Amerika ostvaruje prodor prema Rusiji

piše: LJubiša Jović

Politika SAD vođena dugoročnim i primamljivim interesima ovladavanja najisturenijim delom evroazijskog prostora, nije odolela izazovu ugađanja islamskom svetu i rušenja suverene i nezavisne države Srbije

Završetkom hladnog rata u spoljnopolitičkim i geostrateškim planovima SAD, započeto je definisanje nove uloge Balkana. Politika hegemonije Vašingtona ostvarena preko NATO, značila je i u ovom regionu samo jedno da su američki interesi u apsolutnoj prednosti nad interesima bilo koje države, druge sile, organizacija ili saveza i svetu, što Vašington demonstrira permanentno i u drugim delovima i regionima sveta. Američki analitičar, Džejms Džatras, dugogodišnji savetnik Republikanskog političkog Komiteta, Senata SAD, ističe da se u američkim planovima u regionu, koji se naziva "proširenim srednjim istokom", a obuhvata i oblast Kavkaza i centralne Azije. S tim u vezi Balkan se smatra delom tog regiona, koliko i delom Evrope. Strateški cilj je dalji prodor novog svetskog poretka i snaga NATO pakta na čelu sa SAD, na Istok prema Rusiji i Evroaziji, gde se u ovom veku predviđa ključna borba za globalnu dominaciju svetom.    

Proces dezintegracije Jugoslavije početkom 90-tih deo je tog plana, koji dobija završnicu u nastojanju da se Srbija dalje dezintegriše oduzimanjem dela teritorije koji sadrži Ahtisarijev plan, o tzv."Sveobuhvatnom rešavanju statusa Kosova i Metohije" i koji od početka u tim namerama uključuje i islamski faktor.
Sinteza američke politike i islamskog faktora u realizovanju strateških planova na prostoru Balkana, postala je vidljiva još u periodu mandata vladavine Buša - starijeg i početka razbijanja Jugoslavije, da bi u razdoblju vladavine Klintona dobila na afirmaciji i značaju, a nastavljena je i u oba mandata Buša mlađeg i pored zastrašujuće opomene, napad Al kaide, na američke ciljeve 11. septembra 2001. godine.

Mada posle ove opomene u SAD ništa nije trebalo da bude kao ranije, politika SAD vođena dugoročnim i primamljivim interesima ovladavanja najisturenijim delom evroazijskog prostora, nije odolela izazovu ugađanja islamskom svetu, rušenja suverene i nezavisne države Srbije. Očito je da je glavni cilj da se u pogodnom trenutku okrene prema Rusiji i njenim energetskim resursima i koridorima, kako u Kaspijskoj oblasti tako i u Centralnoj Aziji, ali i u samoj Rusiji, osvajajući postepeno prostor koji predstavlja najbliže rusko okruženje i odbranu, sprovođenjem "obojenih revolucija" i prijemom u NATO bivših sovjetskih republika i najbližih suseda i izazivajući dodatne krize i nestabilnost u regionu.
Prema mišljenju R.Stojkersa, glavnog urednika časopisa Orientation i Vouloir iz Brisela, američka strategija u regionu Evroazije u poslednje tri decenije zasniva se na dvostrukoj igri: oslanjanje na turski (turkofonski svet)-panturkizam i igri na muslimansku vahabitsku saudijsku kartu. Igra na turski svet bila je jasno vidljiva pod Klintonom, koji je uveo u igru tri antiruske strategije: Prvo -napad kroz strategiju opkoljavanja, drugo - napad kroz strategiju komadanja i treće -napad kroz proces unutrašnjih subverzivnih aktivnosti, koji urušava njenu sposobnost da se brani od spoljnih nasrtaja.

Posle izbornog poraza demokrata i dolaska Buša mlađeg na vlast, američka strategija je unekoliko izmenjena. Dominira tzv. vahabitsko -puritanski savez, usmeren na uprošćeni i ofanzivni islam, koji se teorijski može lakše izvoziti jer je odvojen od etničke pripadnosti. Cilj je stvaranje mobilizatorske ideologije agresivnih elemenata da bi se ostvario projekat integrisanog "velikog Bliskog istoka" i izvršio prodor ka Rusiji.
Podrška koju su islamski fundamentalisti krajem 70-tih godina prošlog veka dobili od SAD, stvaranjem Bin Ladenove mreže u Avganistanu, protiv sovjetske invazije, izrasla je u brojne islamske kvaziverske, a pre svega terorističke pokrete, koji su afirmaciju doživeli u ratu u Bosni i Hercegovini. Agresija NATO na SR Jugoslaviju, 1999 god. otvorila je novu stranicu američke ekspanzije na Balkanu, s planom da Kosovo i Metohija, bude novi islamski bastion u regionu posle BiH. Stvaranje islamskih država na Balkanu u američkim planovima trebalo je da otupi oštricu kritike američke politike u svetu od strane islamskih zemalja pre svega na Bliskom i srednjem istoku i centralnoj Aziji s kojima su nafta i naftni koridori na jednoj strani i oružje na drugoj, ključni argumenti međusobnog partnerstva i povezivanja interesa.

