrosti da bi se neke stvari isterale na čistac, a posle toga bi mnogo šta bilo jasnije.


Na šta ciljate?

- Na ovo: zašto je sud grčevito izbegavao rekonstrukciju samog ubistva? Utoliko pre što bi posle nje mnogima bila začepljena usta! Ali, sud je bežao od rekonstrukcije kao đavo od krsta! Zato što je i sudijama bilo jasno da rekonstrukcija ruši zvaničnu optužnicu! Da je vlast stvarno bila zainteresovana za rasvetljavanje političke pozadine ubistva Đinđića - istraga bi od starta krenula sasvim drugim pravcem!


OD KOŠTUNICE - NIŠTA


Kojim to drugim pravcem?

- Veoma jednostavnim. Trebalo bi do kraja ispitati mnoge činjenice. Zašto je Vladimir-Beba Popović tražio od Milana Veruovića da zaboravi i ne pominje famozni treći metak? Kome je telefonirao Spasoje Vulović - tadašnji vođa akcije “Meljak”, sada komandant SAJ-a i ko je osoba koja mu je aminovala ili naredila ubistvo Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, koji su u tom trenutku imali status uhapšenih osoba? Zašto za Bagzijem nije bila izdata Interpolova poternica? Kome je bilo u interesu da Bagzi onda ne bude izručen našim pravosudnim organima? Valjalo bi setiti se: on je u Grčkoj proveo više od šest meseci i mnogo se natezalo s njegovim izručenjem Srbiji. A, primera radi, “francuska petorka”, uhapšena zbog falsifikovanih pasoša, bila je izručena posle dva dana. Što znači: Bagzi je, iako optužen za učešće u ubistvu najvišeg državnog funkcionera, “čekao” duže od pola godine!


Šta bi još trebalo proveriti ?

- Mnogo toga! Ko je izvršio strahovit pritisak na sud da se Bagziju da status svedoka saradnika, uprkos tome što on nije rekao ništa što se već do tada nije čulo na suđenju? Tim pre što je dobio status kao ponavljač, iz drugog puta. Dalje, kako je bilo moguće da on bude pušten iz pritvora za slučaj “Limes” ako su, kako sada tvrde, svi odmah znali da je to bio pokušaj ubistva? Šta su nadležni organi uradili za tih dvadeset dana koliko je prošlo od “Limesa”, do 12. marta 2003. da zaštite pokojnog premijera Đinđića?


Je li to, najzad, sve?

- Nije! Ako je tužilac Jovan Prijić raspolagao jakim dokazima - zbog čega su mu bila potrebna čak četiri svedoka saradnika?! Zar jedan, uz sve te “dokaze”, nije bio sasvim dovoljan? Još je puno pitanja na koja bi trebalo pronaći odgovore, ali se očigledno, krenulo sasvim drugim putem. Kao što rekoh: Srbija nije spremna za pravu istinu! To što je tužilac Radovanović naprasno sklonjen na tzv. više radno mesto - samo ukazuje da su moje tvrdnje tačne. Ne menja se konj koji dobija trke i pobeđuje!


Ne potvrđuju li pitanja koja otvarate javno izgovorena očekivanja Čedomira Jovanovića, Rajka Danilovića, Srđe Popovića, Vladimira-Bebe Popovića i drugih: da ste kalkulisali tokom svih procesa, nadajući se da će vas zaštititi premijer Vojislav Koštunica, za čiji ste račun, navodno, izvršili političke likvidacije?

- Prvo, nisam otvarač ili otvaračica usta kao neki! Uvek sam govorio bez dlake na jeziku! A, drugo, pretpostavkama političkih i društvenih pigmeja čija ste imena naveli svaki komentar je izlišan. Ta stara i zla priča da sam se predao zato što sam dobio nekakvu zaštitu od pojedinih političkih struktura - obična je glupost! Pa meni, za ono za šta sam optužen, ne bi mogao da pomogne ni Savet bezbednosti UN! Niti bih ja prihvatio njegova obećanja i zaštitu! Utoliko mi je manje bila potrebna zaštita sitnih mudrosera sa naše političke scene.


Znači, tvrdite da vas niko nije ostavio na cedilu?!

- Upravo tako. Nisam imao nikakav dogovor, niti ičiju zaštitu! Samim tim, mene niko nije ni mogao ostaviti na cedilu! Imao sam dovoljno muda da se predam dobrovoljno. I zato što sam kao vojnik naučen, još u ranoj mladosti, da prihvatim svaku odgovornost. Osim toga, smučilo mi se da više slušam kako blate i moju porodicu i JSO! Najvažnije je, uprkos tome, ipak bilo to što je istina na mojoj strani! I, za razliku od mnogih drugih, ne krijem se iza tuđih skuta i imena. Ja sam svoj na svome. Mogu svakoga, u bilo koje doba, da pogledam u oči. Ma, ne plašim se nikoga, osim Boga i žene!

Nagrada za Miloševića podeljena u vladi i MUP

Među pitanjima Miloradu Ulemeku - čak i da ih je bilo mnogo manje od 400 - svakako su se morala naći i ona koja se tiču „apela” koje mu je u poslednje vreme upućivao bivši ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović i Legijine uloge u hapšenju i izručivanju Hagu Slobodana Miloševića.


Da li ste imali priliku da pročitate sve što je prethodnih nekoliko nedelja, pošto se „dokačio” sa Vladimirom - Bebom Popovićem i Radetom Terzićem, izgovorio i napisao Dušan Mihajlović o pozadini onoga što je prethodilo ubistvu?

- Imao sam, dakako, priliku da pročitam mudroserije gospodina eksministra, koji se dosad nije oglasio samo u Kekecu i Mikijevom almanahu. Sva ostala izdanja je okupirao da bi svojim naricanjem i žalopojkama nas primitivne Srbe naterao da čitamo između redova. Jedan lik je ovde u zatvoru povodom njegove pisanije rekao: „Jebem ti lebarnik, šta je ovo ‘teo da kaže”?! Inače, taj lik je iz njegovog Valjeva.


Da li ste u Mihajlovićevim rečima pronašli nešto važno ili zanimljivo?

- Ništa novo, niti iznenađujuće! Valjda je njegova poruka trebalo da bude: „Beba je najveći kriminalac, Čume i Legija su njegovi poslušnici”. Samo, Čeda Jovanović je bio Valjevčev ljubimac! To je i sam izjavio.


Ali zašto bi Mihajlović izmišljao i podmetao?

- Dule Valjevac želi svima da pokaže kako je jedino on bezgrešno stvorenje koje je u sve zalutalo sasvim slučajno. To je kod njega otprilike to. Ide mu naruku što je „Koraćeva komisija” utvrdila da eksministar tobože nije ništa kriv za sve što se događalo. Tu je najvažnije da je Zare Perika, alijas Peškir, utvrdio da Dule Izviđač nije kriv. Zapravo, gospodin ministar bi da Srbiju prisili da čita „između redova”. Da poveruje kako je za sve kriv nekakav „momenat”. Samo, nešto nisam primetio da se dotični „momenat” pojavio na suđenju i da mu se sudilo!


Za šta, zapravo, krivite Mihajlovića? Aludirate li na njegovu odgovornost, kao ministra policije, za ubistvo Zorana Đinđića?

- Veoma je zanimljiv Mihajlovićev, doduše, krajnje (ne)vešt pokušaj zamene teza. Jer, da otprilike parafraziram, gospodin ministar tvrdi: „Đinđić ne bi bio ubijen, odnosno bio bi danas živ da Dušan Spasojević i Mile Luković Kum nisu 2001. pušteni iz pritvora”. Eto, lupi čovek i osta živ! Ali, tu svoju maglu nikome neće prodati. Kako je umeo Sloba da kaže: „Uspeće mu to malo morgen”! Iskoristiću pero svog advokata da se i direktno obratim gospodinu ministru. I da mu poručim: „Ne, gosn’ ministre, opet ste, kao mnogo puta do sada, lupili glupost. Zoran Đinđić bi danas bio živ da ste vi kao ministar policije radili svoj posao kako treba”!


Možda ga uopšte nećete previše uzbuditi. I za njega ste čovek osuđen na 137 godina zatvora...

- Sigurno neću, ali hoću da Srbija zna da je gospodin eksministar policije imao preča posla od čuvanja Đinđića. Da je morao više da vodi računa o svojim firmama i firmicama, lutrama i lutricama, nego o bezbednosti pokojnog premijera. Uostalom, sve je to Mlađa Dinkić onomad lepo objasnio i prikazao na onim šemama, na konferenciji za štampu, još pre skoro četiri godine. Zato bi gospodinu eksministru bilo najpametnije da se popne u svoju vikendicu i da nastavi da sondira Povlensku maglu iako ona, očigledno, utiče na njegove vidike.


Kakva je bila prava priroda vaših odnosa sa Slobodanom Miloševićem?

- S pokojnim predsednikom Miloševićem nisam imao nikakve odnose. Video sam ga svega tri puta u životu. Svaki put - isključivo službeno. Uprkos tome, poslednjih godina pojavljivale su se spekulacije da sam sa njime, maltene, redovno pio viski i pušio tompus. To su sve podmetanja bolesnih umova koji gaze i preko leševa samo da bi za sebe ostvarili korist.


Kojim povodom ste se sa Miloševićem videli tri puta, kada i gde?

- Prvi put sam ga video u Kuli 1997. godine, kada je došao u posetu JSO. Sledeća dva puta sam ga sreo prilikom dodele odlikovanja u zgradi Predsedništva Srbije. To su bili svi naši susreti. A sreli smo se i one famozne večeri u vili „Mir”.


Socijalisti i njihovi simpatizeri sigurno bi vam postavili i pitanje - ako ste ga prilikom hapšenja (radi izručenja Hagu) nazvali svojim komandantom, u ime čega i u ime kog interesa zemlje ste onda učestvovali u njegovom odvođenju u zatvor?

- Mogao bih i ja da postavim pitanje socijalistima: „Gde ste bili, drugovi socijalisti, te sramotne noći za Srbiju!? Zašto nije došlo desetine hiljada na lice mesta?!”


Kako je proteklo hapšenje?

- I to sa „hapšenjem” je malo izvrnuta teza. Miloševića niko nije hapsio! Napravio je dogovor s onima koji su ga posle izdali! Izdvojio bih posebno Branislava Ivkovića, koji je sa Čedom Jovanovićem bio glavni zaverenik. Uostalom, za to je posle bio nagrađen. Što novčano, što u parlamentu. Ali, to je zanimljiva i dugačka priča, koja je više za knjigu nego za intervjue i novine. Ipak, ta knjiga će svakako biti napisana jednog dana.


Da li su Dušan Spasojević i Mile Luković Kum učestvovali u hapšenju Miloševića i kakvu su ulogu odigrali? Ko ih je za to angažovao i da li su u tome učestvovali i neki drugi ljudi koji se toga danas odriču?

- To je, takođe, još jedna u nizu spekulacija koje lansiraju određeni političko-društveni pigmeji. Jer, koliko se sećam, cela ta „priča” počela je posle onog nesrećnog i tragičnog 12. marta 2003. godine. U cirkusijadi sa „hapšenjem” učestvovala su, nažalost, trideset i dva pripadnika JSO. Ta akcija i spisak učesnika su dokumentovani. Zavedeni su u Službi iliti današnjoj BIA.[ antrfile ]


Kome su takva „lansiranja” potrebna?

- Onima koji su shvatili da od takve priče mogu da profitiraju. I to na štetu pokojnog premijera. Međutim, meni je u toj celoj priči zanimljivo nešto drugo. A to je hoće li ikada doći do suđenja svima koji su te sramne noći bili sa druge strane zida. Ja sam za takvo suđenje spreman. Zato me baš zanima kako je vođena istraga i ko je tu istragu vodio? Pitam se kako je moguće da tokom te istrage, ako je uopšte vođena, nismo saslušani ni ja, kao neko ko je bio vođa te sramne akcije, niti pripadnici JSO koji su u njoj učestvovali?! Jer, ako sam bio prisutan tamo sve vreme, od prve do poslednje sekunde tih dešavanja, onda bi bilo logično da dam iskaz u istrazi povodom tog slučaja. Samo, ni razglednicu mi nisu poslali!


Neki misle da prave istrage o tome verovatno nikada neće ni biti...

- Koliko vidim, ništa još ne može da počne jer su pokretači cele „priče” shvatili da bi na kraju ostali spuštenih gaća. Baš bih voleo da me pozovu kao svedoka! Imao bih štošta da kažem. Mnogima od toga ne bi bilo dobro! Inače, odgovorno tvrdim da Dušan Spasojević i Mile Luković, niti bilo ko drugi van policijsko-bezbednosnih struktura nisu učestvovali u operaciji, niti su bili „na licu mesta” te noći.


Da li su i kome, posle Miloševićevog izručenja, bile podeljene nagrade?

- Da, pare za Miloševićevu glavu su stigle u Srbiju početkom 2002. godine. Podeljene su između pojedinaca iz vlade i MUP-a.


Lucidni ste. Ali, pošto znate da su pare upravo tako podeljene, iako niste bili prisutni, što ste onda tajanstveni?

- Lucidan ili ne, samo govorim ono o čemu imam saznanja.


Ko je iz vlade, a ko iz policije i po koliko dobio? Da li je deo tog novca možda pripao i samom Đinđiću?

- Nisam „držao sveću” kada su se talili.

Pedeset susreta sa Zoranom Đinđićem

Milorad Ulemek Legija nije osuđen samo na 137 godina zatvora već i na - samo desetak kvadratnih metara „slobodnog prostora“ u beogradskom Centralnom zatvoru. A imao je kontakte i susrete sa ličnostima koje su tokom protekle decenije i po uticale na sudbinu Srbije.

Imali ste kao komandant JSO trojicu pretpostavljenih - Jovicu Stanišića, Radeta Markovića i Zorana Mijatovića sa Goranom Petrovićem. Možete li da ih uporedite i otkrijete prirodu svojih odnosa sa svakim od njih ponaosob? Kako vidite njihove međusobne odnose, posebno - odnose između Stanišića i Markovića, kao i uticaj njih četvorice na događaje uoči 5. oktobra 2000. i sve što je potom prethodilo onome što deo političkog spektra uporno naziva „oružanom pobunom JSO“, a i 12. martu 2003?

- Mislim da bi sa današnje tačke gledišta bilo nekorektno upoređivati te ljude. Ipak, evo ponešto. Svi su oni bili na čelu Službe kada je Srbija proživljavala razne teške periode. Stanišić je čovek koji me je primio u Službu i bio mi prvi pretpostavljeni. Sa njime sam imao izuzetno konkretne i profesionalne odnose. Smatram da je prema tom čoveku učinjena velika nepravda, ali tako je to u Srbiji. Dok si potreban i valjaš - dobar si, kad te sažvaću i ispljunu - onda ko te jebe.


Ni Marković nije prošao mnogo bolje, samo što i za njega mnogi misle da je svoju sadašnju sudbinu zaslužio...

- On je prošao slično, a nasledio je Stanišića, kao što se zna, u najtežem momentu u kojem se Srbija nalazila. Pet meseci posle njegovog stupanja na dužnost počeo je rat i on, jednostavno, nije ni imao vremena da upozna Službu. Pogotovo što je došao iz resora Javne bezbednosti. Međutim, i pored toga - pokazao je da je veliki profesionalac i čovek.


Šta znate o odnosima između Stanišića i Slobodana Miloševića?

- O njihovim odnosima ne mogu da kažem ništa. Nismo bili toliko bliski da bi meni poveravali ono što je njih spajalo ili razdvajalo.


A Petrović i Mijatović?

- NJih dvojicu ne poznajem dovoljno, osim što smo imali priliku da sarađujemo u onih nekoliko meseci koliko su nam se putevi ukrstili. Danas vidim da su u stroju sa svim onim dramoserima koji viču: „Ma, ja sam Đinđiću rekao...“ To su sve odreda priče za malu decu. Možda oni to mogu da pričaju široj javnosti i običnim smrtnicima, ali postoje i ljudi koji poznaju skriveniju stranu te „priče“. Pa, bre, sećam se da je Đinđić Petrovića, tog grbavog, izbacio iz svoje kancelarije u stranci kada je ovaj počeo da nešto kevće. I sad on nešto tu kao dramoseriše. Nemojte da me vučete za jezik!


Nije valjda baš sve „kevtanje“?

- Petrović i Mijatović su bili postavljeni da odrade sve prljave poslove DOS-manlija. Uostalom, koliko su valjali, toliko su i trajali! Da li su oni imali nekakav uticaj na dešavanja oko petog oktobra - to ne znam. Ali, što se tiče protesta JSO - Petrović i Mijatović su bili deo uzroka koji su doveli do tog protesta. Zato mogu oni danas da pričaju šta hoće i da se opijaju svojim hvalospevima, ali činjenice govore drugačije. Tada su ispali prave sise! Jer, lagali su za hapšenje braće Banovića, a vidim da lažu i danas. I to debelo! A o svemu što je vezano za nesrećni 12. mart 2003. godine - e, to njih morate da pitate.


Odakle uopšte znate da je Đinđić Petrovića izbacio iz kancelarije ako se s pokojnim premijerom, kao što neki tvrde, niste viđali osim jednom (6. oktobra 2000)?

- To za Petrovića, naprosto, znam. Uostalom, nikada nisam rekao da sam se sa Đinđićem video samo jedanput i to - 6. oktobra 2003 godine. To je bilo prvi put da smo se videli. A susreli smo se ukupno pedesetak puta! Nisam brojao.


Kada ste se upoznali sa Đinđićem i pod kojim okolnostima? Koliko ste se puta i zbog čega sretali posle 5. oktobra 2000, u kakvim ste odnosima bili za vreme 5. oktobra i kasnije? Zbog čega je konkretno došlo do hlađenja vaših odnosa i razlaza?

- S pokojnim premijerom sam se prvi put video, a samim tim i upoznao 6. oktobra 2000. posle ponoći. Taj susret sam više puta do sada i opisivao i objašnjavao. Spekulacije su da smo se sretali pre 5. oktobra, neistine koje su lansirane kasnije. U cilju kompromitacije kako mene, tako i JSO-a. Podmeće se da smo se sreli pre svih tih dešavanja i dogovorili se. A ja se nisam ništa dogovarao ni s kim. Ni pre, ni posle 5. oktobra!


Možete li da detaljnije opišete taj svoj prvi susret sa Đinđićem, bar malo podrobnije nego u Specijalnom sudu?

- Vi, novinari, volite da pomalo gušite, ali dobro. Sreli smo se posle ponoći - na insistiranje i uz posredovanje LJubiše Buhe i Dušana Spasojevića. Taj susret se desio u ulici pored Republičkog parlamenta. Kada sam došao do Ulice narodnog fronta, tu su me sačekali Čume i Dušan, koji su bili naoružani do zuba, i odveli me do džipa u kome se nalazio Đinđić. Tada smo se prvi put videli i upoznali. Ostalo je već istorija.


Kakvi su bili vaši kontakti i odnosi sa Đinđićem posle 6. oktobra kad tako samouvereno govorite da drugi javno lažu kako su mu kao premijeru govorili u oči i ono što nije voleo da čuje? Otkud znate da drugi lažu ili ne lažu?

- Naša viđanja su odmah posle 6. oktobra bila česta. Kasnije se to proredilo. A šta stvarno znam i odakle? Pa, prilikom nekih od tih susreta bio sam u prilici da vidim kakav je bio Đinđićev odnos prema mnogima od ovih što se danas kurče i busaju u grudi, kako su mu govorili ovo i ono.


O kojim ljudima i kakvim „epizodama“ se radi?

- Danas premijer nije živ i ne želim da se stavljam u isti stroj sa jajarama kojima su puna usta Zorana Đinđića. Sada, kad vidim kako neki seru i proseravaju - pričama tipa „Da je mene slušao danas bi bio živ“... - dođe mi da se ispovraćam! Jer, polovina od tih jajara, koje danas grade karijeru preko mrtvih ljudi, pred njim nije smela ni da otvori usta! Ne zato što je Đinđić bio nekakav autokrata, već zbog toga što su se plašili da ne ispadnu glupi, kao što danas ispadaju. Samo ću još reći, moji su odnosi sa Đinđićem bili korektni.

„Polupali par usijanih glava“

Neki Milorada Ulemeka smatraju svojevrsnim herojem 5. oktobra. Neki „Miloševićevim čovekom“ koji je u vreme „demokratske revolucije“ samo mudro taktizirao isključivo u svom interesu. A evo šta sam Legija kaže o tim događajima i svojoj ulozi.


Kakvu ste ulogu vi i JSO imali u događajima od 5. oktobra i onome što im je prethodilo, kao i posle toga?

- Naša uloga je manje-više poznata. Moram, ipak, da naglasim da je često bila preuveličavana. Pričane su razne bajke. Te bajke su opet lansirali oni koji su hteli da od njih profitiraju. Uglavnom su takvi sebi pripisivali zasluge za tobože presudnu ulogu u nekakvim dogovorima sa nama i u stavljanju JSO pod svoju kontrolu. To su sve gluposti. Jedini ko je pred 5. oktobar imao kontrolu nad JSO bila je Služba državne bezbednosti sa Radetom Markovićem na čelu! Sve ostalo su bile samo puste želje pojedinaca.[ antrfile ]


Šta time želite da konkretno kažete?

- JSO za vreme 5. oktobra nije imala nikakvu ulogu! Mi smo u sve to bili uključeni na samom kraju, kada je puč već bio izveden. Ponovo kažem puč, jer ako neko kod nas i dalje misli da je 5. oktobar bio spontano okupljanje naroda - onda je taj obična budala. Tvrdim: to je bio klasičan državni udar!


Nije li ustavna i zakonska obaveza i JSO, kao dela MUP-a Srbije, bila da zajedno sa Vojskom spreči svaki, pa i taj „državni udar“?

- Posle bitke svi su „generali“ i svi se prave pametni. JSO pre svega nije formirana ni opremana ni obučavana da se bakće s javnim redom i mirom. Još manje - da razbija demonstracije ili bilo kakva druga „okupljanja“. U tu priču smo uleteli zato što je kolektivno ludilo bilo zahvatilo ceo sistem. Zato što je dogorelo do nokata.


Miloševićev režim kao da nije ozbiljno ni pokušao da spreči taj „državni udar“...

- Nije ni mogao da se spreči 5. oktobar. To nisu mogli da urade ni JSO, ni MUP, ni Vojska! Tog dana je već bilo kasno. To je trebalo uraditi i sprečiti mnogo ranije. Zbog čega nije - to ne znam. Povodom 5. oktobra sve bezbednosne strukture su podbacile. Danas je sasvim jasno zbog čega. Peta kolona je dobro odradila svoj zadatak.


Zar je moguće da JSO nije imala baš nikakvu ulogu? Zar „uloga“ nije bila i to pojavljivanje na „samom kraju“?

- Kada smo nastupili, imali smo zadatak da pokušamo da izvučemo pripadnike policije koji su bili zarobljeni u Televiziji i Saveznoj skupštini. Međutim, dok smo došli do grada stigle su nove informacije: da je sve u redu i da niko od pripadnika policije nije u opasnosti niti je zarobljen. Da bi se lično uverili u to napravili smo jedan krug oko Televizije i Skupštine, usput polupali par usijanih glava koje nisu htele da nam se sklone sa puta i posle toga se mirno vratili u bazu. To je uglavnom cela priča. Uostalom, da li ste ikada za sve ovo vreme čuli od mene ili bilo kog pripadnika JSO da se hvalio nekim zaslugama u vezi 5. oktobra.


Da li pripadnici specijalnih jedinica po zakonu imaju pravo da „usput polupaju par usijanih glava“? Nije li to ponos na koji nemate pravo?

- Prve usijane glave su imale sreću i dobro su prošle jer kada neko puca na policiju i pri tom otvoreno pokazuje oružje i neće da se skloni sa puta - onda je najbolje što može takvima da se desi da prođu s razlupanim glavama. To nema nikakve veze sa ponosom. To je samo značilo, nemojte da se kurčite da vas ne sameljemo!


Zar 5. oktobra nije bilo nikakvog dogovora u kojem ste učestvovali?

- Jedini dogovor koji je postignut te noći bio je da demonstrantima slučajno ne padne na pamet da kreću na Dedinje. Na policijske i vojne objekte. I taj dogovor je u celini ispoštovan, izuzev incidenta oko Gradskog SUP-a, ali je i to bilo rešeno bez ikakvih posledica. Jednostavno, nisam želeo da se i kod nas dogodi „rumunski scenario“, pa da nam se ceo svet smeje.


Zbog čega je onda sve to bilo obojeno sasvim drugim bojama?

- Posle 5. oktobra su mnogi pokušavali da nas zloupotrebe, hvaleći se kako su baš oni doprineli tome da mi ne intervenišemo. Često sam mogao da čujem: i kako JSO nije udarila na narod, i kako je izdala Slobodana Miloševića, i kako sam ja ispao nekakav heroj. Sve tako bla, bla, bla. Danas mogu samo da kažem - niti sam ja nekakav heroj 5. oktobra, niti smo mi izdali bilo koga, niti smo imali nameru da udarimo po narodu. Tada smo samo radili svoj posao. Ili smo to bar pokušavali.


Moglo bi se zaključiti da je heroj 5. oktobra zapravo bio šef DB Rade Marković, koji nije naredio JSO da krene na narod?

- Ne postoje heroji 5. oktobra. Postoje samo oni koji su bili razumni i oni koji to nisu bili.


Dobro, da ste dobili naredbu da ugušite taj „klasični državni udar“ i da „udarite na narod“ kako biste postupili?

- Takva naredba nikada nije bila izdata. Niti bi je iko izdavao. Niti bih je ja izvršio...

Đinđića nisam viđao u Šilerovoj!

Đinđić i Čeda Jovanović su Dušana Spasojevića i LJubišu Buhu Čumeta zadužili da mi opipaju puls jer se DOS uoči 5. oktobra najviše plašio JSO. Danas se svi koji su dolazili u Šilerovu prave blesavi, posebno Vladimir-Beba Popović i Čeda, a kad je trebalo da se dođe na žurke sa gomilom kurvi i hostesa - onda su bili prvi. Ako mislite da ću vam reći da su dolazili Đinđić i Vilijem Montgomeri - onda moram da vas razočaram[ antrfile ]

Javnost je poslednjih godina posebno kopkalo: ko je sve od političara dolazio u zemunsku Šilerovu ulicu. Evo šta o tome za Glas javnosti i Kurir kaže Milorad Ulemek.


Kako ste se zbližili sa Dušanom Spasojevićem, Miletom Lukovićem Kumom i LJubišom Buhom Čumetom? Kakva je bila prava priroda vaših odnosa sa tom trojicom? Koliko ste puta bili u Šilerovoj pre penzionisanja i posle toga? Da li se nešto i šta u vašim odnosima menjalo uoči 12. marta 2003. godine?

- S njima me je, kako to reče gospodin eks ministar bezgrešni Dušan Mihajlović u svojim feljtonima, zbližio „momenat“ 5. oktobra. Pre toga sam se sa Spasojevićem i Lukovićem znao samo površno. Sa Čumetom se do 5. oktobra uopšte nisam poznavao. Oni su, kako pre 5. oktobra, tako i samog 5. oktobra, imali zadatak da mi se približe zato što se DOS najviše plašio reakcije JSO.


Ko ih je za to angažovao?

- Kasnije sam saznao da su bili poslati ispred pojedinih čelnika tadašnjeg DOS-a. Sa zadatkom da mi opipaju puls...


„Ispred“ kojih čelnika DOS-a?

- Pre svega Zorana Đinđića i Čede Jovanovića.


Šta znate o odnosima Đinđića, Jovanovića, Spasojevića i Mileta Lukovića - Kuma?

- Znam da su ti odnosi uspostavljeni preko Buhe, a opet suštinski preko Dragoljuba Markovića. To je bila ta „surčinska linija“. To se desilo početkom 1999. godine. Kako je to sve išlo do 5. oktobra - ne znam tačno. Pre 5 oktobra, kao i posle, njihova viđanja su učestala. To znam. Jer, recimo, kad god je trebalo da se vidim sa Đinđićem u periodu od 5. oktobra do konstituisanja vlade, svaki put su svi ti sastanci bili zakazivani preko Dušana Spasojevića. I svakom tom susretu su prisustvovali ili Buha ili Spasojević ili obojica. Uz obaveznog Čedu. Imao sam ponekad utisak da se plaše da im nešto ne promakne između mene i Đinđića. Kasnije, kada je Đinđić postao premijer, svi kontakti su išli preko Čede.


Kako su se razvijali vaši odnosi sa Spasojevićem i Lukovićem?

- Priroda naših odnosa, u samom početku bila je prevashodno vezana za događaje oko 5. oktobra. Kasnije je postala službeno-prijateljska. I danas, za razliku od mnogih, ja te naše odnose i poznanstva ne krijem. Kao ni svoje odlaske u Šilerovu koji su bili periodični. Nekad česti, a nekad ne. Ti odnosi ostali su isti do 12. marta, mada sam se tada ređe viđao sa njima jer je Dušan nekoliko meseci pre 12. marta počeo da se iracionalno ponaša.


U kom smislu iracionalno?

- Nepredvidivo, pomalo bahato. Ali, tako to ide kada moć nekome udari u glavu.


Koja vrsta moći: finansijska, politička ili neka druga?

- Ne znam. Nekako, to više nije bio onaj Dušan koga sam poznavao 5. oktobra. Postao je prek, nekako osion. Da li je on stvarno utripovao - da je zaista finansijski ili politički akt ne znam. Uglavnom, tako se ponašao. Meni to nije odgovaralo, pa sam se od njega poslednjih meseci malo udaljio.


U vreme svojih boravaka u Šilerovoj, koga ste sve sretali u tom „tržnom centru“ i kakva je, po vašim saznanjima i proceni, bila priroda odnosa između tih „posetilaca“ i Spasojevića i Lukovića?

- Dolazili su mnogi. A „priroda odnosa“ bila je različita. S nekima čisto prijateljska, s nekima čisto interesna. Ali, nisam ja držao Spasojeviću sveću, niti sam dublje ulazio u to kakvi su odnosi između njega i svih onih koji su tamo dolazili.


S kime je, poimenično, Spasojević imao prijateljske, a sa kim interesne odnose? O kojoj vrsti prijateljstva, odnosno interesa se tu radilo?

- Zaista nisam Dušanu držao sveću pri tim njegovim kontaktima, Nisam, iako mnogi, kako vidim, još imaju predrasudu da smo Dušan i ja bili mnogo bliski i da smo bili „jedno“. To, ipak, nije bilo baš tako.


Dobro, a ko je sve dolazio? Ko i zbog čega danas prikriva svoje veze i kontakte sa Spasojevićem, Buhom i Lukovićem i šta se naknadnim „šminkanjem“ pokušava da zabašuri i postigne?

- Pa, to možete da vidite i sami. Mnogi danas prikrivaju kako svoje poznanstvo sa Spasojevićem i Lukovićem, tako i svoje posete Šilerovoj. U tome prednjače Vladimir Popović i Čedomir Jovanović, alijas Bebica i Čedica. Danas se svi oni prave blesavi, a kad je trebalo da se dođe na žurke sa gomilom kurvi i hostesa-onda su bili prvi! Od njih čovek nije mogao da dođe na red! I tu nema šta da se šminka niti zabašuruje. Sve se to zna, samo što to danas mnoge interesuje jedino radi pravljenja afera, što to služi uglavnom kao municija za blaćenje. Jednostavno, danas nema političke volje ni interesa da se sve to istera na čistac.


Zbog čega nema?

- Srbija nije spremna za punu i pravu istinu o svim tim događajima! Možda će biti jednog dana...


Iako Srbija nije spremna, možete li ipak navesti ime nekog poznatijeg posetioca Šilerove osim Čede i Bebe? Zašto se ustežete?

- Nemam ja tu šta da se ustežem! Ako mislite da ću vam reći da su dolazili Đinđić i bivši američki ambasador Vilijem Montgomeri - onda moram da vas razočaram! Dolazili su mnogi, što za mog prisustva, što u vreme kada ja nisam bio tamo. Uostalom, vidim da ni sud ni tužilaštvo nisu na tome mnogo insistirali. Ni kad su o tome govorili oni koji su u Šilerovoj mnogo više vremena provodili od mene.

U Beogradu postoje ljudi koji su uvereni da su Spasojević i Luković bili povezani sa nekim stranim obaveštajnim službama, koje su i preko njih, u najmanju ruku, mogle da utiču na ponešto od onoga što je prethodilo ubistvu Đinđića. Raspolažete li vi bilo kakvim saznanjima u ovom smislu?

- Takvih saznanja nemam. Oni su imali neku vezu u to vreme prema crnogorskoj službi bezbednosti. Posredno, preko par likova, ali da su imali vezu ili da su bili na vezi sa nekom ozbiljnom stranom službom to ne znam.

Beba i Dule rade za istu službu

Za političke i lične „simpatije“ Vladimira - Bebe Popovića i Dušana Mihajlovića bez preterivanja se može reći da su - obostrane. Milorad Ulemek Legija, međutim, ima političke i lične „račune“ sa obojicom.


Od kada poznajete Vladimira - Bebu Popovića? Kako ste se i pod kojim okolnostima upoznali? Povodom čega ste sve kontaktirali i na čemu sarađivali?

- Popovića sam upoznao dan posle 5. oktobra. Kako i pod kojim okolnostima, više se i ne sećam jer se mnogo šta od tada izdešavalo. Moguće je da smo se prvi put sreli u Skupštini Beograda, a moguće je da je to bilo i u kancelariji Dragoljuba Markovića. Mnogo je bilo dešavanja tih dana, tako da je sa današnje distance teško sve to raspetljati i rekonstruisati. Tada su i svi kontakti bili povodom petooktobarskih događaja.


Kako ste primili procenu eksministra policije Dušana Mihailovića da je Popović pravio „paralelnu vlast“ u Srbiji? A kako tvrdnju iz iskaza Jovice Stanišića u vreme „Sablje“ da je Popović bio povezan sa britanskom službom MI6?

- Kao što neko već reče, mnoge stvari koje je izrekao eksministar Mihajlović istinite su, samo što ih on mudro oblikuje sebi u korist. Uostalom, i on radi za istu službu kao i Popović! Pa zato verujem da je, samim tim, dobro upoznat sa radom kolege. Stanišić je jedan od najobaveštanijih ljudi na ovim prostorima, pa sam uveren: ako iko zna za koju službu je ko radio - onda je on bio taj. Uostalom, to mu je i bio posao.


Smatrate li i vi da se bez rasvetljavanja Popovićeve uloge ne mogu do kraja shvatiti neka zbivanja u Srbiji posle petooktobarske političke promene? Ne bi li to značilo pridavati mu značaj koji nije imao?

- Dok se ne rasvetli Popovićeva uloga tokom poslednjih 15 godina, mnoga pitanja će ostati bez odgovora. Smatram da se to nikada neće desiti jer je Popović bio suviše namazan da bi bio lako raskrinkan. Tome neće ići u prilog ni činjenica da on poseduje mnogo materijala i informacija koje mogu da kompromitiju mnoge iz aktuelne vlasti. Da nije tako, zar bi mu bilo dozvoljeno da ovoliko laje?!


Ko se, po onome što znate, najviše plaši Popovićevih „materijala i informacija“? Zašto to ne biste otkrili, ako zaista znate, bez obzira na strukturu vladajuće političke koalicije u Srbiji?

.
- Plaši ga se većina iz vladajuće strukture. A i još poneko sa strane.


Do danas je ostalo nejasno ko je Dušana Spasojevića i ostale, posle ekstradicije iz Francuske, sačekao na surčinskom aerodromu?

- Pravi odgovor na to Srbiji bi sigurno mogao dati bezgrešni Dušan Mihajlović!


Zašto ga krije? Uostalom, zašto taj odgovor od njega niko ne traži?

- Mogao bi zato što zna celokupnu istinu o tom slučaju! Istina koja bi verovatno iznenadila javnost u Srbiji. A ta istina se od njega ne traži jer bi bila grobar DOS-ove politike iz tog vremena!


Odakle znate da bi Mihajlovićevo otvaranje duše o ovoj temi iznenadilo javnost? Pitaćemo, naravno i njega, ali - šta vi o tome znate ili pretpostavljate?

