NATO VODI U RAT

Budimir Milutinović: Uništite vojsku pa možete u NATO
Mladen Gvero: Ruski moratorijum na sporazume sa SAD i NATO
Nadežda Gudelj: NATO rakete i baze ugrožavaju bezbednost Evrope
Mile Rajić: Srpski vojnici u američkim školama
Ljubiša Jović: Partnerski vojnici u prvim borbenim redovima
Stanko Živković: Koliko košta ulazak u NATO
Zoran Milošević: Zašto svi žure u NATO
Agencija IPRES: ŠTA SVE RADI NATO? - Krade, učestvuje u švercu, lovi hakere i uživa u mučenjima
Vinko Đurić: Prijatelji ili osvajači

Uništite vojsku, pa možete u NATO

Piše: Budimir Milutinović


Sve analize o ulozi NATO alijanse potvrdile su da je jedan od najbitnijih rezultata pripremanja svakog kandidata za NATO koji automatski "olakšava dijalog sa alijansom", uključujući aktivnosti u okviru Partnerstva za mir, slabljenje Vojske koja na kraju nije u stanju da brani i odbrani svoju teritoriju. Jedan od jasnih primera za ovu tezu možemo naći u nekoliko država, a prvo bismo se osvrnuli na Bugarsku, čija je odbrambena strategija potpuno podređena strategiji NATO.

Bugarska je ukinula Komandu operativnih snaga, Komandu za specijalne operacije, Istočnu i Zapadnu komandu kopnenih snaga, Taktičku avijacijsku komandu, Komandu vazdušne odbrane, umanjila je broj pripadnika oružanih snaga, iako je želela da ga sačuva na nivou 45.000 vojnika. Sve u svemu, svoju državnu teritoriju Bugari planiraju i jedino mogu, da brane samo sa istočne strane.

Turska kao "večiti" osvajač bugarskih teritorija mogla bi to da učini bez problema, kao i mnogo puta ranije. Osim toga Bugarska često kupuje vojnu tehniku i opremu od već preporučenih proizvođača, što je obaveza na koju se obavezala posle ulaska u NATO. Ovakva pozicija pojačava bugarsku zavisnost od vodeće članice bloka - SAD.

Upoređujući Bugarsku i Srbiju koje imaju približno isti broj stanovnika i isti vojni budžet ali Srbija i pored zabrinjavajućeg stanja u oružanim snagama i okruženju ima dvostruko manje vojnika od Bugarske. Situacija u Crnoj Gori može poslužiti kao pravi primer urušavanja svoje odbrambene moći.

 

[ antrfile ]

NATO - POGORŠAVA ODNOSE

-Čak je i njegova ekselencija ruski ambasador Aleksejev u nedavnom intervjuu za TV Beograd rekao da ulazak Srbije u NATO ne bi poboljšao odnose dveju zemalja. To je potpuno izvesno jer bi na taj način Ruse doveli u ne baš prijatnu situaciju. Sa jedne strane, od njih očekujemo veto i podršku kada je reč o rešavanju Kosmetskog problema, dok, sa druge strane, tražimo da uđemo u NATO. Te dve stvari ne idu jedna sa drugom i očigledno je da bi nam Rusi otkazali podršku - upozorava vojni analitičar Miroslav Lazanski.

Prema najnovijim predlozima Ministarstva odbrane Crna Gora bi imala 2.400 vojnika, odnosno 410 oficira, 898 podoficira, 782 vojnika po ugovoru i 310 civila. Na osnovu ovih podataka vojni stručnjaci ocenjuju da se radi o veoma maloj oružanoj formaciji, pa na ovaj način Crna Gora svoju i bezbednost svojih građana stavlja u ruke drugim subjektima, koji se, nažalost, nalaze van granica najmlađe evropske države.

Međutim, na osnovu makedonskog iskustva jer je i ova novoformirana država svoju sudbinu prepustila NATO i SAD i po svoj prilici da će se njena sudbina određivati baš u okrilju NATO, koji se na Balkanu oslanja na albanski faktor, tako da sve zemlje koje su svoju sudbinu vezale za spoljne faktore nemaju sigurnu budućnost.

Na drugoj strani NATO traži od novoprimljenih članica i onih koje očekuju prijem da svoje najbolje vojne sastave raznih rodova pošalju u međunarodne mirovne operacije. Tako je Hrvatska radi pristupanja u NATO koje se očekuje uskoro, pristala na slanje novih 5600 vojnika u mirovne operacije. Srbija bi u ako želi da bude u istoj situaciji sa Hrvatskom trebalo da ustupi NATO više od 13.000 vojnika.

Međutim, ni u Hrvatskoj, ali ni u Srbiji ovakav broj vojnika neće lako biti poslat u Avganistan, Irak ili na neko drugo vruće mesto. Ovakvi transferi vojnika već izazivaju primetna negodovanja nacionalno demokratskih snaga, dok su liberalno demokratske opcije mnogo raspoloženije za ispunjenje svih uslova koje postavljaju NATO i SAD.

Pod znakom pitanja je često saradnja sa NATO i zbog moralnih razloga. Na prvom mestu ustručavanja od otvorene i bezrezervne saradnje i podrške su bombarderske akcije NATO alijanse u Bosni i u SR Jugoslaviji. Tu je i problem koji izaziva zahtev da zemlje članice PZM potpišu sporazum o neizručivanju američkih državljana optuženih za genocid, ratne i zločine protiv čovečnosti Međunarodnom krivičnom sudu, što je u slučaju Crne Gore bio uslov za američku vojnu pomoć.

Tu je i sporazum SOFA o statusu snaga, koji u slučaju Crne Gore daje pravo američkim vojnicima da borave u Crnoj Gori na teret crnogorske države. Zbog ovakvih sporazuma Balkan je za Amerikance postao pravi zemaljski raj, u kom mogu da rade šta im padne na pamet i da zbog toga ne odgovaraju nikom.

Ruski moratorijum na sporazume sa SAD i NATO

Piše: Mladen Gvero


Prilikom redovnog godišnjeg obraćanja poslanicima oba doma ruskog parlamenta, predsednik Rusije Vladimir Putin predložio je da Rusija proglasi moratorijum na sprovođenje sporazuma o smanjenju naoružanja sa SAD i NATO. Ruski predsednik je rekao da članice NATO, potpisnice Sporazuma o konvencionalnom naoružanju u Evropi iz 1990, nisu ratifikovale taj sporazum i da ne poštuju njegove odredbe. "S tim u vezi smatram svrsishodnim da proglasim moratorijum na učešće Rusije u tom sporazumu, makar dok ga ne ratifikuju sve ostale zemlje i dok ne počnu striktno da ga primenjuju, kako je to do danas činila Rusija" - istakao je ruski predsednik. Ove Putinove reči izazvale su frenetičan aplauz prisutnih deputata i novinara.

Nastavljajući u istom tonu, predsednik Putin je istakao da je "vreme da konačno i naši partneri, ne na rečima već na delu, doprinesu smanjenju naoružanja", dodajući da ruski partneri ne da smanjuju, već još i povećavaju količinu naoružanja. Putin je predložio da se razmotri i izlazak Rusije iz tog sporazuma, ukoliko brzo ne dođe do pozitivnih rezultata. Ukazujući na mogućnost da se u Evropi instaliraju elementi američke strateške protivvazdušne odbrane, Putin je, pred oba doma Dume, predložio da se taj problem razmotri u okviru OEBS-a pošto je to opšteevropski problem, a ne samo rusko-američki.

Posle poslednjeg susreta Putina i grčkog predsednika Karolosa Papuljasa, ruski predsednik je na konferenciji za štampu naglasio "da Rusija nije pokrenula novi talas "trke u naoružanju" i da se niko zato ne treba bojati njenih aktivnosti, koje predstavljaju odgovor na grube i neosnovane jednostrane poteze partnera. Putin je i ovom prilikom ponovio da Rusija neće jednostrano ispunjavati Sporazum o konvencionalnim snagama u Evropi (CFE) i da će dati "asimetričan" odgovor na povlačenje SAD iz Sporazuma o protivraketnoj odbrani (ABM).

