Samo nam je još ostao ruski veto

piše: Dr Momčilo Subotić

Vilijam Montgomeri, bivši američki ambasador u Beogradu, nedavno je izjavio da je međunarodna zajednica, tj. Zapad na čelu sa SAD, još 1999. godine odlučila da Kosovo postane nezavisna država. Ako je to tačno, a po svemu sudeći jeste, onda je sveukupna diplomatska, politička i vojna aktivnost Zapada pre, za vreme i nakon bestijalnog bombardovanja Srbije i SR Jugoslavije bila usmerena ka razbijanju jedne suverene države. Stoga ne treba da čudi predlog Martija Ahtisarija da SB UN razbije Srbiju i da na njenoj teritoriji proglasi novu državu Kosovo, jer to predstavlja završnu fazu posla započetog u Rambujeu. To je nastavak Rambujea - novi ultimatum Zapada suprotan međunarodnom pravu, Povelji UN, Rezoluciji 1244, principima Kontakt grupe i Ustavu Srbije, na čijim principima počiva suverenitet i teritorijalni integritet države Srbije.

Podsetimo se. Glavni arhitekta ultimatuma iz Rambujea bila je Medlin Olbrajt, državni sekretar SAD, koja je to nedelo "argumentovala" sledećim rečima: "Podigla sam letvicu dovoljno visoko da je Milošević ne može preskočiti". I Ahtisari je podigao letvicu prilično visoko, ali ne toliko da je ne bi prihvatile neke, doduše minorne, političke stranke i pojedinci, koje svojom antisrpskom politikom pružaju legitimitet stranom rasparčavanju Srbije. Radi istorijske istine, imajući u vidu da su Srbi tragično zaboravan narod, treba podsetiti da ultimatum iz Rambujea, za razliku od ovog Bečkog, nije prihvatila nijedna srpska politička stranka ili političar, kulturna ili naučna ustanova, ni intelektualac u Srbiji.   

DOS-ovska vlast je kosovski problem dugo, pojedinci nažalost i danas, vezala isključivo za Miloševićev nedemokratski poredak, i olako "lansirala" tezu da je kosovsko pitanje demokratsko pitanje, koje će DOS, kad uz pomoć svojih zapadnih saveznika sruši Miloševića i osvoji vlast, lako i bezbolno rešiti. Nisu priznavali da se ovde ne radi ni o kakvom demokratskom pitanju, ljudskim pravima i standardima, da Milošević nije izmislio kosovski problem, već da se radi o stogodišnjem nastojanju kosmetskih Albanaca da otcepe Kosmet od Srbije i stvore Veliku Albaniju. NJihov san o otimanju srpske zemlje, koji oni neosnovano zasnivaju na principu etničke većine i samoopredeljenju, postao je komplementaran s geostrategijskim i geopolitičkim interesima SAD i NATO u promenjenim globalnim konstelacijama na evropskom i svetskom prostoru. Uostalom, ako pitanje Kosova i Metohije nije geopolitičko nego demokratsko pitanje, zašto ga demokratska vlast u Srbiji nije rešila sa svojim zapadnim "prijateljima". Zašto prozapadna demokratska elita nikad nije zahtevala da se dosledno primeni Rezolucija 1244. U toj rezoluciji Kosovo i Metohija se smatra sastavnim delom Srbije i SR Jugoslavije i traži poboljšanje njegovog statusa u vidu proširene autonomije. Istine radi, insistiranje na Rezoluciji 1244 učinjeno je samo jednom. Učinio je to dr Zoran Đinđić, kad je shvatio da ga je Zapad izigrao i da od njihovih obećanja, prevashodno finansijskih, kako bi Srbija stala na svoje noge, nema ništa. Uverivši se da Zapadu nije stalo do prosperitetne Srbije, naprotiv, da Kosovo klizi ka nezavisnosti, Đinđić je shvatio "besputnost dolarske ideologije" i pokušao da se vrati u koordinate srpske nacionalne politike. Tražio je da se sazove "novi Dejton" za Kosovo, razrađujući više opcija za njegovo rešenje, od kojih je njegovu podelu smatrao iznuđenim, ali prihvatljivim rešenjem. To je, nažalost, bio njegov poslednji politički potez. Dotakao je pitanje koje je Zapad smatrao konačno rešenim. Za Zapad je Đinđić postao neupotrebljiv. Nekoliko sedmica posle toga on je ubijen.
Da nije tako, ne bi se desilo da se Marti Ahtisari, počasni član Međunarodne krizne grupe koja se otvoreno zalaže za nezavisno Kosovo, vrati na mesto "zločina", nakon nediplomatskog podmetanja lažnog dokumenta Slobodanu Miloševiću, kojim je definisana Rezolucija 1244, i kao nastavljač nedela Vilijama Vokera, arbitrira u konačnom otimanju Kosova od Srbije.