- Znam poprilično. „Francuska petorka“ nije vraćena zbog falsifikata pasoša ili „otmice Miškovića“. Tu se radilo o njihovom spasavanju jer su bili provaljeni. Kad se bude otkrila prava istina o tome - pašće i mnoge druge „priče“. Pašće i mnoge maske. Ali, to se neće desiti u dogledno vreme jer bi se razotkrila prava „krvna slika“ tadašnje vlasti. A to sigurno ne bi odgovaralo ni ovima koji su sada na vlasti. Zato se i bore grčevito da se što duže održe na vlasti. Da bi mogli da i dalje prikrivaju svinjarije iz prošlosti.


Pojavile su se pretpostavke da je neko iz vrha vlasti namerno signalizirao Francuzima prevremeno hapšenje Spasojevića - da ne bi bio uhapšen s velikom količinom kolumbijskog kokaina već samo zbog falsifikovanog pasoša. Jesu li, prema vašim saznanjima, stvari tako stajale i kome je u Beogradu takvo „spasavanje Spasojevića“ bilo potrebno?
[ antrfile ]

- I tu bi mnoge odgovore mogao da nam da vrli gospodin Mihajlović jer je on bio vođa cele operacije oko izručivanja „francuske petorke“. Naime, po mnogim informacijama i kockicama koje sam uspeo da složim za sve ovo vreme - tadašnja vlast je panično uložila maksimalan napor da ih vrati nazad u zemlju jer se plašila da ne budu provaljeni, da se ne sazna da su spremali uvoz tone kokaina u zemlju. Tone koja je kasnije trebalo da bude prodata širom Evropske unije i ostalih zemalja na našem kontinentu.


Kao da aludirate da je i vrh vlasti bio zainteresovan za tu tonu kokaina, ali da se u poslednjem momentu uplašio i ustuknuo...

- Već tada Đinđićeva vlast je shvatila da su obećanja svetskih moćnika da će dobiti milijarde dolara donacija, koje je navodno trebalo da se sliju u Srbiju, samo prazna priča. Tek šargarepa na kraju štapa. Zato je pokušavala da pribegne i nekim „alternativnim metodama“. Novac joj je bio očajnički potreban da bi mogla da opstane. To je trebalo da bude jedna od „operacija spasavanja“, ali se izjalovila. To me i ne čudi mnogo, s obzirom na to kakvi su likovi tada vodili zemlju. Drugačije nije ni moglo da bude. I moja sadašnja saznanja potvrđuju da su Spasojević i njegovo društvo tada morali da budu spaseni, odnosno vraćeni u zemlju radi spasavanja vlasti!


Odakle za to znate ako sami u tome niste učestvovali?

- Celu tu „operaciju“, naravno, pratila je Služba koja je znala i ko je „vodio“ poslove sa naftom, cigaretama, alkoholom. Sve je to i zvanično zavedeno. Posle smene Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, novo rukovodstvo Službe je neke stvari pokušalo da izvede na čistac i tada je nastala panika. Sećam se da je dosta puta intervenisao Zorana Janjušević i da su i Milorad Bracanović i Andreja Savić naglo ućutali o tome. Posle je, naravno, usledila osveta. Zar stvarno mislite da su oni smenjeni iz razloga koje smo mogli da čujemo tokom ovih poslednjih godina? Ma dajte! NJih dvojica su smenjeni zato što su „nanjušili“ brod koji je oko Nove godine 2002-2003 trebalo da pristane u Crnoj Gori. To nije bio brod u kome su se nalazile samo banane iz Kolumbije.


Sada niko i ne pokušava da istražuje u tom pravcu. To nije slučajno?

- Mnogo šta biste bolje razumeli da ste mogli da imate izveštaj Francuske obaveštajne službe po nazivom „Sultan“. Tu sve piše crno na belo. Ali, i ta, kao i mnoga druga dešavanja pre su za knjigu nego za novine. Da bi se sve to kako valja shvatilo - potreban je mnogo širi opis događaja i relacija između određenih ljudi.


Kurir je letos objavio delove izveštaja Francuske obaveštajne službe o operaciji „Sultan“. Kako ste ih vi shvatili i imate li bar neka pojašnjenja?

- To što je Kurir objavio - samo je mrvica tog izveštaja! Imao sam prilike da pročitam kompletan izveštaj. Sve sa zaključcima. O tome ne mogu da pričam jer sam se obavezao na čuvanje tajne ljudima koji su bili voljni da me s njim upoznaju. Mogu samo da kažem da je bilo dobre volje - ljudi koji su taj izveštaj radili bili su spremni da dođu u Srbiju. Međutim, niko nije bio za to zainteresovan.

Imaću sta da kažem o otmici Miškovića!

Teme - ko koga i zašto prisluškuje, a ko stoji iza otmica i reketiranja u dogledno vreme ostaće aktuelne u Srbiji. Nisu ad akta ni takva „događanja“ iz bliske prošlosti.


Postoje spekulacije da su neki uticajni ljudi iz Đinđićeve vlade, pri tom su bili apostrofirani Vladimir-Beba Popović i bivši premijerov savetnik za bezbednost Zoran Janjušević, dolazili u „centar za prisluškivanje“ RDB MUP Srbije i navodno se, uslovno rečeno, koristili njegovim mogućnostima. Da li je to tačno?

- Tako je bilo! I jedan i drugi su se koristili uslugama Beogradskog centra za prisluškivanje. Pokušali su oni da uđu i u Sedmu upravu, ali im to Milorad Bracanović nije dozvoljavao. To je i bio jedan od razloga za njegov kasniji progon.


O čemu se konkretno radilo i kako je bilo moguće?

- Prvo da kažem da Bracanović Bebi i Janjuševiću, nažalost, nije mnogo zasmetao jer su im u Beogradskom centru sva vrata bila otvorena. Kako i ne bi kad je tu pravi gazda bio Zoran Mijatović! Zato je i vraćen u Službu. Da bude poslušnik, mada danas možemo da vidimo kako kroz svoje knjige pokušava da ispriča sasvim drugu pričicu. Ali, džaba se upinje! Premnogo ljudi zna istinu.


Odakle znate sve to, ko vas je tako dobro obavestio? Bracanović ili neko drugi? Možete li, u vezi sa ovim, nešto reći o „bici za razvodnike“ do koje je došlo posle 5. oktobra?

- Bio sam direktno uključen u te „priče“. Tada sam još bio u Službi, pa su me likovi iz DOS-a svaki dan smarali pričama: kako uraditi ovo, kako ono, koga postaviti ovde, a koga onde...


Nije li sve, možda, rađeno iza leđa predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića?

- Da li je bilo iza leđa ili nije - ne znam pouzdano. Ali, suština je u tome što nije bilo nikakve bitke. Razvodnici su, naprosto, bili preuzeti i preusmereni na „slušanje“ za potrebe tadašnje vlasti.


Jedno vreme se govorkalo da je Vladimir-Beba Popović, navodno, imao i neki svoj „prislušni centar“...

- Kada su Mijatović i Petrović bili smenjeni, Beba i njegova ekipa su stvarno formirali svoj privatni prislušni centar. Zato što više nisu mogli da imaju takav lak i ležeran pristup u Službu. To je osnovni razlog što su bile plasirane priče kako su Bracanović i Andreja Savić tobože bili postavljeni na moje insistiranje i pod nekakvim pretnjama. To, naravno, uopšte nije tačno. Zna se ko postavlja načelnike Službe. Uostalom, da nije bilo tako - posvedočio je i eks ministar policije vrli Dušan Mihajlović.


Uprkos svemu što tvrdite, ta „priča“ ne umire!

- Ta priča se i dalje uporno lansira od strane kompleksaša Bebe Popovića. Iz čiste sujete. S namerom da se osveti Bracanoviću koji je bio i ostao profesionalac.


U ovo vam neki sigurno neće poverovati. Zbog čega je Bebi bio potreban prislušni centar? Da li je bio potreban samo njemu? Da li je Đinđić za njega uopšte znao? Ako je Beba imao ceo prislušni centar, onda su za njega i „Služba“ i Đinđić morali da znaju...

- Beba i njegovi su prisluškivali svoje političke protivnike i uspešne biznismene, koje su kasnije raznoraznim informacijama reketirali. To je najbednije u celoj toj priči.


Koga su sve prisluškivali, koga su reketirali?

- Sećate li se afere sa Vukom Obradovićem? E, pa, ona je bila iskonstruisana u jednom od tih centara. Pomoću informacija koje su dobijene prisluškivanjem. A ima još mnogo takvih stvari ...


Ko je još bio na takvom „nišanu“? Zašto govorite o „centrima“? Koliko ih je bilo i gde su se nalazili?

- Mnogi su tada bila na meti. Mnogi! Postojala su najmanje dva takva centra! Jedan mobilni i jedan stacionarni.[ antrfile ]


Koliko su tačna nagađanja da su ti „privatni centri“ služili za prisluškivanje i Vojislava Koštunice i generala Nebojše Pavkovića? Da li je, možda, među prisluškivanima bio i Miroslav Mišković?

- Kada imate prislušni centar, onda se ne gadite prisluškivanja bilo koga. Kada su Koštunica i njegovi izbačeni iz Skupštine Srbije počeli su intenzivnije da prate delovanje DSS-a. Zanimalo ih je: kakve će Koštunica i njegovi kontramere da preduzmu. Što se tiče Pavkovića, njega je prisluškivala Služba. Kao što je Vojna obaveštajna prisluškivala Službu. Ne verujem da su mogli da ga prisluškuju privatno jer je njega kontraobaveštajno ipak „pokrivala“ Vojska. Sumnjam da je Beba bio u stanju da njima mogao parira.


Kako su stvari stajale sa Miškovićem?

- NJega verovatno i dan-danas prisluškuju. Ne zaboravite da svaka služba razmišlja po sistemu: „Družba je družba, a služba je služba“.


Sve se to, ako je tačno, nije moglo raditi iza leđa predsednika vlade. Osim ako je već tada postojala Popovićeva „paralelna vlast“ o kojoj piše Dušan Mihajlović...

- Ponavljam: zaista nisam siguran da li su, ili nisu, radili iza leđa pokojnom premijeru. Nisam, mada je bilo i dosta informacija da su „rezultati“ išli i Đinđiću na sto.


Kakva su u ono vreme, kada se sve to događalo, bila vaša saznanja o otmicama Milije Babovića, Miroslava Miškovića i maloletnog sina Slobodana i Fahrete Živojinović, a šta o tim događajima znate danas?

- O pomenutim krivičnim delima ne bih trenutno govorio ništa. Zato što u Posebnom odeljenju još traje postupak u kome sam optužen za neka od tih dela. Dakle: dok se suđenje ne završi, ne bih o tome ništa. Za razliku od mnogih, koji svojim komentarima i analizama krše sve moguće kodekse, ja ću ispoštovati sud i dok se suđenje ne završi - neću komentarisati dela za koja mi se sudi. Jedino što mogu da kažem jeste: otmica sina porodice Živojinović tada je bila tabu tema, a koliko vidim - tabu je i danas.


Gone vas „samo“ za otmicu Babovića, zašto onda ne razotkrijete - ukoliko znate - pravu prirodu otmica Miškovića i sina Lepe Brene i Bobe Živojinovića? Znate li išta o tome kuda su i kome otišle ogromne pare od tih kidnapovanja?

- Čekam da budem pozvan za novo suđenje povodom otmice gospodina Miškovića. Mada, to suđenje nikako da počne. Tamo ću reći sve što znam o tom slučaju! Što se tiče otmice sina porodice Živojinović, opet kažem: to je i danas tabu tema. Da znam bilo šta rekao bih bez pardona. Bez obzira na koga se odnosi. Jer, onaj ko otima decu taj je obična jajara i psihopata. I sam sam otac četvoro dece i mogu da zamislim kako su se ti ljudi osećali dok se nije završilo. Za takve likove ne bih imao nikakve milosti. Bilo bi: po kratkom postupku.

U Budvi je pucao "strani faktor"

Kao i o svemu ostalom za šta je optužen i osuđen, Milorad Ulemek ima svoju verziju i za pokušaj ubistva lidera SPO Vuka Draškovića u Budvi. Ali, slučajno ili ne, nije odgovorio na dva pitanja.

Kako je bilo moguće da strelac kakav je Branko Berček sa malog rastojanja promaši sa svih osam metaka? I, nije li možda baš od Legije dobio naredbu da namerno promaši, ako nije - nije onda neko drugi preko Berčeka na taj način organizovao „provokaciju“?

Pošto ste pravosnažno osuđeni kao organizator pokušaja ubistva Vuka Draškovića u Budvi, imate li o tom, po mnogo čemu čudnom događaju, dodatna ili saznanja koja tokom suđenja, iz nekih razloga, niste hteli da izgovorite? Je li istina da je toga dana crnogorska vlast prvi put povukla obezbeđenje Draškovićeve kuće, a davala mu pratnju za plažu?

- To je bio zaista veoma čudan događaj. Mi smo na samom suđenju pokušali da izvedemo gomilu dokaza koji su mogli značajno da poljuljaju optužnicu. Međutim, Sud je ostao gluv za naše predloge. Zato što su, po tumačenju Suda, bili „neosnovani“!? Time je taj Sud već tada pokazao svoje pravo lice. Jer, kako je Sud mogao da zna šta je osnovano a šta ne ako dokazi nisu bili izvedeni?!


Ako ste u pravu, onda je to bilo imitacija pravog suđenja...

- Bilo je to jedno zaista mučno i neprijatno suđenje, pošto je sudsko veće zapravo bilo produžena ruka tužilaštva. Svi su se očajnički trudili da nam uskrate puno pravo na odbranu. Mi optuženi smo u sudnici sedeli kao zamorčići!


Šta sve s tim procesom nije bilo u redu? Zašto tvrdite da ni dokazi nisu bili izvedeni? Ako je na Draškovića pucao Branko Berček, kako je bilo moguće da takav specijalac promaši sa osam metaka, pa još sa rastojanja manjeg od pet metara? Da li je Berček od vas dobio naredbu da namerno promaši i zbog čega, ili je neko drugi preko njega na taj način organizovao „provokaciju“?

- Evo samo nekoliko primera šta nije bilo u redu. Na rukavicama koje je, po optužnici, nosio Berček pronađeni su određeni materijalni tragovi. Pre svega DNK, trag koji ne može da se isfolira. A kada je utvrđeno da to nije DNK Berčeka - njegova odbrana je predložila da se Berčeku uzme DNK i uporedi sa tragom nađenim na rukavici. Sud je, međutim, taj predlog odbio kao neosnovan! Dalje, imamo slučaj sa živim svedocima koji su na prvom saslušanju prepoznali sasvim druga lica. I to - bez greške! Nije bilo nikakve nedoumice! Predložili smo da se i oni pozovu. Ali, i to je bilo „neosnovano“!


Koga su prepoznali „živi svedoci“? Kakve su bile posledice tog prepoznavanja?

- Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma. Postoje izjave pomenutih svedoka o tome. Ako u međuvremenu i one nisu izgubljene kao mnogi drugi „dokazi“.


Da li je to bilo sve?

- Nažalost, ne. Tvrdili smo da su tih dana u Budvi bili sasvim drugi ljudi. Sa sasvim drugim zadatkom. Kada su „vojna lica“ na totalno nezakonit način izvela prepoznavanje optuženih - koje nisu prepoznali (!) - tražili smo od Suda da ta ista „vojna lica“ izvedu prepoznavanje trojice pripadnika JSO (?) koji su zaista tih dana bili u Crnoj Gori. Sud je i to odbio kao neosnovano! Pa, gde je tu pravedno i fer suđenje?!


Pokušavate li vi to da dokažete da je suđenje bilo potpuno neregularno i farsa?

- Da, s puno razloga. Postoji još mnoštvo materijalnih dokaza koji ruše optužnicu. Što je najstrašnije, Sud je izveo gomilu „dokaza“ koji ne postoje! Kada smo pitali - gde su ti dokazi? - rečeno nam je da ne postoje jer su uništeni!


Ako je Berček imao nalog da zaista ubije Draškovića, zašto ste mu za neobavljen posao, po presudi, navodno platili 20.000 maraka?

- Priča o tim silnim markama je čista izmišljotina plasirana preko lažnih izjava pojedinih optuženih koji su bili dovoljno naivni da poveruju u mahinacije tužilaštava da bi od nas napravili kriminalnu grupu. Mi iz JSO to nismo bili, a ako nema kriminalne grupe - ne može biti ni Specijalnog suda. A ako nema Specijalnog suda - onda nema ni svedoka saradnika. Sve tako u krug. Da bi nam podmetnuli!


Ako niste vi organizovali „Budvu“, ko je to, prema vašem mišljenju, režirao i zašto?

- Kada bi se pažljivo analizirala politička situacija iz tog vremena, lako bi se utvrdilo da je Milošević imao najmanje interesa da s političke scene skloni Vuka Draškovića. Pogotovo fizičkom likvidacijom...


Kome je to onda bilo u interesu i zašto je to podmetnuto baš vama iz JSO?

- Prvo bi trebalo analizirati ko je u to vreme bio Vuk Drašković. Jer, opšte je poznato da je njegov tadašnji politički uticaj u opoziciji bio minimalan. Zar nije on svaki put bojkotovao i na neki način sabotirao svojim delovanjem sve napore opozicije? Nije li od tog i takvog njegovog delovanja sam Milošević imao najviše koristi? Nisu li u to vreme pokojni Zoran Đinđić i Drašković bili najveći politički protivnici?


Želite li da kažete kako je možda Đinđić imao veći motiv da se ukloni Drašković?

- Dotle ne bih išao, ali ne bih ni potpuno isključio! Setite se samo svih javnih pljuvačina između njih dvojice. I u vezi sa ovim, opet moram da ponovim ono što sam već iks puta rekao: Vuk Drašković je bio omiljena politička pudlica Slobodana Miloševića. Preko njega je Milošević ostvario skoro sve svoje izborne pobede. To što se danas Vuk predstavlja kao najveći opozicionar iz tog vremena - priča je za malu decu! Uostalom, gde je danas SPO kao stranka? Takvi kao on bili su bez Miloševića potpuno marginalni. Oni su postojali zahvaljujući Miloševiću. On se sa njima igrao kao mačka sa miševima. Kad je mačka otišla, miševi su izašli iz svojih rupa.[ antrfile ]


Niste odgovorili na pitanje kome je pucanje na Draškovića bilo u interesu?

- Stranom faktoru! Taj „faktor“ je pažljivo pratio i analizirao političku scenu u Srbiji i lako su „sabrali“ neke stvari!


Kako ćete, hoćete li uopšte moći - čak i ako je tačna - da dokažete svoju tvrdnju da Drašković uopšte nije bio praćen zato što je DB spremala njegovu likvidaciju, već navodno zato što se viđao ili trebalo da vidi sa stranim „diplomatama“ koji su u stvari bili špijuni? Da li je u Srbiji - pogotovo posle „epizode“ sa generalom Momčilom Perišićem i prvim čovekom CIA u Beogradu Džonom Nejborom - takvo nešto više uopšte dokazivo?

- Kao što sam već rekao, pri ovakvoj vladajućoj garnituri, gde pravda i istina političarima služe samo za foliranje, teško da se može bilo šta dokazati. Ali, to će se dokazati! A i to zašto Služba i danas mora da ostane „crna vrana“. Da li stvarno mislite da specijalne službe tako rade da prate nekog do pred sam atentat, pa onda pokušaju da ga izvrše svojim kamionom - kao što se tvrdi da je bilo na Ibarskoj magistrali - i sa sve službenim tablicama koje ostave na licu mesta?! Ma dajte, molim vas!


Dobro, ali kako su stvari stajale sa praćenjem Draškovića?

- Pa, opšte je poznato da je Vuk Drašković praćen još od onog čuvenog 9. marta kad je navukao narod da dobije batine. On je očiti primer subverzivnih delatnosti i defetizma protiv svoje rođene zemlje. Uostalom, to je nastavio da radi i dok je bio ministar „vanjskih poslova“. Nastavio je da bude prostitutka stranih interesa. Zato sad i piše knjigu u kojoj će pokušati da se opere za sve one svinjarije koje je radio. Šešelj je u Hagu zbog nekakvog verbalnog delikta, a Vuka, koji je bio spreman da seče ruke i pozivao na onim svojim mitinzima na bratoubistvo, niko ne dira. On i danas može slobodno da se proserava o nekakvim svojim ulogama. Doduše, od kako je pukao na izborima - nešto ga više i ne viđam da laje. To je prepustio baba Dani!

I Zoran Đinđić nameštao “Ibarsku”

Legija ima, naravno, i svoju verziju zločina na Ibarskoj magistrali. Samo, pitanje je može li ona i za koliko „pomeriti“ išta krupno u optužnici.


Imate li svoju „rekonstrukciju“ događaja u Budvi?

- Po mome, stvari su se razvijale ovako. Dolazi do pokušaja atentata. Policija hapsi Spasovjevića i Lukovića. Određeni svedoci ih prepoznaju da su viđeni blizu lica mesta, a i u stanu Vladimira Jovanovića Japanca. Crnogorska policija hapsi i njega i on daje opširnu izjavu o celom tom događaju. NJih dvojicu puštaju, Japanac ostaje u Spužu. U Srbiji policija raspisuje poternice za njima dvojicom. Dešava se 5. oktobar, poternice se ukidaju. Oni, jedan po jedan, odlaze u Crnu Goru, gde borave po 24 sata. Sve vreme pod obezbeđenjem crnogorske službe bezbednosti. Ubrzo se vraćaju u Srbiju čisti za Budvu.


Kako su onda nestale zasluge i veze koje su Spasojevića i Lukovića spasle posle Pariza i učinile „čistim za Budvu“?

- Od leta 2000. godine, pa do vanrednog stanja, istraga za Budvu je mirovala. Tek u „Sablji“ sve se odjednom odnekud zna i sve više nije čisto. Međutim, zašto nikakva istraga nije bila pokrenuta u leto 2002. godine? Pošto su svi pripadnici Vojske koji su svedočili i na samom suđenju dali izjave još 2002. godine, ko je te izjave krio i gurao pod tepih? Kako je moguće da u Japančevom stanu nisu pronađeni nikakvi tragovi ni otisci Spasojevića i Lukovića ako drugi dokazi potvrđuju da su oni tamo boravili nekoliko dana?


Zameriće vam - pitanja, samo pitanja...

- Bez pitanja, nažalost, ne može. Jer, kako je moguće, ako su trojica pripadnika iz JSO-a po optužnici boravili u tom stanu pet dana, da nije pronađen ni jedan jedini trag?! Kako je moguće da postoji samo po jedan otisak od sve trojice na tri različita predmeta i to sva tri pokretna? Zašto ti predmeti više ne postoje? Zašto je policija navela da su ti predmeti fotografisani, a fotografije ne postoje?


Zašto sud i država beže od svih tih pitanja?

- To i jeste ključno pitanje. A ko koga i zašto j... u celoj toj priči - neka čitaoci zaključe sami.


Kako je došlo do toga da za „Budvu“ crnogorska policija odmah uhapsi Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma, pa da ih ubrzo pusti? Da li je taj deo istrage vodila supruga crnogorskog predsednika Filipa Vujanovića i ko je?

- To smo i mi tokom samog suđenja pokušali da isteramo na čistac. Sud je, međutim, i taj proglasio za tobože neosnovan. Formalno, obrazloženje je bilo: to bi samo odugovlačilo postupak!!! I to je sud! Neverovatno, ali istinito. Jedan od razloga što su Spasojević i Luković bili ubijeni u Meljaku je što su obojica mnogo znali i o tom famoznom pokušaju atentata na Draškovića. Oni, jednostavno, nisu imali šansu da prežive. Pored svega ostalog, njihov maler je što su mnogo znali o prljavim rabotama pojedinaca iz tadašnje vlasti.


Kako znate da su bili malerozni, jeste li lično učestvovali u „prljavim rabotama“ koje pominjete, ili ste ih gledali sa strane?

- U nekima da, u nekima ne.


Dobro, a kakvu ulogu je odigrala supruga predsednika Crne Gore Filipa Vujanovića?

- Sudija Vujanovićeva je izašla na „lice mesta“ radi uviđaja. Tri dana posle toga je sklonjena s tog slučaja.


Ima li „Budva“ skrivenu pozadinu?

- Povodom „Budve“ se postavlja mnoštvo pitanja, uključujući i najčudnije: Ko je baš to veče ukinuo obezbeđenje Vuku Draškoviću? Sigurno nije Sloba zvao Mila Đukanovića da ga zamoli za takvu malu uslugu. Zna se ko je u to vreme bio dobar sa Milom Đukanovićem.


Kao da opet aludirate na Zorana Đinđića...

- Ne aludiram ja ni na koga, ali vidim kako se kockice same sklapaju. Hoću jedino da kažem da su sve bitne okolnosti - ili pogrešno utvrđene ili su ostale potpuno neutvrđene! Sve na šta ukazujem su neoborive činjenice čija analiza nije bila dozvoljena tokom suđenja. Uostalom, sa „Budvom“ se dogodilo isto kao na suđenju za ubistvo Đinđića. Kada su sudije videle da je đavo odneo šalu i da izvođenjem naših dokaza može biti poljuljana optužnica - sve je bilo prelomljeno preko kolena. Iz istih razloga, sudu je trebalo šest meseci da za „Budvu“ i „slučaj Stambolić“ napiše pismeni otpravak presude. Trebalo je svu tu gomilu gluposti obrazložiti.


Osuđeni ste i za četvorostruko ubistvo članova SPO na Ibarskoj magistrali i istovremeni pokušaj ubistva Draškovića. Da li bi na presudu Vrhovnog suda Srbije, po vašem mišljenju, uticalo veštačenje dometa mobilne telefonije za dan zločina jer su vaši branioci tvrdili da je taj deo Ibarske u „džepu“ koji je isključivao mogućnost da pošaljete signal-nalog Berčeku?

- Cela nameštaljka sa Ibarskom je puna rupa i raznih nebuloza. Ceo taj proces zato i traje već sedmu godinu. To je klasično silovanje svih učesnika u postupku, a po medijima vlada neka vrsta histerije. Godinama se priča kako su tu svi dokazi jasni, a presude nema jer ne postoje dokazi za koje bi mogli da se uhvate. Otkud dokazi kad je sve iskonstruisano zarad bolesnih ciljeva tadašnje vlasti.


Možemo li vam verovati, čak i ako ponudite nešto realno, s obzirom na to da ste priznali da ste februara 2001. sa tadašnjim načelnikom RDB Goranom Petrovićem i Zoranom Mijatovićem učestvovali u montiranju stvari oko zločina na Ibarskoj magistrali? Kako ćete dokazati da je Zoran Mijatović prekinuo istragu koju je vodio „Poskok“ i „uzeo sve materijale, govoreći da ga nije briga ko je vozio kamion“?

- Nismo samo mi učestvovali u tom montiranju! Na taj glupi potez sam pristao tek posle razgovora sa pokojnim premijerom Zoranom Đinđićem. Nemojte zaboraviti da je u tome učestvovao i tadašnji beogradski okružni tužilac Rade Terzić, koji je uobličio krajnju optužnicu. Za to postoji niz veoma očiglednih dokaza. Postoje i svedoci koji su o tome, doduše stidljivo, povremeno govorili.


Uprkos tome, ko će vam poverovati da je tadašnja RDB sa nekim skrivenim planom preuzela „Ibarsku“ od zakonski jedino nadležne Javne bezbednosti“? O čemu se tu radilo i po čijem, možda, migu?

- Ako nije bilo ovako, zašto je onda tadašnja Služba naprečac uzela istragu pod svoje od Javne bezbednosti?! Pitanje je, u tom slučaju, takođe: Kako je bilo moguće da se tužilaštvo u to vreme zadovolji sa tako tankom pričom? Zbog čega sud nije pitao Zorana Mijatovića kada je svedočio šta je hteo da kaže kada je izjavio da njega ne zanima ko je vozio kamion!?


Kako je to Terzić montirao „Ibarsku“? Odakle znate da je to urađeno u dogovoru sa Đinđićem i šefovima Službe?

- Pa jeste tako bilo. Ali, izgleda da mnogima više odgovara da koriste silu nego pravo.[ antrfile ]


Tvrdite da je „Ibarska“ nameštaljka. Ako jeste - onda u njoj, na neki način, učestvuje i današnja vlast. Ali, šta će to današnjoj vlasti?

- To ne znam. Mislim da u tom predmetu nijedna od strana u postupku nema u „džepu“ ništa. Svi se vrtimo u jednom začaranom krugu. Kao u vrzinom kolu. Problem je što sud jednostavno ne želi da sagleda ni činjenice ni dokaze koje smo mi predstavili jer se današnje sudije više plaše da ne budu kritikovane u javnosti od pojedinaca, nego što se plaše da prekrše zakon! Važnija im je fotelja od istine i pravde. Evo samo nekoliko primera sa kakvim smo se sve totalnim nebulozama susretali tokom suđenja. Jedna od njih je i ono o dometu mobilne telefonije. Jer, iako je Vrhovni sud naložio da se to ponovo ispita, pošto je veštačenjem utvrđeno da na većem delu te trase u to vreme nije bilo signala, što je bilo potvrđeno i od mnogih svedoka, sud na ponovljenom suđenju to nije uradio!


Zbog čega?

- Zato što je u međuvremenu veštak preminuo! Upravo tako, a ja sad treba na robiju da odem zbog toga što sud nije hteo da angažuje novog veštaka. Kada smo na tome insistirali, opet smo dobili obrazloženje da je naš predlog neosnovan?!

Mira nije ubila Slavka Ćuruviju

Ubistvo Slavka Ćuruvije - vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina - enigma je sve do danas. Milorad Ulemek ima svoje viđenje i o tom zločinu.


Tokom suđenja uporno ste poricali učešće u likvidaciji Ivana Stambolića, organizaciju zločina na Ibarskoj magistrali i odgovornost za pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi. Imate li neki zaista novi, do sada nepoznati materijalni, ili neki drugi dokaz koji bi potvrdio vašu odbranu pred sudijama?

- Tokom suđenja sam pokušao da kažem istinu koja, nažalost, tek sada stidljivo i polako izlazi na videlo. Međutim, očigledno je da istina nikoga ne zanima. Iako sam dokazivao - kako činjenično, tako i materijalno - da nisam učestvovao u tim zločinima, to nije nikoga zanimalo. Ni tada, a koliko vidim - ni danas.


Predsednik nadležnog veća Vrhovnog suda, Milena Inić- Drecun, svojom ostavkom je pokazala celoj javnosti da je nekome, ipak, stalo!

- To i jeste tužno da ne kažem jadno u celoj stvari. Zar ona jedna mora - podnošenjem ostavke - da spasava kako svoj tako i obraz i čast pravosuđa u kojem, očigledno, sede sve sami mumificirani poslušnici?! Jebeš takav sud, a i državu, koja sudi po dvostrukim aršinima. Očigledno je da u ovoj državi sud primenjuje jedna pravila kada su pripadnici JSO u pitanju, a neka sasvim druga kada su drugi ljudi u pitanju.


Ako je tako, onda ćete uzalud ići na vanredni pravni lek protiv pravosnažne presude Vrhovnog suda...

- Istina ipak počinje da curi i da se probija napolje iz zakulisnih konstrukcija. Iz kuloara polako izlazi na videlo. Uprkos tome što i danas gotovo svi i dalje ćute kao pičke. Zato što i jesu pičke.


Kako komentarišete tvrdnju Danice Drašković da je sudija Ivić-Drecun ucenjena od strane „Službe“ i da su njene izjave, koje su se pojavile po medijima, davane po nalogu, zna se koje „Službe“?

- Baba Dana ne bi bila baba Dana kad ne bi davala izjave tog tipa. Očigledno je fascinirana Službom. Izgleda da je ipak trebalo da je puste da bude malo na čelu BIA! Možda bi to pomoglo da malo izleči svoje komplekse. Ovako, ona sada tek povremeno izađe iz mišje rupe. Zapljuje po svima, ali sa efektom po onoj narodnoj „psi laju karavani prolaze“. Ali dobro, razumem je, klimaks je čudo.


Ona i Vuk Drašković imaju svoj pogled na „Ibarsku“, svoju argumentaciju. I imaju pravo na to...

- To je u redu, ali ta njihova argumentacija umnogome ne drži vodu. Srbija je u takvom stanju da bi me čudilo da se povodom gesta Milene Inić-Drecun - našlo više ljudi koji su rekli: svaka čast sudija, tako se brani obraz i čast profesije! Ja sam uvek govorio da za hrabra dela treba imati muda. Ali, evo: gospođa Drecun me je demantovala. Jedna žena je lupila šamar celom sistemu. Mogu samo da kažem: svaka čast!


Izlažete se prigovoru, verovatno ne samo Draškovića, da pokušavate da izbegnete odgovornost...

- U redu, ali zašto je onda započeto drugo suđenje u kome sam ja i dalje imao ulogu svedoka, uprkos tome što je tada uveliko postojala ona čuvena „izjava“ u kojoj me terete za ceo taj cirkus?! Postao sam sa drugima odjednom optuženi i naprasno smo ubačeni u ceo postupak koji je pokrenut na veoma čudan način, da bi onda počeo ispočetka. A i da ne govorim o tome da protiv mene ni na tom suđenju nije iznetnijedan konkretan materijalni dokaz! Ni jedan jedini!


Zbog čega tvrdite da je sve počelo sa ubistvom Ćuruvije?

- Zašto je on ubijen baš na Vaskrs? Samo zato da bi se posle reklo: „Evo, crveni ubijaju na najveći hrišćanski praznik, ništa im nije sveto“. Međutim, ta im se stvar izjalovila. Ubistvo Ćuruvije nije podiglo opoziciju i narodne mase protiv Miloševića. Malo su se režiseri preračunali! Zaboravili su da je tada trajao rat i da će se ta vest „izgubiti“ u mnoštvu drugih. Pola opozicije je tada pobeglo u inostranstvo, odakle su zdušno navijali da se bombardovanje nastavi. Što žešće - to bolje. Da skratim, danas je za to ubistvo optužena Služba, doduše samo medijski, ali to je i bio prvobitni cilj mozgova cele te operacije.


Od „Službe“ su mnogo gore prošli neki drugi...

- Da. Kao glavni nalogodavac je označena Mira Marković. Pazite, ne Slobodan Milošević nego Mira Marković! Ni to nije slučajno. Jer, ko bi mogao da poveruje u to da je Milošević dao nalog da se ubije neki novinarčić, kada je u to vreme vladalo ratno stanje?!


Slavko Ćuruvija nije bio nikakav novinarčić!

- Nisam hteo da ga uvredim. Ne, samo sam hteo da kažem da je Milošević mogao da Ćuruviju skloni sa scene na hiljadu drugih načina. I to zakonski! U ratnom stanju, mogao je da ga strpa u zatvor i da do kraja rata ne vidi ni sunca ni meseca. I, stvar bi bila rešena! Zato je i bila pronađena „alternativa“ u Miri Marković. Jer, ona i Ćuruvija su bili kućni prijatelji. Tu su bile kućne čajanke i na kraju - ispraćaj sa suzama. Posle navodne svađe...


Ali, tu ništa nije jasno ni o ulozi „Službe“!

- Služba, koja u vreme ratnog stanja radi svoj posao, prati lice koje se otvoreno bavi nekim subverzivnim delatnostima protiv svoje zemlje. Današnji cilj nekih je, zapravo, da se ta Služba anatemiše i izvrgne ruglu kao načisto diletantska, što svakako nije bila. Jer, zašto bi Služba celim svojim pratećim aparatom pratila određeno lice da bi ga samo minut pre ubistva povukla?! Mislim da tako ne bi radili ni najveći amateri!


Čime možete dokazati tvrdnju da i iza likvidacije Ćuruvije stoji „strani faktor“?

- Opšte je poznato da je pokojni Ćuruvija živeo normalno. Bez ikakvog obezbeđenja, da se kretao opušteno, tako da je njega, nažalost, mogao da ubije i moj deda. Nije za to uopšte bila potrebna Služba. I u ovom slučaju: neko je pažljivo pratio stvari, analizirao i vukao konce. Zato ne stoji ona smešna priča da je sve urađeno po nalogu Mire Marković i Radeta Markovića. Služba je bila logistika, a pucači su bili kriminalci koji su danas mrtvi.


Koji kriminalci?

- Oni koje je Mihajlović pominjao kada je rekao da je slučaj rešen i da se sve zna, ali da su ubice mrtve. Pominjao je Luku Pejovića i Malog Priku.


Kada su likvidirani i po čijem nalogu?