Na taj način Putin je prokomentarisao nedavne probe dve nove rakete, interkontinentalne balističke RS-24 i modernizovane verzije "iskander", kao i najavu mogućnosti istupanja iz CFE. Ruski lider je podsetio međunarodnu zajednicu da je Rusija sa Urala povukla celokupno teško naoružanje kao i sve teško naoružanje iz evropskog dela Rusije i u poslednjih nekoliko godina smanjila broj vojnika u ruskoj vojsci za 300.000, dok u isto vreme zapadni partneri "pune novim oružjem istočnu Evropu".

Ovako oštra retorika pred dva značajna susreta Putina i Buša prvo na samitu Grupe 8 u Nemačkoj, a zatim 1. i 2. jula na porodičnom imanju Bušovih u Mejnu, otvara prostor za konkretna i sveobuhvatna dogovaranja. Povodom usložnjavanja odnosa na relaciji Vašington - Moskva Njujork tajms od 1. juna je konstatovao da je "široki dijalog između Amerike i Rusije dostigao najoštriji ton posle pada komunizma". A sasvim je sigurno da je to zaoštravanje odnosa u dobrom delu proizvod i ponašanja NATO alijanse koja sve više poprima obeležja agresivnog realizatora američkih interesa uz veliku pomoć svih zemalja članica zapadne alijanse.

Zanimljivo je napomenuti da se obe strane Vašington i Moskva, koje su dovele svoje odnose na nivo partnerstva, danas kada su ti odnosi na silaznoj liniji, trude da svoje "nepopularne" akcije objasne da to nisu pretnje jedna drugoj. Raketni štit Amerikanci pravdaju preventivom protiv projektila koji bi mogli da dođu od "otpadnika", kakvim se u Americi smatra Iran. Na drugoj strani, testiranje novih ruskih raketa po rečima zvaničnika iz Moskve predstavlja samo "odgovor na tu jednostranu akciju partnera i ima za cilj da održi balans snaga u svetu". Rusija za svoje poteze okrivljuje Zapad koji otvara "novu bazu u Bugarskoj, još jednu u Rumuniji, lociran je pozicioni rejon za nove rakete u Poljskoj, radar u Češkoj" - i šta da radi Rusija? "Mi ne možemo samo da gledamo i jednostrano da ispunjavamo dogovore" - opravdava ruski predsednik Vladimir Putin akcije sa svoje strane.

Široko otvaranje niza problema u odnosima između Moskve na jednoj strani i SAD i NATO saveza na drugoj strani, predstavlja, prema svetskim analitičarima, dobro poznat princip nizanja teških poruka od strane niže rangiranih prenosilaca poruka, kako bi se kasnije glavnim donosiocima političkih odluka ostavio širi prostor za dogovaranje na najvišem nivou.

Bilo kako bilo, ali u dva ključna i ovoga trenutka nepomirljiva problema, neslaganje oko budućeg statusa Kosova i američkog plana za postavljanje sistema raketne odbrane u Evropi, dosta udela ima i NATO. Tako se slobodno može reći da je NATO u svim kontaktima Vašingtona i Moskve i EU i SAD dobio status koji imaju odnosi između Rusije i EU, Bliski istok, kriza na Kosovu i Kipar.

NATO rakete i baze ugrožavaju bezbednost Evrope

Piše: Nadežda Gudelj


Jednostranim povlačenjem SAD iz Ugovora o protivraketnoj odbrani iz 1972. godine, one su narušile postojeći sistem svetske odbrambene stabilnosti i stvorile uslove za demontiranje i drugih strateških bezbednosnih ugovora, kao što su Sporazum o raketama kratkog i srednjeg dometa, Sporazum o konvencionalnom naoružanju u Evropi i sl. Međutim, primetna je težnja Amerike da, ipak, neko drugi umesto njih uruši pomenute sporazume i obavi taj prljavi međunarodno-pravni posao umesto njih.

Planirana izgradnja objekata američke protivraketne odbrane u Češkoj, Poljskoj i na Kavkazu, kao i moguće razmeštanje objekata američke protivraketne odbrane u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj treba posmatrati kao pokušaj da se Rusija prisili da napusti pomenute dogovore kako bi obezbedila svoju sigurnost u novonastalim prilikama. Vašington smatra da bi on u ovom slučaju mogao lakše da ponudi "staroj Evropi" da ona sledi njegovu politiku i da bude više disciplinovana pod vođstvom SAD. Tada bi bilo lakše zastrašivati Evropljane ruskom vojnom pretnjom i tada bi jedini ko bi garantovao bezbednost Evrope bile SAD i to bez ikakvih obaveza prema Evropi da poštuju njene zakone i sl.

O problemu razmeštaja američkih raketa i posledicama koje ovaj postupak može da izazove širom Evrope raspravljano je i u Ukrajini. Ukrajinske rasprave o problemu raketa iskristalisale su zaključak po kome zapadni saveznici, bez ikakvog ustezanja, stavljaju omču na vrat demokratizovanim zemljama bivšeg socijalističkog lagera. Kako je prenela Internet agencija Korespodent.net, ukrajinski eksperti ne isključuju mogućnost da, u slučaju hipotetičkog rata između SAD i Rusije, upravo zbog ratnih dejstava - posebno raketnih, upravo evropska žitnica bude jedna od prvih i najozbiljnijih žrtava, čije će posledice ugroziti zdravlje i preživljavanje većine građana Evrope.

Bivši češki predsednik Vaclav Havel komentarišući najavu instaliranja američkog antiraketnog odbrambenog sistema izjavio je da je Češka svojim zahtevom za ulazak u NATO zapravo dala saglasnost da se na njenom tlu grade vojne baze alijanse, uključujući i američke. Profesor na Kraljevskom koledžu u Londonu i šef komisije za reformu NATO Džejms Gou nastupajući na beogradskoj Akademiji za diplomatiju i bezbednost rekao je ako bi već Srbija i bila članica, logično je da na svojoj teritoriji ima i baze alijanse. Prema jednom intervjuu bivšeg ministra odbrane Prvoslava Davinića Amerikanci su zainteresovani za elektronsku bazu na Kopaoniku i stratešku rečnu bazu na Dunavu. Logično ili ne, ali stanovništvo novih zemalja-članica NATO je glasalo za ulazak u blok ne znajući za ovu logiku.

Odnosi SAD - Rusija došli su u ćorsokak, u najvećoj meri, zbog planiranog instaliranja američkog raketnog štita u centralnoj Evropi i zbog krize oko Kosova. Obe ove teme, u zavisnosti od konačnog rešenja i procesa koji ih prate, na posredan i neposredan način, ugrožavaju stabilnost i bezbednost EU. Na neki način može se reći da se Evropa svojim nečinjenjem i neaktivnom ulogom u mnogim svetskim procesima našla u veoma nezavidnoj situaciji iz koje sada teško može izaći, a da uspostavi podjednako distancirani odnos i prema Americi i prema Rusiji.

Evropa se uzda u svoje jedino preostalo oružje - posredovanje. Međutim, na jednoj strani Evropa želi po svaku cenu da očuva neokrnjenom energetsku žilu kucavicu, koja stiže iz Rusije, a u isto vreme želi i da ojača uzdrmano savezništvo sa SAD zbog Iraka, ali i ozbiljnih problema NATO alijanse u Avganistanu. Podrška čelnih zemalja Evrope Ahtisarijevom planu, koji je doživeo debakl, svojevrstan je autogol EU koji bi instaliranjem američkog raketnog štita u centralnoj Evropi predstavljao stavljanje lopte na penal pred svojim golom.