Kako ističe S. Trifković spoljnopolitički urednik Cronikla, Vašington, sve do početka 1998. godine američka administracija je davala izjave "da je OVK nesumnjivo teroristička organizacija" (R.Gelbart izaslanik Klintona za Kosovo), da bi kasnije pred agresiju NATO SR Jugoslaviju OVK, bila preformulisana u organizaciju čiji se su članovi "borci za slobodu"po izjavi istog Klintonovog zvaničnika pred kongresnim Odborom za međunarodne odnose. Paralelno s rehabilitacijom šiptarskih separatista i terorista' na Kosovu i Metohiji, jačala je njihova veza sa islamskim ekstremnim i radikalnim organizacijama, a pre svega sa Al kaidom i Iranskom nacionalnom gardom. Uz obilatu finansijsku i materijalnu pomoć krajem 1998. god. Al kaida je započela slanje svojih mudžahedina na Kosmet. U vreme najveće NATO agresije i bombardovanja SR Jugoslavije, odnosno Srbije, islamski "sveti ratnici," postaju ponovo saveznici, čime šiptarski teroristički i separatistički pokret, počinje da uživa podršku dva najmoćnija geopolitička faktora, sveta, SAD - NATO i islama.

U današnjoj konstelaciji odnosa, SAD uz pomoć islamskog faktora, nastoji da ostvari potpunu kontrolu nad Balkanom kao središnjim delom evroazijskog prostora. Mnogi analitičari američke politike, vojnu ekonomsku i geopolitičku poziciju Vašingtona, dugoročno ocenjuju kao duboko pogrešnu u svetlu globalnih američkih interesa. Ističe se da islamski faktor upravo na Kosovu i Metohiju, uz šiptarski separatistički pokret, koji postaje udarna igla vidi mogućnost ponovnog osvajanja Evrope. Od agresije NATO na SR Jugoslaviju Kosovo postaje logistička baza Al kaide, bez odgovarajućeg američkog odgovora.

Američka vizija novog prekomponovanja središnjeg dela Evrope i Azije na Balkanu je pre svega uspostavljanje američke sfere uticaja. Kako je svojevremeno u svojoj "Velikoj šahovskoj tabli" obrazložio američki geopolitičar Bžežinski, a tu ideju slede savremeni američki geostratezi to podrazumeva i dovođenje američke spoljne politike u sklad sa mestom i ulogom islama. U ovom slučaju na Kosovu i Metohiji, to je ispunjavanje megalomanske vizije šiptarskih separatista i terorista za stvaranjem jedne fantomske i istorijski i civilizacijski neutemeljene države-velike Albanije, koja bi po šiptarskim planovima pored srpske teritorije uključivala i delove ostalih susednih država, Grčke, Makedonije i Crne Gore.

U nastojanju da Albancima poklone novu državu na srpskoj teritoriji, izbegavajući da osude šiptarski separatizam i terorizam koji je u sprezi sa neprijateljom, broj jedan SAD, Al kaidom, američka politika po brojnim ocenama ponovo klizi ka već ranije učinjenim greškama od Avganistana, Najrobija i Dar El Salama, ali i NJujorka, Vašingtona, Londona i Madrida. Ne osporavajući postojanje simptoma islamskog ekstremizma, pre svega na Balkanu, američka politika relativizuje problem izjavama da bezbednost na Balkanu nije ugrožena i da nisu ugroženi ni vitalni interesi Zapada.

U svojoj knjizi "Senka džihada" S. Trifković daje odgovor na mogući ishod takve politike, ističući da spoljnopolitički stratezi u Vašingtonu i Briselu, koji su se duže od decenije na bojištima bivše Jugoslavije udvarali i podilazili geostrateškim ambicijama islama, treba da spoznaju svoju grešku ne zarad pravde i istine (jer taj motiv od Zapada je nemoguće očekivati), već zarad sopstvenog interesa. Žrtvovanje malih hrišćanskih naroda, islamskim interesima, neće iskupiti SAD pred islamskim svetom za Irak i poluvekovnu vezanost za Izrael, već će samo razbuktati njihove nezajažljive apetite utirući put presudnoj konfrontaciji islama sa ostalim svetom u ovom stoleću.

SRPSKI JERUSALIM

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije ocenio je da postoji mogućnost da se nađe pravedno rešenje za status Kosmeta u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN. Mitropolit je rekao da je Bog dao dovoljno dobara Kosovu i Metohiji za sve koji žive tamo i da je samo potrebno naći pravedno i časno rešenje.
- Samo da se nađe pravedno rešenje u skladu sa Rezolucijom 1244, koja ni formalno nije zaživela - rekao je mitropolit crnogorski. On je posebno istakao da svetske sile moraju da imaju u vidu da se Srbi nikada neće odreći Kosova jer je to njihova sveta zemlja.
- Bojim se da naša braća sa Zapada, pogotovu moćnici opijeni svojom moći, ne shvataju da je Kosovo i Metohija za srpski narod i Crkvu njihov Jerusalim, očni živac i nešto što je oblikovalo njihov um, narod, dušu i kulturu, zaključio je episkop crnogorski Amfilohije.

STANDARDI

Predsednik Republike Srpske Milan Jelić izjavio je da "odluka o konačnom statusu Kosmeta utiče na dodatnu destabilizaciju u celom regionu".
- Ukoliko konačni status Kosmeta ne bude dogovoren dijalogom između Prištine i Beograda, odnosno ako Kosmet dobije nezavisnost nametnutim rešenjem, to može da utiče na dodatnu destabilizaciju u celom regiona. Potrebno je ispoštovati međunarodne standarde i kriterijume, imajući u vidu da je Kosmet deo državotvorne strukture Srbije, a ukoliko se ne nađe rešenje, kojim će biti zadovoljni i Priština i Beograd, teško je govoriti o trajnom kvalitetu odnosa, koji treba da doprinesu stabilizaciji u Srbiji, a onda i u regionu - rekao je predsednik Jelić.