- Ubijeni su za vreme vladavine DOS-a, koji je ubistvo Ćuruvije tobože razrešio. Samo, fali im i tu svedok-saradnik! Sedam godina sve je to „službena tajna“, a procesuiraće se kad na vrbi rodi grožđe![ antrfile ]


Nije li sve na šta ukazujete premalo da bi teorija „stranog faktora“ sa domaćim pucačima-kriminalcima većini bila shvatljiva?

- Nemojte da zaboravljate da je u to vreme u Službi postojao i određeni broj krtica koje su bile u vezi sa stranim obaveštajnim službama.


Možete li to dokazati? Kako je sve to funkcionisalo?

- Preko tadašnjih opozicionih stranaka. Pre svega, preko DS i SPO.


Ko su ljudi preko kojih se upravljalo „krticama“? Da li je tako nešto ozbiljnim stranim obaveštajnim službama uopšte bilo potrebno?

- Zbog nečega verovatno jeste. A te ljude danas možemo naći na veoma visokim funkcijama, u raznim firmama. NJihov rad je nagrađen.

Čeda pustio Spasojevića

Mnogi su ubeđeni da je postojao trougao Đinđić-Terzić-Čeda i da je bitno uticao na neke događaje iz najnovije istorije Srbije.


Kako ste primili deo optužnice protiv bivšeg Okružnog javnog tužioca u Beogradu Radeta Terzića da je bio, kako ga sumnjiče, pripadnik zemunskog klana? Imate li vi takva saznanja? Da li je i on održavao odnose sa Dušanom Spasojevićem i bio jedan od posetilaca Šilerove?

- Cela ta priča je potpuno smešna! To je očigledan dokaz da je tandrkanje o predmetu politička pozadina atentata - obična farsa. Jer, kako je to, i zašto, odjednom baš sada postalo aktuelno? Postavlja se i pitanje: kako to nije bilo istraženo odmah, 2001. godine, kada je Spasojević sa ostalima bio pušten iz pritvora?! A i pitanje je: zašto eks ministar policije Dušan Mihajlović nije tada pokrenuo istragu o tome, kako je došlo do svega toga, već se to čini danas, skoro šest godina kasnije? Mihajlović još nariče po novinama kako on, eto, nije ni znao neke stvari. A sve je to najobičnije bla, bla, bla koje Srbija mora da čita i sluša od tog „bezgrešnika“.


Niste rekli ni reč direktno o samom Terziću...

- Pa, nisam od onih što izmišljaju da bi zadovoljili nečiju maštu. Što znam: to i govorim. A znam samo da Terzić nije bio pripadnik nikakvog klana. On jeste na ličnu urgenciju izdejstvovao da Dušan Spasojević i ostali budu pušteni iz zatvora, ali to ne znači da je sa bilo kim bio kompanjon. On je radio ono što su od njega tražili političari, kao što to danas rade neki drugi u pravosuđu i tužilaštvu. Uostalom, šta bi sa svom onom silnom galamom i halabukom oko Terzića?! Možda su se samo šalili?! Ili su se možda dogovorili?!


Srbija je u gorem stanju od mnogih okolnih zemalja, a čini se da „bezgrešnika“ ima više nego sve one zajedno. Neki će vam zameriti - da od Terzića pravite „bezgrešnika“...

- Ne pada mi na pamet da „perem Terzića“, niti bilo koga drugog! Naš problem je što se danas ovako lako lepe etikete ljudima da su pripadnici ovog ili onog klana, ove ili one mafije. Kako je krenulo s mafijama, mislim da ćemo na kraju biti zemlja sa najviše mafija na svetu! Italija je već mala beba za nas! Danas su mafije postale moda, kako za tužilaštvo tako i za medije. Kad namerače da nekoga sigurno ocrne - onda ga prvo isprozivaju da je bio pripadnik ovog ili onog klana, a pri tom niko i ne pokušava da makar izanalizira ni definiciju pripadnosti klanu ili mafiji.


Da se ne stekne utisak da u Srbiji nema nikakvih klanova?!

- Ako je Terzić bio pripadnik tzv. zemunskog klana, onda je Čedomir Jovanović bio istaknuti pripadnik mnogih klanova! A pogotovo tzv. zemunskog. Nezavisno od svega, Terzića, za kojeg tvrde da je bio „pripadnik“, nisam nikada video u Šilerovoj. Za razliku od Čede koji, eto, kao nije „pripadnik“, iako nije izbijao odande! To je očiti primer dvostrukih aršina koji se danas primenjuju u našem pravosuđu i politici.


Da li je LJiljana Buha, kao što neki tvrde, zaista dovođena kod Terzića i Nebojše Maraša da se žali na muža (LJubišu Buhu Čumeta)?

- Zaista ne znam da li je ona išla da se vidi sa Terzićem, ali znam da se sa Marašem videla i da je dala obiman iskaz. I, to je jedan od glavnih razloga zbog kojih je Maraš pobegao sa suđenja. Zamislite situaciju: LJilja, koja je u to vreme bila prijavljena kao nestala ili oteta (o tome su i mediji tada dosta pisali), dolazi na zakazani sastanak sa državnim tužiocem, koji od nje uzima iskaz i to ne prijavljuje nikome. Tada je, kao što se zna, već uveliko trajao medijski rat između Spasojevića i LJubiše Buhe Čumeta i prosto je neverovatno da Maraš, tadašnji tužilac, nije obavestio policiju ko mu sedi u kancelariji.


Da li bi se i time morali pozabaviti oni koji sada istražuju političku pozadinu atentata?

- Naravno. To je jedan od pravaca istrage kojim bi tužilac trebalo da krene. Jer, postavlja se pitanje: otkud taj isti Maraš u predmetu za ubistvo pokojnog premijera Đinđića?! Tim pre što malo ljudi zna da su Maraš i, recimo, Miša Milićević bili prve komšije, a da je optužnica za atentat pisana u sedištu BIA i da se Jovan Prijić uopšte nije ni oko čega bitnog pitao. Ima toga još dosta, ali je sve teško isterati na čistac. Mnoge maske još nisu pale.


A da li je Terzić mig za puštanje Spasojevića i ostalih zaista mogao dobiti od Đinđića?

- Apsolutno sam siguran da je Terzić imao sa Đinđićem nekakav dogovor o tome, ili da ga je pitao za mišljenje povodom puštanja Spasojevića i ostalih iz pritvora. Samo, ne verujem da mu je to premijer rekao onako u prolazu, kako je to Terzić opisao. Ne zaboravite: to je tada bio najviše eksponirani slučaj u javnosti. Zar ministar Mihajlović nije mahao ostavkom ako taj slučaj ne bude rešen?!


Ako je zaista bilo tako, neki će biti spremni da kažu kako je Terzić onda manje kriv nego što izgleda...

- Terzićeva greška je u tome što on pokušava da se ponaša i da igra po principu „hoću kakim, neću kakim“. Doduše, on drugačije i ne može. I ima taj premnogo putera na glavi! Tako, uostalom, prolaze mnogi poslušnici.


Po prirodi stvari, za izlazak Spasojevića i ostalih iz pritvora malo su bila i Terzićeva „obavezujuća uputstva“. Odluke su donosile sudije, imate li saznanja ko je njima u tom smislu davao instrukcije i naloge?

- Prvo, cela ta priča o tužiocima i sudijama koji su potpisivali razna uputstva i raznorazne papire čisto je protokolarno-administrativne prirode. Sve je to moralo da bude odrađeno da bi se zadovoljila zakonska forma. Celu priču o puštanju Spasojevića iz zatvora završio je Čeda Jovanović! Zato stvarno ne znam dokle ćemo više da se kurvamo i pravimo blesavi!? Da je Čeda bio u glavnoj ulozi, a ne nekakvi Terzići, to znaju i mala deca!


Po vama, Čeda je izgleda naređivao i sudijama, bez čijeg potpisa Spasojević ipak nije mogao da izađe iz zatvora...

- Ne kažem da je Čeda naređivao bilo kome. Samo kažem da je vršio ogroman pritisak na pravosuđe da se Spasojević i njegovi puste napolje. I sam sam prisustvovao jednom takvom telefonskom razgovoru između njega i Terzića. Uostalom, ovo o čemu govorim dobro zna i Dušan Mihajlović, iako se sada femka kao da ni o čemu nema pojma. Pa zar nije Čeda obavestio Mihajlovića kako Slobodan Pažin ima neka druga saznanja o toj otmici?! I, danas se Pažinu sudi zato što je radio svoj posao, a Čeda ladi jaja na Mikonosu. Ipak je politika čudo![ antrfile ]


Otkud sve to znate, otkud tolika kategoričnost?

- Lično sam sa Jovanovićem dolazio u Okružni zatvor kada je kod upravnika, u njegovoj kancelariji, urgirao da Spasojević bude pušten! Čeda je tada pokojnom Dušanu govorio kako mu je njegovo izvlačenje iz CZ „prioritet broj jedan“. Ne razumem, posle svega, šta je tu uopšte više nejasno i kome je danas još potrebno da se kurva oko te „epizode“?!


Ako je sve tako jasno, zašto se policija i tužilac nisu time ozbiljnije pozabavili?

- Znam da će mnogi možda reći kako ja povodom te „epizode“ lažem. Već vidim histeriju pojedinaca. Dobro, ne mora se verovati meni. Ali, šta ćemo sa desetinama drugih svedoka koji sve to mogu potvrditi?! Šta ćemo sa službenim beleškama, šta ćemo sa izjavama svedoka-saradnika koji su potvrdili ovu priču?! Neće biti valjda da naš narod uzalud govori: „ako laže koza, ne laže rog“.


Zar bi to bilo prvo „laganje rogova“?

- Naravno da ne bi. I sam sam svestan da, očigledno, nije politički interes da se ide jedinim mogućim pravcem. Pravcem istine. Istina boli. Uostalom, da li postoji iko ko misli da je tamo neki sudija nekog opštinskog suda smeo da napiše takvo rešenje, a da pre toga nije dobio odobrenje ili nalog sa vrha?! Nemojte, molim vas! Evo, neka me Terzić pogleda u oči i neka kaže da lažem, pa da sednemo za poligraf. Bilo bi veoma zanimljivo.

Ama kakav Koštunica!

Još se lome koplja - šta je bio izlazak JSO na beogradsku Gazelu. Protest, ili pokušaj pobune i preuzimanja vlasti?


Tokom svih suđenja uporno ste ponavljali da niste krivi ni za šta od onoga za šta ste bili optuženi. Niste ipak objasnili - ako niste izvršili sve te zločine, zašto ih onda baš vama pakuju?

- Sve je veoma prosto. To je urađeno zato što smo mi iz JSO - ne samo stranom faktoru - bili najpogodniji za ulogu „srpske Al kaide“. Stoga smo godinama bili predstavljani kao Miloševićeva uzdanica, njegova pretorijanska garda i pupak srpskog zla. Bilo je to, naravno, bla, bla, bla, ali su od nas ipak uspeli da naprave propale muzičare, bravare i vulkanizere koji su po ratištima pljačkali i silovali, koji su, kako je to rekao tužilac Jovan Prijić, lažne patriote i nikakvi vojnici. Bili smo, dakle, idealni da nam na leđa natovare svakojako smeće i đubre.


Koliko je tog „tovarenja“ bilo u domaćoj režiji?

- Neke stvari nam DOS nikada nije zaboravio, a ni njegovi inostrani „prijatelji“ i pokrovitelji, s kojima smo tokom ratnih godina imali nekoliko burnih susreta posle kojih je u njihovim specijalnim jedinicama smanjeno brojno stanje. Neke stvari strani faktor, a ni ovi naši-njihovi, zaista nam nikada neće zaboraviti. Mi smo bili njihova noćna mora. Setite se samo pojednih vođa DOS-a kada su govorili da se izvana od njih zahteva da se JSO na svaki način rasformira. A ima tu još podosta drugih stvari, ali o nekima od njih i nije baš najzdravije pričati. Samo - ima i za to vremena...


U svojoj odbrani ste, pored ostalog, naglasili da niste imali nikakve političke ambicije, kao i da 200 ljudi ne može da preuzme vlast ni u jednoj državi. Šta je u tom kontekstu bio izlazak JSO na beogradsku Gazelu - oružana pobuna ili protest?

- Politika i vlast me nikada nisu interesovali niti će me interesovati! Pored toga što zaista smatram da nisam dovoljno pametan, isto tako smatram da za politiku i vlast nisam ni dovoljno pokvaren! Jer, pogledajte većinu današnjih političara: ajde što nisu mnogo pametni, ali su zato pokvareni i cinični za zlatnu medalju!


Zar baš svi?

- Čast pojedincima kojih je, nažalost, jako malo.


Mnogi i danas tvrde: da je „stajanje na Gazeli“ imalo političku pozadinu, a krug oko LDP i Čedomira Jovanovića - i da ste tada bili suštinski povezani sa Vojislavom Koštunicom...

- Kakav Koštunica! To su obične gluposti i podmetanja! Opet ponavljam i ponoviću milion puta: to je bio običan protest i ništa više! Bez ikakve političke pozadine, iako se danas mnogi trude da od tog protesta naprave pobunu. Ne obazirući se ni na ono što dobro znaju da svaka pobuna sa sobom nosi elemente nasilja, anarhije i haosa. A cela Srbija je videla da prilikom stajanja JSO-a na Gazeli nije bilo ni anarhije, ni nasilja ni haosa! To je bio istinski protest!


Nezavisno od svega, i posle svega, nije li dolazak JSO pod oružjem u prestonicu, čak i ako se radilo o protestu, ipak bio antidržavni akt?

- Nije! Sve je bilo samo u tome što je ljudima jednostavno bio pun kurac da ih političari zloupotrebljavaju. To je bilo skretanje pažnje da neki red i zakon mora da se poštuje. Tužno je bilo što su i na takvo skretanje pažnje bili prisiljeni pripadnici jedne specijalne jedinice.


Nije li to, uprkos svemu što govorite, bilo previše od jedne elitne specijalne jedinice?

- Nije! Neko je morao da povuče crtu! Danas mi je drago što je to uradila baš JSO jer su posle protesta mnoge stvari u vezi Haga ekspresno dovedene u red. Barem zakonski.


Ko je i zbog čega doneo odluku o povlačenju sa mosta? Da li je to bio nečiji zahtev ili naredba, ili, možda, plod neke zakulisne nagodbe? Ako je bilo „trgovine“ - s kime i pod kojim uslovima, s obzirom na to da je u to vreme Zoran Đinđić bio u SAD?

- Sve je bilo mnogo prostije. Odluka o satnici blokiranja Gazele bila je doneta još pre polaska iz Kule, što znači da je kasnije samo poštovan prvobitni dogovor komande. Nikakve trgovine ni sa kime nije bilo! Mi se nikada nismo kurvali!


A Đinđić?

- Cela priča sa protestom nema veze ni sa Đinđićevim putem u Ameriku. On u zemlju vratio već pre izlaska JSO na Gazelu, a par sati pre pokreta za Beograd bio je u Kuli i tada smo razgovarali duže od dva sata.


Kako je protekao taj dvosatni razgovor?

- Mučno. Premijer je bio umoran od puta. Videlo se da ne raspolaže potpunim i pravim informacija.


Zašto ste ga tokom tog razgovora tajno snimali i snimak dali nekim TV stanicama? Koji ste cilj želeli time da postignete? Da je želeo novinare, Đinđić je mogao da ih sa sobom dovede buljuk...?

- Danas se tačno ne sećam kako je došlo do toga. To su snimili operativci bezbednosti. Mislim da ih je iziritirala Đinđićeva izjava koju je dao pred novinarima. Mislim da je bilo nešto u stilu „ako im se ne sviđa neka promene zanimanje, nikakvih pregovora neće biti“. Nešto u takvom stilu. Po mom nekom mišljenju, taj snimak je trebalo da prikaže opšte poznatu stvar: da političari pričaju jedno, misle drugo, a rade treće.


Neki se sa vama nikada neće složiti da je „stajanje na Gazeli“ bilo nešto bezazleno, kao da su na glavni beogradski most izašle goloruke medicinske sestre.

- I ne moraju! Ma šta takvi mislili, taj protest nije bio nikakav antidržavni akt! Nije bila ugrožena nijedna vitalna funkcija države! To je samo bila poruka vlasti: dosta javašluka i laganja! 

Cigarete švercovala i vojska!

Tek treba da se razjasni ko je sve u Srbiji tokom protekle decenije i po švercovao cigarete. Milorad Ulemek Legija otkriva da štošta zna o nekim ključnim figurama kako „duvanske mafije“, tako i o „krupnim ribama“ prema kojima policija i državni tužilac još, očito, ne smeju ni da pogledaju.[ antrfile ]


Kakvi su bili vaši odnosi sa Stankom Subotićem Canetom, osumnjičenim za šverc cigareta, i da li su tačna govorkanja da ste u jednom momentu tražili način da se s njim pomirite? Ako jeste, zbog čega?

- Moji odnosi sa Subotićem bili su i ostali korektni. Bar što se mene tiče. Za drugu stranu medalje moraćete njega da pitate. Nikada između njega i mene nije postojao nikakav problem, pa samim tim nije bilo ni razloga da se mirimo ili svađamo. Tu priču su namenski pustili zli jezici da bi zamutili zlu krv. Svi znamo koliko je ljudi za poslednjih 15 godina izgubilo glavu zbog rekla-kazala.


Među upućenima u zbivanja u bivšoj SRJ ima i onih koji tvrde da u šverc cigareta prethodnih godina nisu bile umešane samo Miloševićeve i Đukanovićeve vlade, nego i delovi Đinđićeve, a i „zemunci“ i uticajni pojedinci iz DOS, kao i iz Vojske Jugoslavije. Šta vi o ovome znate, pošto ste, prema optužnici i usmeno izrečenoj presudi za atentat, bili povezani, između ostalih, sa Dušanom Spasojevićem i LJubišom Buhom Čumetom?

- Uf! Prvo, opšte je poznato da su se švercom cigareta bavili svi, pa samim tim i svi koje ste pomenuli. E, sad, istinski novo pitanje od milion evra bi glasilo ko je u tome i u kolikoj meri učestvovao?


Može li makar malo podrobnije?

- Ne znam da li se Dušan Spasojević bavio švercom cigareta, dok se za Čumeta zna. Pa, Surčin je sredinom devedesetih bio glavni magacin za cigarete! Kako za one iz istočne Slavonije, tako i za one iz Crne Gore.


Da li je u tom poslu postojala vertikala Beograd-Užice-Podgorica, i kakve su uloge igrali neki pojedinci iz vrha DOS, komandant Užičkog korpusa Grujica Davidović, Milo Đukanović i najuticajnije ličnosti oko njega i Miloševića?

- Kao i mnogi u ovoj zemlji, imam pojedina saznanja o svemu tome, ali ne bih to širio preko novina, tim pre što je pokrenuta šatro-istraga protiv „duvanske mafije“.


Imate li saznanja da je u šverc duvana „širokim frontom“ bio uključen i sam Užički korpus VJ čiji je vrh imao političku zaštitu u vrhu DOS-a? Koliko je istine u pričama da su među petoricom privedenih u vojni pritvor u Ustaničkoj ulici u Beogradu četvorica bila aktivne starešine pomenutog Korpusa, a tek peti civil?

- Prvo, istraga još nije pokazala ništa krupno jer je cela ta „priča“ samo gola forma. Dokaz je i to što su se mnogi zaletali u tom pravcu, pa su ubrzo svoja „saznanja“ morali da gurnu u poslednju fioku. Kao da su bila vruć krompir. Ako se dobro sećam, prva istraga za šverc duvana je krenula onog trenutka kada je došlo do razlaza između Mila Đukanovića i Momira Bulatovića. Setite se samo one TV pljuvačine između dva kuma. Uostalom, sve što me pitate zapisano je u tužilaštvu.


Da li su prema vašim saznanjima cigarete između Podgorice i Beograda transportovane vojnim avionima i helikopterima i da li je tačno da taj „vazdušni most“ uspostavljen odmah posle 5. oktobra 2000. godine? Znate li: koliko je procentualno duvan švercovan šleperima, od kojih su neki bili „presretnuti“ između Brodareva i LJiga, a koliko vazdušnim putem? Takođe, da li je tačno da su Đukanović i njegovi politički partneri u Beogradu slomili vojno pravosuđe da bi ga onemogućili da se u ovoj zataškanoj aferi pozabavi akterima iz Crne Gore?

- Zaista ne bih o tome preko novina. Prvo treba da se vidi neće li će se cela ova afera slomiti na „boraniji“ koja je pohapšena. Drugim rečima, hoće li Tužilaštvo imati muda da krene i na krupnije igrače. Ako se usudi, to ne bi smelo da se, po običaju, svede jedino na reči i medijsku hajku. Potrebna su dela.


Na koje „krupnije igrače“? Ima li među njima uticajnih figura unutar sadašnje vlasti?

- Sami ste „krupnije igrače“ pomenuli u svojim pitanjima. Ostalo morate da pitate ministra policije Dragana Jočića.


Koju ulogu je u svemu ovome igrao eks načelnik Generalštaba VJ Nebojša Pavković?

- O ulozi generala Pavkovića moglo bi mnogo toga da se kaže, a vezano je za mnoge afere iz tog perioda. Međutim, treba imati u vidu da je Pavković optužen pred Haškim tribunalom i da nije u prilici da išta demantuje ili potvrdi. Zato bi bilo jako nekorektno o tome govoriti. Pogotovo preko medija. Što se mene lično tiče, za Srbiju je mnogo važnije u ovom trenutku da Pavković dokaže svoju nevinost pred tim Tribunalom. Da opere kako svoj, tako i obraz Vojske Srbije i svih onih koji su bili pod njegovom komandom i hrabro se borili za svoju otadžbinu. Jer, njegova nevinost i nevinost drugih optuženih pred Hagom značiće i nevinost za Srbiju i za sve nas koji u njoj živimo. Jadno je i bedno što se neki političari upinju iz petnih žila da deluju upravo suprotno. Kao da ne živimo u istoj Srbiji!


Koliko je Pavković pomogao da Vojni sud u Beogradu bude proglašen nenadležnim za „osumnjičene“ za šverc sa državljanima Crne Gore?

- Ne bih ni o tome. Zasad. Iz istih razloga.

Nestali zlato i 15 kg heroina

Kao i tokom suđenja, Milorad Ulemek Legija i u megaintervjuu uporno tvrdi da je sa „momcima iz JSO prebacio veliku količinu droge u Hrvatsku, BiH i Rumuniju“.


Sa kojim ste liderima DOS najviše i na čemu sarađivali?

- Osim s pokojnim premijerom Zoranom Đinđićem, sarađivao sam i sa Dušanom Mihajlovićem, Nebojšom Čovićem i Čedom Jovanovićem. Sa drugima, iako sam ih poznavao, nisam sarađivao jer je moj posao bio isključivo vezan za bezbednost.


Sve s kojima ste sarađivali do sada ste pominjali u ovom ili onom kontekstu, jedino niste Nebojšu Čovića...

- Zašto bih ga pominjao samo da bih ga pomenuo?! Čovića poznajem isključivo službeno. Sarađivali smo samo povodom bezbednosne situacije na jugu Srbije. Ne poznajem ga, dakle, dovoljno dobro, a ne znam ni šta sada radi i čime se bavi. Nemam šta da komentarišem.


Kako je stvarno protekao razgovor sa Stankom Subotićem Canetom, uz učešće Zorana Đinđića, o kome je govorio Vladimir - Beba Popović?

- Celu tu stvar oko nekakvog sukoba između mene i Subotića je iskonstruisao bolesni um Bebe Popovića. Iz samo njemu znanih razloga. Valjda je hteo da tom pričom umanji i diskredituje moj nastup na sudu. Moguće je i da je hteo da ubedi Srbiju kako je on imao monopol nad Đinđićem. Kako, dakle, jedino on govori istinu, što nam zapravo i ukazuje na manipulaciju celim slučajem.


Šta je, po vašim saznanjima, zaista istina o spaljivanju droge koja je čuvana u sefovima Komercijalne banke, tim pre što je sve urađeno bez obaveznog prisustva istražnog sudije? Ostajete li i dalje pri odbrani u Specijalnom sudu da ste sa roniocima prebacivali drogu u državnoj režiji u Hrvatsku?

- Okolnosti pod kojima je sve to urađeno same po sebi govore da je javnost bila prevarena. Veoma je zanimljivo koliko su se tužilaštvo, a i sam sud trudili da uvere javnost kako ja lažem. Međutim, ima i detalja koji se kriju i do danas.


Kojih „detalja“ i ko ih krije?

- Javnost, recimo, ne zna da je ta droga prvo iznesena iz sefa banke - uz prisustvo malog broja odabranih ljudi - da bi posle određenog vremena bila „vraćena“ nazad! Javnost takođe ne zna da su tek tada pozvani novinari da to slikaju!


U tome je, izgleda, bila čista jedino Komercijalna banka...

- Na suđenju smo mogli da vidimo fotodokumentaciju koja je „pravljena“ i više liči na špansku seriju nego na ozbiljan dokument. Oni su bukvalno slikali svaki momenat kuda se ta droga kretala. To je sve rađeno sa psihološkom kalkulacijom da će vizuelni efekat uticati na onoga ko to gleda. I zaista je veoma zanimljivo koliko su se potrudili da marketinški proprate ceo taj događaj, a recimo nisu uradili osnovnu stvar. Nisu pozvali istražnog sudiju, niti napravili potrebnu zakonsku dokumentaciju.


Možda im se previše žurilo...

- Upravo je tako i bilo. Bukvalno su trčali da sve odrade za samo dvadeset četiri sata. Ali, pošto je ta droga stajala četiri-pet godina u raznoraznim budžacima, čemu tolika žurba? A postoji i treća, najbitnija stvar. Ni u jednom dokumentu ne postoji trag kolika je bila čistoća heroina prilikom merenja u samoj Termoelektrani u Obrenovcu! U tome je glavna caka i fora. Zato se i danas krije odgovor na ključno pitanje: Gde se izgubilo petnaestak kilograma heroina sa te „gomile“?[ antrfile ]


Šta hoćete da kažete?

- Samo to da je količina koja je nestala bila upotrebljena da bi se zavarali oni koji su izvršili probne reakcije pred spaljivanje. Zato nikada ni u jednom dokumentu nismo dobili podatak kolika je čistoća onoga što je spaljeno. Ako stavite u određenu smesu pogodnu za miksovanje 10 grama izuzetno čistog heroina - svako probno merenje će pokazati reakciju na prisustvo heroina i to je upravo urađeno i u ovom slučaju. Odgovorno tvrdim da sav heroin nije bio spaljen onoga dana u obrenovačkoj Termoelektrani. Takođe, stojim iza svojih tvrdnji da sam sa momcima iz JSO prebacio veliku količinu droge u Hrvatsku, BiH i Rumuniju!


Sa čijim znanjem i odobrenjem? Ako je tačno da ste naloge za to dobijali, kako ste tvrdili, u kući Dragoljuba Markovića, vlasnika „Krmivo produkta“, možete li objasniti pod kojim okolnostima ste i u prisustvu kojih ličnosti pristajali da i vama i JSO „komanduju“ oni koji za to nisu bili po zakonu nadležni?

- Sve je bilo izvođeno uz znanje i odobrenje pojedinaca iz DOS-a. Naravno, i uz znanje tadašnjeg rukovodstva Službe. Naravno, jajare to nikada neće priznati! Za takvo priznanje treba imati muda koja oni nemaju. Treba imati i obraz i čast - što oni takođe nemaju. Treba biti čovek i prihvatiti odgovornost za sve što si radio u životu. Makar to iz jednog ugla izgledalo dobro, a iz drugoga loše.


Nastupate kao da imate to što kažete da „oni nemaju“. Utoliko pre, otkrijte imena onih koji su to znali i naredili!

- O tome sam detaljno govorio pred sudom i svi su se odmah bečili. Brže bolje su pozvali da svedoče sve one koji imaju direktnu vezu s tim slučajem. Čedu Jovanovića, Bebu Popovića, Zorana Janjuševića, Zorana Mijatovića... „Zaboravili“ su nekoliko pojedinaca, ali je u svemu bilo glavno to što su „oprani“ gorepomenuti...


Šta znači „uz znanje i odobrenje“? Je li tu bilo nečije komande?

- Meni niko tada nije komandovao! Ali, sve je zaista bilo urađeno uz saglasnost rukovodstva Službe.


Teško se oteti utisku da je u svemu tome bilo previše nejasnog, skrivenog i mutnog...

- U celoj toj priči je posebno zanimljivo zlato. Reč je o velikoj količini zlata koje je tada nestalo na volšeban način. Tu je bilo komada zlatnog nakita neprocenjive vrednosti još iz iz Drugog svetskog rata.


Koliko je tog zlata bilo i gde se nalazilo?

- Taj odgovor zna Dragan Karleuša.


Odakle to i toliko zlato i koga bi o njegovoj sudbini trebalo pitati?

- Deo tog zlata je oduzet Jevrejima. I to je, međutim, takođe bilo zataškano. Nije li malo čudno što je i u tome učestvovao znameniti kolekcionar Dragan Karleuša?!

Stambolić ubijen zbog Miloševića

Kao što se i moglo očekivati, Milorad Ulemek ima svoju istinu i o tome kako je i zašto ubijen Ivan Stambolić.


Poricali ste i svoje, a i učešće JSO u otmici i likvidaciji Ivana Stambolića. Ko je onda i zašto „odradio“ sve što je pripisano vama? I, po čijem nalogu?

- Neke dokaze, do kojih smo došli u međuvremenu, ne želim da otkrivam preko medija. To ostavljam za sud. Uprkos tome što se sudovi, bar kada je o meni reč, nisu baš pokazali na visini zadatka. Ali, ipak su i dalje jedine institucije koje su merodavne za sve ove predmete. Mediji su do sada samo komplikovali situaciju.


Hoće li vam to poći za rukom, s obzirom na to da naši sudovi, kako tvrdite, nisu sudovi koliko su to, recimo, italijanski?

- Da bih temeljnije odgovorio na pitanje, moram opet da se vratim na režisere iz senke koji su i tom likvidacijom rukovodili i napravili scenario za dovođenje tadašnjeg DOS-a na vlast. Za njih je, pošto su zaista više nego dobro pratili i analizirali celu tadašnju scenu u Srbiji, pokojni Stambolić bio idealan za zamišljeni scenario.


Neki su poslednjih meseci počeli da taj zločin povezuju sa Stambolićevim navodnim poslovima sa naftom između Bugarske i Republike Srpske. Isto tako, krenule su „priče“ da je Stambolić neposredno pre otmice tražio krupnu pozajmicu u Podgorici...

- Zasad mogu da kažem samo ovoliko - Stambolić uopšte nije trebalo da bude ubijen već samo otet i kasnije pušten da bi optužio Slobodana Miloševića za svoje kidnapovanje. Samo, stvari su u nekom momentu počele da se „navijaju“ na drugu stranu. Bez obaziranja na sve što je bilo, pripisano je pokojnom Miloševiću.


Zbog čega tvrdite da Stambolić nije trebalo da bude ubijen?

- To tvrdim na osnovu priče koji mi je krajem 2002. godine pomenuo pokojni Dušan Spasojević. Kada je Buha počeo ovu priču - da JSO ima veze sa tom otmicom - pitao sam Dušana o čemu se radi. On se i sam jako plašio da priča o tome. Između nekoliko šturih rečenica koje je provukao o toj temi bila je i ona da Stambolić nije trebalo da bude ubijen. Kasnije smo na suđenju predložili Buhu kao svedoka jer je on, kako u medijima tako i u svojim svedočenjima u nekim drugim predmetima, pominjao tu priču. Sud, međutim, nije uvažio naš predlog. Bio je „neosnovan“.


Kako bi to Stambolić, da je ostao živ, optuživao Miloševića? Zar bi za njega strani režiseri ostali nepoznanica? Zar on ne bi bio u stanju da „pročita“ tuđu režiju čak i sa domaćim „otmičarima“?

- Pokojni Stambolić je očigledno izabran da bude mačka u džaku. Odnosno, potrošna roba. Kakav je trebalo da bude nastavak te priče? Ne znam, mogu samo da naslutim. I teško je da ćemo to ikada saznati jer su glavni akteri mrtvi.


Izgleda da ste uvereni da „podmetanje Stambolića“ ipak neće proći...

- I neće! Uprkos tome što Milošević više nije među živima, mnogi se i dalje upinju da baš njega prikažu kao naredbodavca. Nastoje da istoriju usmere u pravcu kojim u „slučaju Stambolić“ ne bi smela da ide. Samo što će im to teško poći za rukom! J... ih to što im je cela priča jako tanka i bukvalno isforsirana mimo zakona i logike. Na silu.


Čemu se onda uopšte nadate?

- Istina je - i ovde je na delu ona prokleta formula da istoriju pišu pobednici. Samo, uveren sam da će je u ovom slučaju pisati gubitnici, a ne „pobednici“ i koji su već prisiljeni da se očajnički održe na vlasti, koji se noktima drže za nju. Ne bih im bio u koži kada sve ovo počne da se raspetljava!


Da niste preterano sigurni u svoje procene i prognoze?

- Ako grešim, postavlja se pitanje zašto nam na suđenju nije bila dozvoljena analiza tadašnje političke scene. Uostalom, navodni motiv za ubistvo bio je Miloševićev strah od Stambolićeve kandidature na predsedničkim izborima. To priču je guralo tužilaštvo tokom celog suđenja. Međutim, ako se uzme u obzir da je 4. avgusta 2000. godine, na sastanku svih tih budućih lidera DOS, umesto Stambolića, bio nominovan Vojislav Koštunica, a da je Stambolić nestao 25. avgusta, gde je onda taj motiv?! Gde su razlozi za Miloševićev strah od Stambolića?!


Uzvratiće vam da, svim što govorite, samo pokušavate da sebi pomognete...

- Uopšte nije tako! Ukazujem na realne okolnosti. Na to da Stambolić više nije bio nikakav „pretedent na presto“! Uostalom, ko je u to vreme uopšte bio Stambolić da bi se tada Milošević baš njega u to vreme plašio?!


Stambolić je, uprkos svemu na šta ukazujete, ipak imao sačuvanu reputaciju, a i istupio je nekoliko puta protiv Miloševića...

- Možda, ali, po svedočenjima iz njegove najbliže okoline, mogli smo da zaključimo da je čovek posle one famozne 8. sednice, na kojoj je, kako to kod nas već vekovima biva, kum zeznuo kuma, živeo totalno mirno i povučeno. Porodica, posao. A i taj posao mu je, uzgred rečeno, taj isti Milošević „namestio“. Tek nešto pred same tadašnje izbore, Stambolić se kao nešto angažovao u pljuckanju prema Miloševiću. Malo po novinama, malo sa neke televizije. I, to je bilo sve što se tiče njegovog političkog angažmana. I zbog čega bi se njega i tako nečega Milošević plašio?![ antrfile ]


Šta će onda režiserima i njihovim pomagačima iz zemlje tako problematična i „tanka“ konstrukcija?

- Bolju, očito, nisu smislili, niti - koliko god da su moćni - bili u stanju da realizuju! Zato su se uhvatili za bajatu priču o famoznom razlazu Miloševića i Stambolića na 8. sednici. Ostalo im se na to samo nadovezivalo. A zamislite apsurd: Miloševića su optužili kao nalogodavca a da Sud nije dozvolio njegovo saslušanje! Ni preko video-linka koji smo predložili!


Sud je za to imao svoje razloge...

- Kakvi razlozi! Nisu se čak usudili ni da pročitaju izjavu koju je dao pred istražnim sudijom koji ga je posetio povodom toga u Hagu! Pa o kakvom, bre, pravednom suđenju govorimo?! Sudije su produžene ruke režima!


Šta je sa pričama o sekundarnoj grobnici na Fruškoj gori? Da li je, kao što ste tvrdili tokom suđenja, Stambolić ubijen na nekom drugom mestu pa kasnije prebačen na Frušku goru?

- Nije to nikakva „priča“. I za to smo hteli da izvedemo dokaze, ali je sud i to ocenio kao neosnovano! Uostalom, sve je to sudija Milena Inić-Drecun spakovala u jednu rečenicu. U rečenicu koja sve veoma slikovito objašnjava. Da parafraziram, rekla je: „Da li ćemo poverenje pokloniti svedoku saradniku (koji uzgred rečeno nije ni bio tamo) ili ćemo verovati posmrtnim ostacima“. Eto, sve je rečeno i objašnjeno u jednoj rečenici!