Odlučnost Rusije koja je na pitanju instaliranja američkih raketa u Evropi i kosovske krize pokazala da je stekla status velike sile bez koje se više ništa u svetu ne može uraditi, pokazala je da i EU, ako želi bezbednost i prosperitet na svom tlu, mora da vodi principijelniju politiku kada su u pitanju problemi koji se neposredno tiču nje same. Svako povlađivanje Americi, a zaoštravanje odnosa prema Rusiji iz dana u dan donosi Evropi sve veće i komplikovanije probleme, za čije rešavanje će trebati mnogo više mudrosti i konkretnih ustupaka jednoj ili drugoj svetskoj sili, tako da će EU sama sebi ugroziti temelje svog opstanka.

POLJSKI PARADOKS

U trenutku kada je poljska javnost protiv plana konzervativne vlade da na svojoj teritoriji smesti američke silose za rakete, iz straha da bi u tom slučaju Poljska mogla postati meta nekog budućeg terorističkog napada, ima i onih koji drugačije razmišljaju. Naime, žitelji poljskih mesta Slupsko i Redzikovo na severu zemlje podržavaju smeštanje raketne baze u njihovom komšiluku nadajući se ekonomskom prosperitetu i boljem životu.        

GRAĐANI PROTIV AMERIČKE RADARSKE BAZE

Birači tri sela u Češkoj, u blizini mesta planiranog za izgradnju američke radarske baze, odbacili su taj predlog na referendumu, dok je češki premijer Mirek Topolanek optužio Rusiju da koristi predlog o postavljenju dela američkog antiraketnog štita u Češkoj i Poljskoj da bi prikrili interne probleme.
Neobavezujući referendum, na kome se 95 odsto birača izjasnilo protiv izgradnje američke radarske baze na vojnom poligonu u Brdi, jugozapadno od Praga, najverovatnije neće pokolebati premijera Topolaneka u podršci ideji da Češka bude domaćin američkoj bazi, ali svedoči o snažnom protivljenju češke javnosti tom predlogu, naveo je Rojters.

Srpski vojnici u američkim školama

Piše: Dr Mile M. Rakić


Analizirajući samo period od Drugog svetskog rata naovamo svedoci smo, a na šta ukazuju mnogobrojni podaci, da nije bilo ugrožavanja bezbednosti (lične, individualne, nacionalne, regionalne, globalne, a danas i kosmičke bezbednosti) u kojoj najčešće direktno, a ređe indirektno, nije učestvovao NATO na čelu sa SAD. Činjenica je da od svog osnivanja NATO nedvosmisleno i direktno utiče na redizajniranje međunarodne bezbednosti i to gotovo po pravilu u negativnom smislu.

Osnovni cilj osnivanja mu je bila borba protiv SSSR-a i uopšte borba protiv komunizma. Raspad Varšavskog ugovora i raspadom SSSR-a, tipovanih kao glavna pretnja bezbednosti NATO-u shvaćen je od nekih država da izgradnja bezbednosti pod mentorstvom NATO-a je nužnost i jedini preostali model izgradnje nacionalne bezbednosti.

Ovo naročito čudi ako se zna da je cilj osnivanja NATO-a i njegovog bitisanja danas transformisan u borbu za sopstveni opstanak iz najmanje dva razloga od kojih je prvi nestanak protivnika, a drugi je borba za očuvanje sopstvene bezbednosti u situaciji kada na vidiku nema drugog protivnika. Ovi novi i sasvim drugačiji ciljevi sa aspekta bezbednosti ne samo da ne doprinose povećanju stepena opšte bezbednosti članicama NATO-a nego, veoma često i direktno, ugrožavaju njihovu bezbednost, kao i bezbednost ostalih država sveta.

Zbog toga se prosto neizbežna pitanja u vezi modela bezbednosti koji nameće NATO i SAD, odnosno da li NATO i SAD posle Drugog svetskog rata zaista doprinose razvoju bezbednosti među državama i ko u stvari ima koristi od nametanja modela natovskog modela bezbednosti koji očigledno nema isto značenje za sve države.

Sa aspekta uticaja tj. uspostavljanja bezbednosti na prostoru SRJ, NATO je doprineo deprimiranosti, slamanju i potčinjavanju volje za otporom naše političke elite, danonoćnim bombardovanjem, posle koga je ona pristala na Kumanovski sporazum. Potpisivanjem ovog sporazuma došlo je do polarizacije nao pitanju nacionalne bezbednosti, pa i odnosa prema organima bezbednosti (vojsci) u državi jer većina stanovništva ga je doživljavalo kao čin neporaženosti, a urbana elita ga je jedva dočekala jer nije mogla više da trpi da "sedi u skloništima" i "nije mogla da putuje po svetu".
        
Iz tog perioda su ostale zapamćene izjave pojedinih političara da Srbiju treba bombardovati, sve dok valjda Milošević ne podnese ostavku. Ubrzo zatim je došlo i do paljenja zgrade Savezne skupštine od strane modernih nosilaca bezbednosti - demokrata i nestabilnosti stanja bezbednosti u državi. Danas se pred Republiku Srbiju ponovo nameće model natovske bezbednosti ostvarive kroz integraciju naših oružanih snaga u NATO, čime se nastoji zaboraviti nedavno varvarsko bombardovanje i zločinački čin neviđen na ovim prostorima, a naročito cinično tretiranje civilnih žrtava koji za SAD predstavljaju "kolateralnu štetu".

Gotovo neverovatno zvuči da SAD ni danas ne želi da da precizne informacije na kojim prostorima je koristio radioaktivnu municiju ili ključ za dezaktiviranje zaostalih neeksplodiranih razornih projektila zbog čega ginu naši demineri itd. Uostalom, ovo nikoga ne treba da čudi jer SAD i NATO imaju bogatu zbirku "kolateralnih šteta" u Vijetnamu, Avganistanu, Iraku, Kubi...... Istini za volju, veoma vešto od sopstvene javnosti kriju "kolateralnu štetu" koju su imale ili imaju njihove oružane snage u državama u kojima su ratovali ili još ratuju.

Mnogo je činjenica koje nam ukazuju u kom pravcu treba ići bar kad je u pitanju budući razvoj, izgled nacionalne bezbednosti i eventualno članstvo u NATO-u. Najvažnija je činjenice da danas upravo SAD i članice NATO-a imperativno zahtevaju da se od Srbije otme Kosmet kao "suvišan balast" i to što pre jer su SAD očigledno zapale u krizu u Avganistanu i Iraku pa su im tamo potrebni naši "poraženi" vojnici.

Po pitanju ulaska naše vojske u NATO, postoji još jedan uslov koji kod nas nije ispunjen. Tako u NATO smernicama za transformaciju istočnoevropskih armija piše da nema reforme neke vojske dok je njen ugled u javnosti iznad 50 odsto. Računa se da sve dok rejting neke vojske ne padne na oko 20 odsto, ne mogu lako da se izvrše masovne smene i otpuštanja oficira koji su učestvovali u odbrani od NATO agresije, a to znači da zasada ne može biti govora o ulasku naše vojske u NATO.

Koliko je ovaj ulazak u NATO važan za nas, najbolje govori podatak da se i Švajcarska dvoumi da uđe u EU, a o ulasku u NATO i ne pomišlja. Međutim, kako se NATO-u žuri da u ratove, koji se očigledno vode sa ciljem obezbeđenja snabdevanja naftom, što pre uvuku i našu vojsku, prilikom posete predsednika Borisa Tadića Americi potpisan je Ugovor o statusu američkih snaga u Srbiji (SOFA) i partnerstvu naše vojske i Nacionalne garde Ohaja. Nekoliko dana posle, Srbiji je omogućeno da sa još 20 zemalja učestvuje u programima američke vojne obuke.

Mnoge zemlje bile su izostavljene iz ovog programa zbog toga što sa SAD nisu potpisale sporazum koji sprečava izručenje američkih vojnika Međunarodnom krivičnom sudu. Tako se Srbija, bez izjašnjavanja građana, našla u društvu onih kojima je velesila "progledala kroz prste", pa će naši oficiri moći da pohađaju američke vojne škole i specijalističke obuke o trošku vojnog budžeta SAD, a sasvim sigurno i da ratuju za potrebe ostvarenja ekonomske bezbednosti SAD.