U svojoj zaslepljenosti zapadnom "demokratijom", DOS je na Rusiju gledao kao na nešto krajnje neželjeno, kao na nužno zlo. Ne prihvatajući da "mali svetski rat" koji Evropa i Amerika vode protiv Srbije ima karakter geostrategijskog i geopolitičkog rata, jer je taj rat nastavak hrvatskog "Bljeska" i "Oluje" protiv Republike Srpske Krajine i rata u Bosni protiv Republike Srpske. Globalni geopolitički interesi diktirali su nasilničko ponašanje moćnog Zapada prema malenoj i nejakoj Srbiji. Zašto bi, inače, Amerikanci na Kosovu sagradili Bondstil, najveću bazu i izviđački i operativni punkt za ekspanziju NATO prema evroazijskom prostoru, u kojem središnje mesto zauzima velika i energetskim resursima bogata Rusija. Sve što se dešavalo na prostoru bivše jugoslovenske države, naročito na srpskom etničkom i istorijskom prostoru, bilo je u funkciji eksperimentalnog poligona za obračun sa Rusijom. Srpski državni i etnički prostor tretiran je pritom kao kolateralna šteta, ali i kao remetilački faktor i tradicionalni ruski saveznik, s kojim se treba obračunati pre pohoda na Istok.
       
I šta sad? Rusija je i u vreme agresije NATO na Srbiju, iako drugorazredni geopolitički igrač, prezadužena i zavisna od Zapada, zahtevala da se NATO zaustavi još u Bosni. Danas u neuporedivo boljoj ekonomskoj i političkoj situaciji, pod Putinom, Rusija traži da se NATO zaustavi na Kosovu, jer zna da je sledeća Belorusija i Ukrajina, a to je već "ruski teren". Konačni cilj je likvidacija Rusije kao globalnog faktora. Nadmeno uveravanje zapadnih zvaničnika da je Kosovo unikatan slučaj koji neće biti presedan za separatističke pretenzije širom sveta, prevashodno za Južnu Osetiju, Abhaziju, Pridnjestrovlje i Nagorno Karabah, čije bi osamostaljenje, inače, išlo u prilog Rusiji, jer bi se neke od njih pripojile Rusiji. Rusija se principijelno zalaže za poštovanje međunarodnog prava, kao temelja na kojem se zasnivaju međunarodni odnosi.

Stoga nam je neophodan ruski veto. Ali nelogično je da se u situaciji kad je "povuci-potegni", a tako nam je uvek bilo sa Zapadom, obraćamo Rusiji, kao da je aktuelna dosovska vlast Rusiju nečim zadužila, a politički, kulturno i civilizacijski se orijentišemo i priključujemo evroatlantskim organizacijama, koje Rusiju doživljavaju kao protivnika pa i neprijatelja. To govori da u našoj političkoj orijentaciji nešto krupno ne funkcioniše. Drugim rečima, potreban je potpun državni i politički zaokret, koji bi podrazumevao uspostavljanje najtešnjih veza sa slovenskim pravoslavnim državama, u prvom redu sa Rusijom. Samo na tom osnovu možemo da ulazimo u druge evropske integracije, sigurni da ćemo sačuvati kulturno-versku, etničku i državno-političku samobitnost.

VLADIKA ARTEMIJE NEZADOVOLJAN OBNOVOM CRKAVA

Vladika raško-prizrenski Artemije izrazio je nezadovoljstvo obnovom srpskih crkava i manastira u Pokrajini, uništenih u martovskom nasilju 2004. "Ne radi se ni o kakvoj obnovi, već o trošenju novca, o političkom marketingu kosovskih Albanaca, da bi u toku pregovora pred svetom mogli da dokažu kako su tolerantni i demokrate i kako brinu o srpskim svetinjama", izjavio je vladika Artemije agenciji Beta. Prema njegovim rečima, "radi se na sedam ili osam objekata ali nijedan nije završen ni obnovljen u pravom smislu reči".

DRUGI KOSOVSKI RAT NA POMOLU

Drugi kosovski rat za nezavisnost možda je svega nekoliko meseci daleko jer je, posle godina nerešavanja pitanja statusa, sada došlo vreme naplate dugova, ocenjuje britanski list Gardijan.
"Došlo je vreme razračunavanja - a priča se opasno kreće naopako. Drugi rat Kosova za nezavisnost možda je udaljen samo nekoliko meseci. Marti Ahtisari tvrdi da se odluka o statusu više ne može odlagati. Mnogi očekuju veliko finale na samitu G8 u Hiligendamu u junu, gde će se zapadni lideri sukobiti sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Bombardovanje Srbije 1999. bilo je veliki trenutak za britanskog premijera Tonija Blera i trenutak poniženja za ruskog predsednika Borisa Jeljcina. Sada je Rusija jača - i vreme je za naplatu dugova - navodi Gardijan.
Beta

NE TREBA PODLEĆI UCENAMA EKSTREMISTA

Predsednik Srbije Boris Tadić pozvao je, povodom treće godišnjice nasilja na Kosmetu, relevantne međunarodne institucije da obezbede red i mir za sve građane Kosmeta i da konačno privedu pravdi organizatore i počinioce pogroma. Predsednik je istakao da UN i progresivne snage u svetu ne smeju da pokleknu pred ekstremističkim ucenama i da prilikom odlučivanja o statusu Kosova i Metohije uzmu u obzir međunarodno pravo i značaj principa nepromenljivosti granica za ovaj region.