Prijić je prevarant

Legijina istina o ubistvu Ivana Stambolića otvara dodatna pitanja i traži dodatne provere. Pitanje je, međutim, hoće li ih biti.


Branilac Branka Berčeka, Nenad Vukasović, u toku suđenja postavio je tužiocu Mioljubu Vitoroviću pitanje: Na osnovu čega ste rekli porodici Ivana Stambolića da je njegovo telo konačno sahranjeno pored ćerkinog? Još je upitao da li zna čije je telo tu sahranjeno umesto Stambolićevog? Pitanja su ostala bez odgovora. Da li su ta pitanja vama nešto značila i šta, ako jesu?

- Mislim da ste to pitanje izvukli iz šireg konteksta vezanog za suđenje. To pitanje je postavljeno u okviru izjava koje su pojavile odmah pošto je telo pronađeno na Fruškoj gri. Odmah su počele tvrdnje da je to telo Ivana Stambolića, a da nije izvršena nikakva identifikacija. Javnost je bila bombardovana unapred pripremljenim izjavama. A sam tužilac je povremeno bio toliko patetičan da je nekim svojim izjavama i lapsusima prosto iritirao sve u sudnici.


Da li je čovek pod fantomkom na policijskom snimku na Fruškoj gori zaista bio, kao što tvrde policija i specijalni tužilac, svedok saradnik Nenad Šare, koji je pokazivao kako je ubijen i gde je sahranjen Stambolić? Čovek pod maskom je rekao, pored ostalog da ne može da je skine zato što se boji za svoju decu, a neki tvrde da Šare nema decu...

- Nema tu „da li je“. Na suđenju smo dokazali da osoba koja je bila na Fruškoj gori nije Nenad Šare! Za to postoje i materijalni dokazi. Sud je ostao slep i gluv na sve to zato što nekome nikako nije odgovaralo da se u sudnici predstavi nešto što bi poremetilo optužnicu.


Kad biste bili u pravu, onda bi to značilo da sud uopšte nije sud!

- Nad tim bi trebalo da se zamisli država! Jer, ako se uzme samo izveštaj istražnog sudije sa lica mesta i uporedi sa iskazom Šareta datom na suđenju, odmah postaje jasno da Šare nije bio na licu mesta. Da ne govorim o drugim stvarima i činjenicama kojima je Šare sam sebe ukopavao na suđenju. Toliko da je Sud morao da ga vadi i činio je to na jedvite jade.


Nisu li vam te neregularnosti išle naruku?!

- Jesu, ali sa ovakvim sudstvom i to malo vredi. Isti izveštaj sa lica mesta, svima koji su hteli da to vide, pokazao je i kakav je Jovan Prijić ustvari prevarant. Taj je mrtav ladan slagao istražnog sudiju da je osoba pred njima zaštićeni svedok. Pazite ne svedok-saradnik, nego zaštićeni svedok.

Na šta ciljate?

- Ako se uzme u obzir činjenica da je Šare dobio status tek u septembru, a da je u to vreme bio „osumnjičeni“, onda je jasno da je tužilac Prijić bio „vidovit“, a ja bih rekao - ono mnogo gore... Prevarant. Smešno je u celoj toj priči i to što istražni sudija u svom izveštaju zavodi tu „osobu“ kao NN! Pa, kako je to moguće, ako policija nekoga dovede na lice mesta i pokaže ga istražnom sudiji, da se taj onda vodi kao NN lice?!


Kako nastupate, to je trebalo da se sruši kao kula od karata...

- I trebalo je, ali nije zato što policija nije bila prava policija, a sud nije bio sud. U suprotnom, kako bi moglo da prođe što ta osoba pod fantomkom nije znala ni kojim vozilom je Stambolić dovezen, kako bi mogla bez posledica da tvrdi da su sa njom u celoj toj priči učestvovale još tri osobe?!


Pa, zar nisu?

- Kako tri, kad je nas šest optuženo za direktno izvršenje?! A još je ta NN osoba pominjala da se plaši za život žene i dece, a Šare se oženio nekoliko godina kasnije i nema decu! Kako se moglo dogoditi da zatim, na samom suđenju, Šare odjednom „sve zna“ i koja su vozila učestvovala, i koje su tablice imala, i kakve je kombi točkove imao! Kao da se čovek se jednostavno preobrazio i prosvetlio...


Hoćete da kažete da je Šareta neko naučio da laže, a da sud od toga nije pravio problem?

- Baš tako! Taj čovek je, kako je sam rekao, mesec dana sedeo pred Stambolićevom zgradom, a nije znao - ni koje je ona boje, ni koliko ima spratova, niti da se ispred te zgrade nalazi autobuska stanica i da autobusi staju bar dvadeset puta na dan! Eto, to su samo neke „sitnice“ za koje je sud ocenio da su nebitne. Pa kakvu šansu pred takvim „sudom“ može iko imati da se odbrani od državnog silovanja?!


„Pripretili“ ste da nekima ne biste bili u koži kad sve počne da se raspetljava. Kao da, i posle svega, imate neku nadu...

- Nisam pretio, a to sa nadom je u meni, iznutra. Iako, nažalost, predobro znam, dok nam je pravosuđe ovakvo kakvo jeste, i da će, dok gazde tužilaca i sudija sede u vladajućim institucijama, teško moći da se dođe do bilo kakve istine. Da stvari ne stoje baš ovako, zar bi proces počinjao četiri puta i, evo, još nemamo presudu ni posle skoro sedam godina?! Da sve bude još gore, i Vrhovni sud Srbije će, koliko vidim po načinu na koji je počeo, prelomiti preko kolena.[ antrfile ]


To vam i ne daje neku nadu...

- Nameravaju da nam presude mimo dokaza i zakona jer će im tako, verovatno, biti lakše. Sve to funkcioniše po zloj formuli: ko je lud da sebi zagorčava život i bakće se da bi se došlo do pune istine! Uostalom, sasvim je moguće da će i Vrhovnom sudu, sve što treba, biti naređeno. Setite se samo kako se gospođa Nata Mesarović, obrazlažući prvostepenu presudu za atentat, odala...


Mnogi su za vas i danas spremni da tvrde da ste bili „vlast iznad vlasti“, a bili ste dva puta hapšeni, s tim što ste između hapšenja i penzionisani. Kako danas gledate na te okolnosti i da li biste, kad bi to bilo moguće, nešto uradili drugačije i čuvali se bar nekih veza i ličnosti?

- Koliko znam, hapšen sam samo jedanput i to zbog „slučaja Stupica“. Ali, vidim da imate neka dodatna saznanja. A to da sam bio, kako kažete, „vlast iznad vlasti“. Ta priča je potekla od raznih isfrustriranih kenjatora koji su očigledno bili ili sablažnjeni ili oduševljeni mojom malenkošću. I ta priča, evo, traje i dan-danas. Što po pisanim medijima, što po elektronskim. Na moju žalost.


Za takav „imidž“ ste, valjda, i sami zaslužni...

- Kad sam se predao, i kada sam prilikom prijema u zatvor bio pregledan - gledali su ispod šiški da nemam rogove, a onda sam morao i da skinem trenerku da vide da kojim slučajem nemam i rep. A ja nikada nisam bio vlast, pa samim tim - ni „vlast iznad vlasti“! Politika i vlast me nikada nisu zanimale. Jedino me zanimalo da budem dobar i veran vojnik svoje otadžbine. To sam, bar po pričama drugih koje mogu da čujem, i bio. Sve dok su se te vrednosti cenile. Posle su i mene, kao i mnoge druge vojnike, pošto su nas dobro sažvakali, jednostavno ispljunuli.


Ogorčeni ste?

- Ne previše. Samo sam realan. To se kroz istoriju Srbije redovno dešavalo. Tako da nisam ni prvi ni poslednji kome se to desilo. O tome, šta bi bilo kad bi bilo, ne razmišljam. O prošlosti razmišljaju samo slabići, koji preko prošlosti nariču nad svojom sudbinom. Uostalom, ovde u zatvoru ne postoji ni juče ni sutra. Postoji samo danas!

Đinđić poslat na streljanje

Moguće je da pozadina atentata na Zorana Đinđića neće moći da bude rasvetljena ukoliko dodatno ne budu istražene neke okolnosti povezane sa pokušajima atentata na premijera kod Bubanj potoka i novobeogradske hale „Limes“ (Beogradske arene). Zasad je, međutim, nejasno hoće li takve istrage zaista biti.

 Da li je Đinđićeva povreda noge na Kopaoniku, dok je igrao fudbal sa pripadnicima Žandarmerije, po vašim saznanjima, na bilo koji način mogla da bude povezana sa kasnijim atentatom? Ako jeste, da li ste možda i to organizovali, s obzirom da ste i sudski označeni kao organizator zločina od 12. marta 2003, godine? Ukoliko niste, ko je onda mogao da takve poteze unapred programira?

- Kopaonik nema nikakve veze sa mnom! Daleko bilo da sam ja tu bilo šta organizovao! Ali, ne treba sad praviti zaveru od svega! To na Kopaoniku je, po meni, bila klasična sportska povreda. Igrao čovek fudbal i povredio se. Pa, to se svakodnevno dešava desetinama ljudi koji igraju mali fudbal u Srbiji.

 Da li je zaista pripremana likvidacija Đinđića kod Bubanj potoka i Savezne skupštine? Ako jeste, ima li to veze sa vama ili sa nekim drugim akterima i njihovim scenarijima?

- To ćete morati da pitate Jovana Prijića, Mileta Novakovića i ostalu kliku domaćih režisera. Pravo da kažem - ni meni tu neke stvari nisu jasne. Cela ta priča je nekako stidljivo provučena kroz suđenje i sve je to ostalo prilično nejasno. Jer, ako je sve bilo tako i ako su oni „vozili“ Zvezdana Jovanovića na sva mesta koja smo mogli da vidimo na onom filmskom performansu u „izvedbi“ Novakovića, koji uzgred rečeno nije ni uvršćen u dokaze, postavlja se pitanje: zašto Jovanovića, recimo, nisu odvezli i pred Saveznu skupštinu?

 Jovanovićeva odbrana tvrdi da sa njim ima mnogo „zašto nisu“...

- Premnogo! Jer, kako je moguće da su ga „vozili“ do Bubanj potoka, do Beogradske arene, do Fruške gore, a nisu ga odveli u Gepratovu 14. odakle je navodno ubio Zorana Đinđića!?

 Ako govorite istinu - kako je to zaista bilo moguće?

- Zamislite, obrazloženje Mileta Novakovića - kada mu je na suđenju postavljeno to pitanje - bilo je: „Pa nismo ga vozili jer je Zvezdan rekao da ne idemo tamo da ne bi nešto poremetili na licu mesta“! Čekajte, bre, ko je lud u celoj ovoj priči?! Ko je vodio ceo „slučaj“: policija ili Zvezdan Jovanović?! Da sve bude još gore, postoji još mnogo drugih nebuloza koje su više nego očigledne, ali ih je teško spakovati i objasniti u dvadesetak rečenica. Mogu samo da ponovim da sve to sa nama nema nikakve veze, a da li ima veze sa nekim drugima - to morate da pitate tužioca Prijića. On ima odgovor na to pitanje.

 Gde ste bili u vreme događaja kod „Beogradske arene“? Kada ste čuli za ono što se tamo dogodilo?

- Stvarno se ne sećam, pogotovo sa ove vremenske distance, gde sam se zatekao u momentu tog famoznog „pokušaja atentata“. Za to sam najverovatnije čuo preko televizije.

 Jeste li pomislili da je to bio pokušaj ubistva Zorana Đinđića?

- Nisam pomislio da se radi o „pokušaju atentata“ jer to tako u to vreme nije ni predstavljano. To je tada zvanično bio „saobraćajni incident“.

 Na koga ste eventualno pomislili kao na mogućeg organizatora, ili, čak, nalogodavca? Imate li bar danas ikakva saznanja koja bi mogla da na taj dan i tvrdnje MUP Srbije i specijalnog tužioca Jovana Prijića bace makar delimično drugačije svetlo?

- Ko želi da analizira sve činjenice iz tog perioda nisu mu potrebni nikakvi dokazi. Svima je valjda već jasno da je ta priča bila preoblikovana u „pokušaj atentata“ jer se to savršeno uklapalo u kasniju optužnicu. To je veoma slično priči o protestu JSO koju sada pokušavaju da „nabudže“ do nekakve inicijalne kapisle svih događaja koji su usledili.

 Kako na taj „saobraćajni incident“ gledate iz današnje perspektive?

- Svetlost na taj događaj bacaju same činjenice iz tog vremena. Kao što sam već sto puta do sada rekao, tvrdnje svih onih koji se danas busaju u prsa sa „pričom“ kako su odmah znali da je to bio pokušaj atentata - padaju u vodu. Jer, ako je tako, postavlja se pitanje: kako je bilo moguće da im atentator pobegne, odnosno da bude pušten iz pritvora posle dva dana u kojem je bio zbog falsifikata?! Takođe: šta su svi ti kurajberi, koji se danas prave pametni, preduzeli za premijerovu bezbednosti? Ništa! Nisu ni k..... mrdnuli! Poslali su čoveka na streljanje! To danas pokazuju sve činjenice! Tako stvari stoje...

SUTRA: Beba nije Đinđićev apostol

BOKA I ROŽAJE

 Jednom od ključnih svedoka saradnika Jovana Prijića država je oprostila samo dva krivična dela, a ima indicija da je bio na poznatoj „helikopterskoj svadbi“ u Rožajama koja je okupila mnoge „kumove“ iz celog regiona, pa i iz Beograda. Ništa manje „znamenita“ sahrana jednog crnogorskog „kuma“ u Boki Kotorskoj nije bila ispod časti ni samom vrhu DOS-a. Mnogi bi se grdno iznenadili kad bi znali ko je sve iz Beograda na tom „skupu mafijaša“ bio. Možete li nešto o ovome da posvedočite?

- Sada ste počeli da pišete kao Dušan Mihajlović, pa bih ja, izgleda, trebalo da probam da između redova pročitam šta je pisac hteo da kaže. Nije mi jasno pitanje. Ako imate šta konkretno da me pitate, nemojte da mi uvijate kao kiša oko Kragujevca!
 Koliko znamo, u Rožajama je bio jedan od ključnih Prijićevih svedoka saradnika, a u Boki - možda i deo samog vrha DOS-a. Nije valjda da novinari znaju više od vas?

- Pa ako znate, zašto me onda pitate?!

DANILOVIĆ JE MEŠETAR

 Kako ste doživeli prijavu tzv. ekspertskog tima SPO protiv Zorana Đinđića za zločin na Ibarskoj magistrali koja je kasnije bila povučena?

.- Činjenica da je protiv pokojnog premijera, za njegove vlade, podnošena krivična prijava od strane tzv. „ekspertskog tima“ SPO, a da su u njemu bili i pojedinci koji su na suđenju za atentat nastupali kao punomoćnici Đinđićeve porodice, govori makar dve stvari. Prvo: koliko su ti vajni „pravni eksperti“ uopšte verovali u celu tu priču o Ibarskoj i u govorkanja da pokojni Premijer mene štiti u celoj toj stvari. A drugo: ta „epizoda“ pokazuje kako ljudsko biće može da bude ljigavo. Kako zarad novca i slave menja i ideale i ubeđenja. Ponajpre mislim na onu spodobu od Rajka Danilovića koji je običan mešetar.

BEBA NIŠTA  NE PRIZNAJE!

 Vladimir - Beba Popović i Zoran Janjušević uporno tvrde da nisu odlazili u RDB MUP Srbije da bi se „neposredno upoznali“ sa sadržinom nekih važnih prisluškivanih razgovora...

- Naravno da takvi ništa ne priznaju! Ali, oni jesu tamo išli i jesu zloupotrebljavali Službu. E, sad: da li su, i u kojoj su meri, te svoje dolaske i zloupotrebe prijavljivali Zoranu Đinđiću, a koliko su informacija zadržavali za sebe - to bi tek trebalo istražiti.

Nisam ničiji špijun

Kakvu su ulogu u događajima koji su prethodili 12. martu 2003. igrali ljudi iz najbližeg Đinđićevog okruženja - Čeda Jovanović, Nenad Milić i Zoran Janjušević?

- Oni su imali ponajviše destruktivnu ulogu, iako su bili ljudi iz Đinđićeve najbliže okoline. NJima, pre svega, nije odgovarala nagla promena, nagli zaokret u Đinđićevom delovanju, do koje je došlo tokom poslednje godine njegovog života. Ko su Čeda i ostali - mislim da je to Đinđić shvatio posle onog čuvenog slučaja sa „Makinom grupom“. NJemu su „otkrivanje“ te famozne grupe hteli da „prodaju“ tako kao da su mu tim potezom baš oni spasili život.

 Zar im to nije pošlo za rukom?

- Dobili su bumerang efekat. Đinđić je upravo tada uvideo sa kakvim diletantima ima posla. Zato je i počeo da ih polako udaljava od sebe. To je za njih bio smrtni udarac. Ostalo je istorija.

 Kako tumačite okolnost da je Janjušević bio prvi ko je iznutra pomogao smrtno pogođenom premijeru?

- Okolnost da je Janjušević prvi pomogao ranjenom premijeru smatram smešnom. Jer, Janjušević mu je u tim trenucima odmogao. Zašto pogođenog Đinđića nisu odmah ubacili u kola, već su ga nosili gore-dole da iskrvari do smrti?! Zanimljiv način da se nekom pomogne!

 Kako mislite „nosili gore-dole da iskrvari do smrti“? Ko je to činio, to nije mogao jedan-jedini Janjušević? Koliko je to „nošenje“ potrajalo? Da li se radilo o šoku i panici, ili je neko to namerno uradio da Đinđić „iskrvari do smrti“?

- O tome se govorilo i na samom suđenju. To se tada pripisivalo šoku, ali, danas, kada saberemo sve činjenice i dobro ih analiziramo, može se postaviti pitanje. Da li je to bilo samo stanje šoka kod svih? Činjenica je da ga nisu odmah ubacili u kola i odvezli u bolnicu. Koliko je šta u međuvremenu trajalo - danas možda i nije toliko bitno.

 Ko je od lidera DOS-a sarađivao sa stranim obaveštajnim službama, ko sve i - sa kojom?

- Postavili ste pitanje za neki kviz kakav je „Milioner“ ili bolje „Sam protiv svih“. Problem je u tome što je 80 odsto tadašnjih lidera DOS-a bilo „na vezi“ nekoj stranoj službi. Manje bi zlo bilo da su svi bili na istoj vezi. Bio bi veći red. Ovako su samo pravili haos na ionako haotičnoj političkoj sceni Srbije.

 Da li je u tome postojala podela uloga? [ antrfile ]

- Neko je imao zadatak da polako sjebava Vojsku, neko policiju, neko privredu i tako redom. Neki od tih su i danas u vladi i to isto i danas rade. I dalje su tuđe podguzne muve. Po broju „angažovanih“ prednjačile su i prednjače američka, engleska, nemačka i francuska služba. To više nije nikakva tajna. Zna se ko je čiji đak.

 A čiji ste vi „đak“?

- Ničiji. Da sam nečiji, danas sigurno ne bi bio u ovoj poziciji!

 Koliko su, prema vašim saznanjima i procenama, zasnovane teze nekih krugova i zainteresovanih pojedinaca o političkom kontekstu ubistva? Ako jesu, u čemu se to ogleda? Ako nisu, zbog čega se u političkoj borbi na domaćoj sceni ovoliko insistira na tome?

- Lično mislim da je ta priča u političkom kontekstu ubistva lansirana da bi se zataškale i prikrile mnoge prljave rabote u koje su bili umešani, pre svega, najbliži ljudi iz Đinđićevog okruženja, a na kraju krajeva i on sam.

 Zašto bi takvo zataškavanje nekome danas bilo potrebno? Pogotovo Koštuničinom delu vlade, a i samom pravosuđu...

- To je zaista kompleksno pitanje. Mislim da je pre svega i prošloj, a i sadašnjoj vladi uvaljen, kako se to kaže, vruć krompir. Pazite i za ovo se mora napraviti malo dublja analiza. Treba se setiti priča plasiranih od pojedinih likova kako su sam Koštunica i DSS umešani u ubistvo pokojnog premijera i ostalo bla, bla, bla koje traje i dan- danas. Mislim, a i siguran sam, da takve priče nisu lansirane napamet. Da te priče i dan danas pregrađuju put ka pravoj istini.

 Na osnovu čega tvrdite da istina nije u dosad izrečenim presudama?

- Do pune istine je još daleko i svaka vlada ili vlast u Srbiji, koje budu zaista htele da istraže i razotkriju punu istinu, ne samo o ubistvu, imaće mnogo problema. Jer, ako se na bilo koji način udalje od zvaničnog stava optužnice, odmah će „popiti“ drvlje i kamenje. Nabijaće im se na nos - to su njihovi ljudi, plaćenici koji rade za optužene, sada im je cilj da ih oslobode. To će biti problem svakoga ko se bude upustio u razotkrivanje istine.

 Kao da tvrdite da u pozadini postoji neka dovoljno moćna sila koja ne da istini da digne glavu, a sudove onemogućava da rade svoj posao...

- Naravno da postoji. Zato i traje cela ova halabuka preko medija. Zato su odmah, i pre nego što su neki od osumnjičenih dali izjave, njihove navodne izjave puštene u etar. Sve je to imalo za cilj da se narodu i javnosti upumpaju predrasude od kojih će teško moći da se rastanu. Zato se to i danas još pomalo zataškava i kreće nekim sporednim putem, umesto da se grune kroz sredinu.

 Da li je politička pozadina ubistva postojala? Ako jeste, i ako ste vi odigrali ulogu za koju ste prvostepenom presudom osuđeni, zar za tu pozadinu niste morali znati i biti najdirektnije uključeni u taj deo zavere?

- Da ponovim još jednom, nisam imao nikakve veze ni sa ubistvom niti sa bilo kakvom njegovom pozadinom! A to sa „političkom pozadinom“ je lansirano po formuli-on je bio premijer, samim tim je i ubistvo političko. U postojanje političke pozadine lično sumnjam jer niko nije objasnio koje su to političke aktivnosti pokojnog premijera dovele do njegovog ubistva. Govorim pre svega o domaćoj političkoj sceni. Ta scena je, uzgred rečeno, tada bila potpuno smešna, kao što je i danas.

 Koji je onda „pokretački mehanizam“ doveo do ubistva?

- Čini mi se da treba tražiti neki interesni kontekst i to od stranog faktora. Svi smo bili svedoci jedne oštre promene Đinđićevog kursa tokom poslednjih meseci njegove vladavine. Trebalo bi rasvetliti pitanje - koliko su strani faktori bili spremni da tolerišu jedan takav kurs? Nemojte zaboraviti da je taj isti strani faktor uložio ogromna finansijska sredstva da bi stavio Srbiju pod kontrolu.

 Da vi to ne prebacujete svoju i krivicu Zvezdana Jovanovića na „strani faktor“?

- Ni u kom slučaju! Čisto sumnjam da je strani faktor, posle svega, bilo kome u „demokratskom Beogradu“, pa i Đinđiću, bio spreman da dozvoli „egzibiciju“ u kakvu se pokojni premijer bio upustio - da razmišlja svojom glavom, suprotno razmišljanjima i interesima „gazda“ iz sveta. Pa da još počne da od njih osamostaljuje Srbiju. Ne, bilo je to za „gazde“ previše!

 

Tajnu zna onaj ko je isključio kamere

Milorad Ulemek Legija ima, dakako, i svoje viđenje ubistva premijera Zorana Đinđića.

 Da li je onda slučajno što „političku pozadinu“ - oni koji je traže - traže samo u zemlji?

- Iza toga stoje isključivo govnarčići iz domaćeg klozeta, pa ne znam šta je tu nejasno. Opšte je poznato da se u Srbiji od pamtiveka politička karijera gradila preko tuđih leđa. Najbolja su za to mrtva leđa. Mi smo uvek morali da imamo žrtve i dželate jer je onda borba spektakularnija. Bez krvi nije zanimljivo. I, ako se izostavi klasični politički marketing, kojim nas sluđuju, navedite mi, molim vas, ko to još na „političkoj pozadini“ realno zaista insistira?!

 Verujete li da će pokrenuta istraga o „političkoj pozadini atentata“ ipak do nečega dovesti i čime bi morala da se pozabavi, kojim „epizodama“ iz bliske prošlosti Srbije i zbog čega?

- Da je stvarno postojala namera da se tako nešto uradi, to bi se već odavno uradilo. Zar nije bilo logično da se to uradi na samom početku istrage i da se istera do kraja na samom suđenju?! To što neki, zna se koji, sada zamajavaju javnost nekim trećerazrednim pričama - to je za malu decu. Danas se zapravo postavlja pitanje da li je uopšte postojala politička pozadina. Ako ipak jeste, koji su to politički faktori ili uticaji imali udela u svemu tome? Jer, ko je spreman da poveruje u priču Čede Jovanovića o Vojislavu Koštunici i u ostalo bla-bla?

 Ako je „politička pozadina“ problematična, zbog čega je onda, prema vašem mišljenju, izvršen atentat na Zorana Đinđića?

- Eeee, kada bih to znao, verovatno danas ne bih bio ovde gde jesam. Mada se neki širi zaključak može izvući iz jedne rečenice koju je on sam izgovorio. Otprilike, da parafraziram, rekao je u svoje vreme: „Danas čovek mora imati prijatelje i u raju i u paklu“. Mislim da tu treba tražiti neke odgovore, ali zaista u širem kontekstu. Jer, opšte je poznato da se ne može sedeti na dve stolice. Uvek se jedna izmakne!

 Delujete kao verziran čovek u problematici i izmicanja stolica. Je li se vama neka izmakla, s obzirom na to da ste sada u CZ, a izjavljujete da ste po svim optužnicama nevini?

- Još pokušavam to da dokučim! [ antrfile ]

 Koliko su navodi optužnice za atentat, generalno gledano, bili istiniti i argumentovani?

- Navodi te optužnice su totalno neistiniti i neargumentovani! „Isterana“ je bukvalno na silu. Mnogim argumentima, činjenicama, dokazima i svedocima pokušali smo da na to ukažemo, međutim - niko to nije slušao. Svi su gledali u svedoke saradnike kao u televizor. Blago rečeno, optužnica je potpuno smešna i amaterski urađena, ali imajući u vidu ko je tu optužnicu zastupao - bolje nije ni moglo!

 Kako se, prema vašim saznanjima, dogodilo da na dan atentata bezbednosne kamere ispred Vlade Srbije budu isključene, a da u neposrednoj blizini ulaza broj pet, u trenucima ubistva Zorana Đinđića, budu kamere RTV B 92? Verujete li da je to bila puka koincidencija?

- Prvo, kad je B92 u pitanju - ne postoje koincidencije! Oni rade sve po nalogu i planski. Na samom suđenju smo pokušali da dobijemo odgovor - ko je bio odgovoran za isključenje kamera na zgradi vlade - ali ga, naravno, nismo dobili. Zavlačili su nas između Koprivice i BIA, pa preko Maje Vasić. Sve u svemu, odgovor nismo dobili.

 Verujete li da je vladin video-nadzor bio isključen tri dana pre atentata samo zbog renoviranja zgrade, kako je na sudu objasnio tužilac Jovan Prijić, a da je od svega što su snimile kamere pomenute televizije sačuvano samo ono što se do sada povremeno vrtelo, pa i u sudnici Specijalnog suda?

- Te kamere nisu morale da budu isključivane ni zbog renoviranja! NJihovo funkcionisanje je moglo i moralo da bude „premošteno“, odnosno obezbeđeno na više načina. Nije to satelit u svemiru. Kada budemo dobili odgovor ko je dao nalog da se kamere isključe - onda ćemo znati i zašto!

 Kako objašnjavate da vi znate nešto tako krupno što tužilac Jovan Prijić nije znao ili nije hteo da vidi i zna?

- Tužilac Prijić je u toku suđenja postao „stručnjak“ i za bezbednost. A taj Prijić nije rekao ni tri prostoproširene rečenice u toku suđenja, a da nije izvalio neku glupost! On je najveća sramota svoje profesije! Totalni diletant! Poslušnik.

 Imate li ikakva saznanja: ko je mogao dati nalog da se kamere isključe?

- Kao što sam rekao, pokušali smo da to saznamo posle suđenja, ali bezuspešno. To je izgleda tabu tema.

 Da li verujete u objašnjenje direktora TV B92 Verana Matića dato sudu da je „ostatak filma“ - kadrovi na kojima se vidi, prema nekima, i kako Đinđić izlazi iz službenog automobila, i kako biva pogođen i pada, a navodno i položaj premijerovog tela - čuvan samo mesec dana jer je B92 po zakonu i bio obavezan da ga samo toliko čuva?

- Samo to objašnjenje dovoljno govori o tome da je postojao ceo snimak kompletnog događaja. A „priča“ o obavezi čuvanja snimaka samo mesec dana - tek to je nebuloza! Da li mislite da jedna lešinarska TV, kao što je B92, takav snimak nije sačuvala? Čisto sumnjam da nije! Ali, tada su postojale razne direktive. Zato i pretpostavljam da je ceo „film“ sklonjen u neku najmračniju arhivu. Čak sam uveren da će kad-tad ugledati svetlost dana.

 Kako je moguće da te kapitalne kadrove nisu zaštitili i sačuvali MUP, specijalni tužilac i istražni sudija? Kako objašnjavate da su od celog „filma“ ipak sačuvani neki, za utvrđivanje „sudske istine“ manje bitni TV kadrovi (na kojima se vidi kako odvoze smrtno ranjenog premijera u Urgentni centar i ko se sve vrzmao na mestu atentata desetak minuta posle odvoženja premijera i ranjenog Milana Veruovića), a ne sam momenat ubistva Đinđića?

- Zato što to za MUP i specijalnog tužioca nisu bili kapitalni dokazi već - kompromitujući! Zato i nisu nikada prikazani. Ti snimci bi pokazali pravu sliku svega. Kako je stajao pokojni premijer u momentu kada je pogođen, a i sve ostalo što se dešavalo u tim trenucima. Isečeni su i „vrte“ se samo oni kadrovi koji su totalno nebitni i kojima je javnost danima zamajavana, kao i svi mi tokom celog suđenja.

 Bolje da je i to sačuvano i prikazano nego ništa...

- Svakako, i ono što je prikazano donekle je pomoglo da sklopimo neke kockice. Bar što se tiče samog uviđaja. Jer, pokazao je da se istražni sudija nije baš nešto isticao u toku uviđaja, a ni kasnije.

 

Istraga bila montirana!

Istraga povodom ubistva  Zorana Đinđića, uključujući i uviđaj na „licu mesta“, najverovatnije su bili montirani. Evo zašto Milorad Ulemek Legija ovo tvrdi.

 Zašto, po vašem mišljenju, veću sudije Marka Kljajevića, a potom Nate Mesarović, nisu bili dostupni i pokazani kadrovi na kojima bi se videlo šta se sve ispred ulaza broj pet događalo, zatim - kako su proticali prvi minuti uviđaja i „rada“ sa materijalnim tragovima?

- Pa, pre bih postavio ovo pitanje: zbog čega kompletan uviđaj nije sniman? Ako se zna da se snimaju i mnogo beznačajniji uviđaji - kako da to ovakav jedan uviđaj nije snimljen u celosti?! Ili je sve snimljeno, a „film“ sakriven i od suda...

 Ako je napravljen kompletan snimak celog uviđaja, ili ako još postoji, pokazao bi, uz ostalo, i ko je tačno prao krv, a i kako se držao i šta je stvarno „na licu mesta“ radio istražni sudija?

- Nema sumnje. A ovako: potpuno je ostalo nerasvetljeno kako je moguće da se na snimku ni jedan jedini put ne vidi istražni sudija koji je, uzgred rečeno, došao na lice mesta posle više od sat vremena i to tek pošto je ceo slučaj video na televiziji? Sud je moralo da zanima i kako to da ne postoji nijedna izričita naredba istražnog sudije ni za jednu radnju? A suštinski - nije! Uostalom, kako je uviđaj uopšte mogao da počne bez prisustva istražnog sudije?

 Čime sve to objašnjavate?

- Neko je u tome imao veliki račun, a ni istraga ni sud se time nisu uopšte ni pozabavili. A ako to nisu klasične povrede Zakonika o krivičnom postupku, onda ne znam šta je! Najblaže rečeno, tužno je što sud sve to nije zanimalo.

 Ni veće Marka Kljajevića, ni njegove naslednice Nate Mesarović?

- Dok je sudskim većem predsedavao Marko Kljajević, on je nešto pokušao da raspetlja, ali kad je proces preuzela Nata Mesarović ona je samo ubrzavala postupak. Da bi ga, na kraju, prelomila preko kolena! Po direktivi!

 Po čijoj direktivi?[ antrfile ]

- To bih i ja voleo da znam! Mada, gledajući tokom izricanja presude svo ono šaroliko
društvance na galeriji „Specijalnog suda“ - mislim ne bi trebalo dalje tražiti. Tom društvancetu samo su nedostajale toge!

 Faktički tvrdite da je cela istraga bila montirana, da je to bila od samog početka? A i da su iza toga, možda, stajali i interesi „društvanca“ koje pominjete?

- Upravo tako. Moguće je da je deo montaže bio i u tome što u prvim minutima tamo nije bio niko ovlašćen. U tome što istražni sudija uopšte nije dao naredbu za početak uviđaja. U tome što su svi na „licu mesta“ bili neovlašćeno! Kasnije su svedočenja pojedinih inspektora potvrdila da mnogi nisu ni znali kud idu i koji će uviđaj da rade.

 Ako govorite istinu, to otvara mnoštvo ozbiljnih pitanja...

- Ako iko u Srbiji želi istinu o ubistvu Zorana Đinđića, moraće da otvori i pitanje - zašto inspektorima iz krim-službe nije rečeno šta se desilo i gde treba da idu i zašto je prva ekipa poslata u Urgentni centar, gde se šetalo kao na korzou.

 Da li je 12. marta na „licu mesta“ bio i Milorad Bracanović?

- Ne znam da je Bracanović bio posle ubistva ispred petog ulaza u Vladu Srbije. S obzirom na to da ima preko sto kila - ne verujem da bi prošao nezapažen!

 I prilikom običnih ubistava, čak i saobraćajki sa smrtnim ishodom, policija obezbeđuje i blokira lice mesta. Na TV snimcima u Specijalnom sudu moglo se videti kako, neposredno po odvoženju Veruovića i Đinđića u Urgentni centar, javnosti nepoznati ljudi gaze po tragovima krvi, špartaju po mestu likvidacije premijera, ulaze i izlaze iz zgrade vlade...Da li je to bio samo haos?

- Nije to bio obični haos! Takav haos je nekome odgovarao! Opšte je poznato da mlađi policajci za vreme školovanja uče šta je to uviđaj i kako se obezbeđuje mesto uviđaja. Držanjem na licu mesta onoga dana, mnogi od prisutnih policajaca su pokazali da izgleda nisu prisustvovali tom času.

 Videlo se, takođe, kako u dvorište u kome je ubijen Đinđić, uprkos prisustvu policije, ulaze vozila sa nekim tadašnjim ministrima, To je samo dodatni dokaz da mesto velikog zločina ni na koji način nije bilo (po zakonu) ograđeno i zaštićeno. Hoćete li i na ove okolnosti ukazati u žalbi na prvostepenu presudu za atentat kojom ste osuđeni na maksimalnih četiri decenije robije?

- Neizostavno! Jer, pitanje je i: zašto prilikom jednog takvog događaja na lice mesta nije došao niko od visokih starešina policije i preuzeo stvar u svoje ruke?! Da li je i to bila slučajnost ili sastavni deo montaže?!

 Imate li bar pretpostavku - zašto?

- Ne želim ništa da pretpostavljam. Stvar je krajnje ozbiljna. Siguran sam, međutim, da bi tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović sa svojim saradnicima morao sudu i javnosti Srbije dati odgovor. Setimo se dolaska na „lice mesta“ Milana Obradovića, tadašnjeg rukovodioca Gradskog SUP-a. On je odmah je ušao u vladu, a da se nije čak ni osvrnuo na sve ono što se događalo ispred petog ulaza iako su njegovi ljudi bili zaduženi za „lice mesta“ i za sam uviđaj.

 Zašto sve svodite na jednog čoveka, na Obradovića?

