Nezadovoljstvo Srebreničana

O životu u Srebrenici tokom rata, od maja 1992, a pogotovo od 17. aprila 1993. do sredine jula 1995, znači dok se mesto nalazilo pod zaštitom UN, postoje mnoga svedočanstva iskazana pretežno od samih meštana, ali i od stranaca koji su dolazili i boravili u tom gradiću. Mi ćemo se ovom prilikom najviše koristiti ocenama koje su izneli sami Srebreničani. Međutim, ni od jednih ni od drugih ništa lepo nije rečeno o uslovima života i režimu koji je vladao u tom gradu.

Tako, po jednima, lokalni nesporazumi, svađe, sukobi i netrpeljivosti, nastajali su zbog mahinacija u distribuciji hrane i ostalih svakodnevnih potrepština, pogotovo robe iz humanitarne pomoći koja je stizala konvojima i avionima. Običan svet se bunio zbog toga što su najviše uzimali oni koji su već dosta toga imali i koji su najviše doneli iz osvojenih srpskih sela. Većim delom rata ovi problemi su više zaokupljali pažnju meštana nego oružani sukobi. Nije moralo tako da bude. U proleće 1993. Srebrenicu je napustilo oko 12.000 osoba.

To je u dobroj meri smanjilo potrebe za hranom. Pa i pored toga bilo je gladnih, bez ogreva u kućama, bez odeće i obuće. U isto vreme po tezgama na pijaci i ulicama bilo je razne robe, pogotovo one koja je stizala iz humanitarne pomoći. To je prouzrokovalo stalno nezadovoljstvo meštana, socijalne nemire, silovanja, pljačke, krađe, prostituciju... U mnogim kućama jedini novac koji su imali donosile su devojke koje su se družile sa vojnicima Unprofora. U jednoj od dve žešće pobune došlo je i do fizičkih sukoba.

U centru grada je razvaljena, opljačkana i zapaljena bivša robna kuća, u kojoj se nalazio magacin humanitarne pomoći. Istog dana usledila je energična policijska istraga, u kojoj je saslušano više desetina lica, koji su se tom prilikom zatekli u centru grada. Muslimani su posle pokušali da taj objekat prikažu kao žrtvu srpskog granatiranja, ali podvala nije uspela. Godinama je izgorela zgrada bila ruglo grada.

Takvo stanje prouzrokovalo je mnoga bekstva i dezertiranja iz enklave prema ostalim krajevima pod muslimanskom vlašću, najviše prema Tuzli, ali i u Jugoslaviju i Srbiju./28 Početkom aprila 1994. u Bratunac su prebegle i dve muslimanske devojčice u odmaklom stepenu trudnoće. Obe su imale po 15 godina i bile su žrtve silovanja Naserovih vojnika. Obe su i Š.S. i V.D. nadležnim organima unutrašnjih poslova Bratunca 4. aprila 1994. dale službene izjave.

Po oslobođenju Srebrenice u jednoj zapuštenoj kući nađena je vezana devojka iz Italije. O tome je obaveštena i italijanska ambasada u Beogradu. Posle posete njihovog vojnog atašea devojka je smeštena u psihijatrijsku bolnicu na Sokolcu. Pitanje kako se našla u Srebrenici i šta se sa njom dešavalo zasad je bez odgovora. Inače, o stanju u enklavi, pogotovo u samom gradu, kao i pobunama, data su brojna svedočanstva koja se čuvaju u nadležnim službama RS.

Dovoljno je pozvati se na javno izrečenu izjavu Ibre Mustafića, bivšeg predsednika Skupštine opštine i osnivača SDA Srebrenice, datu za Junge velt, koju je preneo i beogradski Dnevni telegraf,/29 koji tvrdi "da je u ovom mestu vladala prava mafija." On, takođe, tvrdi: "Nijedan dolar od silne pomoći koja je dopremljena u Srebrenicu nije dobilo civilno stanovništvo."/30

Po drugim tumačima događaja, sukobi su prouzrokovani borbom za prestiž između vojnih i civilnih vlasti i pojedinaca, koji su u toj vlasti učestvovali. U tim sukobima više je upotrebljavano oružje nego u prethodnom slučaju. To potvrđuje i već pomenuta izjava Ibre Mustafića. On, takođe, kaže da nije imao nikakva prava, iako je bio predsednik opštine, čak je tamošnja mafija dva puta pokušala atentat na njega.

U jednom od tih napada bio je teško ranjen. Mafija je ubila i njegovog veoma bliskog prijatelja, šefa srebreničke policije./31 Da atentati nisu bili retka pojava potvrđuje i slučaj Nurifa Rizvanovića./32 Bez sumnje najmarkantnija osoba u muslimanskim oružanim formacijama Srebrenice, Bratunca, Konjević Polja, Cerske... Čovek sa najvišim vojnim obrazovanjem, ražalovani major iz bivše JNA bio je latentna opasnost za položaj Nasera Orića. Međutim, za razliku od N. Orića, nikada nije bio u milosti Alije Izetbegovića.

Ubijen je iz zasede u rodnoj Glogovi februara 1993. nešto više od mesec dana posle uspešne zajedničke akcije na susedna srpska sela Kravicu, Ježesticu, Šiljkoviće izvršene 7. januara, na pravoslavni Božić./33 Uspeh u toj akciji bio je jedan od razloga sukoba s Naserom Orićem. Posle ubistva Nurifa Rizvanovića proneo se glas da je on bio saradnik KOS-a i srpski špijun. Muslimani su to prihvatili kao istinu.