Nama ostaje jedino da verujemo da se transformacija celokupnog odbrambeno-bezbednosnog sektora zemlje po NATO zahtevima odvija uz duboku svesnost i razumevanje pitanja bezbednosti Srbije od strane naše političke elite, i uz nadu da se sve to radi sa ciljem "povećanja razumevanja i rešavanja statusa Kosova i Metohije i drugih nerešenih pitanja u koje je uključena međunarodna zajednica".

Moguće je očekivati da ta naša usmerenost i potčinjavanje NATO-u i SAD treba da bude nagrađena barem kroz prestanak podrške albanskom separatizmu i izjava američkih zvaničnika o neminovnosti otimanja Kosmeta, odnosno doprinos ostvarenja bezbednosti za nealbansko stanovništvo i njihov povratak u svoje domove. Da li je saradnja i bezbednosno orijentisanje ka dojučerašnjim agresorima na Srbiju pravilna odluka, uskoro i sasvim sigurno ćemo saznati. No, i odgovor o zabludi orijentisanja ka NATO-u i SAD i izgradnji bezbednosti po njihovom modelu i za njihov račun, takođe bi mogao veoma brzo da usledi.

NE U NATO

- Instaliranje američkih raketa u Slovačkoj i Češkoj je skandalozan akt, "Anakondin zagrljaj". Izrazito sam protiv ulaska Srbije u NATO. Kako da očekujemo od Rusije da nam pomogne u odbrani naših interesa, ako i ovde treba da se instaliraju rakete koje bi gađale Rusku Federaciju. Imamo teško i bolno iskustvo sa NATO. Ne treba da se svetimo, ali to nikada ne smemo da zaboravimo. Već osam godina, svakog proleća, ne prođe nijedan dan a da se ne obeleži godišnjica stradanja, pogibije, uništavanja od bombardovanja NATO - podseća na osmu godišnjicu bombardovanja Sanda Rašković - Ivić.

Partnerski vojnici u prvim borbenim redovima

Piše: Ljubiša Jović


Sve su jasnije namere Amerike da od NATO koji je izvorno predstavljao odbrambeni savez stvori vojno-politički blok oličen u "svetskom žandarmu" uz obavezno očuvanje američkog liderstva u njemu. Prirodno je da to izaziva zabrinutost, posebno kod "starih" članica Evropske unije koje predstavljaju osvedočene američke saveznike.

Kod evropskih partnera je prisutno vidno razočaranje jer su oni zahvaljujući američkim invazijama, duboko umešani u konflikte širom sveta, i to van zone odgovornosti NATO, gubeći zbog toga mogućnost da samostalno kreiraju svoju spoljnu i ekonomsku politiku prema mnogim zemljama sveta. Međutim, to je očigledna posledica američke strategije, po kojoj njima nije potrebna samostalna i jaka Evropa već razjedinjena i poslušna jer se po tom principu u Evropi i ostvaruje američka hegemonija.

Američki analitičar transatlantskih odnosa, Amerike i Evrope u novom svetskom poretku - R. Kejgan u eseju "O raju i moći" ističe: "Pozicije i psihologija moći i slabosti dobrim delom, mada ne u celosti, objašnjavaju, ono što razdvaja SAD i Evropu. Različito poimanje opasnosti i pretnji i načini njihovog rešavanja smatra američka strana u najvećoj meri i određuje poziciju SAD, koja ima silu i primenjuje je i na relativno slabiju Evropu, koja smatra da su vojna moć i gruba sila manje važne od ekonomske moći i blage sile.

Shvatajući svoju nezavidnu poziciju članice EU, posebno one "stare", žele da se oslobode zavisnosti od Amerike i NATO saveza, kako bi EU prerasla u samostalnog igrača u vojnoj i spoljnopolitičkoj sferi. Međutim, pored dobrih namera, očigledno je da Evropa u ovom periodu nije postigla ni politički ni finansijski konsenzus, ko treba sve to da plati.

"Stara Evropa" je više zabrinuta lošim rezultatima "mirovnih misija" u Avganistanu i Iraku nego "vojnim pretnjama na istočnim granicama" od strane bivših sovjetskih republika i zato ne želi da sledi "preporuke" SAD da pooštri svoje stavove i odnose prema Rusiji.
        
Zbog svoje rezervisanosti prema Rusiji, kao svom strateškom ekonomskom partneru, evropski saveznici Vašingtona, sve češće su u situaciji da ih SAD zbog njihove proameričke orijentisanosti, stavljaju na prvu vatrenu liniju, što ih eksponira kao najdoslednije zastupnike američkih interesa. Posebno je ovo primetno kod istočnoevropskih zemalja - novih članica EU i NATO. Ovi evropski "petokolonaši", svojom lojalnošću prema američkim interesima plaćaju svoju ulaznicu u NATO. Težnja Amerike je da u red ovih zemalja priključi i Ukrajinu i Gruziju.

Ovakva strategija posebno je primetna u slučaju Poljske, koja je blokirala pregovore Rusije - EU o novom strateškom partnerstvu, a ista metodologija pojavila se i u slučaju kada je Estonija uklonila spomenik u Talinu, pokušavajući da izazove što oštriju reakciju Moskve i time je kompromituju uoči novog kruga pregovora o kosovskoj krizi. Očigledna su nastojanja SAD da se uspori razvoj partnerstva između Rusije i EU, koja su po proceni SAD suprotna njenim interesima.

Zbog svih navedenih političkih dešavanja Evropom se širi rasprava o tome šta je zapravo NATO danas, ali i o ovoj značajnoj raspravi unutar EU mediji iz nekih razloga uporno ćute. Na primer, kod nekih članica EU postoji ozbiljna sumnja u NATO ispunjenje izvorne obaveze, koja se odnosi na kolektivnu odbranu. Varšava i Prag su februara meseca, čim su dobili predlog o instaliranju vojnih baza, izjavili da će izneti Amerikancima svoju listu zahteva. Varšava je zatražila dodatne bezbednosne garancije da bi kasnije obznanila da se, ipak, mnogo više boje Rusije nego Irana, o čemu su pisali mnogi evropski mediji.

Poljski ministar odbrane Radoslav Šikorski je pokušao da kritikuje ponudu SAD, ali je vrlo brzo postao bivši ministar jer ga je smenio vlastodržački tandem blizanaca Kačinjski. Vrlo brzo je posumnjala i Češka da bi joj NATO bezrezervno pritekao u pomoć u slučaju napada neke treće zemlje. Tako je šef češke diplomatije Karel Švarcenberg u intervjuu za Fajnenšel tajms Dojčland razvejao u vetar sve nade u NATO pomoć i otvoreno rekao da se garancije hitne i bezuslovne vojne pomoći ne odnose na nove članice alijanse.

Posebna stranica u međusobnim transatlantskim odnosima je instaliranje američkih vojnih baza, naročito na Istoku. Kada je u pitanju Bugarska - ona je pre godinu dana pristala da SAD ustupi četiri svoje vojne baze - dva aerodroma, kamp za obuku i skladište. Međutim, SAD već imaju u Bugarskoj dve vojne baze i jedan poligon. U Bugarskoj se blizu Sofije, formira obaveštajno-komandna struktura SAD za sve baze na ovom prostoru.

U decembru 2005, pre Bugarske, sličan sporazum sa SAD, potpisala je i Rumunija. Po tom Sporazumu u Rumuniji su formirane četiri vojne baze. Uz sve to treba dodati da SAD imaju i nuklearni poligon u Grčkoj, gde su se čuvaju rakete "namenjene" u vremenima blokovske podeljenosti Albaniji, Bugarskoj i Jugoslaviji. Kako je pisala grčka i srpska štampa, poligon je i danas pod punom bojevom gotovošću i može svakog trenutka da primi najsavremenije nuklearno naoružanje.