- Nemam ništa protiv Obradovića i ne pokušavam da sve svedem na njega. Naprotiv. I neki drugi su viđeni kako jure u zgradu vlade. Izgleda da je mnogima bilo važnije ko će sesti u premijersku fotelju, nego - šta se dešava na mestu zločina. Za nas optužene, ako mogu tako da kažem, jedina pozitivna stvar na tim snimcima je, što su očigledan dokaz odnosa odgovornih prema onom šta se desilo.

 Kako kvalifikujete taj „odnos odgovornih“?

- Najblaže rečeno, kao totalni idiotizam! Taj snimak bi trebalo puštati u svim policijskim školama kao primer neznanja, nesposobnosti i neodgovornosti! A šta je tek sa mogućom i verovatnom montažom i same istrage?!

 Ako je bilo „montaže“ - onda je, u neku ruku, logično da oni koji iza nje stoje ne daju da se o tome govori! Pogotovo ako se radi, kao što uporno tvrdite, o moćnom „stranom faktoru“!

- Baš tako. Zato nikome ne „pada na pamet“ da danas pozove na odgovornost sve one koji bi po zakonu morali odgovarati. Čak ni za sav onaj haos i nemar prilikom uviđaja. Čak i da nikakve montaže nije bilo!

 Hoćete li i na to ukazati u žalbi Vrhovnom sudu?

- Naravno. A i na mnogo šta drugo. Radi se o očiglednim dokazima za mnoge naše tvrdnje. Ali, o tome ne bih za medije.

 Da li je bez razjašnjavanja prethodnih okolnosti bilo moguće utvrditi punu istinu o ubistvu prvog demokratskog premijera Srbije u poslednjih nekoliko decenija?

- Naravno da nije bilo moguće! Ali, to neće biti moguće ni bez raspetljavanja mnogih drugih okolnosti. Zbog, da budem blag, traljavog uviđaja - meni i ostalima je, između ostalog, bilo onemogućeno da utvrdimo i elementarno: gde je ko u trenucima atentata stajao ispred petog ulaza. A to je jedna od najbitnijih stvari.

Tužilac Prijić frizirao izjave

Zorana Đinđića su najuticajniji pojedinci iz njegovog okruženja 12. marta 2003. bukvalno „izveli na streljanje“ - uporno ponavlja Milorad Ulemek Legija. Pored onoga na šta je već ukazao, evo još njegovih ukazivanja - zašto...
 

Eksministar policije Dušan Mihajlović je o okolnostima bitnim za ubistvo više rekao u svojim knjigama i feljtonu u jednom beogradskom dnevnom listu, nego kao svedok - sudijama u „procesu veka“. Pored ostalog, napisao je: „Planovi za likvidaciju državnih funkcionera stalno se inoviraju. Sada smo na meti premijer Živković i ja, a novina je to da je zbog toga kupljen u Nemačkoj specijalni ‘snajper-kompjuter’, precizno dalekometno oružje kojim se pomoću kompjutera može upravljati sa velike i bezbedne udaljenosti“.

- Kod nas je očigledno postalo neko nepisano pravilo da kada neki političar hoće da istakne koliko je važan - on izjavi: „mene su hteli da ubiju“ ili „sprema se moja likvidacija“. Tako i ministar Mihajlović sebe pokušava da svrsta u kolonu važnih. Pazite samo dramsku težinu te rečenice: „Sada smo na meti Živković i ja“! A to je obično: bla, bla, bla! Prosto čoveku suza da kane! Ko će, bre, njih da ubije?!

 Otkud onda cela ta za Srbiju ipak neobična „storija“?

- Možda su se Mihajlović i DOS-ov krug uplašili svojih gazda izvana, ako ne odrade posao onako kako im se kaže? Hoću da kažem: da nije tužno, bilo bi smešno! I da li je to pomenuo Nemačku? Zanimljivo.

 Zbog čega je „zanimljivo“ što je Mihajlović pomenuo baš Nemačku?

- Pa, meni je to zanimljivo po ovoj liniji. Đinđić je bio nemački đak. Posle atentata se pojavljuje (ne znam kako) Vizbaden i onda na sve to g. ministar pominje famozni snajper koji je, gle čuda, trebalo da bude nabavljen u Nemačkoj. Opet moram da kažem: zanimljivo!

 Da li ste znali za to čudo od „snajpera-kompjutera“?

- Priča o „snajperu-kompjuteru“ očigledno pokazuje da je Mihajlovića neko informisao o postojanju takvog oružja, pa je on umislio, da bi sebe uzdigao, da će baš on biti „ubijen“ iz takvog oružja koje je poslednji krik oružane tehnologije. Sve u svemu, ne želim da trošim svoje vreme na komentarisanje takvih gluposti!

 Bivši ministar policije je u istom feljtonu otkrio i da je premijerovo obezbeđenje bilo „očajno“ i izneo tvrdnju da je imalo „najmanje deset slabih tačaka“. Šta kažete?

- To je novi apsurd. Mihajlović, ministar policije, govori kako je premijerovo obezbeđenje očajno i kako ima „deset slabih tačaka“! A ja ga javno pitam: „Pa, rođače, šta si preduzeo povodom toga, da li si mrdnuo dupe iz kluba Rotarijanaca i hitno sazvao sastanak sa najodgovornijim ljudima?“ Mogu samo da dodam: „Naravno da nisi, rođače, zato što te je bolela ona stvar i za premijera i za njegovo obezbeđenje“! Mislim da bi Dušan Mihajlović trebalo da se pokrije ušima! Najpametniji je kad ćuti i sedi sakriven povlenskom maglom!

 Jeste li znali za tih „najmanje deset slabih tačaka“ u Đinđićevom obezbeđenju? Morali ste znati, ako ste bili organizator ubistva...[ antrfile ]

- Takav sam „organizator ubistva“ bio da sam za te „slabe tačke“ Đinđićevog obezbeđenja saznao tek na suđenju!

 Već ste izrazili nepoverenje prema Mihajlovićevim „otkrićima“, ali, ipak, kako tumačite činjenicu da je on, samo nekoliko sati posle ubistva, na prvom okupljanju „bezbednjaka“, pitao jednog od učesnika „kakva je situacija na Kosovu“? Kao da je Zoran Đinđić još živ...

- Nisam upoznat s tim da je g. ministar u tim tragičnim trenucima ispoljio interesovanje za događanja na Kosmetu. Možda je on znao da nešto treba da se dogodi, pa je bio nestrpljiv i zainteresovan da to sazna. Možda bi bilo korisno da to njega pitate.
 
Bivši premijer Zoran Živković nedavno je u jednoj TV emisiji otkrio: da se obezbeđenje zgrade Vlade Srbije u vreme „pobune JSO“ razbežalo i da je on iz bivšeg saveznog MUP-a morao da pošalje svoje poverljive ljude da ga zamene. Jeste li imali saznanja ove?

- Kao prvo, opet ponavljam, to nije bila pobuna već protest. Jer, da je bila pobuna, teško da bi Živkovićevo obezbeđenje moglo da pomogne! Inače, o Živkovićevoj priči nemam nikakvih saznanja.

 Kako se, po vašem mišljenju, moglo dogoditi da svi bitni ljudi i u sastavu obezbeđenja i u njegovom rukovodstvu ostanu na svojim mestima sve do ubistva Đinđića?

- To nisu pitanja za mene. I bez njih je jako teško komentarisati sve Živkovićeve „bisere“. I on je, isto kao i Mihajlović, pametniji kada ćuti! Neka štricka vinovu lozicu, to mu očigledno mnogo bolje ide od bavljenja politikom!

 Da li vas je Jovan Prijić ikada pitao niste li, kao prvookrivljeni za ubistvo, znali za slabosti prvog prstena obezbeđenja vlade i premijera („najmanje deset slabih tačaka“) i učinili sve što je trebalo da ih iskoristite?

- Tužno je što mene Prijić ništa nije ni pitao. Taj je, jednostavno, vegetirao tokom celog suđenja!

 Gde sve materijalni dokazi, po vašem mišljenju, nisu pratili optužnicu, gde je podupiru, a gde se s njom razilaze?

- Sva argumentaciju o tome, kao i konkretne dokaze, iznećemo pred Vrhovni sud.

 Šta su sve, prema vašem mišljenju, i istraga i sud propustili da istraže, rasvetle i procene? S obzirom na to koliko je, ako je tačno bar pola od onoga što tvrdite, bilo propuštanja da li se to moglo dogoditi slučajno?

- Nikako nije moglo da bude slučajno! S obzirom na to da je utvrđen nenormalan broj propusta za onako važno suđenje. Sud je, čak više nego tužilac, izbegavao da rasvetli sve te propuste. Postojala je jasna namera da se optužnica, onakva kakva je bila, održi po svaku cenu.

 Sve što ste u toku procesa govorili svodi se na tvrdnju da optužnica, prema materijalnim dokazima, nije uopšte održiva. Sudeći prema vašoj završnoj reči u „procesu veka“, uvereni ste da su iskazi svedoka saradnika bili montirani i poslužili kao zamena za materijalne dokaze i pravu istinu o svemu što se događalo pre 12. marta 2003. i tog kobnog dana...

- Pošto je sud doneo presudu, za njega je optužnica bila održiva. Zar je smelo da bude drugačije?! Nisam samo je uveren da su veliki delovi izjava svedoka saradnika bili prilagođeni optužnici, odnosno njenom opstanku. U to su uvereni svi oni koji su pratili ceo tok suđenja. Za to postoje i materijalni dokazi koji su, nažalost, zaključani u nekoj fioci.

 U čijoj fioci?

- U Prijićevoj.

 Koji bi to dokazi mogli biti zaključani u toj fioci?

- Pre svega mislim da originalne izjave svedoka saradnika koje su kasnije štelovane za suđenje i koje bi bacile drugačije svetlo na njihove današnje iskaze koja je sud prihvatio. Setimo se samo pojavljivanja čarapa i Veruovićeve kravate koja je bila sklonjena u sef GSUP-a pod oznakom službena tajna. Kada bi se malo začeprkalo našlo bi se štošta.

 Otkud toliko „štimovanja“?

- Ako se uporede izjave svedoka saradnika pred istražnim sudijom i one date kasnije, tokom glavnog postupka - jasno se vidi da su prilagođavane i da na nekim mestima zamenjuju materijalne dokaze. Zato bi, ne samo za mene, moralo da bude pitanje, ako je tužilaštvo imalo neprikosnovene i na zakonit način prikupljene dokaze zbog čega su mu bila potrebna četiri svedoka saradnika, tim pre oni koji su potpuno amnestirani? Uzgred rečeno, nijedan od tih svedoka saradnika nije u potpunosti ispunjavao zakonske odredbe propisane zakonom za dobijanje tog statusa!

Duća i kum likvidirani

Do danas u javnosti postoje sporovi šta se stvarno dogodilo u Meljaku prilikom pokušaja hapšenja vođa zemunskog klana Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma. U ovom nastavku megaintervjua Milorad Ulemek Legija govori i o tome.

 Možete li navesti neki realan primer za svoju tvrdnju da su izjave svedoka saradnika zamenjivale materijalne dokaze?

- Ima dosta toga. Ali, navešću samo jedan. Očigledan primer. Tiče se stana „desetke“. Taj stan se pominjao kao ključno mesto gde je navodno napravljen plan za „Limes“. Za stvarni ili navodni pokušaj ubistva premijera Zorana Đinđića kod Beogradske arene.

 Šta s tom „desetkom“ tokom istrage i „procesa veka“ nije bilo u redu?

- U tom stanu je kao održan glavni sastanak, gde su svi osumnjičeni bili prisutni. Pominjani su Zvezdan, Žmigi, Dušan i drugi. Iz tog stana se tobože krenulo ka „Limesu“...

 Šta je tu bilo nejasno i sporno?

- E, vidite, taj „sastanak“ je trebalo da bude ključno mesto za svaku normalnu istragu. Ali, taj dokaz uopšte nije bio izveden do kraja suđenja. Ostalo je nerazjašnjeno zašto tužilac to nije izveo kao dokaz. A da sve bude smešnije, ne postoji ni jedna jedina slika tog stana u policijskim izveštajima! Ne postoji ništa osim šest slika fantomki koje su kobajagi nađene u tom stanu.

 Zar te fantomke nisu materijalni dokaz?

- Nisu! Na njima ne postoji nijedna dlaka! U celom tom stanu ne postoji ni jedan jedini otisak, niti trag bilo kog osumnjičenog!

 To znači ni vaš?

- Upravo tako. Uostalom, kad su svedočili vlasnici tog stana, rekli su da su ih pozvali. Samo se datum nije uklapao! Ako uzmemo u obzir da smo tokom procesa videli gomilu stanova - sve sa slikama i policijskim izveštajima sa pronađenim tragovima - onda moram da zapitam u čemu je fora oko tog famoznog stana „deset“?

 Imate li vi svoju verziju tog događaja?

- Imam, mada to ne bih zvao nikakvom verzijom. Jer, da sve bude smešnije - u izjavi malog Dušana Krsmanovića piše da je on došao u taj stan sa vlasnikom i da je tom prilikom u stanu bio Žmigi. Kad smo pitali vlasnika pred sudom da li je tačno to rekao, on je izjavio da ne poznaje nikoga od optuženih i da nikada nije sreo u tom stanu nikoga osim Suvajdžića.

 Da li je to sve, da li je u tome cela vaša „verzija“?

- Ima još dosta toga vezano za taj famozni stan. Ali, sve rupe i nelogičnosti je svojom pričom pokrio Dejan Milenković Bagzi. Prisetite se samo priče o „babi“ iz Birčaninove. Sve su to „biseri“ koji su se kotrljali po sudnici kao po kuglani, ali koga je bilo briga za to?! Bilo je - lomi preko kolena i pakuj im. Eto, tako nam se sudilo.

 Kako ste primili tvrdnju advokata Srđe Popovića da se cela odbrana optuženih svela samo na - sve je montirano, materijalni dokazi su podmetnuti, priznanja iznuđena, svedoci naučeni da lažu, veštaci pristrasni, dokazi o nevinosti optuženih - uništeni?

- Čovek je sve lepo rekao! Samo što to nikoga ne zanima. Lakše je ovako. Optužiti propale muzičare, bravare i polupismene klince sa ulice... Samo što ja ne bih rekao da se cela odbrana svela isključivo na to. Izneli smo i predložili mnogo toga, ali...

 Advokat Popović je pri tom tvrdio da ste sa razlogom osuđeni, a da je jedino šteta što nisu pronađeni naručioci i finansijeri atentata...

- Pa, to mu je bilo i zaduženje kao punomoćnika. Odjednom je, eto, progledao na kraju suđenja. Pri tom se uhvatio za priču o Vojislavu Koštunici kao davljenik za slamku.

 Kopaonik (gde je Đinđiću, dok je igrao fudbal sa žandarmima, povređena noga), navodno pripremani atentati na njega kod naplatne rampe u Bubanj potoku, ispred bivše Savezne skupštine i pored Beogradske arene - koja nit sve to spaja? Imate li nešto da kažete o svemu tome? Čija je to režija bila? Vaša i Spasojevićeva, ili...

- Sve to spaja nit bolesnih umova koji su napisali nakaradnu optužnicu. J... ih samo to što činjenice iz tog vremena ukazuju na drugačije stanje stvari. Ne uklapa im se optužnica u činjenično stanje! Pogotovo slučaj „Limes“. O „Bubanj potoku“ i „Saveznoj skupštini“ još je izlišnije govoriti. Debakl tih „slučajeva“ smo mogli da vidimo upravo na onom famoznom filmu kojim se, zapravo, otkrivaju sve namere režisera. Taj film, ako se pažljivo analizira i uporedi sa tvrdnjama mnogih svedoka, zaista razotkriva o kakvoj se ovde monstruoznoj montaži radi.

 Advokat Rajko Danilović je u Specijalnom sudu rekao: Đinđićeva smrt je dokaz neefikasnosti službi, ali možda i dokaz umešanosti kriptoslužbi ili delova legalnih službi. Kojih i čijih? Ima li Srbija zaista posla i sa „kriptoslužbama“? Šta su radile do 5. oktobra, a šta posle tog „demokratskog događanja naroda“?

- To je jedna od retko pametnih izjava dotičnog gospodina. Da su službe podbacile, podbacile su, e, sad - da li iz neznanja ili sa nekakvom jasnom namerom - to je već drugo pitanje. Kako je dotični gospodin fasciniran Službom, on uvek mora da na račun Službe ubaci po nekog rovca, pa onda - neka drugi razmišlja šta je hteo da kaže.

 A šta je sa stranim obaveštajnim službama i „kriptoslužbama“?

- Opšte je poznato da po Srbiji od 5. oktobra vršljaju razne službe i to uz odobrenje onih koji su na vlasti. A šta mislite šta rade tajne službe? Ne borave ovde da bi se divile znamenitostima naše zemlje!

 Strane službe nisu premrežile samo Srbiju već i celu bivšu SFRJ i Balkan...

- Pa, šta je tu sporno? Zar nisu?!

 Aleksandar Tijanić je svojevremeno izjavio da je pripadnicima jedinice koja je u Meljaku likvidirala Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma isplaćeno 50.000 evra i da on zna „ko je to platio“. Znate li vi? Imate li saznanja o onome što se dogodilo u Meljaku?

- Tijanić je dobro obavešten čovek i sigurno jednu takvu informaciju ne bi plasirao napamet. Ono što tu upadu u oči jeste da se ta informacija odmah posle pojavljivanja u etru naprasno izgubila. Verovatno mu je savetovano da ne talasa mnogo kada je o tome reč. Međutim, nije on jedini izneo tu informaciju.

 Prema vašim saznanjima, da li su učesnici te „operacije“ zaista uzeli novac?

- Postoji nekoliko i samih učesnika te „operacije“ koji su primili taj novac i pokušavali da o tome govore, ali su i oni bili ućutkani. A zna se ko je delio novac u kabinetu eksministra policije Dušana Mihajlovića. To je još jedna javna tajna o kojoj se ne govori!

 Javnost ne zna „ko je delio novac u Mihajlovićevom kabinetu“. Otkrijte to, ukoliko ste i sami među onima koji znaju...

- Među onima kojima je bio podeljen novac bili su, naravno, direktni likvidatori. A Milan Obradović i Nenad Milić bili su među tapšačima, momcima koji su likvidirali Spasojevića i Lukovića. Govorili su im da ne treba da brinu i da će sve biti u redu. Bilo im je rečeno da samo ćute i sve će biti okej. Ali, neki nisu mogli da ćute! Pa je priča isplivala.

 Vi „operaciju“ u Meljaku proglašavate za likvidaciju? Imate li ikakve dokaze?

- O onome što se dogodilo u Meljaku - faktički se gotovo sve zna. Samo što bi sad trebalo da neki državni organ sve to skupi na gomilu i poveže. A javnost bi već jednom trebalo upoznati ko je osoba koja je komandantu te akcije dala naređenje za pogubljenje. Kada bi bilo volje, želje ili, recimo, interesa - za pet dana sve bi bilo rešeno! Ovako...

Kasete iz Šilerove u Švajcarskoj?

Mnogi misle da su događanja u zemunskoj Šilerovoj ulici - gde je bio „štab“ Dušana Spasojevića - ključ za dešifrovanje svega što je dovelo do ubistva Zorana Đinđića. Od ovoga je, u dobroj meri, pošla i optužnica, ali Milorad Ulemek Legija tvrdi da su taj „ključ uticajni pojedinci iz vrha DOS“ pokušali da zauvek unište.

 Da li je tačno da su Dušan Spasojević Duća i Mile Luković Kum snimali i beležili sve što se događalo u Šilerovoj? Ko krije te snimke i zašto?

- O tome se dosta govorilo tokom samog suđenja. Pre svega, govorili su ljudi koji su dosta vremena provodili u Šilerovoj jer su tu radili. Ponajpre mislim na pokojnog Zorana Vukojevića Vuka. Ali, glavno se zna i nesumnjivo je utvrđeno da je bukvalno sve snimano, svi dolasci i odlasci posetilaca.

 Gde su ti audio i video zapisi „nestali“ i zašto, po vašem mišljenju, taj „materijal“ nije bio dostavljen deliocima pravde iz Specijalnog suda za borbu protiv organizovanog kriminala? Jesu li bili nedostupni ili njihovo korišćenje naprosto nije bilo u nečijem interesu?

- Tajna tih snimaka je, po nekima, otišla zajedno sa Vukojevićem. Postoje, međutim, određeni podaci da kopije tih kaseta poseduje jedan čovek iz Švajcarske u koga je Dušan imao neograničeno poverenje i trenutno radimo na tome da uđemo u trag. Inače, specijalnom tužiocu nije išlo u račun da se kasete iz Šilerove pojave na suđenju.

 Zbog čega?

- To ćete morati da pitate Jovana Prijića i njegove nalogodavce i mentore.

 Možete li, uprkos svemu, prognozirati kad će te kasete ugledati svetlost dana?

- Ako budemo uspeli da ih pronađemo, svakako će biti na odgovarajući način predočene pravosudnim organima, možda i široj javnosti!

 Kada bi se to moglo dogoditi?

- Kada se dogodi, bićete prvi obavešteni.

 Imate li svoju istinu o rušenju zgrade u Šilerovoj? Kome je to bilo potrebno?

- O rušenju Šilerove ne postoje ni „moja“ ili nečija druga istina. Postoji samo jedna - Šilerova je srušena navrat-nanos iz paničnog straha pojedinaca, pre svega Čede Jovanovića, od toga šta bi sve tamo moglo da se otkrije! Umesto da policija, posle ubistva premijera, celu Šilerovu izvrne naglavačke, u potrazi za dokazima, ta zgrada dokaz se pompezno ruši pred TV kamerama! Veliki je strah tada vladao! Mnogima se jako žurilo da se to zdanje sruši. Danas saznajemo da je to urađeno potpuno nelegalno. Nažalost, štetu neće platiti Jovanović, Dušan Mihajlović i ostali „heroji“ tog događaja već poreski obveznici. Čitaj: narod Srbije.[ antrfile ]

 Zašto je u tome učestvovala i Vojska SCG? Po čijoj je naredbi sve bilo izvedeno? Neki su u direktnom TV prenosu rušenja prepoznali, kako tvrde, komandanta Inženjerijske brigade Vojske SCG, iako je bio u civilu...

- Vojska je učestvovala iz logističkih razloga jer MUP nije imao dovoljno kapaciteta da to završi. Mnogo im se, brate, žurilo, pa su i Vojsku uprljali.

 Zar je moguće da je sve to bilo samo zbog Jovanovićevog „paničnog straha“, tim pre što govorite i o drugim „Pojedincima“? Možete li da navedete i neka druga imena?

- Sami će se prepoznati!

 Neki tvrde da se „uživanje u blagodetima Šilerove“ nije sastojalo samo od lepih stvari. Ti isti „nabacuju“ da je Jovanović čak bio i potapan u Spasojevićev bazen. Znate li vi nešto o tome? Ako je istina, to nisu mogle da budu „prijateljske šale“, to nisu mogle da budu „gluposti“...

- Što se tiče Čede, on je definitivno samo uživao u blagodetima Šilerove. I bio je potapan u bazenu. To je tačno. Ali, samo prilikom igranja vaterpola i odbojke u bazenu.

 Zašto je vaša supruga ispred specijalne sudnice tašnom udarila Čedomira Jovanovića i rekla mu da je „đubre jedno lažljivo“? Zašto samo njega? Šta su te reči značile?

- Mogu samo, poznajući svoju suprugu, da kažem da je Čeda još dobro prošao. Ne znam kako bi se proveo da se to odigralo na nekom drugom mestu. Koliko znam, ona je to uradila iz revolta. Jednostavno joj je pao mrak na oči kada je videla koliko čovek laže i to - gledajući sudiju u oči. Bila je očigledno upućena u Čedine i moje relacije. Čeda je, u najmanju ruku, dobio ono što je za takvo laganje zaslužio. Kad već sudija nije imao muda da ga opomene za sva njegova proseravanja i kurčenja u sudnici, dobro je što to je uradila moja supruga. Rekao sam joj da sledeći put stavi ciglu u torbu.

 Da li je tačno da vam je Čeda Jovanović, dok ste bili u pritvoru zbog incidenta u „Stupici“, dovodio u „vanrednu posetu“ ženu i decu?

- Da, tačno je da mi je Čeda Jovanović, dok sam bio nekoliko dana u pritvoru, dovodio suprugu u posetu. Samu bez dece. Decu je dovodio Dušanu Spasojeviću. Uostalom, o tome postoje službene beleške, a postoje i svedoci koji su prisustvovali tim susretima. Ali, to je već bajata priča.

 Ima li imalo istine u beogradskim čaršijskim pričama da ste u jednom periodu, čak i bukvalno, „Čedi udarali čvrge“, navodno mu davali i „po turu“ sve dok nije postao šef poslaničkog kluba DOS u republičkom parlamentu? Da li to nečije podmetanje ili istina da su Jovanovića u Šilerovoj ponekad i bukvalno tukli, zašto su ga tukli i koliko puta? Koliko je to uopšte trajalo i šta je bilo u pozadini?

- To sa „čvrgama“ malo je prenaduvano! Čeda i ja smo se šišali kod istog frizera i jednom sam naišao kada je on bio upravo završio šišanje. Lupio sam mu čvrgu. Vidim da se sada od toga prave pretparačke priče. Ali, dobro. Beograd je samo jedno veliko selo i to da je Čedica navodno maltretiran pri svojim dolascima u Šilerovu ulicu - to su gluposti! Pa, Čeda je tamo bio rado viđen gost! Ponavljam, uživao je u svim blagodetima tog zdanja!

 Kakve su bile prave vaše „relacije“ sa Čedomirom Jovanovićem u koje je, kako naglašavate, dobro upućena vaša supruga?

- Naše relacije su u početku bile, pa mogu da kažem, prijateljske. Sve do momenta dok on nije osetio šta je to vlast i moć. Tada sam shvatio da je zbog svojih ambicija koje su toliko bolesne da je spreman proda rođenu majku. Definitivno su naši odnosi zahladneli posle slučaja sa „Makinom grupom“.

Šta je istina o mojoj predaji

Za mnoge je i dalje enigma kako se i zašto predao Milorad Ulemek Legija. Nismo, naravno, mogli a da ga ne pitamo i za tu „epizodu“.

 Zašto ste se i pod kojim okolnostima predali? Zato što ste ostali bez novca za dalje skrivanje? Zato što vam je to neko posavetovao? Ili, možda, zato što vam je bio obećan status zaštićenog svedoka?

- Da li vam ličim na nekog ko bi pristao da bude zaštićeni svedok?! I protiv koga zaštićeni svedok? Što se tiče moje predaje, to je već bajata tema i to sam već objašnjavao više puta.

 Ipak, kako su izgledali prvi minuti i sati posle predaje? Ko je s vama razgovarao i šta je tom prilikom bilo uistinu rečeno? Tvrdilo se da je šef BIA Rade Bulatović zbog vaše predaje doleteo iz Herceg Novog, a ministar policije Dragan Jočić sa Zlatibora.

- Pa, sve oko moje predaje objašnjavao sam već više puta. Do detalja. Nema tu ništa novo. Izjavu o svojoj predaji čak sam davao i pred inspektorima iz unutrašnje kontrole MUP, koje je poslao onaj mali debilko Božović. Setio se čovek da bi dve godine posle moje predaje mogao da mi uzme izjavu! Ali, ne zato što ga je zanimala neka istina, već što je, valjda, računao da bi nešto iz te izjave mogao da iskoristi u obračunu sa Jočićem. NJih dvojica su u to vreme vodila bitku čija je kita veća.

 Neki misle da je u svemu tome svoje „prste“ umešala i jedna strana obaveštajna služba i da će „pravi rezultat“ tog razgovora isplivati tek kada se vaša žalba na prvostepenu sudsku odluku za ubistvo nađe pred Vrhovnim sudom Srbije...

- Ako neki misle da su prste u to umešale strane službe, pa - živi bili! Ne mogu da im zabranim da misle!

 Ima li istine u nagađanjima da vas je Bulatović odveo do Centralnog zatvora i da je RTS to snimio? Ako je to istina, znate li šta je bilo sa snimkom?

- To je čista nebuloza! U zatvor su me dovezli pripadnici MUP-a. Valjda je novinarsku maštu pobudilo to što sam dovezen u dva mercedesova „puha“ G klase, pa je odmah bila napakovana priča. A da li je RTS nešto snimao - to ne znam, valjda jeste. To im je posao, zar ne? Zašto narod plaća pretplatu!

 Javnost će teško poverovati da se u noći kad ste se predali uopšte niste videli sa Bulatovićem, Jočićem i ostalima. Ili da ste tek onako, ćuteći sedeli. Kako je taj „susret“ stvarno izgledao?

- Nikada nisam rekao da se te noći nisam video sa Jočićem. A ne znam ko su ti ostali. Detaljno sam ispričao sa kim sam se video i o čemu smo pričali. Vidim da je Rade Bulatović nedavno izjavio da je i on bio tu, ali ja, evo, danima premotavam film, ali njega nikako ne mogu da se setim!

 Da vas ipak nije izdalo pamćenje?

- Sve je moguće, mada ne verujem. To veče je bilo pomalo konfuzno i za mene samog. Jer, posle 14 meseci totalne izolacije, tokom koje sam viđao samo suprugu i sina, odjednom sam dospeo u zgradu koja je vrvela od ljudi. Svi ti ljudi su ulazili-izlazili-ulazili, tako da se Bulatovića od te večeri ne sećam. A zašto bih krio taj susret? Pa nije se to desilo na pustoj livadi već usred zgrade MUP-a. Ako on kaže da je bio - prihvatam. Valjda čovek zna da li je bio ili nije bio. Sve u svemu, ja se njega od te večeri zaista ne sećam.

 Tokom „procesa veka“ odbacili ste tvrdnju tužioca Jovana Prijića da ste organizovali likvidaciju Zorana Đinđića zato što ste se „plašili hapšenja.

- To je bila totalna nebuloza! Još jedan od „bisera“ gospodina Prijića. Zar ne bi trebalo da bude ovako, ako sumnjate da hoće da vas uhapse, onda se sklonite, odete iz zemlje, pobegnete, znate već. Ne ubija se zbog toga premijer!

 Niste pristali ni da vas naziva „vođom bande“...[ antrfile ]

- Tokom celog suđenja nisam čuo ni jedan jedini put da me je bilo ko nazvao bilo kakvim „vođom“, a kamoli „vođom bande“! To valjda nešto govori!

 Naveli ste da ni Mile Novaković, ni Rodoljub Milović, ni Dušan Mihajlović nisu imali šta da kažu o vašim „kriminalnim aktivnostima“...

- Kada sam pitao i Mihajlovića, i Novakovića, i Milovića - da li imaju bilo kakvih saznanja o bilo kakvim kriminalima kojima sam se ja bavio - niko od njih nije imao odgovor na to pitanje. Kada sam ih pitao - da li sam ja bio prisluškivan, praćen, posmatran, ili operativno obrađivan - svi su odgovorili „ne“. A pričali su kako su sve informacije o tome ko se bavi kriminalom, ko ubija po Srbiji, ko otima... imali još od 2001. godine. Čekajte, ko je ovde onda lud?!

 U redu, ko je u svemu tome „lud“?

- Tu se, zapravo, radi o sasvim drugoj stvari. Kada su ubili Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma bila im je potrebna, kako je to rekao rahmetli tužilac Milan Radovanović, „kapa“ za optužnicu. I, gle čuda, odjednom sam ja postao „vođa bande“. Samo od sebe se nameće pitanje: ako niko tokom procesa nije izjavio da sam mu bilo šta naredio ili ga uputio na bilo koji zadatak - kakav sam ja to onda vođa bio. Ali, njima je očigledno bilo potrebno neko zvučno ime.

 Ako sve bili tako, onda vaša predaja nekima može izgledati još čudnije...

- Moguće je. Neki su verovatno bili pomislili da sam ispario u vidu magle. Kad ono, duh iz boce se pojavio! Na njihovo zgražavanje. Međutim, jednostavno nisam imao razloga da se plašim hapšenja!

 Zar se zaista nikada niste plašili da bi vas mogli uhapsiti? Zar ni u danima kada je počelo po Srbiji vrbovanje ljudi za „konačni obračun sa „zemuncima“ i JSO, kada je LJubiša Buha Čume već bio počeo da daje prve tajne iskaze, a Prijić faktički već bio izabran za specijalnog tužioca?

- Jedino vrbovanje bilo je Čumetovo. Ali, danas vidimo kako je to izgledalo. Nisu hteli da mu uzmu iskaz sve dok Đinđić nije bio, maltene, ubijen! To je veoma čudna koincidencija!

 Šta je čudno u tom uzimanju iskaza?

- Bilo bi veoma zanimljivo razjasniti ko su bili ljudi o kojima je pričao Milović, ljudi koji su u septembru 2002. godine, kada je Buha pristao da da taj famozni iskaz, govorili „još nije vreme“. Taj iskaz smo, uostalom, čuli u toku oba procesa i, osim neargumentovanog pljuvanja po Dušanu Spasojeviću, Miloradu Bracanoviću, Radetu Markoviću i, naravno, meni, Buha ništa nije rekao!

 Možete li argumentovati to „ništa nije rekao“?

- NJegov iskaz se sveo na to da je on, zapravo, jedan ugledni biznismen spreman da pomogne policiji i državi da se reše organizovanog kriminala. I sudije su, naravno, poverovale u tu priču. Postavljale su mu neka piljarska pitanja. A kada je odbrana zatražila suočavanje između njega i Dejana Milenkovića Bagzija, čiji iskaz potpuno demantuje Buhino svedočenje i teško ga optužuje za mnoga dela koje ovaj nije ni pomenuo, sud je to odbio bez ikakvog obrazloženja. Jebeš takav sud!

 Ako se zaista niste plašili hapšenja, zašto ste se onda skrivali prilično dugo?

- Već sam rekao, nije bilo lako doneti jednu takvu odluku, pogotovo posle cele one medijske histerije i linča.

 Kakvu su konkretno ulogu - i zbog čega (sa kakvim motivima, po čijem nalogu i u čijem interesu) - u „montažama“ protiv vas, kako tvrdite, igrali Novaković, Milović i Mihajlović?

- To morate njih da pitate!

 Nemoguće je da o tim „montažama“ nemate sami šta da kažete!

- Imam. Te montaže su im jadne i bedne. Pre svega, providne.

Šilerova čekala Čedu

Kao i o mnogo čemu drugom, Milorad Ulemek Legija ima svoju verziju pokušaja atentata na Zorana Đinđića kod hale „Limes“ i uloge u toj „epizodi“ Dejana Milenkovića Bagzija.

 Kada ste i na koji način prvi put saznali da se sprema ono što je posle 12. marta bilo nazvano „Sabljom“? Pogotovo što je Zoran Đinđić kao premijer te pripreme započeo još pred kraj 2002. godine...

- Pre nego što je proglašen „perorez“ (čitaj: „Sablja“), nisam imao pojma da se bilo šta sprema, niti me je to zanimalo.

 Da li je tačno da ste jednog dana na silu ušli u zgradu Vlade Srbije tražeći da se vidite sa Đinđićem, da ste nogom otvorili vrata njegovog kabineta i da ste kabinet predsednika vlade, kada ste shvatili da u njenu zaista nema premijera, demolirali? Ako nije istina, ko vam to i zašto podmeće?

- To je još jedna od petparačkih priča koje kruže čaršijom! To mi podmeću bolesni umovi koji, valjda, žele da me prikažu kao nekakvog neandertalca. U Vladu Srbije nikada nisam išao bez poziva i uredne najave!

 A koliko ste puta, dok je Đinđić bio živ, ulazili u zgradu vlade? Kod koga ste išli i na čiji poziv? Kako ste se najavljivali?

- Sedam-osam puta sam bio u zgradi vlade. Toliko sigurno. Ali, nisam brojao. Išao sam kod pokojnog premijera sam. Uvek me je najavljivala, a i obaveštavala kada treba da dođem, njegova sekretarica. Samo, koliko se moglo videti, tokom suđenja je dobila amneziju! Kao i mnogi drugi.

 Priča se da je „jedna od najvažnijih večera u Šilerovoj“ kasnila puna dva sata jer se čekalo da stignu Zoran Đinđić i Čeda Jovanović. Da li ste bili na toj večeri? Da li je to uopšte tačno? Kada je to bilo i kojim povodom?

- Priča je tačna, samo što premijer Đinđić nije trebalo da bude prisutan, već samo - Čeda Jovanović. Tada sam bio s porodicom u inostranstvu, a večera je bila povodom izlaska iz zatvora Dušana Spasojevića. Taj izlazak mu je i završio Čeda Jovanović. Zato je u njegovu čast ta večera i bila pripremljena.

