Prva bomba

Beše već davno, evo sad će deset godina, ali reč je o jubileju koji sigurno niko neće slaviti - desetogodišnjici bombardovanja koja pada 24. marta iduće godine. Pa se nešto malo prisećam...

Elem, kako me bog dao, u to vreme jednostavno nisam mogao da dozvolim da neki rat prođe bez mene, a tu negde oko 20. marta naša vojska i policija privodile su kraju čišćenje terena od bilmeza iz OVK. Baš tada rekoh, ajde i to da vidim, poslednje borbe vođene su oko Podujeva. O bombardovanju su svi pričali, ali gotovo niko nije i stvarno verovao da bi mogli da nas „izrokaju“. I tako krenemo fotoreporter i ja malom „fijestom“ put srpske kolevke, sada prvi put u rat, jer sve ono što se godinama ranije događalo svodilo se na kamenje sa šiptarske i suzavac sa policijske strane. Opet, mislim se - rat ko rat, prvi li mi je?! Bio sam ja i kod Zadra i Šibenika i ispred Gospića, i u Sarajevu i u Mostaru, zviždanje pored glave bila mi je uobičajena muzika (da ne kažem da sam bio u „prvim borbenim redovima“ jer su tadašnji heroji redovno upotrebljavali tu floskuletinu, niko nije, bre, radio svoj posao, svi su džudžali u tim nekim „prvim“ redovima).

Prođe „fijesta“ s nama policijski punkt kod Bujanovca, pa preko Gnjilana do Prištine i hotela „Grand“. Hotel prepun belosvetskih novinara, TV i ostalih skalamerija, a oni puni ko brodovi, ubiše se od para i ratnih dnevnica. I bi tako samo još dan, dok veseli Goran Matić nije doneo dekret o najurivanju stranih medija, onih sa Zapada. Da ste videli tu scenu, bežanija kao u Vijetnamu, a recepcionari Srbi u „Grandu“ se razbiše od para, jer oni lovatori sa Si-En-Ena, Bi-Bi-Sija i ostalih kuća i kućica nisu ni gledali račune, plaćali su na neviđeno, samo da bi što pre pobegli. A mi, Rusi, Bugari i Grci - ostadosmo. Sutradan smo otišli do Podujeva glavnim drumom na kojem, osim nas, niko nije prolazio, po putu gomile blata sa gusenica. Pre neki dan, snajperista je pogodio vozača autobusa, pa sad ti biraj, ili sedi u „Grandu“ ili radi posao... Šta ćemo, gas do daske, šćućuri se i šta ti bog da.

Uveče, sedosmo u restoran da večeramo, konobar donese klopu, pričamo o potpuno bezveznim stvarima, kad u pola osam odjeknu „prva“, ona na prištinski aerodrom. Zatresoše se stakla na restoranu, struje u momentu nestade, a oni Rusi i ekipa naglavačke pobegoše. Mi se samo pogledasmo sa konobarom, a on je učinio jedino logično - doneo je još po jedno pivo.

Nešto kasnije, pokušavam da dobijem svoje u Beogradu, nekako uspeh, žena mi u panici, sprema se za sklonište, kažem - sedi kući, ne plaši dete... A mene čeka izveštaj za Glas. Pa sad ti radi.

Odradih ja posao i dva dana kasnije došlo vreme za povratak u Beograd. Ali ne lezi vraže, u onoj „fijesti“ goriva samo za pola puta, a na pumpama ni kap ne može da se dobije, ima samo za Vojsku i policiju. Je... te, kako ćemo kući?! Ali, proradi meni vijuga i setih se papirčeta koji smo izmolili u pres-službi Generalštaba da nam pošalju neki dokument koji ćemo da pokazujemo na kontrolnim punktovima, da imamo barem nešto kod sebe. Beše to umrljani faks na kojem je pisalo da nam „jedinice vojske izađu u susret prilikom pravljenja izveštaja, itd“. Manje-više, ništa, ali na vrhu je stajao memorandum Generalštaba, onako baš lep i značajan. Bato, spas! Dođemo mi na pumpu u Gnjilanu, sedi čika napolju i gricka čačkalicu, ja se mrtvački uozbiljim i kažem: „Dobar dan, mi radimo za Vojsku, treba nam gorivo“. Slagah bezočno, mrtav-ladan. Čika pogleda onaj papir, vide memorandum i samo upita: „Koliko“. - Pun - rekosmo uglas i konačno smo imali za nazad. Na istu foru prođoh i u Beogradu, gde sam na „Zmaju“ sipao do vrha u dotle gotovo prazan rezervoar „keca“. Da bude za bežaniju na selo, ako zatreba...

(Autor je urednik i novinar od prvog broja)