Uz sve pomenute "promene" koje se događaju u NATO alijansi treba dodati i činjenicu da NATO ne ispunjava ni svoje novododate funkcije. U Briselu se naglašava da je jedan od najvažnijih zadataka bloka - borba protiv terorizma. Međutim, kada je u pitanju albanski terorizam na Balkanu, NATO se ne oglašava. Svojevremeno se komandant Kfora, general Roland Kater, pravdao da "nema saznanja i dokaze" da na Kosovu postoji prisustvo OVK, organizacije koju su i SAD proglasile za terorističku.

Kasnije je u izveštaju američke vlade o terorizmu u svetu 2006. godine potvrđeno da terorizam na Kosovu okrenut prema susedima i ostalim zemljama sveta nije vezan samo za OVK. U tom izveštaju se iznosi da ekstremisti na Kosovu nastavljaju da čine nasilje, a potvrđuje se i terorističko delovanje Albanske nacionalne armije. Posebno je istaknuto da teroristi s velikom međunarodnom reputacijom zbog loše kontrolisanih granica nesmetano ulaze na Kosovo.

Takođe, pokazalo se da mogu bez problema i da izlaze sa Kosova jer su "etnički Albanci iz bivše Jugoslavije" planirali napad na "Fort Diks" u Nju Džersiju. Osim toga, jedan od članova terorističke grupe optužene za pripremanje terorističkih napada na teritoriji Crne Gore, označenih kao pripadnici OVK, bio je nedavno uhapšen u SAD, čiji je inače i državljanin.

Sve pomenuto pokazuje pravu ulogu Amerike u kreiranju "zajedničke" borbe protiv terorizma. Srbija kao novoprimljeni član "Partnerstva za mir" trebalo bi da se zajedno sa SAD i ostalim članicama, bori protiv opštesvetskog zla. Međutim, ta zajednička borba protiv terorizma vodiće se izgleda samo u Avganistanu i Iraku, a ne i na Kosmetu i jugu Srbije.

NATO SE ŠIRI NA TIHI OKEAN

Lideri NATO su na samitu u Rigi novembra prošle godine razmatrali među brojnim temama i to kako da privuku u svoje redove Novi Zeland, Japan, Australiju i Južnu Koreju. Zamisao je bila jednostavna, isticali su zagovornici ovog plana, prvenstveno SAD i Velika Britanija: Azijsko-pacifičke demokratije već pomažu trupama i novcem vojno angažovanje u Avganistanu. Zato izgradnja političke i vojne saradnje koja bi ih vezala za NATO samo može da pojača bezbednost u svetu - ističu i danas promoteri ovog plana.
              

U NATO SAVEZU 26 DRŽAVA

Severnoatlantski savez je međunarodna odbrambeno-bezbednosna organizacija, osnovana 4. aprila 1949. u Vašingtonu. Ima politički i vojni deo. Glavna odredba ugovora između država članica je tačka 5. Deo tog dela ugovora glasi: "Članice se slažu da će oružani napad protiv jedne ili više članica u Evropi ili Severnoj Americi smatrati napadom na sve članice". NATO su osnovali: Belgija, Kanada, Danska, Francuska, Island, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Portugalija, Velika Britanija i SAD. Grčka i Turska se NATO pridružuju 1952. Nemačka 1955, a Španija 1982. Posle pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza rukovodstvo NATO donosi istorijsku odluku da u članstvo primi i neke države dojučerašnjeg Istočnog bloka, pa su 1999. u članstvo alijanse primljene Češka, Poljska i Mađarska. NATO je nastavio da se širi, pa je 2004. na samitu u Istanbulu primljeno čak sedam evropskih država: Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija. Početkom 1994. NATO je formirao program Partnerstvo za mir, u kojem je pedesetak država, i to je svojevrsna priprema tih zemalja za prijem u alijansu.

Koliko košta ulazak u NATO

Piše: Mr Stanko Živković


Zanimljivo je da se niko u zemljama koje hitaju u NATO, bar zvanično, nije pojavio sa računicom koliko taj "luksuz" staje svaku zemlju potencijalnog člana najmoćnije vojne organizacije na svetu. Kao prvo, istini za volju, ne postoje javno iskazani nikakvi kriterijumi koji bi omogućili izradu takve procene, niti je ko pokušao da ih razradi. Zato se svi argumenti o pričama o efikasnosti ulaska u NATO često svode samo na uštedu prouzrokovanu smanjenjem broja vojnika i njihove tehnike. Najjednostavnije rečeno, sopstvene nacionalne armije treba da budu rasprodate. Ovakva strategija odmah je na površinu društvenih zbivanja u svakoj od ovih zemalja izbacila problem zbrinjavanja velikog broja bivših vojnika i članova njihovih porodica.

U situacijama kada se brojno stanje pojedinih armija smanjivalo ispod granica sposobnosti da mogu garantovati teritorijalni integritet i suverenitet država, javljalo se pitanje koliko će koštati tuđa zaštita jer, prema izreci starih Grka, "ko ne želi da hrani svoju vojsku, taj će hraniti tuđu". Pa zar silni sporazumi između država i NATO saveza o slobodnom kretanju NATO trupa po njihovim teritorijama i zaštita američkih vojnika od bilo kakve odgovornosti za bilo kakvu pričinjenu štetu ne predstavljaju "guljenje kože" domaćih poreskih obveznika radi nekih tuđih interesa. Kada su finansijski troškvi u pitanju, situaciju dodatno komplikuje i činjenica da svaka članica alijanse ili kandidat za ulazak u nju snosi troškove angažovanja svojih trupa u trećim zemljama.

Druga bitna činjenica vezana za kandidate za prijem u NATO je ta da ulazak u NATO ne ubrzava a i ne garantuje ulazak istih tih zemalja u Evropsku uniju, kao što je bio slučaj ranije, jer je EU zaokupljena svojim problemima jasno naglasila da će pričekati sa nastavkom svog proširivanja.

U političkom smislu, integracija u NATO je gubljenje suvereniteta ne samo nad vojskom, nego i nad teritorijom. I to ne radi ciljeva iza kojih stoji NATO nego ciljeva iza kojih stoji Vašington jer je nemoguće pronaći, na primer u Evropi, francusku ili italijansku bazu van granica tih država.


U sistem svoje transformacije NATO je u poslednje vreme uvrstio i uticaj na prekrajanje evropske istorije, što sasvim sigurno iritira znatan deo evropskih građana i tako izaziva nove podele i razdore među onima od kojih se očekuje saradnja i ukupni prosperitet. To opet uvećava, na posredan i neposredan način, finansijki trošak svakog vida saradnje. Imajući ovo u vidu, Sergej Lavrov, ministar inostranih poslova Rusije, ocenio je da su Evropska unija i NATO popustljivi prema pokušajima nekih zemalja da revidiraju istoriju.

"Pokušaji da se vređa istorija postaju element i instrument spoljne politike određenih država. Nažalost, neke međunarodne organizacije, kao što su NATO i EU, popustljive su prema tim pokušajima" - istakao je Lavrov prilikom polaganja venca na spomen-ploču sa imenima diplomata poginulih u Drugom svetskom ratu povodom Dana pobede.

Ukupno gledano, teško je opravdati sve ovo što NATO čini kroz dva ključna pitanja: prvo bi se odnosilo na daljinu prostornog delovanja, takozvane zone odgovornosti, koja bi mogla da opravda svaku akciju iz ekonomskih, vojnih i političkih razloga i u borbi protiv terorizma šta predstavlja kritičku tačku kada se na pretnju mora reagovati. U neku ruku odgovor na ova pitanja, pred kraj prošle godine, dao je Jap de Hop Shefer.