 Tokom suđenja za ubistvo bezuspešno ste, kao i vaš branilac pokušavali da ukažete sudu da je, u najmanju ruku, neprirodno što je tužilac Jovan Prijić u slučaju pokušaja ubistva premijera kod „Limesa“ (Beogradske arene) više pažnje poklonio tvrdnji Dejana Milenkovića Bagzija nego izjavama ljudi iz Đinđićevog obezbeđenja?

- Istina je! Bezuspešno smo pokušavali da ukažemo na taj apsurd. Jer, dok sa jedne strane imate šest-sedam profesionalnih pripadnika obezbeđenja koji iznose verziju događaja i koji nemaju razloga da karikiraju stvari, sa druge strane imate Milenkovića, koji je na suđenju ispričao petu verziju te svoje priče.

 Kako je Prijić mogao da poveruje Bagziju kad je Đinđićevo obezbeđenje tvrdilo da je on naglo počeo da skreće iz srednje trake ulevo, „gađajući desni vrh premijerovog vozila“ i da se ništa nije dogodilo samo zato što su u poslednjim trenucima jedva nekako uspeli da kamion ubicu zaobiđu sa desne strane? [ antrfile ]- Ni sud, nažalost, za to, najblaže rečeno, nije imao sluha jer je bio na istom frontu i zadatku sa tužiocem. Oni su, jednostavno, morali da se stave na stranu Milenkovića!

 Ipak se nameće pitanje otkud takva Prijićeva „naklnost“ prema Bagziju i realno odbacivanje svedočenja Đinđićevih telohranitelja?

- Da su Prijić i sud prihvatili svedočenje Đinđićevog obezbeđenja - postalo bi jasno da Milenković ne govori istinu. A to nije smelo da se desi! Zato je i Prijiću i sudu više odgovaralo da lažu svi policajci nego jedan kriminalac i sitna jajara! E, takve sudije su nama sudile u tom procesu stoleća!

 Bagziju se, izgleda, više verovalo i povodom 12. marta 2003. godine...

- Naklonost prema Milenkoviću tiče se i nekih drugih „detalja“. A sud je i povodom njih opet više verovao njemu nego materijalnim dokazima koji su obarali njegov iskaz. Ali, šta ćete - direktiva je čudo. Fotelje moraju da se čuvaju.

 Čija direktiva? Na čije fotelje mislite?

- Sa foteljama je lakše. Čuvali su ih i Prijić i sudije! A direktiva je i za mene jedan od najvećih rebusa. Ono što objašnjava zašto sud nije cenio ni dokaze. Jer, pazite, celokupno Đinđićevo obezbeđenje tvrdi da je Bagzijev kamiončić pokušao da iseče kolonu iz srednje trake i da su ga oni jedva izbegli i da je to bio povod za njihovu intervenciju. A Bagzi, sa druge strane, tvrdi da je vozio levom trakom i da se sklonio u srednju, te da ga je kolona obišla sa leve strane. Još je tvrdio kako se on navodno sklonio i propustio kolonu da prođe. Zamislite da je sud poklonio poverenje premijerovom obezbeđenju - bilo bi očigledno da Milenković laže! I to - masno!

 Kakvu su u svemu tome ulogu odigrale direktive i čije su bile?

- Bagzi je, koliko znam, imao zadatak da se prikaže kao jedan od učesnika tog famoznog „pokušaja atentata“. Dirigentima istragom i piscima optužnice je to bilo potrebno jer su im dokazi za slučaj kod „Limesa“ tanki. Trebalo je to pojačati, kao i mnoge druge stvari. Zato su se i opredelili za Bagzijevu izjavu kao verodostojnu. Zato su nogom „izgazili“ izjave kompletnog Đinđićevog obezbeđenja. To je samo na prvi pogled paradosalno. I po tome se videlo da sud ne donosi samostalno odluke. A ako je Bagzi lagao povodom „Limesa“, neko bi morao da istraži gde je sve još lagao i laže!

 U vezi sa atentatom upozoravali ste da Prijić mnogo više poverenja poklanja i veštacima Dušanu Dunjiću i Milanu Kunjadiću, tretirajući pred sudom njihove iskaze i tvrdnje kao Sveto pismo, nego li živim svedocima“ iz premijerovog obezbeđenja koji su se zadesili na mestu zločina, uprkos tome što šef Đinđićevog obezbeđenja Milan Veruović 12. marta i sam zamalo nije bio ubijen. Kako to objašnjavate, tim pre što i ljudi sa političke i javne scene, koji se najviše hvale blizinom sa Zoranom Đinđićem i njegovim poverenjem, takođe više veruju Bagziju nego Veruoviću?

- Sve je to ista banda koja je imala isti zadatak! A zadatak je bio - održati optužnicu onakva kakva je po svaku cenu. Setimo se samo svih onih performansa koje su nam prikazivali Kunjadić i Dunjić. Ta dvojica su više ličili na Loleka i Boleka nego na stručnjake! Upinjali su se, mučenici, iz sve snage da objasne neobjašnjivo!

 Kako mislite „neobjašnjivo“?

- Načisto neobjašnjivo! Jer, iako ni Dunjić ni Kunjadić nisu bili ni blizu lica mesta, za koje su znali kako izgleda samo po slikama, uporno su pokušavali da izmisle i prilagode položaj pokojnog premijera. Nije im mnogo smetalo što se to na kraju uopšte nije uklopilo sa činjeničnim stanjem. Niti sa izjavama svedoka. Jer, svedoci su svedočili drugačije.

 Otkud anomalija sa diskreditovanjem svedoka kakav je Veruović i šta iza nje stoji, pošto istorija opominje da iza takvih „inverzija“ obično stoji nešto skriveno i krupno?

- Nema tu šta mnogo da se objašnjava. Svi Đinđićevi kvaziprijatelji i te kako znaju da je mnogo toga nelogično, ali ih, po svojoj prilici, više nije briga. Prihvatili su sve zdravo za gotovo. Tako je, valjda, lakše. Jer, kako se kaže - koga nema, bez njega se može. A i što bi se sad oni smarali nekim novim „detaljima“?! Dobro im ide u životu. Zašto bi to kvarili?!

Bagzija su u Grčkoj „trenirali“ Ameri

 Ako je Milorad Ulemek Legija donekle u pravu, i stvarna uloga nekih svedoka saradnika - na čijim iskazima u dobroj meri počiva presuda za ubistvo Zorana Đinđića - tek će morati da se nađe na terazijama pravde.

 Imate li saznanja o skrivanju u Grčkoj Dejana Milenkovića Bagzija?

- Danas, kada se analizira cela ta situacija oko njegovog „bekstva“ iz Meljaka i odlaska u Grčku, potpuno je jasno da je on bio tamo sklonjen. Da bi kasnije bio izvučen iz naftalina i upotrebljen kao tužiočev džoker. Nemojte da zaboravite da za njim nije nikada bila raspisana Interpolova poternica, da se njegovo hapšenje odigralo samo dva meseca posle moje predaje! Da je dobio status svedoka saradnika pod veoma čudnim okolnostima i to iz drugog pokušaja!

 Na šta ciljate?

- Sve sa Bagzijem bilo je farsa i vešto odigrana kombinacija. Od samog početka. Cela ona agonija oko njegovog prebacivanja u Srbiju, koja je trajala sedam meseci, pa ono njegovo „hoću kakim, neću kakim“ i priče o krokodilima, žabama i babama - sve je to bilo predstava za javnost. On je od početka bio džoker koji je sklonjen u stranu. Za slučaj da iskrsne nešto nepredviđeno.

 Šta je bilo to „nepredviđeno“?

- Verovatno moja predaja. Zato su i aktivirali tog svog džokera.

 Da li je Bagzi tokom skrivanja u Grčkoj - gde se sklonio, ili bio sklonjen posle atentata i likvidacije Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma u Meljaku - mogao biti „treniran“ za ulogu svedoka saradnika od jedne obaveštajne službe? Ako jeste, od koje?

- Preko svojih veza i kontakata u Grčkoj, imam određene informacije o tome. Dobio sam ih u međuvremenu, a potvrđuju da je Bagzi sve vreme bio pod budnim okom određenih obaveštajnih struktura koje su ga kasnije, kada je „uhapšen“, i dalje posećivale i „obrađivale“. Sve vreme dok je bio u pritvoru. Radi se o američkoj liniji.

 Hoće li vaša žalba na prvostepenu presudu za ubistvo počivati i na tim saznanjima?

- Svakako. Ali, biće ovo jako teško prezentovati sudu jer niko od mojih „kontakata“ ne želi da se pojavi pred sudom i da o tome svedoči. Znate, kako to ide - Amerika je ipak Amerika...

 Do sada su povodom ubistva Zorana Đinđića pominjane sve vodeće zapadne obaveštajne službe. Prvo nemačka (branilac Zvezdana Jovanovića, Nenad Vukasović, u Glasu javnosti), pa britanska (Jovica Stanišić povodom Vladimira Bebe Popovića) i francuska (operacija „Sultan“), a sada evo vi upirete prstom u „američku liniju“. Šta sve to „na gomili“ znači? Da li neko u tome nedostaje?

- Pa, svakako nedostaje ruska obaveštajna služba. Jer, sve najmoćnije tajne službe su budno motrile, kao kopci, na sve što se proteklih godina dešavalo na našim prostorima. To i dalje čine. Uostalom, to im je i posao.[ antrfile ]

 U sudu ste tvrdili da su samo Milan Veruović i ostalih sedam Đinđićevih telohranitelja davali sve od sebe da ga zaštite, a da BIA i MUP nisu na tom planu činili gotovo ništa od onoga na šta su ih zakon i propisi obavezivali. Zbog čega posle Beogradske arene nije bilo uvedeno ono što ste nazvali „vanrednoradnim stanjem“? Ko je to onemogućio?

- To sam tvrdio samo na osnovu činjenica koje su jasno na to ukazivale. Tokom celog procesa. Reč je o činjenicama iz svedočenja onih koji su na suđenju govorili o tome. A te činjenice nedvosmisleno pokazuju da posle „saobraćajnog incidenta“ kod Beogradske arene, koji je kasnije pretvoren u pokušaj atentata, na planu premijerovog obezbeđenja nisu bile preduzete nikakve mere.

 Zar baš nikakve? Kako je to, prema vašim saznanjima, bilo moguće?

- Nikakve, osim mera koje su preduzeli pripadnici Đinđićevog užeg obezbeđenja. A i to se svelo na to što su ti momci radili kao konji. Od jutra do sutra. Ostatak državnog aparata očigledno je, na čelu sa ministrom policije Dušanom Mihajlovićem, ladio jaja. Kasnije, tokom „Sablje“ iliti „peroreza“, a i samog suđenja, kada je bila gurnuta priča da je „Limes“ bio atentata, što im se savršeno uklapalo u čitav scenario, svi pravi krivci iz Đinđićevog okruženja su pokušali da nam objasne neobjašnjivo.

 Kakvu su ulogu u tom kobnom i kažnjivom nečinjenu odigrali Dušan Mihajlović, Zoran Janjušević, Nenad Milić, šef BIA i šef obezbeđenja Vlade Koprivica? Kako objašnjavate činjenicu da su sve njihove neprijatnosti bile u tome što su morali da pred Specijalnim sudom svedoče o atentatu?

- NJihove uloge morala bi da razjasni istraga. Tim pre što su učinili su sve što su mogli da svoj nemar, nečinjenje i nezainteresovanost za Đinđićevu bezbednost opravdaju pričama tipa „nisu bile formirane nekakve uprave“. Još se tvrdilo da je premijerovo obezbeđenje bilo država u državi i da je sa njima bilo teško sarađivati...

 Kako sve to vama izgleda kao profesionalcu?

- Tragikomično! Tvrdili su, recimo, da sam Đinđić nije voleo da velikim obezbeđenjem skreće pažnju na sebe. A bilo je toga još. Ali, da li, bre, neko u ovoj banana-državi može da poveruje u takva proseravanja?!

 Zar ne biste mogli da bar birate reči?

- Nisu reči najvažnije. Pa, zamislite da se „Limes“ desio u nekoj ozbiljnoj zemlji, u Nemačkoj, Engleskoj ili Francuskoj. Zamislite da su službe tih zemalja samo na trenutak posumnjale da neko pokušava ubistvo, ne na premijera, već na nekog običnog vladinog službenika. Zamislite i da kroz neko vreme imaju „atentatora“ u svojim rukama. E, sad, da li bi se u tim zemljama moglo desiti da im „atentator“ izađe iz zatvora bez ičijeg znanja i da im još posle dvadesetak dana bude ubijen premijer?! Ma nemojte, molim vas!

 Za to niko nije odgovarao, a - ako govorite istinu - moguće je i da nikada neće...

- Pomenuta gospoda odigrala su ključnu ulogu u prestupnom nečinjenju koje se završilo ubistvom premijera Đinđića. Jedan od te gospode bio je prvi čovek policije, drugi njegov zamenik (dakle, postavljen od samog Đinđića), treći - premijerov savetnik za bezbednost. Šefove BIA su predložili i postavili Čeda Jovanović i Vladimir - Beba Popović. Sami zaključite kakva je bila njihova uloga u krugovima opakog nečinjenja oko premijera.

 Ako je tako, onda je premnogo zainteresovanih da istina o ubistvu nikada ne ugleda svetlost dana...

- Tako je. A da je Srbija prava država, svi bi oni bili pozvani na debelu odgovornost! Ovako, svima njima trenutno dobro ide u životu. Zašto to kvariti!?

Đinđić nije ubijen iz Gepratove 14!

U svom megaintervjuu Milorad Ulemek Legija je najviše pažnje posvetio atentatu na Zorana Đinđića. Nimalo slučajno.

Pokušali ste da uverite sudska veća Marka Kljajevića i Nate Mesarović da je MUP Srbije stručnjacima iz Visbadena dao „potpuno pogrešne stajne tačke i opis povreda“ Zorana Đinđića i Milana Veruovića i da to nije bilo „slučajna greška“. Tvrdili ste da je „ceo uviđaj namerno urađen manjkavo“. Šta je tu sve, i zašto, bilo „potpuno pogrešno“?

- Naravno da sam pokušavao da ukažem na tako očiglednu sabotažu koja je gurnuta u ruke stručnjacima iz Nemačke koji su u Beograd došli odmah sutradan posle 12. marta. A tako su došli da ni dan danas ne znamo po čijem nalogu ili preporuci.

Ko je dirigovao tom „sabotažom“, odnosno „namerno manjkavim“ uviđajem? Hoćete li, zapravo, da kažete da je neko istragu od samog početka namerno skretao u krivom pravcu? Faktički, da je „dirigent“ unapred znao koje puteve treba zatvoriti, koje činjenice izbegavati, koja i čija svedočenja potapati, a koja i čija favorizovati?

- Pazite ovako. Ubiju prvog čoveka države. Iz nekog razloga, država ili neko u njeno ime, poziva najeminentnije stručnjake na svetu. Oni dolaze na lice mesta, rade deo uviđaja. Pritom im se daju totalno pogrešni parametri stajnih tačaka premijera i šefa njegovog obezbeđenja Milana Veruovića. Šta je to, ako nije dirigovanje istragom? Kako se to zove?

Ne vuče li sve na šta ukazujete na tvrdnju da su pravi inspiratori i organizatori atentata bili u mogućnosti da utiču i na uviđaj, i na istragu, i na pisanje optužnice i na sam tok sudskog procesa?

- Po svemu što znam i mogu da zaključim: jesu. Ne tvrdim da se to odnosi i na stručnjake iz Visbadena. Ali, zar nije čudno što još ne samo da ne znamo ko je Nemcima dao pogrešne podatke, nego ne znamo ni ko je sve sa njima bio na „licu mesta“. Sve je još čudnije što ti stručnjaci - samo dan kasnije - odlaze. Pa, posle dugo vremena šalju izveštaj. I, gle čuda: glavni deo tog izveštaja, deo koji treba da sve objasni - potpuno je pogrešan!

Imate u vidu prvi izveštaj iz Visbadena?

- Da. A usledila je agonija čekanja od skoro dve godine. Tek po protoku tolikog vremena dobijamo dopunu izveštaja koja se svodi na sledeće: pretpostavlja se da je bilo ovako i zato je moguće da je bilo ovako. Sramota!

Faktički tvrdite da je i u Visbadenu istina o atentatu bila, u najmanju ruku, frizirana. U čemu je bilo friziranje i namera? Raspolažete li ikakvim saznanjima i dokazima koji bi ukazivali na realno postojanje zavere sa domaćim i stranim učesnicima? Ako nemate, izlažete se realnoj optužbi da klevećete državne organe i funkcionere, tužioca Jovana Prijića, sud i neke svedoke...[ antrfile ]

- O zaveri ću u žalbi Vrhovnom sudu. Ali, gde su u svemu ovome klevete?! Mi tražimo da Nemci dođu i da svedoče pred „Specijalnim sudom“. Opet sledi agonija i natezanje: hoće-neće. Na kraju svedoče, ali samo ograničeno i to - samo ako im se unapred postavi pitanje. Sud, naravno, opet u panici i ne dozvoljava nijedno pitanje koje bi slučajno osporilo taj famozni izveštaj koji, na kraju krajeva, nije potvrdio ništa.

To „ograničeno“ uopšte ne mora da signalizira postojanje bilo kakve zavere!

- Tek će se videti - bar što se domaćih aktera i dirigenata tiče - da li je bilo ili nije bilo! Jer, da sve bude smešnije, Nemci su ključne delove svog izveštaja bazirali na informacijama koje su u Visbadenu sastavili Lolek i Bolek - Dušan Dunjić i Milan Kunjadić.

Zašto bi to, bar u načelu, izazivalo podozrenje?

- Kako da ne izaziva kad su ta dvojica veliki deo svog izveštaja bazirala - na Visbadenu!? Eto tako, sve u krug. Jebe lud zbunjenog!

Kao da opet aludirate da je „režijom“ bio obuhvaćen i Visbaden i da je sve bilo dobro sinhronizovano?

- Neka vaši čitaoci zaključe sami. Pazite, ja sam možda rođen prirodno glup, ali nisam baš toliko glup da bih „pojeo“ sranja koja su pokušali da nam serviraju tokom suđenja! Ceo proces je jasno pokazao da i te kako postoji „dirigent“ i da nije uticao samo na uviđaj već i na sam tok suđenja.

Imate li dokaze?

- Mislim da za ovo, posle svega, nisu potrebni nikakvi novi dokazi! A da li će me tužiti neka od podguznih muva, evo - baš sam se naježio. Neka budu srećne i zadovoljne što ih, za sada, napušavam verbalno.

U „Specijalnom sudu“ ste ocenili: „Niko, ni Visbaden ni Kunjadić, nije dao nijedan dokaz da su Đinđić i Veruović pogođeni iz puške koja je bila pokazana u sudnici“. Možete li danas da podrobnije objasnite to svoje „niko“ i „nijedan dokaz“? Zašto baš „nijedan“?

- Nisam baš tako rekao. Rekao sam da ne postoji nijedan neposredni dokaz koji nesumnjivo dokazuje da su njih dvojica pogođena iz sporne puške, kao što stvarno i ne postoji. Postoje, doduše, posredni dokazi koji - preko nekih izjava i čaura (čije je samo pronalaženje bilo krajnje sporno) - možda nekome nešto mogu značiti. Ali, sve je to malo za ozbiljan sud!

Zbog čega ne smatrate dokazima ono što je bilo ponuđeno sudu?

- Kome može ličiti na dokaz „priča“ o ćebetu u Gepratovoj 14?! Tim pre što nesuvislosti ima još.

Imate li nova saznanja povezana sa tom puškom i rukama kroz koje je prolazila u mesecima koji su prethodili atentatu?

- O „novim saznanjima“ ću u žalbi. Zasad ukazujem na to da niko nije mogao da dokaže sledeće - da su delovi zrna koji su pronađeni na licu mesta ispaljeni iz sporne puške. Ama, ljudi: različitost u veličini i izgledu rana kod Đinđića i Veruovića objašnjiva je samo ako su bili pogođeni iz - različitog oružja!

Opet zavera i dirigenti?

- Neka o tome misli šta ko hoće, ali je neoboriva činjenica - da su tolike i takve razlike moguće samo kad se radi o različitom oružju! Samo, sud i oni koji su ostali u senci - imali su svoje kerbere u vidu Kunjadića i Dunjića koji su pokušali sve da zamaskiraju pričama o rotirajućem metku i „obvoju prepreka“ kroz koje je taj metak prošao. A sve je to, načisto, bla, bla, bla. Jedini im je problem što činjenice govore nešto sasvim drugo.

Šta to govore činjenice?

- Da Đinđić nije pogođen iz Gepratove 14 i da on i Veruović nisu pogođeni iz oružja istog kalibra! To je fakat.

Zvezdan namamljen kod Sretena Lukića

Milorad Ulemek Legija ne može, naravno, biti svedok u slučaju ubistva Zorana Đinđića. Ali, on i o tome ima svoju „priču“.

 Sud ste upozorili da „postoji dosad skrivana priča o pikavcima koji su potureni Zvezdanu Jovanoviću“. Dodali ste da su ti pikavci uzeti iz pepeljare u kabinetu generala policije Sretena Lukića.

- Ti pikavci jesu uzeti iz Lukićevog kabineta da bi bili podmetnuti Zvezdanu. Ali, očigledno da im pokušaj nije uspeo.

 Tvrdili ste, takođe, da je Zvezdan Jovanović bio namamljen u Lukićev kabinet. Kako, pod kojim okolnostima? Je li došao trenutak da se o tome više sazna? Kako je to realno izgledalo?

- Nije samo on bio tako namamljen kod generala Lukića! I, nije džabe za to bio izabran general Lukić. Sreten je naš stari ratni drug, koji je u tom momentu bio klasično ucenjen Hagom, pa je morao da radi ono što mu se kaže. Stavili su mu do znanja da, u suprotnom, dobija kartu u jednom pravcu!

 Da li se to dogodilo samo Zvezdanu Jovanoviću?

- Ne. Gotovi svi pripadnici JSO bili su namamljivani na isti način baš kod Lukića. U suštini, bila je namamljena cela komanda. Tobože, radi dogovora o nekakvom angažovanju JSO.

 Šta se događalo posle „namamljivanja“?

- Svi su odmah pohapšeni! Logističari i manje bitni su odmah pušteni, a operativni oficiri su odvedeni u zatvor. Tu je Zvezdanu bilo rečeno da „znaju“ da je umešan u ubistvo. Zvezdan se samo nasmešio i pružio ruke. Čovek nije mogao da veruje koju priču mu serviraju! Mislim da je tek kasnije, kada su počeli da mu prete preko porodice, shvatio kakvu mu igru pakuju. Nadam da ćemo ovo uskoro čuti i od samog Zvezdana. Neka on ispriča ono što zna najbolje.

 Da li je tačno da je njegovom davanju iskaza prisustvovao jedan visoki britanski obaveštajac? Postoje li za to svedoci i dokazi? Kako su realno stajale stvari sa tim britanskim obaveštajcem?

- Taj famozni obaveštajac se zove Entoni Monkton. On nije bio prisutan kada je Zvezdan davao iskaz. Uostalom, Zvezdan nikada nije ni dao nikakav iskaz u pravom smislu reči. On je samo potpisao ono što su ga primorali da potpiše. Inače, dotični gospodin je bio u nekoj od susednih kancelarija i sklapao njegovu i druge „izjave“. To bi mogao dosta da pojasni vrli bivši ministar policije Dušan Mihajlović.

 Na osnovu čega ste tvrdili da „snimak ubistva premijera“, pored B 92, ima i TV Pink i da ključni ljudi obe televizije „znaju zašto ih kriju“?

- To sam tvrdio na osnovu prostih i logičnih činjenica. Prema mnogim izjavama, kako policajaca koji su obezbeđivali zgradu vlade, pa preko izjava ljudi iz premijerovog obezbeđenja, nesporno je utvrđeno da su se preko puta vlade - i to na mestu koje tačno gleda na ulaz br. 5 - nalazile ekipe novinara s postavljenim kamerama. Nesporno je utvrđeno da su među tim ekipama bili ljudi pomenutih TV stanica.

 Znate li išta o okolnostima pod kojima su ti kadrovi mogli da budu snimljeni, pogotovo što ste ocenili da Pink „laže sud da su izbrisali nešto što predstavlja arhivski snimak“?

- Detalje ne znam, ali je prosto nemoguće i neverovatno da profi-snimatelji nisu snimili dolazak kolone vozila sa pokojnim premijerom i njegov izlazak iz kola. Tako nešto nijedan kamerman ne bi propustio.

 Zbog čega su te okolnosti vama tokom procesa bile toliko važne?

- Kako ne bi bile! Vratite se na „sačuvane“ scene unošenja premijera u vozilo i svega što se zatim događalo. Neizbežno je pitanje šta je sa snimljenim materijalom pre toga? Kako to da je obrazloženje dotičnih stanica bilo da je obrisano?! Da li iko normalan može da poveruje da su takvi istorijski arhivski snimci obrisani?! Što, da im možda nije falila kaseta, pa su, eto, morali i da brišu! Ne, to su obične budalaštine, ako nije nešto mnogo gore!

 Šta „mnogo gore“?

- Deo nečije režije i montaža. Jer, zašto nam nije bilo dozvoljeno da saslušamo direktno kamermane koji su to snimali? Zašto je sud odbio te predloge?

 Šta bi ti nestali (izbrisani kadrovi) otkrili i kako je moguće da za njihovo uništavanje (ako su zaista uništeni) niko nije krivično odgovarao?

- Ti snimci bi nam pokazali najveću spornu stvar u ovom procesu, kako je uistinu stajao pokojni premijer u trenutku kada je pogođen. Međutim, to očigledno nekome nije odgovaralo.

 Ako ti snimci, koji su realno istorijski, nisu uništeni, u čijim rukama bi se danas mogli nalaziti i zbog čega, u tom slučaju, država Srbija pokazuje nezainteresovanost za njihovu sudbinu?

- Sve to bih i ja voleo da znam!

 U međuvremenu, razotkrilo se da su pikavci koji su bili pripisani Zvezdanu Jovanoviću mogli pripadati vama i da je DNK-bris uziman od vaše majke posle ubistva Momira Gavrilovića? Da li je to tačno? Zbog čega ste na procesu zagonetno rekli - „otvoriće se ova priča u nekom životu“? Nespretnost u formulisanju, ili ste, možda, imali razloga da strahujete za sebe ili za porodicu?

- Šta vredi što sam na okolnosti sa pikavcima upozoravao sud i što je isto činila čitava odbrana?! Kome bi mogli da pripadaju drugi pikavci koje pominjete? Tu ste malo pomešali priče. Poseban problem su pikavci koji je trebalo da budu podmetnuti meni. Ti pikavci su u vezi sa ubistvom Momira Gavrilovića. To su, navodno, bili pikavci koji su pronađeni na licu mesta. Tobože je na njima bio DNK moje majke ili se DNK na njima poklapao sa DNK moje majke.

 Šta je tačno bilo po sredi? Šta u pozadini?

- Ne znam nešto posebno više. Mnogo su to zapetljali. A sud, zamislite, to uopšte nije zanimalo. To nije bilo u domenu njegovog interesovanja. Sudu je bilo važno samo da potvrdi optužnicu!

 Ko je i zašto zapetljavao još tada? Da li je vama u pritvoru uziman takav „bris“ i kakav je rezultat bio? Niste li, možda, već u vreme ubistva Gavrilovića bili na nečijem nišanu?

- Moguće je. U svakom slučaju, kada sam dobio rešenje da treba da dam DNK da bi se napravilo upoređenje sa tim pikavcima pitao sam - odakle vam DNK moje majke? Da li li ga imate u bazi podataka i da li je bilo kada od nje uziman DNK? Nisu znali odgovor. Rekao sam onima koji su došli kod mene kada saznate odgovor, onda dođite ponovo.

 Jesu li došli?

- Došli su, samo sa novim rešenjem u kome se nije pominjala moja majka već je stajala klauzula: u slučaju da odbijem da dam uzorak za analizu, da mi se uzme na silu.

 Pa, je li bilo „na silu“?

- Pitao sam, ko će da mi uzorak uzme na silu? Sudija je samo slegao ramenima i spustio glavu. Iskreno sam se nadao da će sudija sa sobom dovesti izvršioca „za silu“. Bila bi to supertuča! Međutim, u sve su uvalili komandire koji me čuvaju i koji sa mnom provode veći deo vremena, pa nisam imao srca da se s njima bijem. Naravno, uvalili su mi tako vruć krompir i na kraju sam dao DNK. Nisu očekivali, ali sam izašao čist i iz tog pokušaja nove podmetačine.

Dokazaću da „beretke“ nisu ubile Đinđića!

Legija je pred sudom uporno ponavljao: „Nisam organizovao ubistvo Zorana Đinđića“. Evo šta Milorad Ulemek danas o tome govori.

Pred sudom ste izgovorili i ovo da se „svi prave nemušti kada je reč o Dušanu Spasojeviću i neće da kažu da je on bio moćan jer su drugi bili slabi“. Ko je sve u ono vreme i iz današnjeg vrha Srbije pred Spasojevićem bio „slab“? U čemu se to ogledalo? Ko je pred njim „padao na sto evra“, ko na televizore, ko na fenove, ko na pegle, ko je, naprosto, voleo da bude viđen u Šilerovoj?

- O tome je najopširnije govorio Miladin Suvajdžić, alijas Đura Mutavi. Takođe, i pokojni Zoran Vukojević. Samo što su se i oni veoma pravili nemušti oko mnogih imena iako se u njihovim iskazima tačno opisivalo kolika je količina poklona deljena desetinama raznih likova koji su defilovali kroz Šilerovu. Opet kažem, nisam sedeo 24 časa u Šilerovoj i držao sveću Spasojeviću da bih znao - kako i s kime je pravio razne kombinacije. Ali, sigurno je to bio jedan od glavnih razloga što je to zdanje ekspresno srušeno.

Kako je bilo realno moguće da Spasojeviću, kako ste tvrdili, obezbeđenje iz JSO da Čeda Jovanović? Kako je to bilo moguće uraditi mimo tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića i premijera Zorana Đinđića?

- Prvo, nikada nisam rekao da je Čeda dao Spasojeviću obezbeđenje, već - da je on urgirao kod Dušana Mihajlovića da mu se to obezbeđenje dodeli. I, bezgrešni ministar je to i odobrio. Drugo, ko kaže da Mihajlović i Đinđić nisu znali da Spasojević ima policijsko obezbeđenje?! Doduše, vrli ministar je to pokušao da prebaci na neki drugi kolosek, ali ga opet j... neosporne činjenice.

Na šta aludirate?

- Mihajlović je i te kako znao da policija obezbeđuje i Šilerovu i Spasojevića! O tome su govorili i mnogi svedoci na suđenju, tako da je nesporno da je znao i da je to prećutno odobravao. A to samo pokazuje koliki je bio njegov cinizam kada je govorio da je puštanje Spasojevića izvedeno mimo njegovog znanja. Sada vidim da i to pokušavaju da svale na tadašnjeg komandanta JSO Dušana Maričića.

Hoćete li da kažete da Maričić s tim nema nikakve veze?

- I nema! Tvrditi tako nešto je potpuno besmisleno budući da on za to nije imao ovlašćenja. Zato oni sada mogu da se peru koliko hoće. Fakat je i da su pominjani odobrili! Uostalom, to je u Beogradu i Srbiji bila javna tajna.

Vidi se da imate pik na Mihajlovića. A da li je i on, možda, bio posetilac Šilerove i „srebroljubac“ ili „samo“ ministar policije za čijeg je mandata ubijen predsednik vlade?

- Nemam ja nikakav pik ni na koga, daleko bilo, pa ni na gospodina Mihajlovića. Nisam ja kriv što se sam namestio. Jer, ako misli da svi treba da progutaju njegovo vađenje, onda mi je žao. Ja se ne kopčam na leđa. Nisam ga ja terao da bude u svakoj čorbi mirođija.

Da li je britanski obaveštajac kojeg ste pominjali Entoni Monkton u Mihajlovićevom kabinetu bio slučajno ili je obavljao svoj „redovni posao“?

- Pre bih rekao - to drugo!

Gde je tačno i odakle ubijen Zoran Đinđić? Imate li saznanja koja bi išla u prilog pretpostavkama koje su se pojavile proteklih dana - da atentator nije pucao ni iz Gepratove 14, ni iz Birčaninove 6, već - iz Nemanjine 6, Nemanjine 9 ili, čak, iz zgrade Vlade Srbije, iznutra iz njenog petog ulaza?

- Posle svega što sam doživeo tokom ove četiri godine - posle svih maltretiranja i napada koji traju i dan-danas, posle celog onog cirkusa koji su neki smatrali suđenjem - više me ne zanima ni odakle je ubijen premijer, ni ko ga je ubio, ni koliko je atentatora bilo! Znači, ni to da li je bio jedan, ili ih je bilo 23 ili 33!

Pa, šta vas onda više uopšte zanima?[ antrfile ]

- Zanima me jedino da isteram istinu do kraja! I zbog sebe i zbog Srbije, želim da konačno postane jasno da Zoran Đinđić nije ubijen iz Gepratove, da ga nije ubio Zvezdan Jovanović i da ni pripadnici JSO ni ja nemamo ništa sa tim atentatom. To je sve što me zanima. I verujte mi da ću to i dokazati!

Koliko je, prema vašim saznanjima i pretpostavkama, učesnika u atentatu realno bilo, gde su i kako i sa kojim ulogama mogli da budu raspoređeni?

- Kao što rekoh, to me ne zanima jer mi ne pada na pamet da radim tuđ posao i da vodim svoju istragu o ubistvu. To pitanje ćete morati da postavite nadležnim organima. Možete odmah, a možete i da čekate da ja dokažem da Đinđić nije bio ubijen iz Gepratove i da bude pokrenuta nova istraga.

Ipak, ako je Đinđić bio ubijen iz Nemanjine ili iznutra, iz vlade, kakva je to onda zavera morala da bude? Kog obuhvata, s kojim približno učesnicima? Koliko su duboko morali da prodru u državne institucije i u samo Đinđićevo okruženje? Koje pozicije su morali prethodno da osvoje i kakve pripremne poteze da povlače u nedeljama i danima pred atentat?

- Ni to nisu pitanja za mene. Nikada nisam rekao da je Đinđić ubijen iz Nemanjine! To pitajte one koji lansiraju takve priče!

Treba li ovo shvatiti kao polutvrdnju da ubica nije pucao iz Nemanjine? Ako dokažete da Đinđić nije ubijen iz Gepratove, otvoriće se pitanje - a odakle je onda? Iz Birčaninove ili s neke druge strane?

- Ništa ne želim da tvrdim! Kao što sam već rekao, danas posle svega ne zanima me ni odakle, ni ko, ni šta! Jedino što mogu sa sigurnošću da tvrdim jeste da ni Đinđić nije pogođen iz Gepratove! Za to, uostalom, postoje kako materijalni dokazi, tako i živi svedoci. Šta Srbiji za utvrđivanje istine još treba? Možda sam Isus siđe s nebesa i da svedoči?!

Ako eventualno i uspete da dokažete da Đinđić nije ubijen iz Gepratove i da na njega nije pucao Zvezdan Jovanović, ostaće nerazjašnjeno kako su pravi organizatori i izvršioci zločina uspeli da ostvare prodemonstrirani stepen konspirativnosti? Kako im je uspelo - ukoliko priča o zaveri oko premijera i ubici sa neke druge lokacije, ili atentatoru skrivenom u petom ulazu nije „bajka“ ili plod nečije namere, da zločin podmetne drugima kao kukavičje jaje? Da li je tako nešto moglo uopšte da se izvede bez logistike i „daljinskog upravljača“ iz inostranstva?

- Da li je to bajka i čija - ne znam, ali svakako ne dolazi ni od mene, ni od mojih branilaca! Te priče puštaju dokone mutivode!

Sudu ste rekli da Milan Veruović govori istinu i da su zaista bila tri metka. Na osnovu čega? Kako ste primili pretpostavke da je pred petim ulazom i unutar njega moglo da bude ispaljeno do sedam metaka?

