Civili nisu meta

Mora se utvrditi šta je prouzrokovalo i dovelo do srebreničke vojničke operacije jula 1995. godine poznate i planirane u Drinskom korpusu VRS kao "Krivaja 95"? Cilj tog poduhvata nije bio izgon muslimanske vojske, a pogotovo ne civila, iz Srebrenice. To potvrđuju danas ne samo izjave i svedočenja protagonista, već i sva raspoloživa dokumenta, pogotovo naređenja komandi u ovoj akciji angažovanih brigada, potom Drinskog korpusa i Glavnog štaba VRS. Nigde ne postoji naređenje da se zauzme Srebrenica.

To je zaključak koji je dao i holandski Kraljevski institut za ratnu dokumentaciju (RIOD). Isto mišljenje izneo je i Žan Rene Ruez, glavni istražitelj Haškog tribunala za Srebrenicu. On je u jednom intervjuu za sarajevski nedeljnik Dani na pitanje novinara "Da li imate elemente koji bi potvrdili prethodne planove o ovim masakrima? "Odgovorio: "Ne, nisu postojali prethodni planovi. Zauzimanje enklave uopšte nije bilo u planu. Plan o ovoj ofanzivi potiče od 5. jula. Prvobitni plan je bio smanjiti enklavu na sam grad Srebrenicu i pretvoriti je u veliki izbeglički kamp pod otvorenim nebom, da bi Ujedinjene nacije počele sa evakuacijom zone." Novinar još pita: "Ta izjava se temelji na dokumentima koje posedujete?" Ruez: "Da, u potpunosti."/34

Slična je tvrdnja i poznatog francuskog advokata Žaka Veržesa, koji citira reči generala F. Moriona: "Ubeđen sam da je stanovništvo Srebrenice bilo žrtva višeg interesa, ali višeg interesa koji se nalazio u Sarajevu i Njujorku, ali sigurno ne u Parizu."/35 Za Srbe cilj operacije "Krivaja 95" bio je samo ograničavanje teritorije na obim koji je utvrđen aprila 1993. g. kada je Srebrenica proglašena za zaštićenu zonu. Razlozi za akciju srpske strane u cilju sužavanja teritorije koju poseduju muslimani bili su dovoljno ubedljivi i nesporni.

Glavni od njih su česti muslimanski napadi na okolna srpska naselja i zasede iza linija srpske odbrane, što je prouzrokovalo stalne ljudske gubitke. Da bi odbranila svoja naselja i stanovništvo od muslimanskih pohoda sa teritorije koju su zaposeli, VRS godinama je morala da angažuje značajne vojne potencijale. Uzalud su na nekoliko mesta oko zone postavljene table: "DEMILITARIZOVANA ZONA, svaka vojna operacija je strogo zabranjena, član 60. protokol 1, Ženevske konvencije". To za muslimane nije ništa značilo. Na linijama odbrane okolnih srpskih sela morali su da budu borbeni sastavi Bratunačke i Milićke brigade, a pored njih i ojačan bataljon Skelana i bataljon Zvorničke brigade. Na istom poslu bili su i policajci.

Vojne i civilne vlasti RS trpele su takvo stanje i s mukom smirivali meštane u stalnoj nadi da će muslimani konačno biti razoružani. To je trajalo više od dve godine. U Bratuncu je u nekoliko navrata malo nedostajalo da dođe do pobune civilnog stanovništva i izbeglica iz sela, koja su se, sasvim nelogično i neopravdano, našla pod muslimanskom kontrolom. Za sve to vreme Vojska Republike Srpske nije imala skoro nijedan značajniji međunarodni pravni ili politički razlog da se usteže od oružane akcije protiv 28. divizije Armije BiH.

Te formacije u Srebrenici su, ne uvažavajući pomenutu Ženevsku konvenciju, već prvih dana po stvaranju zaštićene zone, bile legitiman cilj za srpsku oružanu akciju. Isto srpsko pravo - zato što se muslimani nisu povukli u zaštićenu zonu, nisu razoružani i nastavili da napadaju okolna srpska sela - bilo je na snazi i onda kada je akcija izvršena, jula 1995. Međutim, kada su jedinice Drinskog korpusa krenule u ostvarivanje plana "Krivaja 95", uznemirile su se sve strukture UN, pogotovo one u BiH.