Prema njegovim rečima, "NATO ne treba da bude svetski žandarm i da mu se uloga svodi na gašenje konfliktnih žarišta širom sveta, jer po svojoj prirodi za to nije tehnički ni ekonomski osposobljen, već mora da brani članice od svetskih pretnji, kao što su terorizam, širenje oružja za masovno uništenje i nepredvidivo dejstvo otpadničkih država". Po svoj prilici je borba protiv "otpadničkih država" glavni cilj novog NATO saveza. Na tom putu "uspešne" transformacije, NATO se prvo našao u građanaskom ratu u Bosni, zatim u bombarderskoj agresiji protiv SR Jugoslavije, tako da se defanzivni savez pretvorio u ofanzivni, da bi intervencijom u Avganistanu u prvoj operaciji van Evrope dobio globalnu dimenziju, a sa preko 50.000 vojnika danas je prisutan na tri kontinenta.

Nažalost, ovoga trenutka mnogo više je dilema od racionalnih rešenja u okviru NATO saveza, jer su poslednjih decenija interesi Amerike glavna vodilja svetskih političkih, ekonomskih i vojnih akcija koje, bar do sada, nisu razrešavale krize već su ih rasplamsavale i dodatno komplikovale, uz cenu koju sve teže plaćaju nove članice ali i zemlje koje čekaju u redu da budu primljene u NATO.

NATO DUBOKU U DŽEPU HRVATA

Prema pisanju hrvatskog "Jutarnjeg lista", hrvatska se obavezala da će do 2012. godini osposobiti oko 4.100 svojih vojnika za učešće u misijama NATO-a, UN i Evropske unije. Prema sadašnjim procenama, u kasu NATO-a Hrvatska će morati godišnje da uplaćuje oko tri miliona evra, i još dodatnih 10 miliona evra godišnje će trošiti na svoje oficire koji će delovati u strukturama atlantskog saveza. Glavni deo troškova odlaziće na hrvatsko učestvovanje u NATO i UN vojnim misijama po svetu, što će od 2011. godine iznositi oko 70 miliona evra godišnje.

Zašto svi žure u NATO?

Piše: Prof. dr Zoran Milošević

Nova politička napetost u Ukrajini započela je prelascima pojedinih deputata ukrajinskog parlamenta (Vrhovna rada) iz jednog političkog bloka u drugi, napetost je uvećana odlukom predsednika Juščenka da raspiše vanredne parlamentarne izbore, da bi kriza kulminirala 24. maja, kada je Juščenko razrešio dužnosti državnog tužioca Svjatoslava Piskuna. Situaciju je dodatno zakomplikovao Piskunov nasilni ulazak u kancelariju uz pomoć specijalne policijske jedinice "Berkut". Ovaj čin je predsednik proglasio za pokušaj državnog udara i na meti se našao i ministar unutrašnjih poslova Vasilije Cuška. Cela stvar se može potpuno zakomplikovati ako predsednik Juščenko uvede vanredno stanje.

U čitavoj ukrajinskoj neveseloj političkoj zbrci mnogo šta bi bilo razjašnjeno i dovedeno u normalne tokove da se, između ostalog, proameričkom bloku, na čijem je čelu predsednik Viktor Juščenko, ekspresno ne žuri u NATO savez. Prilikom svoje posete Poljskoj 10. i 11. maja, predsednik Juščenko je nastupajući na Varšavskom univerzitetu najavio da će Ukrajina obavezno ući u NATO. Ali je u isto vreme i prećutao da je baš to pitanje bilo razlog da njegovu "narandžastu" koaliciju napusti Socijalistička partija Ukrajine. Ona je sada partner Partije regiona premijera Janukoviča, a Juščenkov savez napustila je i Privredna stranka sadašnjeg potpredsednika ukrajinske vlade Mikole Azarova.

Zbog toga su propredsedničke snage u Ukrajini u ubedljivoj manjini. Ispostavilo se da je "blagodatna" perspektiva ulaska Ukrajine u NATO poprimila oblik duha iz ćupa koji nudi mnogo više nevolja nego dobrih usluga. A upravo je pitanje ulaska Ukrajine u zapadnu vojnu alijansu bilo pitanje razdora na predsedničkim i parlamentarnim izborima i 2004. kao i 2006. U zemlji sa skoro pedeset miliona stanovnika, koja je trebalo da bude glavni stožer stabilnosti Evrope zbog svog položaja, pitanje pridruživanja NATO-u uzdrmalo je ne samo domaću već i evropsku političku scenu.

Na drugoj strani i gruzijski parlament je početkom marta usvojio Deklaraciju o hitnom članstvu republike u NATO uz obrazloženje da će Gruzija samo na taj način moći da obezbedi teritorijalni integritet - da vrati Abhaziju, Južnu Osetiju i smiri Adžariju, a posebno je zanimljivo da to NATO ne može da garantuje niti mu to stoji u opisu izvornih zadataka i ciljeva.

Hitnost priključivanja bivših socijalističkih zemalja u zapadnu vojnu alijansu podstiče se svim sredstvima iz SAD jer je njihov strateški cilj, koji nema cenu, da se stigne sa vojnim arsenalima pred granicu Rusije kako bi se, u najpogodnijem trenutku sa pretnjom silom, što bezbolnije podelila Rusija na azijski, evropski i sibirski deo. Ovaj sibirski, najvredniji deo "ruskog kolača" trebalo bi u toj podeli da pripadne Americi koja je, prema njenim stratezima, od Boga data da upravlja svetom.

Međutim, ima i onih zemalja i političara koji predlažu i konkretne mere vojnog karaktera da bi se odbranili od sve agresivnijih poteza SAD. Početkom aprila predsednik Venecuele Ugo Čavez protresao je američke strateške kabinete svojom inicijativom o formiranju neke vrste južnoameričkog NATO-a koji bi štitio latinoameričke zemlje od "agresivnog severnog suseda". Argumentaciju za ovaj svoj predlog Čavez je pronašao u ponašanju SAD za vreme foklandske krize od pre četvrt veka. Podsećajući da je Vašington tada, umesto da u skladu sa Sveameričkim sporazumom o uzajamnoj pomoći podrži Argentinu, stao je na stranu Velike Britanije.

Na kraju, teško je reći koliki će udeo Boga biti u celoj ovoj neveseloj priči ali za ovozemaljske političare iz Ukrajine, Gruzije i svih ostalih zemalja koje čekaju pred vratima NATO pakta, mnogo bi bilo korisnije i bezbednije da se više okrenu nesvrstavanju i neutralnosti nego sve agresivnijoj zapadnoj vojnoj alijansi.

NATO - NEPROMIŠLJEN POTEZ

-Svakako da bi odnosi između Rusije i Srbije bili narušeni ukoliko naši političari nastave da potenciraju ulazak u NATO. Imajući u vidu širenje ove vojne alijanse na istok i svojevrsno opkoljavanje Rusije, očigledno je da takve poteze NATO-a zvanična Moskva ne doživljava kao prijateljske. Iz svega sledi zaključak da se ne može očekivati da nas Rusi podrže u bilo čemu, pa i u vezi sa konačnim statuom Kosova - istakao je istoričar Slavensko Terzić u intervjuu "Pravdi".

PUTINOV DŽOKER

Na samitu G8 7. juna predsednik Rusije Vladimir Putin predložio je predsedniku SAD Džordžu Bušu da bi SAD i Rusija mogle zajedno da upotrebljavaju radarski sistem u Azerbejdžanu i tako razviju raketni štit koji bi pokrivao celu Evropu.
U prvim reakcijama na ovaj ruski predlog sekretar NATO Jap de Hop Shefer je istakao činjenicu da bi radarski sistem u Azerbejdžanu bio preblizak kritičnim državama. Potpredsednik češke vlade za evropske integracije Aleksandar Vonda bio je takođe rezervisan prema Putinovom predlogu ističući da Azerbejdžan ne može da zameni srednjeevropske baze američkog štita za odbranu Evrope ali može da ga dopuni.
Sasvim je sigurno da će stvari oko ovog ruskog predloga biti mnogo jasnije posle direktnog susreta Buša i Putina početkom jula na ranču američkog predsednika. Međutim, mora se reći da je ovim predlogom Putin iznenadio američke partnere i ponovo istakao konstruktivnu inicijativu Rusije koja vodi ka saradnji, a ne zaoštravanju odnosa sa SAD. Na drugoj strani ovaj ruski predlog isteraće na čistac prave namere SAD da u Republici Češkoj postavi radare, a u Poljskoj rakete presretače.