- Na samom suđenju nikada nisam potencirao priču o trećem metku. Da ne bi ispalo da se ja, kao prvooptuženi, hvatam za nju kao davljenik za slamku. Sudu sam postavio pitanje: Kako je moguće da se ne veruje Veruoviću i ostalim momcima iz Đinđićevog obezbeđenja, koji su bili na licu mesta i koji su ispričali priču o trećem metku odmah i bez ikakvog dvoumljenja?

Pa, kako je to bilo moguće?

- Zato što je sud poverovao veštacima Milanu Kunjadiću i Dušanu Dunjiću koji su svoj izveštaj radili kao pacovi u kancelarijama! Uprkos tome što je njihov izveštaj, uzgred rečeno, totalno nebulozan i ne odgovara ni činjeničnom stanju, ni izjavama svedoka koji su bili na licu mesta. Mislim da to dovoljno govori o načinu kako je sud vodio ovaj postupak. Tužno, ali istinito.

Vladu je trebalo blokirati!

Sve što su „službena lica“ 12. marta 2003. radila ispred zdrade Vlade Srbije i unutar nje - trebalo je raditi. U najmanju ruku, drukčije. Z ovu svoju tvrdnju Milorad Ulemek legija ima i objašnjenje.

 Nije li, na najprecizniji mogući način, moralo da bude utvrđeno ko je sve 12. marta 2003. godine - u momentu ubistva Zorana Đinđića - bio u zgradi Vladi Srbije, gde se ko tačno nalazio u minutima koji su prethodili atentatu i u momentu kada su se začula dva, tri ili više pucnjeva? Ko nema, a ko ima i kakav alibi?

- Trebalo je da bude upravo tako, ali - nije bilo. Po pravilima, čim se to desilo - odmah je trebalo blokirati ceo taj perimetar. Niko nije smeo ni da uđe ni da izađe iz zgrade vlade! Sve dok se ne uzmu izjave od svih! I dok se ne utvrdi ko je gde bio i ko je šta radio. Ali, to nije urađeno jer je taj haos nekome i te kako odgovarao.

 Da li se tu radilo samo o haosu koji je nekome odgovarao? Nije li sve to - pogotovo ako Đinđić zaista nije ubijen iz Gepratove i ako je atentat podmetnut i vama i Zvezdanu Jovanoviću - bilo mnogo, mnogo ozbiljnije i komplikovanije od svakog haosa? Nije li, u tom slučaju, i „haos“ bio deo nečije velike režije?

- Sigurno da je sve to mnogo ozbiljnije od samog haosa. Ali, taj haos i konfuzija koja je nastala od početka su bili idealni za režiju, uništavanje i zametanje tragova. Taj haos je omogućio rezultate istrage kakvima se neki jesu, a neki nisu nadali. U znaku tog prvobitnog haosa su protekli i uviđaj i početak istrage. Zbog toga haosa smo izgubili mnoge dokaze i činjenice, ali smo, sa druge strane, i dobili. Uspeli smo da svetlo da se vidi o čemu se, zapravo, radi.

 Zbog čega i istragu i sud realno nije interesovalo zašto je uoči atentata bilo posečeno nekoliko drveta koja su potencijalnom strelcu iz Nemanjine 9 mogla zaklanjati peti ulaz, ko je prao krv na mestu zločina i pomerao Đinđićevo beživotno telo?

- To su, nažalost, samo „detalji“ koji nisu bili obuhvaćeni ni istragom ni kasnijim sudskim postupkom. I to pokazuje koliko je sudu bilo stalo do otkrivanja istine. Premnogo toga se u toku suđenja pojavljivalo kao „čudno“, ali sve to „čudno“, što je realno kontriralo optužnici, a što je moglo da pokaže da nije baš sve bilo onako kako u optužnici piše, sud je proglašavao za „neosnovano“. Ili je to blokirao, uz obrazloženje da bi vodilo nepotrebnom odugovlačenju postupka.

 Kakve zaključke danas izvlačite iz okolnosti da se dogodilo i moglo dogoditi da niko zvanično o atentatu ne obavesti ni dežurnog istražnog sudiju, ni dežurnog tužioca, a da uviđajni sudija pre ode u Urgentni centar, nego što mu je bilo omogućeno da počne sa svojim jedinim poslom u takvim situacijama? Da li je i to moglo da bude deo režije i zavere o kojima uporno govorite?

- Te okolnosti upućuju na jedan jedini mogući zaključak - da je neko od samog početka svesno poturao klipove u mehanizam koji je morao da počiva samo na jasnoj i gotovo šablonskoj proceduri! Činjenica da je istražni sudija o samom događaju saznao preko televizije - o svemu više nego dovoljno govori.

 Zar je to sve?

- Nipošto. Šta je istražni sudija uopšte tražio u Urgentnom centru? Ko je bila osoba koja mu je rekla da ide tamo? Jer, da li ste nekad čuli da istražni sudija, kada se nešto desi i kad je njegov izlazak na „lice mesta“ zakonska obaveza, prvo ode u bolnicu pa onda na „lice mesta“?!

 Unosite li danas možda i neki dodatni sadržaj i smisao u svoje reči s kraja suđenja za ubistvo premijera - da su Đinđićevi „najbliži saradnici“ - Čeda Jovanović, Vladimir - Beba Popović i Zoran Janjušević - svojim „lažnim iskazima naneli štetu i procesu i utvrđivanju istine“? U čemu su konkretno i čime njih trojica i sa kakvim namerama obmanjivali sud?

- Sama činjenica da je punomomoćnik pozvao za svedoke prvu dvojicu, a ne tužilaštvo dovoljno govori o tome koliko su oni bili bitni svedoci. Oni su pozvani da bi dobili priliku da sami sebe opravdaju pred javnošću. Zato uopšte i nije bilo potrebe da se povodom njih utvrđuju neki novi detalji.

 Ako nemate ništa konkretno, postavlja se pitanje - niste li se upustili u njihovo zakonski i moralno nedopustivo diskreditovanje?

- Ama, kakvo diskreditovanje?! Treba samo pročitati njihove iskaze sa suđenja i odmah će sve biti jasno. Tokom procesa oni su sami sebi pokušali da ispevaju ode. Dok su danima pokušavali da nam ispiraju mozak, neupućeni su mogli steći utisak da su oni bili glavni, a da je Zoran Đinđić, u odnosu na njih, bio običan marginalac! Lagali su svi za zlatnu medalju!

 Šta im je, ako ste u pravu, bio motiv?

- Namera im je bila da još više zamute već zamućeno! Zbog čega, recimo, sud nije dopustio suočavanje između Bebe Popovića i Milana Veruovića koji je tvrdio da je Popović na njega vršio pritisak da zaboravi treći metak?! Zbog čega je bilo blokirano i suočavanje između Čede Jovanovića i Dejana Milenkovića Bagzija koji ga je i te kako kompromitovao u svom iskazu?!

 To su propusti suda, a ne Popovića, Jovanovića i Janjuševića...

- Nemojte opet o diskreditaciji i mom moralu! Pravo pitanje je imaju li ta trojica uopšte morala! Uostalom, neka me tuže! To je ionako jedino što rade u poslednje vreme. Tužakaju se kao plačipičke!

 Imate li nova saznanja i dokaze koji bi potvrđivali vašu optužbu da veće Nate Mesarović nije imalo „dovoljno dobre volje, hrabrosti ili čak i energije“ za traganje za istinom, da se kod Jovana Prijića i u samom sudu redovno „pojavljivao paničan strah“ kad god su optuženi i njihovi branioci „prilazili optužnici na način koji ukazuje da nije bilo baš tako kako piše gospodin tužilac“?

- Jesu li uopšte potrebni novi dokazi za bežanje suda od otkrivanja istine?!

 Šta je od onoga što ste tražili i predlagali, i na čemu ste (najčešće) uzalud insistirali, izazivalo „paničan strah“? U čemu se taj strah ogledao?

- Zar i ovako nije očigledno, ako ja nisam u pravu, zbog čega je onda sud bežao panično i od samog pomena rekonstrukcije?! Zbog čega nam je sud odbio 70 odsto predloga kao neosnovano?!

 Faktički tvrdite da se tokom procesa, za vreme suđenja i u njegovim pauzama štošta i zakulisno događalo. Ako su strani obaveštajci zaista odigrali određenu ulogu u davanju prve izjave Zvezdana Jovanovića, jesu li i na koji način uticali i na ta zakulisna dešavanja? Zar, ako su bili tako moćni, nisu mogli i da elimišu razloge za „paničan strah“ o kojem govorite?

- Izgleda da ipak nisu bili toliko moćni. Da jesu, ne bi sud morao da se spušta tako nisko da neke predloge odbacuje kao neosnovane, a da dokaz nije ni izveden! Da jesu, ne bi sud morao da arogancijom - ponašajući se kao i sudija i kadija - pokriva zajednički strah sa Prijićem čija je produžena ruka bio!

 Zašto baš „produžena ruka“?

- Ako to nije bio, zbog čega nije dozvolio nova medicinska i balistička veštačenja nekih drugih stručnjaka iz nekih drugih oblasti?! Da li su Milan Kunjadić i Dušan Dunjić jedini stručnjaci u Srbiji? Ko toj dvojici je omogućio monopol nad svim veštačenjima u posebnom odeljenju? A svi su imali priliku da posmatraju kako se od takvih naših zahteva diže i ono malo kose na Prijićevoj glavi!

Jovana Prijića će šutnuti njegovi!

U nuđenju i obrazlaganju svoje verzije atentata, Milorad Ulemek Legija ima posebni spor sa tužiocem Jovanom Prijićem.

 Vaše oponiranje optužnici i prvostepenoj presudi za atentat na Zorana Đinđića daleko je od kontratvrdnji tipa: „nije bilo tako već ovako“. Pokušavate da dokažete da nije pucano iz Gepratove 14 i da ubica nije Zvezdan Jovanović, ali ne ukazujete da li je to moglo biti iz Birčaninove, iz Nemanjine, iz petog ulaza u zgradu Vlade Srbije ili sa nekog sasvim drugog mesta!

- Da su uvažili naše predloge da se izvedu dokazi koji bi pokazali da na Đinđića nije pucano iz Gepratove 14, to uopšte ne bi bilo samo puko oponiranje navodima optužnice! Argumentima bismo dokazali da smo u pravu.

 Zašto bi samo vaše „nije bilo baš tako, Prijiću“ njega ili bilo koga drugog ozbiljnije zabrinulo?

- Zna on! Uostalom, svima bi postalo jasno da Đinđić zaista nije bio ubijen sa mesta na koje je ukazao tužilac!

 Nije li to samo gola tvrdnja?

- Ni u kom slučaju! Da Đinđić nije ubijen iz Gepratove 14 - postoje činjenice, materijalni dokazi i živi svedoci koji su se pojavili i u toku samog suđenja. Zahvaljujući njima, ipak je stvorena drugačija slika od one koju su, ruku pod ruku, pokušali da predstave tužioci i sud.

 Sad ne delujete baš otvoreno koliko tvrdite da jeste. Verovatno jeste teško, ali pokušajte da isterate istinu na čistac, bar delom...

- Dobro. Evo, samo pitajte Jovana Prijića gde je pisana optužnica za atentat i koliko je on zbog nje proveo u sedištu BIA![ antrfile ]

 Otkud znate da je optužnica pisana „u sedištu BIA“ i da se Prijić nije ništa pitao? Šta podrazumevate pod „sedištem BIA“ i - koje i čije maske „još nisu spale“?

- Pa, danas je već javna tajna da je kompletna optužnica pisana u Kraljice Ane b. b. Problem je jedino što još nisu spale maske onih koji su je diktirali!

 Ko su bili ti koji su „diktirali“, a ko oni koji su pristali da im se diktira?

- Diktirano je Prijiću. O tome zasad toliko. A imena onih drugih bih ja voleo da ih znam. Mada...

 Tužilac, potpisnik optužnice Milan Radovanović, bio je uhapšen usred suđenja, pa pušten na slobodu, a preminuo je pre presude. Da li je uopšte bio kriv? Da li je to bilo ono - slučaj je zakonomernost koja putuje inkognito?

- Prvo, postavlja se pitanje zašto sam Prijić nije potpisao optužnicu. Ako je to bio najvažniji slučaj u njegovoj karijeri, zašto „šmeker“ nije potpisao optužnicu?! A da li je Radovanović bio kriv ili ne - ne znam. On nije optužen po ovoj optužnici, već za slučaj Jotke i sudije Vučkovića.

 Ako je tačna bar trećina od ovoga na šta ukazujete i što tvrdite, kako ste u svojoj završnoj reči na suđenju za atentat mogli da kažete „svi ćemo sa ovakvim činjenicama izaći kao gubitnici“? Zar i tužioca Prijića, i Dejana Milenkovića Bagzija i LJubišu-Buhu Čumeta smatrate gubitnicima?

- Ako iko misli da je bilo ko iz ove „priče“ izašao kao „dobitnik“ - onda svaka čast! Ako neko misli da su Čume i Bagzi izašli kao „dobitnici“ - onda bih voleo da čujem objašnjenje za to. Taj bi, uz ostalo, morao da objasni: kako jajare uopšte mogu da budu „dobitnici“! NJih dvojica će ceo život proživeti kao jajare, plašeći se i svoje senke, deca će im biti žigosana na vjeki vjekov. A zašto? Zato što su mislili samo na svoju guzicu!

 Neki će vas sigurno pitati, a zar i sami ne mislite na svoju?

- Ja? Ne, hvala! Da sam hteo da mislim na sebe i samo na sebe - ne bih se sigurno predavao! Sa sigurne bih udaljenosti iznosio svoje teorije. Ne bih, dakle, dolazio mečki na rupu.

 A kako tumačite činjenicu da se u rasvetljavanje politike pozadine ubistva Zorana Đinđića krenulo posle cele četiri godine, i to tek kad ste prvostepeno oglašeni krivim za atentat, a da sama presuda još nije ni napisana?

- To je dokaz da „pozadina“ zapravo nikoga i ne zanima! Pa, zamislite taj apsurd da četiri godine sudite povodom ubistva - i to ne bilo kojeg - a da pri tom nema nikakve reči niti istrage o motivima ili pozadini. Da nije žalosno, bilo bi smešno!

 U redu, šta ste uistinu hteli da kažete kad ste Prijiću i sudijama rekli: „Ne kažem da niste bili fer“? A šta kad ste ih, istom rečenicom, upozorili da su „proces prelomili preko kolena, na brzinu“?

- Zar smatrate da Prijić ne razmišlja šta će biti sa njim kada se cela ova maskarada razotkrije?! Misli i te kako! To mu je najveća noćna mora! Uostalom, tom Prijiću nikada nisam rekao da je bio fer. On ne zna šta je to biti fer. On je obična poslušnička produžena ruka. Obična, bre, poslušnička podguzna muva koja radi onako kako je „naviju“. Videćete gde će Prijić biti za par godina.

 Pa, gde će biti, ako ste tako dalekovidi?

- Biće šutnut i ostavljen. Jer, to je sudbina svih poslušnika. To je njihov neminovni put.

 Ako nisu Prijiću, kome su onda bile namenjene vaše reči „ne kažem da niste bili fer“?

- Kada sam govorio fer-pleju, obraćao sam se sudijama. Mnogi misle da su sudije sudije samo dok smo u sudnici. Međutim, postoji i druga strana svega. Ona iza zavese. Tu stranu javnost ne vidi. A sudije se brinu o nama i o našem životu u pritvoru.

 Šta hoćete da kažete?

- Sudije izlaze ili ne izlaze u susret kada neko traži produženu posetu. NJima se obraćaš kad imaš problem koji ne može da se reši unutar zatvora. Recimo, kada je neko bolestan. Postoji još mnogo sitnica koje sudija može da reši i da tako nekome olakša ili ne olakša zatvorski život. Eto, na to sam mislio, pošto su sudije, bar što se mene tiče, u tom smislu bile maksimalno fer i korektne. I na tome im zaista hvala.

 A kakve su te fer sudije bile u svojim sudnicama?

- E, što se tiče sudnica - to je svojevrsna arena. Tu nema ni fer-pleja, ni emocija. Tu sudije pokazuju svoje pravo lice! Ali, i to su, očigledno, pravila igre.

Ništa nije gotovo slede produžeci!

Milorad Ulemek Legija uopšte ne krije da pokušava da ponovo otvori neka pitanja.

Ako Zvezdan Jovanović, kao što tvrdite, nije pucao na Zorana Đinđića, da li je on, po onome što znate i što je ipak razjasnio „proces veka“, ipak mogao biti u Gepratovoj 14 i pucati, recimo, na Milana Veruovića? Da li je on mogao biti član „rezervne ekipe“? Šta je, uopšte, mogao da bude zadatak „rezervne ekipe“ ili „rezervnih ekipa“, ukoliko su bile dve?

- Za mene ne postoji „ako“. Jer, Zvezdan Jovanović sigurno nije bio taj koji je bio u Gepratovoj 14! Nije on pucao na premijera, ni na Veruovića! Sve ostalo me, kao što sam već napomenuo, danas ne zanima.

 Zvezdan Jovanović je tvrdio da se neko u Beogradu, dok je on bio na Kopaoniku, lažno predstavljao njegovim imenom, ali to nije raspravljano u sudu. Šta danas znate o tome?

- Znam za tu priču. Mislim da sam mu baš ja rekao za to jer sam tu informaciju dobio iz grada. Jedno vreme je čak jedna ekipa koja je „navodno“ u moje ime uzimala novac po gradu. Tobože za porodice poginulih i ranjenih boraca. Sve dok ih nismo nahvatali. Ali, toga ima i danas. Uvek će postojati lešinari koji pokušavaju da profitiraju preko tuđe muke. Kako se ono kaže: nekom rat, nekom brat.

 Tvrdite da je smisao utvrđivanja političke pozadine ubistva Đinđića, u šta je nedavno krenulo specijalno tužilaštvo, sakrivanje „prljavih rabota u koje su bili umešani, pre svega, ljudi iz najbližeg Đinđićevog okruženja, a na kraju-krajeva - i on sam“. A kakve su vam konkretno „prljave rabote“ na umu? Zašto ništa o tome niste rekli sudijama Kljajeviću i Mesarovićevoj? Sugerišete li da postoji veza između „prljavih rabota“ i atentata?

- Svakako da postoji veza između prljavih rabota i atentata, mada u malo širem kontekstu. Ali, kao što sam već rekao, to me danas ne zanima. Ne želim da radim tuđi posao. Na prvom delu suđenja odgovorio sam samo na ona pitanja za koja sam smatrao da tada treba da odgovorim. Nešto sam hteo da ostavim i za dalji tok postupka. Međutim, kako se to suđenje razvijalo, shvatio sam da bi to bilo uzalud. Uvidevši da sudije primenjuju nejednake aršine, shvatio sam da bih samo uzalud trošio i svoje i tuđe vreme. Uostalom, do kraja suđenja sam shvatio da sam u pravu. Samo, nije još ništa gotovo. Slede produžeci![ antrfile ]

 Kažete da ste u nekim prljavim rabotama, koje pominjete za Spasojevića i Lukovića Kuma, učestvovali, a u nekima niste, da li biste bar to sada razjasnili?

- Nemam šta da krijem i zato upravo pišem knjigu o svim prljavim rabotama DOS-u u kojima sam imao „čast“ da učestvujem. U toj knjizi zaista neću štedeti ni sebe, a bogami ni druge!

 Vidite li u svemu što se izdogađalo i deo sopstvene krivice?

- Tri godine me niko nije pomenuo ni kao najsporednijeg vođu bilo koje bande, niti kao organizatora bilo čega.
Protiv mene nema ničega osim podmetnutih izjava, za koje ni Jovan Prijić ni sud nisu imali nikakve materijalne dokaze! Onda se pojavio Prijićev džoker Dejan Milenković Bagzi. Verovatno se svi još sećaju one prve rečenice koja je već postala „demokratska epika“: „Ubistvo Zorana Đinđića je organizovao Milorad Ulemek Legija, zajedno sa Dušanom Spasojevićem“. Za to im je Bagzi jedino i bio potreban!

 Zar niste, pošto tvrdite da niste odgovorni ni za pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, ni za likvidaciju Ivana Stambolića, ni za Ibarsku magistralu, ni za atentat na Zorana Đinđića, fatalno potcenili nečiju potrebu da sve to podmetne baš vama? Zar niste neoprezno prevideli da ste, ako ste zaista nevini, bili najpodesniji za nečije podmetačke planove?

- Možda i jesam potcenio, ali ja nisam imao razloga da zazirem pošto, ponavljam, nisam bio vođa nikakve bande niti organizator bilo čijeg ubistva. Da li je Bagzi išta od onoga što je tvrdio čuo iz mojih usta? Naravno da nije! Da li je prisustvovao „sastanku“ koji je pominjao? Naravno da nije!

 Niste li i Bagzija „fatalno potcenili“ i „neoprezno prevideli“?

- To je samo sitna jajara u tuđoj igri! Taj bi bio skinut do gole kože i da mu je samo bilo traženo da objašnjava kako je šta saznao i shvatio. Jer, cela konstrukcija za koju je bio angažovan počiva samo na jednom - rekao mu tobože Dušan Spasojević! A gde je Spasojević? Mrtav. Ubijen da ne bi mogao da govori! Likvidiran jer je samo tako reč svedoka saradnika mogla da postane zakon. Sveto pismo.

 Vi opet o režiji. Ali, ovo podrazumeva i režiranje iznutra, a ne samo izvana...

- Naravno, ali ne bih zasad o tome detaljnije. Sa Bagzijevim „svedočenjem“ sve ostalo je pretvoreno u „detalje“ koji nisu bitni. Prijić je samo na tome i poentirao. A za „demokratski sud“ je i to bilo dovoljno. A što se mnogo toga kasnije nije uklapalo u činjenično stanje - Prijiću i sudu nije uopšte bilo bitno. Sud je prividno poravnao svojom arogancijom.

 Po zakonu, niko ne može biti osuđen samo na osnovu izjava svedoka saradnika. Formalno, niste ni vi...

- Ne može, ali samo na papiru! Eto, ja sam ipak osuđen na osnovu izjava svedoka saradnika jer, da sud nije imao njih, instruirane - ne znam na osnovu kojih bi dokaza doneo presudu?!

 Tereti vas i izjava Dušana Krsmanovića u policiji i pred istražnim sudijom, koju on nije povukao. Vaš komentar?

- Što se tiče izjave malog Krsmanovića, pa da su mene uneredili od batina kao što su njega i njegovog brata, možda bih i ja pričao sve što su od njega tražili! Niko to ne može da zna šta je u stanju da izdrži dok se ne nađe u takvoj situaciji. Lako je biti junak na rečima. Treba se pokazati na delu.

 Hoćete li da kažete da ono što je Krsmanović rekao ništa nije tačno?

- Najsmešnije kod malog jeste to što i kod njega ima dosta stvari koje su očigledno štelovane. U prvoj njegovoj izjavi, primera radi, on Željka Tojagu pominje kao „zoljaša“, u drugoj ga već zna kao Žmigija, a u trećoj, naravno, čak zna i gde stanuje. Sve ovo sudije nije zanimalo, kao ni mnogo drugih nelogičnosti i nebuloza u njegovoj izjavi. Nije, uprkos što se tiču događaja oko atentata. Najsmešnije je ipak to što smo sud upozorili da je Krsmanović govorio pod prisilom, a sud zatražio da to dokažemo. A kad smo to i dokazali - taj isti sud je samo rekao „ups“. I, prešao preko toga.

„Džek Rubi“ u meljaku ubio Duću i Kuma!

 Kako, posle svih svedočenja, dokaza i saznanja, svojih i tuđih, vidite tragične događaje od 12. marta?

- Kao farsu i montažu sa presudnim uticajem stranog faktora. Ali, o tome ćemo ja i moji branioci u žalbi Vrhovnom sudu Srbije.

 Ako sve niste organizovali vi i ako bar ponešto krupno nije bilo onako kako stoji u optužnici i prvostepenoj presudi, kako je onda stvarno ubijen prvi demokratski predsednik vlade Srbije Zoran Đinđić?

- To je glavno pitanje od milion dolara! Učiniću sve da se to istera na čistac. I zbog istine! I zbog Srbije! I zbog sebe! I zbog Zorana Đinđića! Kao što sam već napisao: ništa još nije gotovo, slede nastavci!

 Kako je Đinđić u momentu ubistva bio okrenut petom ulazu u zgradu Vlade Srbije? Koliko je hitaca bilo ispaljeno i sa kojih tačaka? Odakle je pucao pravi ubica i ko je to mogao biti ako nije Zvezdan Jovanović?

- Danas je potpuno jasno da je Đinđić bio licem okrenut ka vratima zgrade vlade i da su vrata bila otvorena. O tome su svedočili živi ljudi. Istina o tome se uporno blokira. Prisetite se samo kako je sud pokušao da skrši, da zbuni onog mučenika Sašu Simića, vozača Gaša Kneževića.

 Zašto bi ga sud kršio i zbunjivao?

- Možda bi i to tek neka istraga rasvetlila. U svakom slučaju, Simića su izvukli iz naftalina i namerno doveli na sam kraj suđenja. A čovek je nedvosmisleno odgovorio na sto puta postavljeno pitanje - kako je bio pozicioniran premijer u momentu kada je pogođen? NJegovo odgovor je uvek bio isti: licem prema petom ulazu! Ali, za sud ni to nije bio razlog da se bar malo zamisli - gde to neke stvari ne štimaju! Umesto da bar tada naloži rekonstrukciju i definitivno otkloni svaku sumnju - „sud“ sve lomi preko kolena i završava proces.

 Ko i zbog čega nije dozvolio rekonstrukciju događaja od 12. marta 2003. godine? Da li, možda, zbog toga što bi se ispostavilo da rekonstrukcija mora „zaći“ i u unutrašnjost vladinog zdanja?[ antrfile ]

- To je još jedno pitanje od milion dolara! Svi koji treba da znaju, dobro znaju: da je opšta praksa - kada neki počinilac prizna ubistvo i kada se ima oružje iz kojeg je pucano - da se obavezno pristupa rekonstrukciji samog „događaja“. E, sada - ako je , kako to policija tvrdi Zvezdan „priznao“, ako su imali „pušku“ iz koje je pucano, ako su, kako opet uveravaju, imali „sve“ materijalne dokaze i ako su za mesec dana potpuno rasvetlili ceo taj slučaj - zašto nije izvršena rekonstrukcija?! Čega su se bojali?

 Imate li sopstvenu pretpostavku „čega su se bojali“?

- Imam, ali još nije trenutak da o tome javno govorim. Zasad postavljam pitanje: kako je moguće da su Zvezdana vodali na sva ona druga mesta, a samo ga nisu vodili u Gepratovu 14?! Ko koga jebe u celoj toj priči? U krajnjem slučaju, zašto sud nije dozvolio da se rekonstrukcija izvrši? Zaista je ključno pitanje: ko se to smrtno plaši rekonstrukcije? Zar je toliki problem? Zar se upravo njome ne bi zapušila usta svim sumnjičavcima u ovom postupku?! Zar to nije bio i najbolji i zakonom predviđen način da se konačno dođe do prave istine, da se kompletira ceo slučaj?

 Kako je moguće da sud nije dozvolio rekonstrukciju atentata - čak da je svima osim vas bilo kristalno jasno da je potpuno nepotrebna - makar samo zato da vama zapuši usta?

- Meni svakako ne bi začepili usta jer bi se upravo rekonstrukcijom dokazalo da su moje tvrdnje tačne! U to sam postao još uvereniji izlaskom na lice mesta prilikom onda čuvenog „merenja“ ispred Vlade Srbije. Tada mi je bilo definitivno jasno da Đinđić nije pogođen iz Gepratove 14. To je izgleda postalo jasno i tužiocu i sudijama koji su tamo bili.

 Ali, sud - baš zato što je sud - nema razloga da zazire od rekonstrukcije! Čak i ako je tužilac Jovan Prijić možda imao razloga da od nje strepi...

- Tako bi bilo u normalnoj državi u čije institucije se nije uvukla strana agentura. U državi čiji premijeri se ne ubijaju po režiji izvana. Sve u svemu, rekonstrukcija je bila, i još je, bauk zato što bi dovela do nečeg drugog. E, to „drugo“ je ono što ih jebe!

 U sudu ste napravili paralelu između ubistvaĐinđića i američkog predsednika Džona Kenedija. Ne plaši li vas to poređenje, s obzirom na to da „veliko ubistvo“, sve do danas nije do kraja razjašnjeno, a možda i neće nikada? Nije li i u tome bila vaša aluzija na zaveru iznutra?

- U tome i jeste poenta! Ubistvo Kenedija, odnosno sve ono što se događalo u smislu istrage i s njom povezanih špekulacija, zaista neodoljivo podseća na sve što se kod nas povodom 12. marta 2003. još uvek dešava. Evo, i mi imamo sličnu priču o putanji metaka, o broju metaka, o raznim pozicijama atentatora i atentatorskih gnezda. Imamo svog Havrija Li Osvalda. I da ugođaj bude kompletan imamo čak i svog Džeka Rubija. To je onaj ko je likvidirao Dušana-Duću Spasojevića i Mileta Lukovića u Meljaku! Zar je sve ovo malo za paralelu između ta dva slučaja?!

 Šta će sa našim „Džekom Rubijem“ biti na kraju?

- Naš „Li Osvald“ su zajedno Duća i Kum. Ali, kao što se zna, sa njima je sve već završeno. Našeg „Li Osvalda“ je, izgleda, ubio državni „Džek Rubi“ u Meljaku. A da li baš on, kako i po čijem nalogu saznaće se kad-tad, a ja ću učiniti sve da to bude što pre.

Terzić frizirao slučaj „Ibarska“

Očekujete li da korišćenjem vanrednog pravnog leka, na šta još imate pravo, izdejstvujete ukidanje pravosnažne presude za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj likvidacije Vuka Draškovića u Budvi, i suđenje iz početka? Tim pre što se proces za Ibarsku dosad stalno vraćao na početak...

- Od našeg pravosuđa ne očekujem ništa. Odnosno, pardon, očekujem da potvrdi sve što mu se naloži jer pravosudna vrhuška tako čuva svoje fotelje. Tako joj je jednostavnije i lakše.

 Za zločin na Ibarskoj magistrali ste osumnjičili „strane sile“ koje su bile zainteresovane za demontažu Državne bezbednosti, JSO kao „najmoćnije jedinice tog tipa u Evropi“, a i naše Vojske. Mislite li i danas isto ili imate nešto novo da dodate? Da li se radilo o stranoj sili ili silama? Kojim i čijim?

- Sila ili sile? To će se tek videti. A zar nisam bio u pravu? Zar ovi naši poltrončići nisu demontirali JSO?! Zar nisu vojsku sveli na malo veće lovačko društvo?! Zar nam nisu razjebali ceo sistem?! Zar danas postoji u oružanim formacijama iko ko radi samo ono što mu je poziv, ono što bi svaki patriotski i rodoljubivi čovek trebalo da radi kada mu je ugrožena otadžbina, a da nije u Hagu ili zatvoru?!

 Ako ste u pravu, kako su sam zločin i podmetanje bili izvedeni? Ako za zločin nisu krivi oni kojima je pripisan, ko onda - jeste? Kako ćete to dokazati?

- Kako su montirana razna ubistva, razne spletke i afere, to sam već pokušao da objasnim. Međutim, za pravo objašnjenje bilo bi potrebno mnogo više prostora i vremena. A i mnogo dublja i kompletnija analiza svih činilaca i faktora u proteklih barem deset godina.

 Tvrdili ste da je sva tri kruga suđenja za „Ibarsku“ karakterisala „politička trgovina“. Između koga? Kome je bila potrebna i u čemu je bila? Čime to uopšte možete dokazati?

- Između poslušnika i njihovih gazda. To se najbolje ogleda u onome što se poslednjih dana dešavalo i što se još dešava u Vrhovnom sudu. Gazde pritiskaju, a poslušnici cvile i izvršavaju.

 Ko su gazde, a ko poslušnici?

- Zar o tome dovoljno ne govori skandal s potpisivanjem predsednice veća koja je podnela ostavku - časne Milene Inić-Drecun - ispod one „čuvene“ presude?! Pa, stavili su njen potpis, a onda brže-bolje poslali ispravak koji ja nisam hteo da primim jer se radi o klasičnom falsifikatu. Ta „presuda“ je još nepotpisana. Jebeš državu i pravosuđe gde vas osude na doživotnu robiju, pa odluku potpisuju onako blanko! Zašto niko nema muda da tu presudu potpiše svojim imenom i prezimenom?! Zašto su mi, ali ne samo meni, poslali otpravak ispravka presude Gorana Čavline - bez njegovog potpisa?!

 Pokušali ste, ali bezuspešno da dokažete da su tablice kamiona ubice sa Ibarske bile ukradene nekoliko godina ranije i da su bile odjavljene. Kako imate nameru da to, a i ostalo dalje dokazujete?

- Da su tablice ukradene - na nesumnjiv način smo dokazali, samo što je sud imao drugačiju direktivu. Po sistemu - jebeš dokaze, potvrdi optužnicu! Nije na nama više ništa da dokazujemo. Sad je sve na pravosuđu. Neka odluče da li će da budu poslušničke prostitutke i jajare ili će da budu sudije, kojima je Zakon iznad svega. Pa i iznad gazda.

 Ko je pomagao u pisanju priznanja Nenada Bujoševića i Dragana Ilića o zločinu na Ibarskoj magistrali? Da li je to bio Rade Terzić?[ antrfile ]

- Tadašnja Služba. Konkretno, jedan operativac koji je bio zadužen baš za to od tadašnjeg zamenika Zorana Mijatovića. On im je pomogao da se to uskladi sa svim onim izveštajima koje su imali na raspolaganju. Terzić je to kasnije, dajući smernice, malo pravnički uobličio.

 Da li je Terzić to diktirao i „usklađivao“ u Mijatovićevoj kancelariji?

- Nije diktirao, samo je uobličavao i pojačavao da bi njihove izjave mogle da prođu u istrazi. Danas je potpuno jasno da su te izjave bile uzete na potpuno nezakonit način. Ali, ni onda, kao ni sada, niko nije mnogo vodio računa o zakonu. Bitno je bilo da je ispunjena forma i zadovoljena politička potreba.

 Da li ste možda vi njih dvojicu, Bujoševića i Ilića, koji su bili naoružani, odveli u Palatu pravde kod istražnog sudije? Je li to bio vaš „glupi dogovor sa Đinđićem“, kako ste to naknadno ocenili u ovom intervjuu?

- Da. Lično sam ih odvezao iz Mijatovićevog kabineta posle sastanka sa Terzićem koji ih je tada ohrabrio, sugerišući im da se ne brinu. Da se drže priče i da će za šest meseci „biti napolju“.

 Jeste li još neko obećanje za ovu dvojicu dobili od Gorana Petrovića, načelnika RDB, i njegovog zamenika Zorana Mijatovića, u zamenu za njihovo lažno priznanje?

- Bilo im je još obećano da će dobiti 250.000 DM i da će, dok su u zatvoru, njihove porodice biti zaštićene. A da će posle izlaska biti sklonjeni u inostranstvo. Dok se prašina malo ne slegne. Zato su im i bila urađena dokumenta na druga imena. O svemu ovome sam opširno govorio u sudnici. I, uhvatili smo na ovome u laži i bivšeg ministra policije Dušana Mihajlovića, Petrovića, Mijatovića. Samo, kada smo tražili njihovo suočavanje, sudija nije imao hrabrosti za to.

 Kako je tačno Terzić montirao „Ibarsku“? Odakle znate da je to urađeno u dogovoru sa Đinđićem i šefovima Službe?

- Terzić je u toj montaži učestvovao tako što je izjave uobličio da bi kasnija procedura mogla da bude ispoštovana. Prisustvovao sam na takva dva sastanka u kabinetu kod Mijatovića. Terzić je razgovarao sa Bujoševićem i Ilićem pre nego što sam ih odveo u Palatu pravde.

 Ko je i po čijem nalogu izdao lažna lična dokumenta za porodice Bujoševića i Ilića, ako se već tada znalo da su obojica učestvovali u masakru na Ibarskoj magistrali?

- Nalog je krenuo od Mihajlovića jer tako nešto bez njegovog znanja nije moglo da se uradi jer su ti dokumenti uzeti iz zvaničnog kontingenta pasoša MUP-a. Dakle, nisu bili nikakav falsifikat već - zvanična isprava.

 Celo pravosuđe kao da svodite na poslušnike i gazde. Nije li, međutim, upravo Milena Inić-Drecun, svojim demaršom, baš zbog ovog predmeta, pokazala da takvih pravih sudija Srbija ima više nego što laička javnost misli?

- Jeste, naravno, pokazala je! Ali, pitam se šta to još treba da se desi pa da se većina sudija oslobodi straha i da počne da sudi bez političkih pritisaka, bez bojazni da će biti šikanirani.

Tražiću da me sahrane uspravno!

Među neizbežnim pitanjima Miloradu Ulemeku Legiji, glavno je, naravno, bilo ako niste vi organizovali ubistvo Zorana Đinđića ko je onda? Evo šta je on tim povodom rekao.

 Pojavile su se pretpostavke pored one za koju ste osuđeni zajedno sa Zvezdanom Jovanovićem i ostalima da je Zoran Đinđić ubijen zbog Kosova i Metohije i namere da spoljnu politiku Srbije osamostali prema Zapadu, Čuju se i „nabacivanja“ da je mogao biti likvidiran zbog prodaje „Sartida“ i(li) Duvanske industrije Niš. Ukoliko se i dalje ne osećate krivim, na koju mogućnost tipujete?

- Bilo bi zanimljivo čuti šta o tim pretpostavkama kažu oni koji ih lansiraju. Koliko vidim svi sve znaju, opet imamo navalu analitičara dramosera koji pokušavaju da izmisle rupu na saksiji. Gde su bili za vreme istrage i samog suđenja da se proseravaju sa svojim tezama?! Stvarno me sve to danas, posle svega, ne zanima. Zanima me samo to što ni ja niti bilo ko iz JSO nemamo ništa sa onim za šta nas osuđuju. I to ćemo dokazati!

 Kako, ako ste u pravu? Kako, ako „valjak“ koji je prešao preko „procesa veka“ pregazi i Vrhovni sud Srbije?

- Nije taj valjak prošao samo preko „cirkusa veka“! Prošao je preko cele Srbije! Izgleda da je nama Srbima suđeno da se kroz čitavu svoju istoriju dižemo sa kolena na koja nas drugi bacaju! Zato ću tražiti da me sahrane uspravno! Boriću se do kraja, jer to više nije pitanje ni moje, ni ostalih iz JSO. To je pitanje budućih generacija. Borićemo se da bismo oprali obraz svojoj deci.

 Ako zaista niste vi, ko je isplanirao i organizovao ubistvo Zorana Đinđića? Zbog čega? Šta je bio osnovni motiv? Da li je bilo i drugih?

- Problem s motivom pokazuje koliko je Tužilaštvo providno. Prvo se pojavila ona čuvena priča o Hagu, ono tipa „stop Hagu“. Tvrdili su da je trebalo da budu deljeni nekakvi pamfleti ili leci. Onda se to u nekom delu suđenja malo izgubilo. Korigovali su se kad su videli da niko od pripadnika JSO nije bio tražen iz Haga. Onda su pokušali da proguraju kao motiv to da sam se ja, kobajagi, plašio hapšenja zbog nekakvih navodnih istraga o ubistvu Ivana Stambolića, Budvi, Ibarskoj. Jebe ih to što svi dobro znaju da tada nikakve istrage nisu vođene! Onda su se opet vratili na Hag...

 Opet kao da se vraćate na montažu. Hoćete li da kažete da je i to s motivom bilo deo zavere i nečije režije? Ako je tako, kako je ta zavera, po onome što znate, realno izgledala?

- Radilo se o režiji, naravno. Zato su sve vreme pokušavali da sami izmisle „naš„ motiv. Videćemo kako će to biti obrazloženo u samoj presudi. Ja, svakako, nisam ni isplanirao ni organizovao likvidaciju Zorana Đinđića! A ko je, kada bih to znao sigurno ne bih sedeo skrštenih ruku! Motiv? Pa, motiv je bio onaj koji je Jovan Prijić pokušavao da udene tokom čitavog suđenja, a koji je usput menjao nekoliko puta.

 Koji? Šta je pokušavao da udene?

- Pitajte njega. Još bolje bi bilo da ga o tome pita sud!

 Već ste ukazivali da je ispred petog ulaza u zgradu Vlade Srbije 12. marta 2003. vladao haos koji je bitno uticao na uviđaj, početak i dalji tok istrage. Da li je i taj hao bio sastavni deo istog „udevanja“?

- Haos koji je stvoren posle ubistva omogućio je zatiranje mnogih važnih tragova koje nismo mogli da vidimo u postupku, a koji bi bili veoma važni. A šta je još bio i kome je za šta poslužio - istražićemo!

 U Glasu javnosti od 19. marta 2003. bilo je objavljeno da su Dušan Spasojević i Mile Luković Kum uhapšeni, ali je 28. marta iste godine objavljeno saopštenje da su obojica ubijeni u obračunu sa policijom jer su pružali otpor...

- Čudi me da postavljate to pitanje. Urednici Glasa bi valjda trebalo da znaju ko im je bio izvor, ili izvori, te informacije.

 Takođe, u Glasu javnosti 29. marta 2003. je objavljen razgovor sa komšijom vlasnika kuće u Meljaku, u kojoj su se skrivali Spasojević i Luković. Taj komšija je ispričao da na kući ispred koje su ubijena njih dvojica nije bilo tragova metaka. Vaš komentar?

- Pa, nije ni moglo da ih bude jer nikakve pucnjave nije ni bilo! Bar ne onakve kakvu pokušavaju da nam poture u „zvaničnoj“ verziji.

 Na suđenju za ubistvo, Dejan Milenković Bagzi je rekao da su Spasojević i Luković imali pištolj i pare, dok se na fotografijama sa lica mesta, koje su objavljene i u štampi, vide bomba i puškomitraljez ili AK-47 („kalašnjikov“). Otkud bomba i puškomitraljez (AK-47), a gde su nestale pare? Zašto tokom procesa niko nije pominjao puškomitraljez („kalašnjikov“)? A ako je to bio „kalašnjikov“, zašto nije bio evidentiran u JSO?

- Prvo, ne znam zašto bi taj puškomitraljez trebalo da bude evidentiran u JSO! Zna se tačan broj tog oružja, pa se onda postavlja pitanje zašto nikada nije provereno kome pripada?! A razlika između Bagzijeve izjave i „zvanične verzije“ dovoljno govori kako je sud sudio. Pogotovo kad se suočavao sa dve istine. Pitanje je samo da li će se do sudnjeg dana verovati sitnoj jajari Bagziju ili državnoj verziji sa tim fotografijama?

 Šta će puška u kamenjaru, zašto nije bila mnogo bolje sakrivena ili vraćena u magacin JSO?

- Pošto ta puška ne pripada JSO, ne vidim ni zašto bi bila vraćena u magacin JSO! A šta će u kamenjaru - to pitajte Mileta Novakovića i njegove kerbere!

 Hoćete li u žalbi tražiti da se dodatno rasvetli kako je Bagzi stvarno pobegao iz Meljaka i gde su evri koje je on pominjao da su sa sobom imali Spasojević i Luković Kum? Posebno, kako su njih dvojica bila likvidirana?

- Nismo još dobili prvostepenu presudu, pa ne želim da otkrivam nijedan element buduće žalbe.

 Da li je u vreme akcije Meljak postojao dežurni u policiji i da li je o likvidaciji Spasojevića i Lukovića bio obavešten? Jesu li u toku akcije bili upućeni Dušan Mihajlović i Nenad Milić, čelnici MUP Srbije?

- Dežurni je svakako postojao. I ne može biti sumnje da su Mihajlović i Milić sve znali, da su bili upućeni u dešavanja u Meljaku!

 Aleksandar Simović tvrdi da je Spasojević više od 20 miliona evra sakrio preko njega i ostalih. Znate li išta o tom novcu, i gde bi mogao biti?

- To sam prvi put čuo na suđenju!

 A šta bi danas vlasnik „Krmivoprodukta“ Dragoljub Marković, koji je bio ministar bez portfelja u Đinđićevoj vladi, mogao da ispriča svemu što je dovelo do ubistva i o odnosima u Surčinu, za koji tvrdite da je jedno vreme bio glavni pukt šverca cigareta? Za to svedočenje ne bilo zanimljivo i zato što su Markoviću venčani kumovi u surčinskoj crkvi bili Đinđić i LJubiša Buha Čume?

- Pa, ako bi bio sasvim iskren mogao bi dosta toga da posvedoči o svemu što se dešavalo u periodu do 5. oktobra 2000, a i kasnije. Mogao bi, na primer, da objasni kako je došlo do upoznavanja Čumeta i Đinđića, a kasnije i do susreta Đinđića i Spasojevića. Šta je bilo i iz kojih razloga. Naravno, mogao bi dosta da kaže i o Đinđićevim aktivnostima van politike.

Možete li malo konkretnije?

- Radi se o Đinđićevim „poslovnim“ aktivnostima. Marković bi bio dragocen svedok, utoliko dragoceniji što i danas imamo „priču“ koja dosta liči na tu. Govorim pre svega o relaciji Đilas - Tadić. Čudna koincidencija, ili ...

Srbija se stidi mene i Mladića

Problem sa istinom o ubistvu Zorana Đinđića, iako je prvostepena presuda već izrečena, za neke ipak postoji. Očito, i za vas s obzirom na to da vaš branilac najavljuje žalbu Vrhovnom sudu Srbije ....

- Problem je što prava istina ne odgovara svima onima koji su na jedan krajnje providan način iskonstruisali sve ove afere o ubistvu premijera i dešavanja koja su mu prethodila. Ali, to je već druga stvar i odgovore na pitanja koja to otvara - ne treba tražiti od mene. Dobro je što sve to počinje polako da se kruni i osipa i što će na kraju sve izaći na videlo. A onda će se mnogi češati!

 Vi se već „češete“...

- Može neko na sve tako da gleda. Samo, da nisam bio spreman da pogledam istini u oči - svakako se ne bih predavao. Sedeo bih ispod neke palme pio „kuba libre“. A vama i drugim medijima - slao bih izjave, o koje bi se verovatno svi otimali da ih objave. Ali, evo, tu sam gde jesam. Svojom voljom!

 Objasnite onda: zbog čega kao da se slažete sa zvaničnom verzijom da su Dušan Spasojević i Mile Luković Kum ubijeni u Meljaku? Kao da niste skloni da poverujete u uporna „šaputanja“ da su oni likvidirani na nekom drugom mestu, pa u Meljak samo bili doneti „radi fotografisanja“...

- Već sam rekao da smo gotovo sklopili celu tu „storiju“. Zato, evo, prozivam državu: da još jednom - ako smatra da je sve čisto - javno stane iza „zvanične“ verzije koju je tadašnji MUP prodao i sudu i javnosti!

 Posle atentata smenjen je načelnik SUP Zemun, zbog „zemunaca“, ali načelnku OUP Savski venac, na čijoj teritoriji je likvidiran premijer, niko ništa nije prigovorio?

- Ma, i to smenjivanje je bilo radi bacanja prašine u oči javnosti. Stradala je, kao i uvek, sitna riba - da bi oni najodgovorniji ostali na svojim položajima. Uostalom, ni načelnik OUP Zemun ni Savskog venca nemaju ama baš nikakve veze sa celom „pričom“. A i da su imali, pravo je pitanje: šta je sa najodgovornijim ljudima iz MUP-a i BIA na kojima je ležala odgovornost za premijerovu bezbednost? Stvarno se nekada pitam: Da li su nam, kao narodu, svrake popile mozak ili postajemo zombirano društvo?

 Kako tumačite činjenicu da niko od zaduženih za obezbeđivanje premijera Đinđića (MUP, odnosno RDB) nije krivično odgovarao za „propuste“ zbog kojih je ova likvidacija i bila moguća? A i što niko nije barem iz moralnih razloga napustio funkciju posle atentata, već su pokažnjavani samo neki policajci iz Zemuna jer nisu dobro motrili na Šilerovu...[ antrfile ]

- Te činjenice, najbolje tumače same sebe. Da se to desilo, recimo, u Japanu-pola vlade i MUP-a bi izvršilo samoubistvo! I atentat je pokazao od kakvog su profesionalnog i ljudskog „materijala“ bili rukovodeći ljudi u tadašnjoj vlasti. Pre svega mislim na MUP. Da li je moguće, ponovo se pitam, da te DOS-ove glavonje danas horski pevaju kako su znale da je kod Limesa „pokušano ubistvo“, a pravo ubistvo se zaista desilo samo dvadesetak dana kasnije, a da za takav „propust“ u radu nije odgovoran?! Neki su ustrelili jednog mučenika, a oni se međusobno poiznagrađivali!

 Odakle vi, kao penzioner, na saslušanju Dragana Ilića Limara zajedno sa Čedomirom Jovanovićem, Miloradom Bracanovićem i Milanom Obradovićem, a povodom likvidacije generala Buhe? Da li je tu bio i Vladimir-Beba Popović?

- Bebu u toj priči nisam video. Da li je učestvovao negde iza kulisa to ne znam. Ali, ne bi me začudilo da je bio negde u prikrajku. U celu tu priču sam, inače, upao tako što su me dotični zvali da im pomognem. Kako sam sa pokojnim Buhom bio u prijateljskim odnosima, pristao sam i opet, kao mnogo puta do tada, ispao naivna budala!

 Zašto ste to na sudu priznali i zašto policija (tada je šef beogradske policije bio Milan Obradović) nije utvrdila ko je tukao Limara? Zbog čega se to ozbiljno „kopalo“ s obzirom na to da postoji krivična prijava protiv NN izvršioca?

- A zašto da ne priznam?! Već sam rekao da sam uvek pred sudom govorio istinu. Uvek sam bio spreman da preuzmem odgovornost za sve što sam uradio u životu. Bilo dobro ili loše. Samo, isto tako, nikada neću prihvatiti da mi na leđa svaljuju ono što nisam uradio. Mogao sam, naravno, i da lažem kao neki koji su prozivani u vezi sa tim slučajem. A nisam i zato što sebe smatram isuviše odgovornim i ozbiljnim da bih lagao sud.

Mnogi na sud, svedočenja i laganja gledaju drukčije. Da nije tako - već odavno bi se znalo ko je ubio Slavka Ćuruviju. Istražni organi kao da još ne znaju šta da urade s činjenicom da su Ćuruviju do samog momenta likvidacije pratili brojni pripadnici Službe državne bezbednosti, koji su opozvani samo koji sekund pre ubistva?

- Tu činjenicu niko ne osporava. To je fakat. I upravo to i bode oči. Zašto bi Služba pratila Ćuruviju sa celim svojim aparatom u kojem je učestvovalo mnogo ljudi, a onda ga ubila pred kućom naočigled celog tog pratećeg aparata?! To je kao kada biste ubili nekog i stavili mu svoju ličnu kartu u zube.

 Ko je onda ubio Ćuruviju, kome je njegova likvidacija bila potrebna?

- „Posao“ je odradio neko ko je bio krtica u Službi i ko je bio na vezi onima koji su to organizovali. Za ubistvo Ćuruvije Službi uopšte nije bio potreban toliki broj ljudi! Da ponovim: on je živeo najnormalnije i to ubistvo je mogao da „odradi“ jedan jedini čovek. Tog jednog čoveka je neki pametan planer gurnuo u zločin Službi ispred nosa i tako postigao ono što mu je i bio cilj. Kompromitovao je Službu. Kada se tome doda i da je ubistvo odrađeno na najveći hrišćanski praznik. Eto dodatnog zapleta.

Šta ćemo o ubistvu saznati tek kad budu otvorene strane arhive?

- Pošto će biti potrebno 50 godina za otvaranje arhiva država koje imam u vidu kada ukazujem na presudnu ulogu „stranog faktora“ u organizaciji zločina po Srbiji - jasno je da većina zainteresovanih za to tada verovatno neće biti među živima. Nezavisno od toga, bojim se da se istina neće saznati nikada! Mislim na pravu istinu!

Glavom sam već platio

 Pri kraju je suđenje „zemuncima“, u kojem vas tužilac tretira kao organizatora oko 15 ubistava „na beogradskom asfaltu“ i tri otmice (Milija Babović, Suad Musić, Vuk Bajrušević), uz učešće nekih pripadnika JSO. Odgovarate i za pokušaj ubistva LJubiše Buhe Čumeta. Kakve su bile veze JSO i „zemunaca“, u čemu se sve i zašto sarađivalo, po čijem nalogu?

- Pošto je to suđenje još u toku, ne želim da dajem nikakve izjave niti da to komentarišem. Za razliku od mnogih drugih, koji sve znaju čak i pre kraja suđenja, ja ću sud - kakvo god mišljenje o njemu imao - ispoštovati do kraja ovoga procesa. Ukoliko budem smatrao da nešto treba komentarisati - uradiću to posle izricanja presude.

 Iz „procesa Đinđić“ otišao je predsednik veća Kljajević; jedan zamenik tužioca (Radovanović) je uhapšen pod nedokazanom optužbom da je odao službenu tajnu; drugi zamenik tužioca (Nebojša Maraš) „pobegao“ je u advokate, pa sad imamo trećeg tužioca (Jovan Prijić). Previše „kadrovskih promena“ za predmet tog kalibra.

- Ceo taj galimatijas upravo pokazuje koliko su sve te priče providne. NJih jedino održava u životu to što imaju zaleđinu aktuelne vlasti, koja je pre spremna da pravo dobije slon nego da sebi dopusti neku kritiku javnosti.

 Šta te promene, prema vašoj oceni, zapravo govore? Pogotovo, ako se na to dodaju i „ne“ presudi za Ivana Stambolića i Budvu koje je jasno izrekla sudija Milena Inić-Drecun, zajedno sa ponavljanjem suđenja za zločin na Ibarskoj magistrali i smenjivanje sudija i u tom predmetu...

- Proces za ubistvo premijera, za svakog tužioca koji sebe smatra za pravog profesionalca, bio bi slučaj koji bi isterao do kraja i to bi mu bio ili vrh karijere ili auto-put za dalje napredovanje. A ovde su svi pre bežali od „procesa veka“ nego što su se otimali za njega. Sve se izdogađalo zato što je ceo taj postupak izgrađen pomoću podmetanja, prevara, iznuda i pritisaka.

 Ne igrate li sa sudom i sudijama toplo-hladno?

- Nije mi do igara. Stvari, naprosto, ovako stoje. Ako su sudska i izvršna vlast ubeđene da je sve bilo onako kako se tvrdi, zbog čega su onda histerične kada se kaže nešto što se ne uklapa u zvaničnu verziju?! Čemu, bolan, panika?! Đe je, ba, zapelo?!

 „Zemunci“, koji su još na slobodi, kao da su najveštiji u skrivanju. Veštiji i od vas. Ili se, možda, radi o nečemu sasvim drugom - da ih neko dovoljno moćan prikriva ili da ih država i ne traži ozbiljno? Šta je najbliže istini?[ antrfile ]

- Ne treba tu mnogo veštine. Potrebno je da imate dva ili tri čoveka od neograničenog poverenja. Dalje, morate poštovati nekoliko nepisanih pravila koja se nameću u takvim situacijama. I na kraju, imati gvozdenu samodisciplinu i samokontrolu. Pod tim uslovima, možete biti mirni. Čak vam ne treba ni veliki novac. U tome je poenta. Da se nisam predao, nikada me ne bi ni našli! Uzgred, imao sam utisak da me preterano nisu ni tražili.

 Otkud „utisak“ da vas nisu ni tražili „preterano“?

- Pa da jesu, zar bih mogao da se krijem u rođenoj kući 14 meseci?!

 Jeste li imali priliku da pročitate knjige koje su objavili Vladimir - Beba Popović i Zoran Mijatović? Koliko je u njima verodostojnog, ima li izvrtanja i montaža? Kako vam oni izgledaju kao „pisci“ u poređenju sa Dušanom Mihajlovićem?

- Nisam imao priliku da pročitam nijednu njihovu knjigu, ali ne zato što smatram da nisu za čitanje. Jednostavno, nisu mi došle pod ruku. Pošto nisam imao priliku da pročitam, ne mogu ni da upoređujem pisanje kolega pisaca.

 Da li biste sa nekim od njih trojice popili piće, šta bi moralo da se dogodi da bi to bilo moguće?

- Da, popio bih s njima piće. Već sam rekao da nisam ni sujetan, a ni zlopamtilo. Iskoristio bih priliku da razjasnimo neke stvari. A šta bi trebalo da se desi? Pa, za početak dve stvari - ili da ja izađem na slobodu ili da oni dođu ovde u zatvor. Nije isključeno ni jedno ni drugo!

 Mislite li da bi sva trojica mogla zaglaviti u zatvoru ili samo neko od njih? Ko i zbog čega?

- Da je prava i pravde - oni bi čak i po trenutno važećim aršinima trebalo da budu u zatvoru! Zbog laganja, neodgovornosti, prikrivanja istine, obmanjivanja i laganja sudova. Lista je dugačka. Na slobodi su isključivo zbog nejednakih aršina.

 Pišete li sami nešto novo i šta? Dolaze li i do vas zlurada „nabacivanja“ da vam sve što napišete neko veštiji „doteruje“?

- I čitam i pišem. I to mnogo. Eto, trebalo je da se nađem u ovakvoj situaciji pa da se zaljubim u knjigu. Često me neko od komandira pecne u stilu: „Da si toliko čitao i pisao, ne bi bio ovde“. Obično im odgovorim: To je tačno, ali uvek uz dodatak - isto se može reći i za vas! Inače, već je izašla iz štampe moja šesta knjiga „Momci iz Brazila“ II deo. Pod naslovom „Čopor“. A upravo završavam i sledeću, koja će se pojaviti najverovatnije polovinom decembra.

 Kako će se zvati? O čemu će tematski biti?

- Naslov je „Mađioničar“. Ostalo ostavimo čitaocima.

 A šta je sa „nabacivanjima“ da vam neko pomaže u pisanju?

- Što se tiče „nabacivanja“ - to su mi najomiljenije i najdraže kritike! To samo znači da ono što pišem ima nekakav kvalitet. Ja sam skromna duša...

 Dobro, kako ste doživeli ocenu Dušana Mihajlovića da ste istorijska ličnost?

- Ako me gospodin Mihajlović smatra i vidi kao istorijsku ličnost - lepo od njega. Lično sebe ne smatram niti vidim kao istorijsku ličnost. Da li je to tako - vreme će pokazati. Vreme je najmerodavniji sudija istorije.

 Kako vidite svoje zasluge i prema kome? U čemu su vaši gresi?

- Svoje zasluge nikada nisam isticao, pa neću ni sada. Ako ih imam, to neka procene drugi. Za vreme onih nesrećnih ratova - radio sam ono što sam najbolje znao. Borio sam se rame uz rame sa ostalim hrabrim momcima koji su bili spremni da svoj život polože na otlar otadžbine. Ranjavan sam sedam puta, jednom sam bio zarobljen. Davao sam sebe maksimalno, gde god je to bilo potrebno i kad god je narod bio ugrožen. Ako neko bude smatrao da su to nekakve zasluge - neka to oceni kako misli da treba. A što se tiče grehova, po današnjim merilima moji gresi su u tome što sam se usudio da se bacam u vatru kad god je Srpski narod bio ugrožen. Ali, opet bih isto uradio! Moja glava je najmanje vredna.

 Ono što ste dosad rekli - sami ste priznali - nije sve što biste još mogli da kažete... Ne dozirate li, možda, ponešto zato što se pribojavate za svoj život i glavu?

- Svoje karte sam već otvorio i da nemam šta da krijem. Da sam hteo da nešto krijem i stvaram bilo kakvu konfuziju, slao bih vam redovno razne pamflete. Naravno, ima stvari koje se ne odnose direktno na ove slučajeve, već su to neke životne situacije - to će otići sa mnom u grob. To je stvar principa, a ne straha ili bojazni.

Čeda glumi pravednika

Bivši ministar policije Dušan Mihajlović uputio vam je javni apel da „progovorite“, napisavši: „Očekujem da bivši komandant, koji je napisao reči ‘mera mog života je veličina nacionalnog dostojanstva i patriotizma koji nosim u sebi’, shvati da je ‘mera njegovog života’ danas - istina“. Imate li šta da kažete, posle svega što ste napisali o Mihajloviću?

- Moji odgovori na pitanja, koja ste mi uputili preko branioca, nemaju nikakve veze sa takozvanim apelom gospodina eksministra. Taj uvek nešto krene da piše ili da se oglašava samo onda kada njega lično zasvrbi po dupetu. A na vaša odgovaram zato što ste retki koji su me lepo zamolili za odgovore. Stoga, samo da ponovim, na svim suđenjima sam govorio istinu i samo istinu!

 Mihajlovićev apel, u neku ruku, podrazumeva, međutim, da do sada, što znači ni na suđenjima za ubistvo Ivana Stambolića i „Budvu“, kao ni tokom procesa za Ibarsku magistralu i za ubistvo Zorana Đinđića, ili barem na nekim od ovih suđenja niste rekli baš sve što znate, celu istinu. Takođe, da Mihajlović smatra da ono što ste dosad izgovorili nije baš cela istina. Stoje li stvari tako? Šta ipak kažete za Mihajlovićev poziv da dalje ne ćutite o onome o čemu ste, po njegovom mišljenju, dosad iz nekih razloga ćutali?

- Gospodin eksministar se počeše samo kad njega zasvrbi! I dobro mu je rekla Baba Dana, napisavši u Kuriru: „Nisi ti kriv, mučeniče moj“. Gospodin eksministar, sa neviđenom upornošću, očigledno pokušava ono što nikome do sada nije pošlo za rukom da veštom zamenom teza natera Srbe da nauče da čitaju između redova. Služeći se onim što im on napiše. Međutim, danas je potpuno jasno da su ga i mala deca provalila.

 Indirektno tvrdite da problem uopšte nije u vama ...

- Opet se postavlja se pitanje od milion dolara: da li je Srbija spremna za pravu istinu? Danas su svima usta puna istine, a nikako da je svi ti koji se na nju pozivaju - ispljunu. Verovatno zato što istina, za razliku od laži, mnogo više boli.

 Čak i ako je tako, gde ste u tome vi ?

- Što se mene tiče, uvek sam bio spreman da pogledam svakoj istini u oči. Mali dokaz za ovu tvrdnju je i moja predaja. Jer, ako nekoga optuže za sve ono za šta su mene optužili - onda se taj sigurno neće predati da bi baronisao sud. Već da bi rekao istinu!

 Ocenili ste da vas niko od 150 saslušanih za ubistvo nije u Specijalnom sudu označio kao bilo kakvog organizatora bilo kog „zločinačkog udruženja“. Ustvrdili ste, takođe, da „nema materijalnih dokaza“ koji bi išli u prilog takvim Prijićevim optužbama. Ako ste zaista čisti, kako ste se uvalili u sve što je rezultiralo sa tri osude na po 40 godina zatvora?

- Prvo, koliko ja znam, za sada sam osuđen na dve robije po četrdeset godina i ne znam odakle izvukoste treću! Osim ako nemate informaciju koliko ću dobiti i na preostalom suđenju?! Mada, vidim da ste i vi shvatili da je to postala praksa, kad sam ja u pitanju, i da ne treba čekati kraj suđenja da bi se znao krajnji ishod. Sve je već unapred određeno![ antrfile ]

 Ko vam je sve to, i zbog čega, „smestio“?

- „Strani faktor“, nema sumnje. A učiniću sve što mogu da saznam i ko od domaćih. Inače, kad bi čovek znao šta ga čeka, verovatno bi mu bilo lakše, ali i mnogo dosadnije. Ovako živeti u neizvesnosti životu daje neki smisao. A, i ko može da zna sve puteve Gospodnje?

 Vaši odgovori stvaraju utisak kao da mislite da se bez Čedomira Jovanovića na optuženičkoj klupi može saznati puna istina o atentatu na Đinđića?

- Niti želim Jovanoviću zlo, niti da se bilo ko nađe na optuženičkoj klupi ako nije kriv. Znam na svojoj koži kako to izgleda. Ali, cela priča o Čedomiru Jovanoviću je toliko smešna i providna da to vide i mala deca. On je čovek koji godinama laže i manipuliše javnim mišljenjem. Prodaje se za nekog pravednika i sebe predstavlja kao vrh društvenih vrednosti. I - nikom ništa! Već i to dovoljno govori u kakvom društvu živimo.

 Rekli da se sudija Nata Mesarović „obrazlažući presudu odala“. Kako se to „odala“? I šta je to „izletelo“ sudiji Mesarović, po valjem mišljenju?

- Pa, ceo onaj „kermes“ sa čitanjem presude, svitom koja je došla na njeno izricanje kao garnirungom, toliko je bio smešan i providan da je zaista nepotrebno trošiti reči na to. Da li mislite da bi svi oni likovi došli da nisu bili obavešteni unapred o ishodu postupka?! Eto, toliko o nezavisnom pravosuđu.

 Aludirali ste u jednom od odgovora da je deo DOS-ove vlasti bio zainteresovan za onu tonu kokaina koju je iz Južne Amerike trebalo da „uvezu“ Dušan Spasojević i njegova ekipa. Dodali ste da se u poslednjem momentu uplašio i ustuknuo. Znači li to da tvrdite da je isti taj deo DOS hteo da na taj način „namakne“ pare koje su mu nedostajale? Je li manjak bio u državnoj, ili nečijoj privatnoj „kasi“?

- Ne mogu da licitiram šta bi bilo da bi bilo. Ali, sudeći prema tome kako je protekla raspodela para od one droge u čijem sam prebacivanju i sam učestvovao - mogu samo da pretpostavim gde bi taj novac završio. A da su ustuknuli od tog posla, ustuknuli su!

 Ukazali ste da je zlato, koje je pronađeno zajedno sa drogom spaljenom u obrenovačkoj termoelektrani, moglo biti oduzeto Jevrejima. Možete li otkriti ko je zataškao „zlatnu aferu“ i da li „volšeban nestanak“ o koji ste pomenuli podrazumeva da ga je neko s nekim podelio i po kom osnovu?

- To je zataškao pre svega tadašnji vrh MUP-a, a pre svega Dragan Karleuša, koji je sve to i pokupio. E, sad se postavlja pitanje ako se zna da je i to pronađeno u sefu Komercijalne banke - što i to nije bilo slikano, što i to nije prikazano na TV onako pompezno kao ona gudra. Uostalom, ko je, bre, njima dao pravo da to prisvajaju?!

 Sin Jovice Stanišića je pilot, zaposlen kod Stanka Subotića Caneta. Tvrdi se da je Stanišić-junior ponekad vozio i Zorana Đinđića. Ima li to neki dublji značaj od prijateljstva između Subotića i Đinđića i odnosa između Đinđića i Stanišića?

- Ne vidim kakve to ima veze. Dečko je pilot. I to dobar. Vozi bilo koga ko uđe u avion kojim on pilotira. I mene je vozio. Pa, nikom ništa.

Đinđićev ubica evakuisan privatnim avionom za London

Neki ljudi, dobro upućeni u sve što nam se zbilo rezonuju približno ovako: postoji mnogo zvaničnih i nezvaničnih verzija o atentatu na Zorana Đinđića, ali je Milorad Ulemek Legija verovatno jedini koji zna potpunu istinu. Da li je tako?

- Poznata mi je ta vrsta „dobro upućenih ljudi“. To su razni analitičari, „eksperti“ za sve i svašta, plus ostali dramoseri i kenjatori. Oni malo-malo pa „snesu“ neku „teoriju“ za medije. Verovatno kasnije, dok čitaju sopstvene reči, odu pred ogledalo pa onanišu i viču naglas kako su pametni. To je klasično bacanje prašine u oči! Takvi redovno kažu: „Ma, samo Legija zna sve“. A sve je to najobičnije bla, bla bla. Muka mi je od takvih likova što samo još više sluđuju već ionako sluđeni narod.

Znači, definitivno, ništa bitno niste prećutali?! Može li se dogoditi da ponešto iznesete, ako do toga dođe, tek pred sudom za ljudska prava u Strazburu? Ili da možda sačuvate za memoare?

- Ništa što bi bilo za sud! Ne znam zašto bih nešto prećutkivao pred sudovima svoje zemlje, a iznosio pred stranim?! Ali, već sam rekao: otom-potom. A što se tiče pravde, u nju više ne verujem! Da li nešto ostavljam za istoriju? Pa, ona će se svakako iznova pisati kada više ne budem među živima...

Kako tumačite dolazak Kolina Pauela u Beograd posle atentata 12. marta 2003. godine? Ima li taj dolazak veze sa uticajem „stranog faktora“ i „američkom linijom“?[ antrfile ]

- Ne tumačim nikako. Suviše sam mali smrtnik da bih mogao da tumačim poteze američkog državnog sekretara. Mada vidim da i to znaju da protumače. Samo fali da nam kažu i koji je šampanjac pio povodom sklapanja ugovora o „Sartidu“.

Kako su „ekipe“ koje su učestvovale u likvidaciji Đinđića „evakuisane“ sa mesta zločina, a možda i iz Srbije, ako sve nije bilo onako kako je označeno u optužnici i prvostepenoj presudi?

- Na to pitanje bismo možda dobili odgovor kada bismo znali ko se nalazio u privatnom avioni koji je 12. marta 2003. godine, oko 19.30 poleteo iz Beograda za London.

Želite li da kažete da su tim avionom bili evakuisani pravi ubica i njegovi pomagači?

- Ništa ja ne želim da kažem. Ja samo postavljam pitanje ko je bio u tom avionu.

Na osnovu kojih saznanja tvrdite da su za „evakuaciju“ poslužili baš taj avion i taj let? Da li je taj let bio unapred prijavljen?

- Nisam rekao da je taj avion služio za evakuaciju bilo koga. Informaciju sam dobi desetak dana posle ubistva.

Zbog čega se ni istraga ni sud tim letom nisu bavili? Ko je bio dovoljno moćan da to osujeti i da sve skrene u sasvim drugom pravcu?

- Država bi trebalo da se zapita da li su istraga i sud - ako se i tako krupnim stvarima ne bave - uopšte istraga i sud? A i u čijim su rukama?

Znate li bar u čijem je vlasništvu taj avion bio?

- Avion nije imao nikakve oznake.

Hoćete li, zajedno sa braniocem, u žalbi Vrhovnom sudu insistirati da se taj avion i njegovi tajanstveni „putnici“ stave pod reflektor dopunske istrage i ponovljenog suđenja?

- Otom-potom.

Zbog čega taj misteriozni avion, koji je na dan atentata uveče odleteo za London, niste pominjali tokom suđenja?

- Zato što sam shvatio u toku suđenja da to nikoga ne bi naročito zanimalo! Jer, da je zanimalo - to bi se već otkrilo. Pa, nije taj avion poleteo sa livade, nego sa - državnog aerodroma usred vanrednog stanja!

Koliko god, u masovnoj svesti, bili Legija, ne plaši li vas - ako ste zaista nevini, kao što uporno tvrdite - blokada istine?

- Tokom celog procesa sam osećao kako pokušavaju da nas dresiraju. Sad zamislite, ako su takve očigledne činjenice ignorisane na jednom tako važnom suđenju, kakvo je trebalo da bude „cirkus veka“ - šta onda rade i šta li će sve raditi na nekim manjim suđenjima?! Bojim se da je sve ovo sa mnom i Zvezdanom Jovanovićem bilo samo probni balon. Da se vidi do kojih krajnosti bezobrazluka i arogancije i preko sudova može da ide. Bojim se da će se sa takvim „suđenjima“ u Srbiji nastaviti.

Bojite li se za sebe?

- Blokada istine bila je očigledna od samog početka. Ne strepim, naravno, ali me više plaši kako će se odraziti posledice te blokade i „cirkusa veka“ na čitavo društvo, na životne vrednosti uopšte. Na vek koji je pred Srbijom. A to da je Srbija u provaliji - to nije ništa novo. I dalje nastavljamo da padamo. Samo su „zidovi“ provalije promenili boju.

Već ste izjavljivali da možete pobeći iz zatvora, ali nećete“! Ostajete li pri tim rečima i nadalje?

- To sam izjavio i nemam tome šta ni da dodam ni da oduzmem!

Vaši oponenti ne prestaju da tvrde da ste se predali zbog prvog izbora Vojislava Koštunice za premijera. Ima li u tome imalo istine? Kako se odnosite prema predsedniku Vlade Srbije?

- Te tvrdnje samo pokazuju na koji način funkcionišu njihovi mozgovi. Kakav Koštunica, kakvi bakrači! Što bih se ja predavao zbog njega?! Već sam rekao da sa političarima nisam sklapao nikakve dilove. A odnos? Nemam nikakav odnos. Čoveka suštinski i ne poznajem!

(kraj)