ŠTA SVE RADI NATO? - Krade, učestvuje u švercu, lovi hakere i uživa u mučenjima

U poslednje vreme pojavile su se u raznim svetskim medijima informacije o nekim do sada neuočenim neobičnim aktivnostima pripadnika NATO alijanse koje u mnogome odudaraju od onih izvornih aktivnosti preciziranih u osnivačkim dokumentima. Naime, pojavili su se napisi o krađama kulturnog blaga u kojima su učestvovali pripadnici NATO snaga, u novije vreme pominju se i aktivnosti vezano za lov hakera, procurili su u javnost i rezultati anketa koje su pokazale da vojnici zapadne alijanse uživaju u mučenjima zarobljenika, a tu je i podrška NATO narkotrgovini jer je nepreduzimanjem mera za sprečavanje masovne proizvodnje i prometa narkotika omogućio ekspanziju njihove proizvodnje i prometa.

Pođimo redom. Pred kraj marta javnost u BiH se uzburkala posle vesti o otkriću dva ilirska broda i većeg broja amfora na području Desilova u Hutovom blatu kod Čapljine. Međutim, brzo se razjasnilo da je taj izuzetno bogat lokalitet u delti Neretve već odavno ispražnjen i svi vredni predmeti izvađeni sa dna reke prodati su na crnom tržištu, neke od najočuvanijih amfora dospele su u privatne kolekcije nekadašnjih hrvatskih rukovodilaca Franje Tuđmana i Gojka Suška.

Jednu od operacija čišćenja lokaliteta u Hutovom blatu opisao je meštanin Milenko Krešić. Naime, pre desetak godina, pripadnici međunarodnih snaga došli su na obalu Neretve sa petnaestak vozila, "opasali" su određeni prostor i tu logorovali nedelju dana. Za to vreme pretražili su i izvadili iz vode sve vredne stvari. Na upozorenja meštana da to ne smeju da rade, vojnici su samo podigli duge cevi i naveli ih da se pitomo ponašaju i da ne "zabadaju" noseve tamo gde im nije mesto.

Tokom poslednjih 15 godina koje BiH proživljava uz kontrolu međunarodnih snaga SFOR-a sa tog prostora iznešeno je uz pomoć vojnika NATO neprocenjivo istorijsko blago tako je čak iz Nacionalnog parka Sutjeska iz Muzeja Bitke na Sutjesci odneta maketa bitke vođene u Drugom svetskom ratu. Čak se zna i koja je jedinica NATO alijanse prisvojila ovu maketu.

Na prostorima koje kontrolišu NATO snage u Avganistanu i Kosmetu pod patronatom međunarodnih vojnih snaga odvija se nesmetana proizvodnja i promet narkotika. Čak je primećeno u godišnjem izveštaju američkog Stejt departmenta o trgovini drogom i finansijskom kriminalu u svetu da je proizvodnja i promet marihuane, poznate u svetu pod imenom "albanka", samo tokom prošle godine na Kosmetu porasla za 50 odsto. U istom izveštaju se spominje i da je tokom 2006. u Avganistanu povećana proizvodnja heroina za 49 odsto u odnosu na 2005, tako da od ukupno plasiranog heroina u svetu sa ovog područja stiže 90 odsto.

Iz američke analize može se zaključiti da sa prostora Balkana, zbog transparentnosti granica, Albanci krijumčare heroin iz jugozapadne Azije, kokain iz južne Amerike i "albanku" sa svojih prostora po celoj Evropi. Međutim, u celoj toj sumornoj priči po Evropu i svet Amerikanci iako su imali, i imaju, jake instrumente za uticaj na albanske vođe, nisu preduzeli ništa da spreče narkotrgovinu. Sasvim je jasno da su Vašington i komanda NATO dobro obavešteni o sadašnjem stanju na Balkanu i Avganistanu u vezi proizvodnje i prometa narkotika, ali više vole da opstruiraju međunarodnu borbu protiv širenja droge iz samo njima poznatih razloga.

Prema pisanju Večernjeg lista i Glasa javnosti, tronedeljni "sejber" napadi na zvaničnu internet prezentaciju Estonije "ozbiljni su i usklađeni" istakao je sredinom maja zvaničnik NATO alijanse, dodajući da je NATO odredio stručnjake koji će istražiti te napade. Naime, Vlada Estonije tražila je pomoć od NATO alijanse optužujući Rusiju da elektronski napada njen administrativni sitem zbog spornog uklanjanja spomenika vojnicima sovjetske Crvene armije i tako bi moglo da dođe do prekida državne i komercijalne Internet prezentacije sa ostatkom sveta. Rusiju je za ovakve aktivnosti već optuživala američka vlada koja je to čak pripisivala Ruskoj akademiji nauka.

I na kraju u "atipične" akcije pripadnika NATO snaga spadaju, u poslednje vreme, i uživanja vojnika u mučenjima zarobljenika. Do ovog zaključka došli su sami Amerikanci istraživanjima sprovedenim među američkim vojnicima u Iraku čiji su rezultati pokazali da više od 40 odsto marinaca podržava mučenje, i da je 10 odsto njih neposredno učestvovalo na razne načine u zlostavljanju civila. Pošto se radi o marincima iste vojske u Iraku, Avganistanu i na Kosmetu, nije isključeno da će se neki od njih udobno smestiti u Bondstilu i pod izgovorom da brane "teritorijalni integritet Kosova" uživati u mučenju civila. To bi mogli da čine američki vojnici jer su pripadnici multinacionalnog KFOR-a pod nadležnošću UN i zato ne smeju da brane, na taj način, integritet Kosova, već integritet Srbije i bezbednost nealbanskog življa.

Na sve navedene činjenice bi trebalo da obrati posebnu pažnju Srbija koja planira uskoro da utvrdi svoj prezentacioni dokument i time definiše u kojim oblastima i aktivnostima Partnerstva za mir želi da učestvuje. Za razliku od Srbije, SAD dobro znaju šta će tražiti od Srbije i njima takav dokument nije ni potreban.

AMERIKA ŽELI NA GRANICE RUSIJE

Tomislav Kresović, politički analitičar smatra da Rusija ne vidi opasnost od evropskih zemalja NATO-a, nego u takozvanim strategijskim interesima SAD, kao lidera snaga NATO. Amerika bi na taj način želela, ne samo da dođe do granica Rusije već bi ugrozila i ruske nacionalne interese. Rusiji bi u tom slučaju, bila ugrožena globalna bezbednost. Za nju je mnogo značajniji sistem ekonomskog otvaranja i blage demilitarizacije Evrope, u odnosu na hladni rat.

BUŠ HVALI SHEFERA

Generalni sekretar NATO Jap de Hop Shefer sastao se privatno sa predsednikom SAD Džordžom Bušom na njegovom ranču u Teksasu. Tom prilikom domaćin je posebno pohvalio Shefera zbog uspešnog transformisanja NATO alijanse od "hladnoratovske institucije" u savez po meri 21. veka, što podrazumeva i širenje Alijanse. Predsednik Buš je izrazio posebno zadovoljstvo što će se na samitu iduće godine u Bukureštu među članicama diskutovati o širenju NATO novim državama.

Informativna agencija IPRES

Prijatelji ili osvajači

Piše: Vinko Đurić


Usijanje odnosa među članicama NATO alijanse s početka 2005, kada je na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti tadašnji nemački ministar odbrane Peter Štruk pročitao izlaganje opravdano odsutnog Gerharda Šredera, dovedeno je u podnošljivije relacije što se tiče Amerike. Naime, posle dolaska na vlast Angele Merkel u Nemačkoj i Nikole Sarkozija u Francuskoj Buš je dobio mnogo bolje partnere, koji su blagonakloniji politici SAD od svojih prethodnika.

Tako da se odnedavno politika Amerike bazirana na principima slogana "Nemačku ignorisati, Francusku kažnjavati, a Rusiju hvaliti" promenila u korenu. Nemačka i Francuska su kooperativnije, a Rusija postaje ravnopravni takmac koji sa Kinom polako zauzima međunarodne pozicije, koje su do sada pripadale isključivo Vašingtonu. U takvoj situaciji Amerika u "ratu" protiv Rusije sve češće koristi i istura u prve borbene redove zemlje takozvane, "nove Evrope", novoprimljene članice NATO saveza i one koje čekaju na prijem.

U takvoj situaciji postavlja se pitanje kakva je uloga Srbije prema NATO savezu. U Srbiji odbojnost prema Severnoatlantskom savezu (NATO) postoji od 1949. godine, kada je ovaj savez osnovan kao vojna sila najmoćnijih kapitalističkih zemalja, koje su se na sve načine borile protiv socijalizma, za koji se tadašnja Jugoslavija odlučila po završetku Drugog svetskog rata. Ta odbojnost je čak porasla posle raspada Varšavskog ugovora i raspada Sovjetskog Saveza jer je tokom jugoslovenske krize, oružanih sukoba u Sloveniji, a naročito u Hrvatskoj i Bosni, NATO smatran neprijateljem i osvajačem, koji pomaže onima koji razbijaju Jugoslaviju i žele da okupiraju Srbiju.

Kulminacija narodnog gneva i opštenarodne odbojnosti prema NATO savezu u Srbiji nastala je tokom 78 dana bombarderskih akcija 19 zemalja članica NATO. Američka podrška albanskom separatizmu i progonu nealbanskog stanovništva, koji se sa Kosova i Metohije proširio na jug Srbije i Makedoniju, nije doprineo popularnosti Severnoatlantskog saveza u Srbiji, ali ni stabilnosti na Balkanu, već je, naprotiv, doveo do trajne napetosti i pretnje miru na jugu Evrope.

Svemu iznetom treba dodati da građani Srbije ne mogu da zaborave 1.002 poginula vojnika, 114 policajaca i 2.300 civila, od toga 700 dece mlađe od 15 godina, dok je 5.000 građana Srbije osakaćeno bombama NATO agresora. Međutim, prema podacima Majkla Mandelbauma, člana elitnog političkog konsultantskog tela Saveta za spoljne poslove, na Kosmetu je do bombardovanja u građanskom ratu bilo 2.500 mrtvih, a tokom 11 nedelja bombardovanja poginulo je oko 10.000 ljudi, dok je 1,4 miliona raseljeno.    

Tokom bombarderskih akcija NATO snaga na Srbiju srušena su 147 zdravstvena objekta, avioni F-18 ispuštajući halon, sredstvo za zaštitu od požara na letilici, uništili su ozon iznad Balkana. Bombardovanjem "Azotare" u Pančevu ovaj grad je dobio 40.000 tona azotnog otpada izuzetne toksičnosti, što predstavlja pravi uzrok naglog skoka obolelih od raka u ovom gradu. Na Kosmetu je upotrebljeno 30 tona ozračene municije, koja pri rasprskavanju ubacuje u atmosferu milijardu čestica osiromašenog uranijuma, a svaka udahnuta čestica izaziva rak pluća.

Sramno bombardovanje izvedeno je radi "in vivo" eksperimenta nad žiteljima SR Jugoslavije sprovedenog vođenjem uranijumskog, elektromagnetnog i dioksinog rata protiv jedne suverene evropske zemlje. Posledice dejstva bombi i municije sa osiromašenim uranijumom, uz pogubne efekte elektromagnetnih bombi na mozak stanovništva, kao i posledice hemijskog dejstva dioksina na čovekov organizam s pravom se mogu ubrojati u genocid prema Srbiji koji će proizvoditi negativne genetske posledice narednih nekoliko vekova.

Ovo je samo mali spisak svega onoga što nijedan građanin, a kamoli političar u Srbiji ne bi smeo da zaboravi. Sasvim sigurno je da su ovi razlozi svojevremeno naveli i poslanike iz Srbije u Skupštini zajednice SCG da ne dozvole da se u predlogu Strategije odbrane tadašnje SCG nađe ime NATO saveza. Međutim, ulaskom Srbije u Partnerstvo za mir sve se, po svoj prilici, zaboravilo.

Na drugoj strani zemlje Istočne Evrope žurile su u NATO jer su se plašile ponovnog zagrljaja Rusije, a nadale su se i brzom ekonomskom preporodu. NATO je za njih predstavljao prečicu za brže integrisanje u Evropu i leve i desne snage u ovim zemljama smatrale su da će se uz pomoć evroatlantskih integracija brže demokratizovati prilike u njihovim zemljama. Međutim, pokazalo se da Rusija nema nikakvih imperijalnih pretenzija, već da se vraća svojim vekovnim aspiracijama svoje državotvornosti.

Od nekog spektakularnog ekonomskog preporoda u zemljama koje su iz istočnog prekoračile u zapadni blok, nije bilo ni govora, čak se primećuje da snage koje su izvele povezivanje sa evroatlantskim integracijama polako gube kredibilitet i poverenje svojih birača, u prvom redu zbog zaoštrenih problema vezanih za ispunjenje obaveza prema Briselu, što se vidi u padu proizvodnje, rastu nezaposlenosti i uskraćivanju socijalnih povlastica u tim zemljama.

Takođe, treba reći da se demokratizacija tih zemalja obavlja uz obavezni monitoring novih zapadnih saveznika, koji kroz institucije država kojima pomažu protežiraju svoje interese, koji su često suprotni nacionalnim interesima zemalja kojima se pomaže, a često su i u suprotnosti sa interesima partnera iz NATO, što izaziva konfuziju u političkim i ekonomskim odnosima unutar zemalja u tranziciji.

Ako sumiramo sve posledice koje je proizveo NATO posle pada Berlinskog zida, od bombarderskih akcija u Bosni i SR Jugoslaviji do ulaska u Avganistan, uz ekonomska opterećenja NATO troškovima zemalja u tranziciji i remećenjem međunarodne saradnje akcijama tipa razmeštanje antiraketnog štita, onda se ništa drugo ne može reći nego da je NATO ozbiljan remetilački faktor u svetu, koji ne preza ni da otpočne ratne operacije radi realizacije američkih interesa.

HRVATSKI VOJNICI U OPASNOSTI

Hrvatski vojnici u Avganistanu više nisu sigurni od talibanskih pobunjenika i njihovih simpatizera ni na mirnijem severu zemlje u pokrajini Kunduz, gde su do sada napadi na međunarodne vojne snage ISAF-a bili prava retkost. U podne 19. maja, u pokrajini Kunduz, gde su raspoređene međunarodne vojne snage, tokom patroliranja Avganistanske narodne vojske, u čiji sastav je bio uključen i hrvatski Operativni tim za vezu, eksplodirala je improvizovana naprava, postavljena uz put kojim se kretala kolona. U eksploziji niko od šestorice pripadnika hrvatskog tima ni avganistanske vojske nije poginuo niti je bio ranjen. Ali samo nekoliko kilometara dalje, istoga dana, bombaš samoubica ubio je trojicu vojnika ISAF-a i pet avganistanskih civila, a osam je bilo ranjeno, što pokazuje da će i sever Avganistana postati sličan južnom delu oko Kandahara, gde su sukobi najkrvaviji i iz dana u dan sve opasniji, kako zbog mesta i načina napada, tako i po sve većem broju poginulih i ranjenih.
"Nacional" (Zagreb) 22. maj 2007.